ИЗВОДИ „ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ“ МИТЕ РАКИЋА (1)

Мита Ракић био је, ако не први, један од првих српских виших државних чиновника који је, непосредно по завршетку рата, обишао скоро целу територију југоисточне Србије и околних крајева. Била су то пространа подручја веома интересантна својом географијом и становништвом, привредом и културним одликама, али подручја са слабим комуникацијама и доста пострадала у рату. Путујући пешице на коњу или запрежним возилима Ракић је за време од пола године, прокрстарио најважнијим правцима Нову Србију како је назвао ослобођене крајеве. Живе радозналости и упечатљивог духа, уз то велике физичке покретности и неоуморне енергије он је био у стању да запази, истражи и опише много значајнијих и карактеристичних момената из прошлости новоослобођених предела, као и о њиховом савременом стаљу, и да о томе службено извести начелника Оператнвног одељења српске Врховне команде генерала Косту Протића. Свој посао обавио је до краја новембра 1878. године, када се из Ниша вратио у Београд провевши тако годину дана на дужности у српској војсци. Његови службени извештаји нису сачувани (подвукао Бела Тукадруз).. Али зато, већ у 1880. години др. Владан Борћевић објавио је у Отаџбини, у више наставака, Ракићев спис под насловом Из Нове Србије, етнографско-историјска студија. Тако је из значајне Ракићеве службене мисије, свакако са проширеним текстом, протекло и једно значајно дело српске књижевности периода ослободилачких ратова Србије са Турском 1876—1878. године.

Димитрије - Мита Ракић (Мионица, 15/27. октобар 1846 — Београд, 5/17. март 1890) је био српски књижевник, преводилац, политичар и економиста, министар финансија.

Димитрије – Мита Ракић (Мионица, 15/27. октобар 1846 — Београд, 5/17. март 1890) је био српски књижевник, преводилац, политичар и економиста, министар финансија.

Др. Владан Ђорђевић, власник и уредник Отаџбине, Ракићев спис назвао је студијом. иако је по облику, садржини и по многим књижевним особеностима пре био путопис. У сваком случају, пошав из Ниша за Прокупље и Куршумлију Ракић је обишао Топлицу и Косаницу, Пусту Реку и Јабланицу, планински предео Голака, Ветерничку Клисуру и Пољаницу, Врање, Моравицу и Кончуљску Клисуру где су тада стајале српске предстраже према Турској. Потом је долином Јужне Мораве прошао и Дервен-Грделичку клисуру. Из Лесковца преко Власотинца, долином Љуберађе, поред Заплања и Лужнице, дошао је у – Пирот обишавши и добар део пиротске котлине са манастиром Темском. Из Пирота је, идући на Цариброд, Драгоман и Сливницу, стигао у Софију, средњовековни Средец, у коме је био положен ћивот Светог краља Милутина. Упознавши Софију вратио се у Пирот путем преко Владаје, и Радомира, Брезника и Трна, места које је ослободила српска војска, па долином реке Јерме, да би затим наставио путовање за Ниш. Ракићев итинерер у Отаџбини завршио се његовим изласком из Трна и Знепоља, са напоменом да ће се спис наставити. Завршни део овог Ракићевог дела, међутим, Отаџбина није објавила. Ракић је све ове крајеве обишао док још није била дефинитивно уређена источна граница Србије према Бугарској по одлукама Берлинског конгреса.
У Отаџбини Ракићев спис излазио је у више наставака, укупно са петнаест поглавља, све до почетка 1881. године. У читалачкој публици побудио је велико интересовање. Била је то, заједно са истодобним делом Сретена Л. Поповића Путовање по Новој Србији (1878 и 1880. (који је такође излазио у наставцима) прва потпуниј а, коректно представљена и лепо написана информациј а о – новим крајевима које је Србија стекла после рата са Турском 1877/78. године.

