ИЗВОДИ „ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ“ МИТЕ РАКИЋА (2)

Ах, како си срећан, Деда-Мисаило, што, не мичући се из пустиње своје, живиш само у прошлости, блажиш душу своју сановима које ти срце сања, а не знаш како је и шта бива у свету око тебе ! Јер како би било теби који си се за -Српство борио, како би било српскоме срцу твоме кад би сазнао да је, не Ени-Дуња, — она је далеко и не меша се у нашу судбину, — него ова Стара Матора Дуња, Јевропа, решила и утврдила да твоје Бакарно Гумно буде турско гумно, и да не само оде твоја српска Софија, него и твоје Знепоље, твоја Богородица и твоја Петка, па и сам ти, Деда Мисаиле, — да одеш „под Бугарију” и да будеш Бугарин !

**

…. Северно од Пирота, на путу који води у Књажевац, 2 часа далеко , више , из зимушњег рата , чувеног села Нишора, лежи село Темска , насељено на обе узбрдице двају брегова, између којих, од североистока, тече река Темштица која, код села Станичења, један час испод Темске, увире у Нишаву.
Пут води десном обалом Нишаве, између два ланца брегова. Насип добар. На по пута село Сопот. Од пола пута пење се уз брдо на десно било; одатле је на видику Бабин Зуб, покривен снегом, североисточно.
На 20 минута пред Темском , одваја се Нишава на северозапад, за Ак-Паланку и Ниш
Темска је велико и лепо село; куће су мале , плочама покривене; људи су врло вредни.
Преко Темштице има дрвен мост с три ока а два тумбаса, од којих један , који је главни , јер је у самој реци и држи сву тежину моста, јесте велика самотвора стена.
Четврт часа од села идући поред стена уз реку, на левој обали њеној, прибијен уз једно брдо , лежи манастир Св. Ђорђе.
Црква је мала, врло стара и лепа. Стил несумњиво византијски. Изнутра је сва живописана, почев од патоса па до врха малог а лепог. кубета. Живопис је прекрасан, На једном месту , у првој препрати , огуљен је леп , и испод њега види се други старији живопис. Прост лајик у овој дивној уметности, ја, на жалост, нисам компетентан да донесем пресуду о старости и вредности овога живописа ; али, при свем том , слободан сам мислити, и надам се да се нећу преварити ако речем да је живопис у цркви св. Ђорђа у Темској један од најстаријих и најлепших у старим богомољама нашим , ако је тј. слободно судити по снимцима г. Валтеровића и г. Милутиновића, које они, сваке године, износе на углед Српском Ученом Друштву. По мом скромном мишљењу, ван сваке је сумње да ће г. Валтеровић и г. Милутиновић наћи у манастнру св. Ђорђа богату жетву за своје уметничке студије.
За дивно чудо . нигде у целој цркви нема никаква записа нити каква натписа о постању њеном; у народу нема никакве приче ко ју је и кад зидао; а отац Доро- тије, једини слуга божји у овом храму његовом, савршено је невин у знању овога рода.
Тако исто, нема ни једне слике која би престављала ктитора цркве, као што се обично у овако стари црквама може да нађе, међу ликовима светитеља и лик онога, ко је цркву подигао. ………

…… Црква је врло сиромашна у утварима. Нема ништа старо ни скупоцено.
Ћелије су врло опале.
Прошлога нашег рата, 1876, Черкези су опљенили манастир, цркву искварили, и свеце нагрдили. Том приликом затеку игумна болесна , узму га заједео с поња вом на којој је лежао, измажху, и баце с горњега боја., те се сиромах старац здроби.
Али, ако манаотир св. Ђорђа у Темској нема никаквих споменика о прошлости народа српског он иа. један нов, скорашњи споменик , који је баш тиме што је нов необично драг сваком срцу патриотском , који ће некад бити предмет религијозног поштовања свима потоњим појасевима и непресушни извор патриотског запајања свима узвишеним душама. То је споменик онима што су, овога рата, изгунули у бојевима око Пирота. Њима је подигнут више олтара, где почивају јуначке кости њихове, један велики импозантан крст на којега црно обојеном пиједесталу има овај запис:
„Капетану Милутину Карановићу и осталим јунацима који живот положише за веру, Књаза, слободу и независност домовине у бојевима на Нишору и Будим-делу 12, 13, 14 и 15. Децембра 1877, подигоше овај спомен – командант Љ. Ивановић и сви официри „ шум. Дивизије, Београд, бр. I кл., I арт. I коњ. Пука од I шум. Дивизије“
__

У Темској су биле још три цркве : једна на левој обали Темштице, на брду између села и данашњег манастира; друга на десној обали реке, у селу: трећа на левој обали реке, на уласку у село. Сељаци знају црквишта, али немају никаква спомена о њима.
Темска је била столица власти среза нишавског.
Овај срез имао је 61 село, 22 општине, 3735 домова, 11920 мушкиња, 11873 женскиња, 23793 душе пореских глава…..

