Мита Ракић и његово дело о ослобођеним крајевима Србије 1877-1878. године / Владимир Стојанчевић

одломак*

Ослобођење југоисточних крајева Србије у децембру 1877. и у јануару 1878. године ставило је пред српску владу многе задатке политичког, друштвеног и економског карактера. Нове крајеве требало је ослободити преостатака турске власти и организовати националну управу, водећи при томе рачуна и о провизоријуму политичког током целе прве половине 1878- Радећи у овом смислу влада је, најпре, донела Закон о уређењу ослобођених предела од 3-15. јануара 1878.Тиме је извела замену турских државних институција српским установама. Тако је цео нишки санџак, са неким суседним пределима, дошао под српску управу. После тога, прелиминарима Једренског уговора од 19-31 јануара ратно стање замењено је примирјем са утврђеном демаркационом линијом која је руску и српску окупациону зону раздвајала од остале територије Отомаанског царства. Санстефански уговор од 3. марта пројектовао је оснивање велике бугарске кнежевине, која је требало да обухвати цео пиротски и врањски округ и део лесковачке казе, али он није био примљен од влада осталих великих европских сила. Договорени конгрес државника великих сила у у Берлину имао је да одлучи о новим дефинитивним границама на Балканском полуострву, па и о новим границама Србије на југу и истоку. У међувремену руска влада признала је status militaire као подлогу за уређење руско-бугарске, односно српске цивилне управе на територијама које су ослободиле руска, односно српска војска. Тако се почела, на новим правним основама, уређивати српска администрација на свој територији коју је ослободила српска војска и, у у току марта, држала „у својој заплави“.
По завршетку рата начелник Оперативног одељења српске Врховне команде генерал Коста Протић, чије је седиште било у Нишу, имајући широка овлашћења и са придодатим делегатима српске владе за поједине ресоре цивилне управе, учинио је неколико корисних наредаба са циљем да се упознају прилике у ослобођеним крајевима. Тако је одредио неколико личности које су имале да проуче аграрно-правне односе, опет друге личности за проучавање стања монументалне архитектуре српског средњег века, затим за здравство и просвету. Генерал Протић је, тако, одредио и Миту Ракића да проучи писане споменике старе српске књижевности и да о томе поднесе службени извештај. За ову врсту посла М. Ракић је био веома подобна личностм и као члан Српског Ученог Друштва.

I
У свом релативно краткотрајном животу — имао је свега четрдесет и четири године када је умро Мита Ракић, бавећи се литературом, махом се истакао као преводилац са више словен- ских и европских језика (укључујући и енглески и шпански), али и оригиналним стваралаштвом, чији је део и његов спис из Нове Србије. Својевремено критика је нарочито хвалила његове преводе .Хајнеа (Идеје) и Игоа (Јадници). Млади Ј. Скерлић посебно је истицао Ракићев превод Идеја за који је писао да је дат „у живом и допадљивом преводу” који је ,и са језичке и са стилске стране веома успео. Касније, када је критиковао издавачки програм СКЗ, Скерлић није био против Ракића што његово дело није имало занимљив и документаран садржај већ што се залагао да Задруга доноси дела еа чисто књижевним вредностима, а не и она која су имала ужи лингвистички, историјски или други стручни карактер. Из Био-библиографије Ракићеве коју је саопштио Милан Б. Милићевић1 види се обим и интересовање које је Ракић показивао у свом укупном књижевном раду, а Ракићеву јавну друштвену активност, иако фрагментарно у склопу своје студије о Омладини, дао је Ј. Скерлић.
Интересантно је да Мита Ракић није добио посебну студију о свом веома интензивном и плодном списатељском раду, иако је, очевидно, био један од најбољих и најпродуктивнијих, на пример, преводилаца на српском језику у 19. веку. Такође; занимљив би био и посао који би Миту Ракића приказао и са стано- вишта његових погледа на друштвене и политичке проблеме српског народа његовог времена. Грађански демократа са јаким примесама политичког радикализма и социјалистичких учења о друштву и друштвеним односима, М. Ракић је у свом књижевном, преводилачком и научном раду иступао као слободоуман недо ктринарни интелектуалац, прогресист и хуманист. У политици — нарочито у младости — заступао је идеје доследне и непосредне демократије, а у друштвеним односима залагао се за темељите социјалне и економске промене у Србији, али и иначе, у чему се огледао утицај Светозара Марковића. Био је близак материјалистичком схватању историје и развоја друштва, и борио се за слободу личности и друштво ослобоћено предрасуда и утицаја негативних традација. Био је против бирократпизоване државне управе, коју је схватао као принуду лишену правих моралних принципа и рационалних и иигелектуалних оправдања. У збива- њима националне историје залагао се за угледање на идеале и циљеве Српске револуције из 1804. године. Био је за стварање демократског српског националног друштва, ослобоћеног бирократског система управе у унутрашњој политици, и историзма и шовинизма у вођењу националне ослободилачке политике која је требало да доведе до стварања нове српске државе уједињеног српског народа као члана републиканског савеза ослобоћених балканских народа. У етици, био је за поштовање основних животних принципа: за слободу личности и стваралаштва, и за поштовање права радног човека, произвођача и грађанина, за друштвену по- зитивност, са вером у прогрес и стваралачку цивилизацију будуности. Слободно изражавање мишљења, усмене или писане речи, сматрао је основним квалитетом у моралном развоју личности… Рад је узимао за основну вредност у друштвеним од- носима и у друштвеној пракси, основом за нзграђивање цивилизације н историјоког кретања друштва у позитивном и прогресивном развоју. У друштвеним односима, и изграђивању тих односа, улози личности давао је високо место, а лични пример рада, поштења и осећања за дужност и друштвене обавезе, истицао је као велике чиниоце у позитивном развоју друштвене мисли и друштвених кретања. Отуда је сам много радио и друштвено видно деловао у многобројним активностима своје предузетне и вишеструко кул тивисане личносга. Изашао из покрета Уједињене Омладине српске шездесетих година 19. века, затим васпитаник европског по- зитивизма и материјализма, и поборник социјалистичких идеја седамдесетих година, Мита Ракић је, и преко своје практичне делатности и претресању разних проблема српског друштва, са своје стране, знатно допринео да се у Србији, а и у српском друштву изван Србије, развије, пре свега, један критичан и реалан начин мишљења и деловања. Исто тако да се, нарочито преко његових многобројних и разноврсних превода најбољих дела европске науке и књижевности свога доба, васпитању и генерације младих људи које ће се појавити у јавном и друштвеном животу Србије последњих деценија 19. века. .
Исправност својих филозофских и моралних начела М. Ракић је имао прилике да покаже у догађајима и збивањима великог ослободилачког покрета српског народа и српско-турских ратова 1875, 1876—1878. године, „треће српске револуције”, како је ове епохалне догађаје који су обухватили скоро цео српски народ у Турској назвао Васа Пелагић. Као учесник у другом српско-турском рату 1877—1878. он се нашао на раду у Оперативном одеље њу Српске врховне команде још на почетку рата, да би по његовом свршетку добио посебну мисију генерала К. Протића да пропутује, проучи и сакупи писане споменике српске средњовековне државе, као и уопште „српске старине”, из којих би се боље упознала не само цивилизација и култура старе српске државе већ и народ у ослобођеним крајевима једног дела историјске Старе Србије.