ИЗВОДИ (1)

Сва ова села некад су била, али сад су сва пуста, осим у Главнику две три куће српске, и још можда у једно два села у која се сада населило неколико српских кућа из Копаоника. ‘
Два часа испод Подујева, идући ка Косову, има велики мост на Лабу, и више моста, педесет корака у лево велика пашина воденица. Више те воденице утиче у Лаб Бјелопољска речица, а још мало више ње Брвеница. Воденица ]е велика, на три витла. Зидана је сва од старог тесаног камена. Име пашино нисам могао разабрати, јер у воденици су помељари наши народни војници, Срби с Копаника не знају, а Арнаута, који би једини знали, нема. Кажу да је камен за воденнцу довлачен од једне цркве у Лабу, али не знају од које управо: једни веле од цркве у Буринцу, а други од оне у Брадашу. Осим обичног камена, има с прочеља и с леве стране узиданих каменова који су изрезани. На једном је пластички изрезан крилат лав, а под лавом савијена змија. Крила нису баш највештије намештена. На другим има по нека глава, која, такође, не може претендовати на особиту лепоту израде. Лепо су израђени само колути у којима су звезде ишаране. Камен није чврст него врло слаб и трошан, тако Да изгледа као да је какав малтер или какав покушај гипса. Не знам чији је ово и кадашњи посао.; но ако је дело наше сечивице, није нам баш на велику дику. (1)

(1) При повлачењу с Лаба, ови каменови донесени су у Куршумлију и ту су их прецртали Г. Г. Валтровић и Малутиновић.

Поглавље 3, „Лаб“, стр. 33.

*
Не имајући вође да ме проведе, ја нисам могао, као што сам мислио, да идем преко Грапашнице на.Голак, па с њега да се спустим у Мораву, него сам се морао вратити, па ићи у Пусту Реку, и одатле даље.
Тешко ми је било одвојити се од Лаба. Он је тако красан и дивотан, тако родан и богат, да би за њега једног ваљало ратовати. Србија нема ништа равно њему, и он би.био житница њена. Тако је обрађен и засејан да је право чудо. Ливаде су тако добре, тако пуне ретког цвећа, а кукурузи и стрмна жита таласају се као море, и тако су напредна и бујна да их је милина гледати.
Наши су војници прозвали Лаб Мало Косово. Али и Арнаутин Суљо, и ханџија из Подујева који ту живи више од двадесет година, и Срби из Главника, веле да су то име прво од нас чули, а сни да су Лаб звали само Лаб. Мало Косово је оно поље што се, од Косова, сужава од утока Лаба у Ситницу па до Митровице.
По нашој управној подели по закону од 14 маја 1878, Лаб се звао срез вучитрнски, припадао је округу куршумлијском, и, ма да је пуст као нико његов, добио је и свога среског начелника, који, не имајући ни столице (јер Вучитрн је био у турским рукамај ни народа, —није никад ни дошао на своје „опредељење”. По том закону, округ куршумлијски имао је још један срез, пола пуст а пола у турским рукама (по сан-стефанској граници), који је назван ибарски, и тако, с ова два пуста среза и пустим столичним местом, Куршумлијом, округ је куршумлијски имао 268 села, 6887 кућа — 2603 српске, 2030 турских, 2054 арнаутске, 200 черкеских; 20009 душа — 10412 мушких и 9597 женских; пореских глава 4804..
Данас кад ово пишем, Лаб није више у нашим рукама, него су онет дошли – Арнаути да га притисну, а Турци да заузму наше шанчеве и оне наших славних дедова од 1809 у Маврићима, у врх Лаба, и испод Подујева, у сред Лаба. Тешко ми је за њим, као да ми ]е пола срца ишчупано.Толико га волим и ценим, да бих: за њ дао сав Голак и сав Арнаутлук наш. Чини ми се волео бих да га нисам никад ни видео. Ах жао ми је је Лаба, прежалити га не могу!
(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Поглавље 3, „Лаб“, стр. 41 – 42..

**
… Сутра дан кренуо сам се на Петрову Гору, четири часа западно од Бојника.
Прво село, Турјана, пусто; оно је арнаутско као и сва друга од Бојника под планину. Одатле 30 минута Лозана, у ком сада имају три куће арнаутске; затим долази село Оране, лево, па Вујанова, десно, и онда Ивања, све пуста и попаљена.
У Ивањи, у сред једне долине, у лугу, у једном склопу, коме се само пешке може доћи, има једно црквиште, јер само стоји зид од врата, а остало је све порушено.
Мој вођа, чича Зенил, Арнаутин, не знаде ми ништа о њој казати.
Код Ивање прегазисмо поток мајковачки, који тече од Боринца, испод Петровог Брда, а увире у Пусту Реку, код Брестовца, један час пред Бојником.
Потом дођосмо у село Мајковац, у ком имају две арнаутске и једна српска кућа.
Село је иначе пусто, и није ни по чем другом знатно осим по томе што има једнога свеца…

Поглавље 4, „Пуста Река“, стр. 47..