Поглавље 11, „ПИРОТ“, стр. 135 – 136

* *
Овде негде, као што мисли Др. К. Јиречек,1 био је Мutatio Translitateae.
Од суковског хана стешњује се поље пиротско, и пут иде уз Нишаву, левом обалом њеном.
После један час и по, на утоку Лукавице у леву страну Нишаве ; а одавде за по часа у Цариброд, велико село, с обе стране реке (Нишаве), у једној дољи међу бреговима. Нисам могао сазнати зашто се Цариброд овако зове.
Цариброд је столица власти среза височког, а ту је и ђумрук наш према СОФИЈИ.
Од Цариброда до Драгомана има два часа. Један час има до села које се зове Калотинце, у лево с пута Ту се оставља у лево, на запад река калотиначка, а улази се у једну тесну и красну клисуру, кроз коју тече једна мала речица.
Ову клисуру путници обично зову по турски дервен, опште име за све теснаце, кланце и клисуре; интелигеннији, који се не задовољавају овим општим турским називом, него би ради и име имати, зову је, једни царибродска, а други драгоманска клисура ; речицу пак сви зову клисурска река. Али сељаци одавде, и воденичари из клисуре, зову клисуру Јежевичка клисура, а речицу Јежевица, и веле да им је то име од старина. Ми обично не питамо њих, и између њих оне који су најпростији, који се нису по властима и по варошанима повели; него питамо чорбаџије , ханџије и путнике који ретко кад зову места онако како их мештани зову. Страни путници извештавали су се од турских заптија који су их пратили, па су за то, место Јежевице, и спровели клисуром Нишаву, која никако не може овуда тећи.

Где је и ко је она, ја ћу на другом месту казати.
И Јеротије Рачанин , идући из Софије овамо, помиње планину Јежевицу(1) која је, без сумње, ова клисура, јер нигде на овом путу нема друге какве Јежевице.
Клисура Јежевица држи један час хода, и из ње се излази пред Драгоман, село 10 минута с пута у лево
Код Драгомана била је3 мисли Јиречек(2), римска Меldia.
Драгоман, Калотинце и Цариброд били су некад својина везира Мехмеда Соколовића.(3)
Драгоман је сада граница наша, и ту је, малко унапред, и нека природна граница, водомеђа , од које се спушта чувено софијско поље.
Дошав довде, ја ннсам могао одолети срцу да не видим ову стару земљу наших старих Немањића , и да се не поклоним ћивоту светога краља нашег Милутина.
С неким чудним узбуђењем спустио сам се од Драгомана к Софији. Путем сам се дивио красоти природе и лепоти стаса и облика људског, и одела и мушког и женског. Све су то крупни, високи људи, али махом — ћосави. Њихово је ношиво најлепше. То је права старинска српска пошња : панталоне (чакшире, али ја кажем панталоне за то што су са свим тесно скројене) од белог сукна ; дорамче (капутић) од плавог сукна, скројено на струк, ишарано белим и црвеним гајтаном; на грудима, на левој страни, џепић , наниже исечен , исто тако ишаран ; рукави кратки., до пола мишке, као кошуље у наших дама; појас, широк са две шаке , бео,
малко прошаран, а утегнут другим, мањим и много ужим, који је и онолико широк и онако израђен као повој у београдске деце, а зове се колан ; шубара, али лепа, не као у Влаха; кад је дажда или „хладовинка”, кожух од беле јагњетине, опточен црном, скројен малко на струк, тако да одабира боре. Женскиње се носи као и у пиротском округу, само што им литак није црн, него плав, и као и у мушкиња, ишаран; косу спуштају низ леђа, у триста ситних витица, које су у дну свезане уједно, тако да изгледају као каква фино иеплетена лесица.
Говори св као и око Ниша или у сврљишком крају.
Два часа од Драгомана, Сливница, турска Халкалија, велико село (140 кућа), на реци Сливници, коју неки зову и Алдомировачка река, јер долази од села Алдомироваца, у нашој области. Сливницу је била посела наша војска па је после напустила. Сад није ничија, ни руска ни наша, јер Руси још нису послали амо какве џандарине, нити порезе покупили. Сељаци страхују од тога, и желе да дођу под нашу управу. „Стари су нам, веле, били Срби; и ни хоћеме да сме Срби.“…..

Поглавље 12, „СОФИЈА“, стр. 143 – 145

**
… Кроз Трн тече река Јерма, или Голема река, или у најновије време Нишава.Сада је овде највшле зову Нишава, зато гато су ради да освоје Нишаву, да се подиче како је то њихова река. Сељаци и више Трна и ниже њега (узимајући по току реке), зову је Голема река, — опште име за све реке које примају у се рачице и поточиће , који се овде зову река. Ово је она иста река што одавде тече на север и код Сукова, увире у Нишаву. Сви стари. људи, и грађани и сељаци, и попови кажу, да јој је старо име Јерма. Тако се зове и у једном штампаном животу Св. Петке. Јерма извире из клисуре Власинске.
Свакојако, ова река нити је Нишава, нити Сукова, као што је карте пишу. Њу свако село зове по оном од кога му долази; нпр. запитајте у Сукову: која је ово река? па ћемо чути одговор : Влашка река , јер суковљанима тече од села Власа (Власе)-, а запитајте у Власима, тамо ће вам одговорити да је то погановачка река , јер Вла- сима долази од села Поганова итд.
Нишава нема управо свог извора. Она се зове тим именом тек од хана суковског, од утока Јерминог. Више тог утока. пошав к Цариброду, не зове се Нишава. него лукавичка река, од села Лукавице и његове речице која се, између Цариброда и Слеуше, састаје с другом једном реком која долази од села Калотинаца, а т одатле се навише зове калотиначка река, а од Калотинаца навише можда се још како друкчије. Најпогрешније је пак доводити извор Нишавин од села Јарловаца кроз клисуру Јежевицу; јер то је речица Јежевица која утиче у калотиначку реку.
У овом питању, за мене су сељаци најкомпетентније судије ; по њима, Нишава је од Сукова наниже ; дотле десни крак њен, онај од Цариброда, зове се лукавичка или калотиначка река (ваља разабрати која је већа и претежнија), а леви, по картама Сукова, зове се Јерма.
Трн је лепа и чиста варошица ; куће лепе , чисте, на два боја —све као неки коначићи; људи су врло доббри и вредни.
Карактеристично је да је ово једна варош која није варош ; ово је једно место у ком се варошани ни чим не разликују од сељака. Мушкиње је одевено као и сеоско; а и женскиње тако исто.
Одело је у Знепољака као и Црногорака : литак вунен, црно обојен , опшивен оздо златним ширитом, на грудима исечен малко (ујамак) и извезен црвеним и златним гајтаном ; глава повезана и забрађена шамијом која се зове крпа ; литак опасан широким црвеним вуненим појасом (као у наших Хера), који је стегнут другим једним уским, који се зове каница ; на ногама чорапке-, кад је хладније, поврх литака једно дорамче (јелек); кад застуди, онда длга гуња или колија, — оно исто што н наша гуња.
Женскиње је све црнпурасто. Нигде плава или смеђа женског лика, него све црна коса, црне обрве, црне очи, праве „трњинице“.
Трн има две цркве : цркву Св. Николе, која је старија, и цркву Св. Петке, која је новија. Осим тога, он има и једну кулу.
Ни у једној ни у другој цркви нема никаквих старина и знаменитости. Некад их је , кажу било, али су то затрли Турци, а што не стигли ови, то су довршиле фанатичке бугарске владике. (подвукао Б. Т.)
Кула је чувенога Карафејзије, који је као царски одметник владао Знепољем и Граховом, и одавде ишао на Србију, за првог устанка, те је робио и палио. И сад се прича о српском робљу, које је Карафејзија овде доводио.
Значајно је како је постала црква Св. Петка.
Западано од вароши на друму који води уз Јерму на клисуру, на недомак садашње цркве Св. Петке, на десној страни, у једном камику , на самом врху, има једна мала пећина, један хват дуга а пола широка.
То је посница Св. Петке.
На овој посници имају споља врата, унутра две три иконе од хартије, три ћасе с водом која капље озго из стене, неколико струка засађеног здравца , и патос од тугле.
Вода је, веле, лековита за очи и ране. Многи се помажу, а Турцима је, кажу, не знам за што, највише помагала. Један Турчин, коме је Св. Петка овако помогла оградио је зидом цркву Св. Петку, и то је садашњи зид око ове цркве.
У овој пећинн живела је Св. Петка дванаест година, као испосница Св. Николе, црква која је у вароши, и у којој је био поп , човек побожан и Богу мио, по нмену, Тарапонта.
Неки незнабошци дођу од некуд, и вргну на муке Св. Тарапонту ; разапну га на четири борића , алн ова четири дрвета, да не уморе светог човека, шљубе се и споје уједно, и Св. Тарапонта остане жив.
То дрво, како је спојено, и сада стоји више цркве Св. Петке, на левој страни реке Јерме.
Незнабошци онда ухвате Св. Тарапонту, одвуку га на рид Св. Тројцу (на десној обали реке Јерме , баш према цркви Св. Петке), тамо га, на врх камика, посеку и тело му низ камен скотрљају.
27 Маја слави се мученичка смрт Св. Тарапонте, и тада, сваке године, «севају искре” по риду куда је капала света крв његова.