**
Бувце је велико село, а врло нресретно место: све сама брда, а између њих страховите вртаче. Куће су растркане по брдима два часа раздалеко; од прилике овако: ћувик, на њему неколико кућа, па онда вртача, па опет ћувик и на њему куће, итд.
Овако је исто и у свима другим селима; сва су она једнака. Рекао би човек да њих није стварао онај исти мајстор, који и друга лепа села у нашој Новој Србији.
М0же се, без претеривања, узети као правило, да сваки Арнаутин у овим кршним крајевима има по једно брдо и по један поток. На брду му је кућа, око ње њиве и ливаде, а на потоку воденица. Ту на врху тога брега, седи он, под оружјем, с пешкиром око главе, пуши чибук, и гледа дивотну панораму око себе од дан хода више. Пред њим су, на другом брду, .стаје и чељад комшије његовога; може их рат довикати, кад му што требају, — само једна вртача раздваја их; али, да оде к . њима, ваља му најмање по часа хода. Ноћу, око његове куће и кошаре, вију вуци и у скучници се јуре, али он ни мукајет за то!
Ми смо врло погрешно мислили о Арнаутима, или, ако не ми, оно сам ја погрешно мислио. Ја сам у Београду мислио да је Арнаутин дивљак који ништа не ради, него седи и чека с пушком кога ће да убије и оплени и шта ће да отме и украде. Али, кад сам видео Топлицу, Лаб и Пусту Реку, и ово мало Арнаута што положило оружје и предало се нама, ја сам се, до душе, уверио да.је Арнаутин у једну руку дивљак, да му је убити човека јевтиније него оченути пурењак, да би за једно зрно овога узео живот онога; но, у исти мах, ја сам се, на срамоту своју, уверио да је Арнаутин, с друге стране, усталац и радин као ретко друго које племе, да је најбољи земљоделац у Новој Србији, и да је, и морално и материјално, чистији од племена с којим у суседству живи. Патријотизам, или, боље рећи, шовинизам не допушта признавати одлике и јаче врлине племену које мрзимо, али истина тражи да се чује и саслуша, ако не пре и више, а оно бар онолико колико се поклања пажње и вере себезналом хвалисању. Арнаутин и земљу ради и стоку држи; он њиву ђубри, а ли- ваду наводњава и одводњава (у Топлици и Пустој Реци). У њега је кућа боља; није, до душе, бела и окречена, али има више одаја, на форму коначића, под којим је ар за коње (у Топлици и Лабу), као што пева наша народна песма. (…)
Под Голаком је ретка кућа с више одаја, него сва сачињава једну велику шупљину, у којој је на средини огњиште, с једне стране којега седи и спава домаћин с чељађу, а с друге стране привезан коњ и стока. У Топлици, Лабу и Пустој Реци, куће су чатмаре, а у Голаку брвнаре; српске су кровињаре. Арнаутин је крупније чвршће и лепше расе. Он је и чистији: и у њега, и у жене, и у детета увек је чиста рубина и чист пешкир око главе.
Он је и гостољубивији: на путу кроз ове крајеве, само су се арнаутске куће отворале преда мном и нудиле ми хлеба, сира и цицваре, оно чиме су богате; на против, у Прекопчелици, великом српском селу у Пустој Реци у кметовској кући, за паре, а камо ли друкчије, да добијем комад хлеба и сира; тако исто и у, Бојнику.
Али, чиме је Арнаутин без сваке сумње виши не само од Срба у Новој, него и од нас у Старој Србији, то је — што он никад не пије ни вина нн ракије. Редак је који и каву срче. А бесу арнаутску не треба ни помињатп.
Значајно је да једини Арнаути имају традиција о прошлости ових места, о старим црквама и зидинама; они знају све путове, сва брда и планине, и код себе и далеко од себе; Срби знају само најближу околину своју, а често не знају ни њу: ханџија у Подујеву живи двадесет година у Лабу, и не зна како се зове ни један планински вис који сваки дан гледа око Лаба. С одласком Арнаута из ових крајева, ми смо се лишили толико драгоцених обавештења.
Редак је Арнаутин који не зна српски. Гдекоји чак хоће да признају и порекло српско.
Имају и многе наше обичаје. Тако нпр. свадбени су обичаји као и у нас: девер; наконче; решето и жито; млада заличена; док свати ручају, она двори, итд.
У Бувцима, уз команданта дивизије, кога Арнаути зову паша, живи и један поглавица арнаутски. То је Саид, импознатна фигура, поштен и честит човек, за- дружан и имућан домаћин. Кућа му је и задруга у селу Лапаштици, а он је дошао у Бувце, паши у.з колено, као представник свога племена. Њега слушзју Арнаути као свеца. Он је једини човек који може, или преко ког се може, владати овим дивљим крајем и племеном. Он ми је показао где год има каква старина у Арнаутлуку дао ми је вођу који ме је провео по пустим и непроходним местима, и ја га за то са захвалношћу помињем….