Жудна религиозних мистерија, моја је душа несрећна што јој није дано да тога дана буде на овом светом месту, те да се сазида овим чудом божјим !
Св. Петка која је тада била испосница, и која је, у. тај мах, вирила из пећине своје и с религиозним ужасом гледала шта чине незнабошци са свецем божјим на земљи, спусти се, први пут тада, из своје поснице (јамачно пошто су охладили незнабошци), дође к оном дрвету што се склопило и помогло угоднику божјем Св. Тарапонти, благослови га и обеси о њега крст који је носила о врату. .
Св. Петка била је, кажу, Српкиња; пошто се посветила, била је испрва овде у Трну, па после пренесена у Трново бугарско. Шта је и како је управо било с њом, то је тешко разабрати ; али зна се да је онај крст о овом дрвету чинио по том многа чудеса, Лечио и исцељивао од свакојаких недуга. У Служби Св. Петке коју је штампао М. С. Милојевић иомиње се да је дрвом крстним јадовитаго змија умртвила ; да је једног човека из престонице (царствујуштаго града), који је био хром и на једној нози дошао, исцелила и ногу му повратила ; а другог, из отачаства својега, ког је змија ујела те умро, оживела „богоданом целбом својом”.
А народ прича како су се некакав Милош и „стопаница” његова Јелена, из Ђустендила, извидали од лудила, метнувши онај крст оеби на чело, — и, из благо- дарностн, подигли су цркву Св. Петку, незнано кад, али свакојако много давно.
Штета је што Св. Петка није више у Трну, у цркви својој, или у посници овојој! А сто пута је више штета што се не зна куд се део онај чудотворни крст њен . Ах, колико би он ваљао у наше модерне дане ! Тек тада би се славила памет Св. Петке и сијала јакоже другое солнце!
Стара црква Св. Петке била је 6 аршине дуга, а 3 широка.
Садашња је црква и велика и лепа. од камена срезана. Обновио ју је, 1825, Деда Мисаил Цветковић Бајкуш, архимандрит из манастира Св. Богородице близу Трна, и утрошио на њу својих 130.000 гроша. Показивао ми је писмено од чорбаџија трнских онога времена, како је он доиста дао толико новаца својих , а народ само кулуком помогао, и како за то има право да бере приход од цркве , да му тас иде у њој, и да му се даје на годину по 9 ока зеитина- или 90 гроша. „Док су ови потписници били живи. вели Деда Мисаил, који ми је причао ову причу о Св Петки , дотле је и мој тас по цркви ходио и зеитин им доходио ; а откако они помреше, ови што насташе не знају ни за правду,ни Бога , па истераше и мене из Трна и мој тас из Св. Петке“.
Западно од Трна, на путу који води у клисуру: власинску и преко ње у Врање, један час далеко, на десној страни Јерме, градиште је Земун.
Ту је једина раван и једина питома долина у целом Знепољу.
На путу су десно села Дурлаковце, Забел и Зеленград; а лево Бараница и Јарловце. Десно је Руј планина, а лево огранци Костурнице. Између њих је пространа долина, посред које тече река Јерма, а одмах до ње, у сред те доље, дигао се сам за себе, без икакве свезе с каквим другим брегом, него свуда окружен равницом , брег на ком је био град. Не знам колико може бити висок; његови суседи прилично су високи: Зеленград , на северу, спроћу њега, 988; Забел, североисточно, 786; Јарловце, јужно, 799 метара.
Пео сам се на теме -старом граду и дуго сам врљао, не бих ли што нашао. Од града нема никаквих зидина; једва се на једном месту нешто мало познајо; све су то сељаци разнели и старе тугле разграбили, па, оскудни у земљи, брдо уњивили. Тугле су копали те фуруне патосали. Сад се могу наћи само гдекоји ситни комадићи.
Да се попне на брдо, ваља прво прећи реку код једне воденице, и. одмах првим кораком, запети уз брдо. Пре неке године, тражио је један воденичар паре у гра- дишту, и копао на источној страни , у половини брега. Да ли је нашао што је тражио, то он зна ; али очевидци ми причаше да је том приликом откопана некаква скришница или гробница, на свод зидана, с вратима сведеним, као што се, веле. у Београду гробнице зидају и унутра нађене су две главе и неколико костију, и восак од свећа које су гореле. На зиду се познавао и дим од свећа. Свет се збирао као на чудо, а газда, који је овај брег уњивио, затрпа рупу , да одбије свет да му њиве не гази. Чије ли су кости нашле ту мира и покоја за толико стотина година ? (…)
Стари причају да је некад, поред града, текла велика река, којом су лађе пловиле; да је та река, садашња Јерма, помало отицала оном клисуром којом се из Трна иде у Пирот или Брезник; али откако се провалило Ждрло (Ждрло је, не Ждрело, више Трна североисточно), вода је отекла и остала овако мала.
Можда је ово народна традиција о језеру, које је по свој прилици морало некад лежати у овој дољи међу каменитим бреговима.
Народ ништа не зна чији је и кадашњи ово град. Зна само да је, веле, био латински.

(…………)
У Трну и у селима око овога градишта изговара се име његово тројако: Земн, Земан, и чисто 3емун. Чак има прича да су се Земунци одавде, кад су Турци навалили на знепољски вилајет, отселили у Земун код Београда, и да су они и прозвали тако овај други Земун.
Тако исто прича се да је Знепоље било „немечко“ пуних 80 година, али кад је то било, нико не зна.
У овој околини има неколико места, која су погрешно записана у аустријској ђенералштабној карти. Нпр. није Загриловци, него Чегриловци ; није Гиновце , него Џинчовце; није Канилак, него Кална; није Стратимировце, него Стрези мировце; није Кострушевце , него Кострешовце.
__

Један час југозападно од Трна има манастир Св. Богородица. Два пута воде у њ: један коњски, из Трна на село Јездимпровце и преко стара села Мисловштице; други, пошачки, из Вилиповаца, за по часа. Ја сам ишао и једним и другим путем.. Из Трна се правце изиђе у село Јездимировце (на карти Издимија или Ездимирци),
па се не иде преко Глоговице, као што карта казује (Глого вица остаје у десно, далеко), него се одмах из села завије на запад, и, за 10 минута, преко атара села Мисловштице (на карти Мјесловда) која остаје по часа у десно на југ, уђе се, поред речице мисловштичке, у манастир, који се забио међу два висока брда , и нема ни откуд никаква изгледа. Од Вилиповаца уђе се одмах у клисуру која је. једна од најужих, највиших и најлепших које сам икад видео. Између високих каменитих брда има толико места колико тек да тече, често преко грдног киклопског камења, о великим шумом, клисурска речица., а пут, којим само козе ходе, води најпре левом, па после десном страном, на који се прелази преко једног бавана. У два три маха, путања се испне на внсину од сто хвата , а доле исиод ногу зија пропаст. Идући овуда, човек осећа оно што се у естетици зове отрашно лепо (подвукао Б. Т.).
Манастир је на левој обали речице, прислоњен уз брдо што га двоји од Јездимироваца. Он се зове мисловштички, али су му Јездимировци ближи. Веома је мали и, за сада, врло сиротан, Турци су га више пута, па и у најновије време, пљачкали.
Црквица је врло стара и много оштећена. Нити има каква записа , нити се иначе зна ко ју је и кад подигао. Деда Мисаил , архимандрит, рече ми да он једини знаде да су је, 1734 , у време Султана Селима, кад су је Крџалије «растуриле», обновили Антоније калуђер, Лонђин ђакон, и протопоп Лука од Вукана. После тога опет је била порушена и козе су у њој лежале , док је 1837 Деда Мисаил није обновио утрошив својих 70.000 гроша. Црквица је била сва живописана , али сада има само неколико, и то у олтару, прекрасних слика , ради којих је вредно да дођу да их прецртају г г. Валтровић и Милутиновић. Нарочито ми се допао лик Христов на срцу своје матере. То није ни дете, ни човек с брадом и дугим лицем, као што га виђамо на нашим иконама; него је младић кратке косе, округла и пуна лица, тако лепа и љупка, и тако уметнички израђена, да сам у први мах помислио да је Милсека Венера. Уметник се, нема сумње, угледао на античка лица.
Старих утвари нема никаквих.
Од књижевних старина нашао сам и донео:
1. Антологион, штампан (…) 1643, за владе Јона Матеја Бесарабе ;
2.Псалтир, што га је штампао … Јероним Загоуовик (от града Котора, у славном граду Венеција в лето) 1570;
3. (—-) од Исака Сирина, рукопис ; и
4. Један сав поцепан и разлистан, без почетка и свршетка, рукопис о животу св. Николе.
Први је рукопис новији, без сумње из прошлог века, руско-словенски ; али сам га ја опет ради куриозитета узео. Бојим се само да не буде штампан.
У манастиру је остала једна старина и знаменитост, коју, покрај све жеље, нисам могао донети.
То је сам Деда Мисаил.
Он је стар преко 80 година, ни сам не зна колико управо; сед, крупан човек; глава особито лепа и импозантиа. Кад би богови могли да старе, Јупитар, чију сам божанску главу гледао некада дивећи ое, морао би, у старооти својој, овако изгледати. Слабо га служе.старачке ноге, а још слабије плаве и мудре очи. Поред њега су увек две ретке књиге : једна је Песме Андрије Качића-Миошића, друга је Регламент или устав Петра Великог о свештенству и монаштву. С њима се старац забаља и разговара; а нарочито с првом: Дијете дајте ми латинку! говори он иштући Качића. Памти Карађорђа; путовао је много по свету; био је у Св. Гори, у
Смирни, у Грчкој, у Мисиру, у Италији, у Фрушкој Гори, малко у Србији , у Боци Которској , у Црној Гори. Он је први показао књигу Раду Његушу, потоњем владици Петру II, великом песнику нашем. После њега је дошла школа Симе Милутиновића. Прича како је Раде имао тада 13 година, а био је виши од њега. У почетку није хтео да учи, и учитељ је једном тако ударио ђака шаком по носу, да га је крв облила Зађаконио се у Дечанима. Две године био у манастиру Савини код.Котора, у архимандрита Никанора Богетића. У Црну Гору дошао је 1822, Ту се сасвим поцрногорчио : пасао свијетло оружје, војевао с Црногорцима, и хајдуковао с Морачанима, где је, у Морачком манастиру. Био две године.