Поглавље 5, „ГОЛАК“, стр. 55 – 58.

*
…. Остављајући Голак и Арнаутлук, дужност ми је да поменем да свуда у нашем Арнаутлуку има пуно дивљих крушака. Под Петровом Гором наилазио сам на праву шуму од дивљих крушака.
Крушка се каже арнаутски дарда, којој је четврти падеж дардене, и по томе неће бити сасвим неосновано што Хан мисли да је старо име Дарданија постало од арнаутске дарде, т. ј. крушке.1 Ако би се ово нагађање признало .за сигурно, онда би Дарданија била то исто што и наш крушик….

Поглавље 5, „ГОЛАК“, стр. 72

**
…. По часа северозападно од Лесковца, на путу који води у Бојник, на левој обали Јабланице, село је Турековце, које има велику нову цркву, и близу ње једну турску текију.
Текија се зове Шамбабина текија, јер је у њој гроб Шам-бабе, оца Шама. Шам-баба је, прича се, био некакав дервиш, који је секао Србе на Косову тако да су и Лаб и Ситница потекли крвави. Али се нађе некакав силан Србин који се залети и осече главу и самоме Шам- баби. Томе угоднику божјем још не беше дошао земан да умире, за .то он узме у наручје своју одсечену главу, и пође за оним Србима који су се повлачили с Косова, и стигне их на Бојнику. Ту буде нов крвав бој. Шам- баба и ту исече многе Србе својом дервиш-сатаром,¹ па се онда спусти на ниже к Лесковцу. На месту где му је сада гроб, сретне га једна девојка, па, видећи такво чудо, врисне: — Леле! Човек без главе! и од страха падне мртва на земљу. Од тога вриска, и Шам-баба се стропошта на земљу. И њега и девојку укопају на том месту, а на његовом гробу начине текију, којој долазе сваког петка те се моле богу.

¹ Дервиш-сатара је секира у облику полумесеца. Њу у бојевима носе дервиши и секу рањенима главе. То су чинили и за време нашега .рата ове године. Међу трофејима што их је задобила ваша храбра војска видео сам и једну грдно велику дервиш-сатару, којом је један дервиш секао главе нашим рањеницама на бојном пољу, док, на послетку, није то платио и главом и сатаром својом.

Поглавље 5, „ЛЕСКОВАЦ“, стр. 80

**
…..Све до Власотинаца, поље је као длан, питомо житом покривено. И с једне и с друге стране , са севера и с југа, опервазили га огранци Крушевице и Ширене.
Ја сам мислио да је Власотинце село или, ако, не то, а оно каква мала и јадна касабица. Али како сам се изненадио кад сам ушао у варош, која није само по имену него у самој ствари зарош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом била. Овде нема туроких зидова, него су куће на улици.
Куће су лепе и чисте; многе су на два боја, изгледа}у као какве виле. Као варош, Власотинце су лепше од Прокупља и Врања; као место, од Лесковца; а од Пи-
рота и као варош и као место.
Власотинчани су врло вредни и добри грађани. И варошани и сељаци овога краја одвојили су од равнине моравске око Леоковца, од народа у Јабланици н Пустој Реци. Планине су, види се, боље очувале наш елеменат.
Овм су планинцн тако добри Срби као н они , у врањанском округу. Радини оу велики, а устаоци још већи. Они су се највише отимали од Турака. За то су Власотинце и остали чиста српска варош. Кад је год Србија дала знак, Заплање и Буковик били су на ногама..
У овом крају ради се један фини занат, – дрворез. Људи израђују твко лепе н укусне резарије као год у Швајцарској. Примера ради ваља видети сто кнежев у цркви власотиначкој: то је право узор-дело у резби……