Једном их тако у хајдуковању ухвати једна чета Турака и претера преко Дрине. и тада се Деда Мисаил познао с Мићићем и Господаром Јованом. Владику Петра I црта као великог човека и као светитеља. У њега је био три године. Три дана, вели, крили су смрт Петра. I, и кад изведоше Рада пред Црногорце, рекоше : Владика га покалуђери. Раде се вели заархимандритио у једном манастиру у Блату. Кад је полазио у Русију, хтео је да поведе са собом и Деду Мисаила (кога су и први и други Петар звали Мијаило), неког Вукалицу, и Ивана Спадијера ; али њих заплаше противници Петрови. говорећи : „Куда ћете, јадни синци ! Та њега Цар зове да га у Сибир пошље. па ће и вас с њиме !» И тако Деда Мисаил не смеде отићи, на своју велику жалост, у Русију. О Петру II не говори добро ; њега ради оставио је Црну Гору 1831 године.
Симу Милутиновића добро познаје. Био је, вели, мален и добар човек; све је тражио да му Црногорци пе вају песме, а он да их пише. Деда Мисаил многу му је песму преписао. Зими, вели, обично је градио замке и по ваздан се заносио хватајући птице.
У владике Петра I био је, вели , писар неки Павле Орловић, из Далмације, у време Бунапартино, кад је овај „земао сав свет.” Орловић је ишао на бечки конгрес. Био је врло учен и добар човек.
С особитом хвалом помиње некога Петра Марковића, из крагујевачке нахије , који је био писар у владике и много писмен човек, те га овај веома волео.
Сувременик наше славне епохе — Буне на даије и Таковског Устанка, Деда. Мисаил памти н многе наше несреће онога доба. Он зна када је Карафејзија робио Србију. ,, Докараше, вели, много робље и силну стоку.” Зна кад је Милосав Ресавац долазио, доцније, у Трн те откупио из ропства евоју сестру Белку, која је била у селу Баићу, један час северно од Трна, на Јерми.
Деди Мисаилу познаје се да је „шетао” по нашим крајевима. И сада, после толико година сталног живљења овде, говори најближе шумадијском говору, а црквену књигу чита онако како се у Савини и Црној Горн чита — свуда а место о или ь
Велики Србин и хришћанин, он се јако брине да се цело хришћанство на трачком полуострву ослободи од Турака, и да Србија добије све што је од старине и по садашњости њено. Кад му казах да ће да остане под Турцима Маћедонија и Румелија, Деда Мисаил уздахну и рече . „Проклети Турци! не да њих Англитера и Ени-Дуња”! Запитах га ко је та Ени-Дуња, и одговори ми да је то Нова Дуња — Америка. Сирота Америка! — Много се љути на претензије бугарске и на неправду која се хоће нама да учини Зар се, вели, Срби седамдесет година били и крвили, од њихових глава Ћеле-Кула се градила, и сада три године ратовали, — па да кусају Бугари који су се дели и гледали шта се ради? Ја бих њима рекао што и орао вранама: Носио орао комад меса у кљуну, а за њим летеле вране ; кад пао орао, да једе месо, а вране рекле: „ах. ала се уморисмо носећи месо!” „Шта је која у кљуну носила, одговори орао, то нека и једе! ” — Кад би мене питале те Силе, ја би им право казао шта је чије, ама не ће да ме слушају : „српско је до Стара Планина, та- мо по за Софију ; и Рил је српски, и по за њега право све до Велес. ” Пита ме хоће ли да остане Србији и Бакарно Гумно. Мени се не казује шта и докле остаје српско, па га питам где је то Бакарно Гумно ? „Тамо на куде Скопље, одговара ми старац, — то је старовремско српско ; ту су се Срби први пут појавили, и оградили бакарно гумно да вршу, и отада се скопљанско зове Бакарно Гумно.”
Ах, како си срећан, Деда-Мисаило, што, не мичући се из пустиње своје, живиш само у прошлости, блажиш душу своју сановима које ти срце сања, а не знаш како је и шта бива у свету око тебе ! Јер како би било теби који си се за -Српство борио, како би било српскоме срцу твоме кад би сазнао да је, не Ени-Дуња, — она је далеко и не меша се у нашу судбину, — него ова Стара Матора Дуња, Јевропа, решила и утврдила да твоје Бакарно Гумно буде турско гумно, и да не само оде твоја српска Софија, него и твоје Знепоље, твоја Богородица и твоја Петка, па и сам ти, Деда Мисаиле, — да одеш „под Бугарију” и да будеш Бугарин !
Деда Мисаил родом је из Трна , и Зове се Мисаил Цветковић Бајкуш. Њега и његов манастир пленили су Турци прошлога рата нашега. Однели су му 25.000 гроша у готову, 40.000 са стоком и дрејама, крсат што га је донео из Св. Горе, златан, с часним дрветом, и две мале пушке црногорске – спомен из војевања и хајдуковања”. Жао му је и пара и мала, жао му је златна крста и часног дрвета, али му је најжалвје двеју пушака другарица младооти његове.
Реч крсат, изговорену као год пусат, чуо сам влше од четрест пута од њега и једног попа који беше у њега.
Кад ме је, после два месеца, опет нанео пут на Св. Богородицу Мпсловштичку, застао сам Деду Мисаила јако болесна : језик му црн као угљен ; по рукама изашле неке црне округле пеге ; не може ништа да једе. Питам га шта је. „Задахнуло ме, вели , бесно псето; пуштах крв испод језика, па ништа. Није вајде — хоће да се мре!“
Мри Деда Мисаило, срећани си ако сада умреш! Дочекао си зашто си хајдуковао и што си свега века свога желео: видео си своје Знепоље српско и мислиш да је цело Српство слободно , — мри сада, болан , ако ти се икад умире!

Поглавље 15, „ЗНЕПОЉЕ““, стр. 158 – 163 ,164, 165 – 171

Стара Матора Дуња, Јевропа
(напомене приређивача Б. Т.)

Написао сам уз „Изводе (1)“ из Ракићеве књиге, између осталог, кратко, и ово: „Ракић није написао роман, ни путопис, већ једну врсту извештаја, не само за ондашњу владу Србије, него и за потомке, који су га заборавили, скоро потпуно, осим људи из лесковачког музеја који су се присетили да сто и више година, после првог објављивања ове књиге у виду чланака у Отаџбини, приреде једно издање у симболичном броју примерака…“ Нисам све написао што сам осећао, наравно, то можда и није потребно. Публиковањем ових извода, ја сам направио један круг, који ни савременом читаоцу, а ни оном у будућности, можда неће бити довољно јасан. Због чега сам понајвише сам крив. Натукнуо сам да сам на Велику Госпојину 2014. године, тј. дан уочи овог великог празника, из раданског села Драги Дел, сасвим заборављеног, кренуо следећег лепог и празничног дана преко Лесковца, према Грделичкој клисури и Власини, Пироту и Бабином Зубу, да би се касно ноћу вратио преко Заплања, Мораве и Лесковца поново на Радан, тј. у село Ивање. Сестрама Соколовић сам захвалан што нису жалиле труда да ми, као сапутнице, и потомци чији су се стари доселили из Црне Траве одмах после ослобођења ових крајева, поделе своја искуства и сећања.. Њихов предак Сокол Соколовић, довео је своје братство, из Црне Траве (која је тада имала преко 270 кућа), у попаљено Ивање, где су од Турчина, преко Арнаута откупили своја садашња имања, воденицу. Ивање је осамдесетих година деветнаестог века имало око тридесетак кућа, два пута више него Лебане; да би у годинама свога процвата, шесдесетих и седамдесетих наредног века, двадесетог, бројало преко 80 домаћинстава, а данас једва да има (активних) двадесетак. Публиковао сам и елемнтарни родослов ове породице, који је сачинио један од њених чланова. Нисам стигао да га упитам, да ли је знао оно што зна сасвим поуздано Мита Ракић, да је њихов не тако далеки предак, Мехмед паша Соколовић, имао своја имања према планини Јежевици…
„И Јеротије Рачанин , идући из Софије овамо, помиње планину Јежевицу 1 која је, без сумње. ова клисура, јер нигде на овом путу нема друге какве Јежевице.
Клисура Јежевица држи један час хода, и из ње се излази пред Драгоман, село 10 минута с пута у лево.
Код Драгомана била је, мисли Јиречек2, римска Меldia.
Драгоман, Калотинце и Цариброд били су некад својина везира Мехмеда Соколовића.3 .
Драгоман је сада граница наша, и ту је, малко унапред, и нека природна граница, водомеђа , од које се спушта чувено софијско поље.
Дошав довде, ја нисам могао одолети срцу да не видим ову стару земљу наших старих Немањића , и да се не поклоним ћивоту светога краља нашег Милутина.
С неким чудним узбуђењем спустио сам се од Драгомана к Софији. Путем сам се дивио красоти природе и лепоти стаса и облика људског, и одела и мушког и женског. Све су то крупни, високи људи, али махом — ћосави. Њихово је ношиво најлепше. То је права старинска српска пошња : панталоне (чакшире, али ја кажем панталоне за то што су са свим тесно скројене) од белог сукна ; дорамче (капутић) од плавог сукна, скројено на струк, ишарано белим и црвеним гајтаном; на грудима, на левој страни, џепић , наниже исечен , исто тако ишаран ; рукави кратки., до пола мишке, као кошуље у наших дама; појас, широк са две шаке , бео,