Поглавље 10, „БУКОВИК, ЗАПЛАЊЕ И ЛУЖНИЦА““, стр. 124-125

НАПОМЕНЕ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА

Из књиге Мите Ракића, прештампао сам, на овој локацији два поглавља, девето и десето; али ми се учинило да би било добро, додати, макар у два не тако широка избора, и изводе из осталих поглавља Ракићеве књиге “Из Нове Србије”, коју сам читао окаснело, тек 2014. године!, са одушевљењем, са којим сам у раној младости читао Љермонтовљевог “Јунака нашег доба”. Ракић није написао роман, ни путопис, већ једну врсту извештаја, не само за ондашњу владу Србије, него и за потомке, који су га заборавили, скоро потпуно, осим људи из лесковачког музеја који су се присетили да сто и више година, после првог објављивања ове књиге у виду чланака у Отаџибини, приреде једно издање у симболичном броју примерака, и то је прошло скоро незапажено и у јавности крајева тзв. Нове Србије, и у најширој српској културној и књижевној јавности. Надам се да ће ови одломци, окаснело и накнадно, ипак, заинтересовати потомке да поново читају своје заборављене – неправедно заборављене писце, а био бих срећан да кроз коју годину угледамо и ново, критичко издање ове Ракићеве књиге, као и споменик, који је овај српски писац и академик, и отац песника Милана Ракића, заслужио да му се подигне, у Власотинцу, Димитровграду – некадашњем Цариброду, у неком од места Лужнице, Власотинцу. Било би лепо да подигне споменик и општина Бојник, или Лебане, или удружене општине овог региона – Димитрију Мити Ракићу, који је скоро пола године посветио обилажењу ових крајева, које је описао тако да то представља не само вредно књижевно дело да га публикује СКЗ, која је то одбијала у своје време, или неки други српски издавач који би имао снагу да укаже на неправде и невероватан заборав. Ови изводи, овде у овом првом блоку, много боље говоре о профилу путописца и интелектуалца, какав је био Мита Ракић, него све оно што се може наћи у тзв. купусарама историје српске књижевности, или у дебелим и досадним докторским дисертацијама, које се често држе, као пијан плота, многих предрасуда или наметнутих академских догми, или отрованих наркозом идеологије и ускопартијских плићака. И као писац сведок, и као статистичар, и као човек национално сасвим дефинисан, Мита Ракић је оставио изванредну документацију, и врло разумна и умесна запажања о много чему, али је пре свега, оставио несумњиву документацију, и право је чудо да нико није кренуо трагом спискова свих тих села из Ракићеве књиге, тих села и места у Новој Србији, да данас, сто и више година касније, покуша да сравни, упореди, да види, непоткупљиво – ето на том простору Нове Србије – докле се стигло, после свега и свачега?
У тзв. Пусту Реку одлазим више од 20-ак година. Захваљујући пријатељима, нисам обишао само села Пусте Реке, него и Лесковца, Прокупља; посебно се задржавајући у лепом селу Ивање, на Радану, и још радије одлазећи у Драги Дел, – село толико запуштено али лепо, у које се и данас стиже као у време када је Мита Ракић туда пролазио. Имао сам прилику да се баш из Драгог Дела, преко Ивања, дан уочи Вел. Госпојине 2014. отиснем преко Лесковца и Грделичке клисуре до Власинине, Старе планине, и да се суочим са понеким од тих места које је Ракић описивао и видео, у Лужници, Љуберажди, Власотинцима, Заплању… Ове планинце је тако добро описао Ракић, нарочито Србе Власотинчане, или оне из Заплања, Буковика: “Ови су планинци тако добри Срби као и они у врањанском округу. Радини су велики, а устаоци и патриоти још већи. Они су се највише отимали од Турака…”
Право је чудо да се у овим крајевима тзв. Нове Србије још нико није присетио Мите Ракића, не подизањем споменика ако је то скупо – мада мислим да је забораав оваквих личности далеко скупњи – него барем покретањем једног, рецимо, или новог часописа или листа “Нова Србија”. Јер та Нова Србија, описана у писмима Мите Ракића у “Отаџбини” није дала само Бору Станковића, него и читав низ других, знаних и незнаних….

(наставља се…)

ЛеЗ 0007625 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s