малко прошаран, а утегнут другим, мањим и много ужим, који је и онолико широк и онако израђен као повој у београдске деце, а зове се колан ; шубара, али лепа, не као у Влаха; кад је дажда или „хладовинка”, кожух од беле јагњетине, опточен црном, скројен малко на струк, тако да одабира боре. Женскиње се носи као и у пиротском округу, само што им литак није црн, него плав, и као и у мушкиња, ишаран; косу спуштају низ леђа, у триста ситних витица, које су у дну свезане уједно, тако да изгледају као каква фино исплетена лесица.
Говори се као и око Ниша или у сврљишком крају.“
Ракићева књига, има и других открића, важних за многе породице ових крајева, које су међу последњима ослобођене од Турака. Ракићева књига садржи и мноштво подстицаја за многа истраживања. Она није важна само за поједине породице родом са југоистока Србије, Нове Србије, новосолобођене, већ и за саму Србију, ону ужу, најужу. На токовима најдуже и највеће српске реке, Мораве. Она је важна, требало би да буде, колико прецима толико и савременицима „Отаџбине“, у којој је обелодањена, као и данашњем нараштају, веома заборавном, кратковидом и површном. Иако је био склон позитивној филозофији, социјалистичким идејама, Мита Ракић је био и побожан Србин, и просвећен човек. ( Жудна религиозних мистерија, моја је душа несрећна што јој није дано да тога дана буде на овом светом месту, те да се сазида овим чудом божјим ! ) Он не скупља у Новој Србији само црквене књиге и старине, него и сведочи, доноси и оне драгоцености, какав је архимандрит Мисаил Цветковић Бајкуш. Или читав низ других драгоцености.
Шта је остало од таквог света, који је описивао Мита Ракић данас, или јуче?
Спуштајући се са Старе планине у сутон на Велику Госпођу 2014. године, ја сам се са својим сапутницама суочавао, као и на планини Радан, у подраданским селима, са неописвом тугом и – шумама, које свуда напредују.
Зашто се нико није сетио да Мити Ракићу подигне спомен-обележје у Власини, Власотинцу, Трну, Заплању? Прокупљу?
Или: Како је могуће да се код Срба у 20. веку наштампало толико глупости у облику књига, али не и писма Мите Ракића „Из Нове Србије“? Какве су то политике или предрасуде, или шта му већ драго, спречавали да се појави једно поновно критичко издање ове књиге?
Ову књигу треба прештампавати из просветних, завичајних, књижевних и научних разлога: колико ми и данас, то јест најшира јавност свеколиког српства, познаје тзв. Ракићеву „Нову Србију“? Зашто је она нека врста буџака, и непознаница?
Погледајте лик архимандрита Бајкуша, колико ту има нових сведочанстава и подстицаја! За разлику од богатааша после Првог светског рата, или моћника после Другог светског рата, или тајкуна српске транзиције , Бајкуш је неправедно заборављена личност (као уосталом и Ракић), пример духовника и градитеља српских цркава, човека који је савременији, чини се, од многих данашњих људи, поготову кад говори са оправданим бесом против Нове Дуње , и Старе Маторе Дуња, (Америке и Јебропе). Том духовнику, неправедно заборављеном, није недостајала национална идеја и осећање.

ЛеЗ 0007626

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s