II
Мита Ракић био је, ако не први, један од првих српских виших државних чиновника који је, непосредно по завршетку рата, обишао скоро целу територију југоисточне Србије и околних крајева. Била су то пространа подручја веома интересантна својом географијом и становништвом, привредом и културним одликама, али подручја са слабим комуникацијама и доста пострадала у рату. Путујући пешице на коњу или запрежним возилима Ракић је за време од пола године, прокрстарио најважнијим правцима Нову Србију како је назвао ослобођене крајеве. Живе радозналости и упечатљивог духа, уз то велике физичке покретности и неоуморне енергије он је био у стању да запази, истражи и опише много значајнијих и карактеристичних момената из прошлости новоослобођених предела, као и о њиховом савременом стаљу, и да о томе службено извести начелника Оператнвног одељења српске Врховне команде генерала Косту Протића. Свој посао обавио је до краја новембра 1878. године, када се из Ниша вратио у Београд провевши тако годину дана на дужности у српској војсци. Његови службени извештаји нису сачувани (подвукао Бела Тукадруз).. Али зато, већ у 1880. години др. Владан Борћевић објавио је у Отаџбини, у више наставака, Ракићев спис под насловом Из Нове Србије, етнографско-историјска студија. Тако је из значајне Ракићеве службене мисије, свакако са проширеним текстом, протекло и једно значајно дело српске књижевности периода ослободилачких ратова Србије са Турском 1876—1878. године.
Др. Владан Ђорђевић, власник и уредник Отаџбине, Ракићев спис назвао је студијом. иако је по облику, садржини и по многим књижевним особеностима пре био путопис. У сваком случају, пошав из Ниша за Прокупље и Куршумлију Ракић је обишао Топлицу и Косаницу, Пусту Реку и Јабланицу, планински предео Голака, Ветерничку Клисуру и Пољаницу, Врање, Моравицу и Кончуљску Клисуру где су тада стајале српске предстраже према Турској. Потом је долином Јужне Мораве прошао и Дервен-Грделичку клисуру. Из Лесковца преко Власотинца, долином Љуберађе, поред Заплања и Лужнице, дошао је у – Пирот обишавши и добар део пиротске котлине са манастиром Темском. Из Пирота је, идући на Цариброд, Драгоман и Сливницу, стигао у Софију, средњовековни Средец, у коме је био положен ћивот Светог краља Милутина. Упознавши Софију вратио се у Пирот путем преко Владаје, и Радомира, Брезника и Трна, места које је ослободила српска војска, па долином реке Јерме, да би затим наставио путовање за Ниш. Ракићев итинерер у Отаџбини завршио се његовим изласком из Трна и Знепоља, са напоменом да ће се спис наставити. Завршни део овог Ракићевог дела, међутим, Отаџбина није објавила. Ракић је све ове крајеве обишао док још није била дефинитивно уређена источна граница Србије према Бугарској по одлукама Берлинског конгреса.
У Отаџбини Ракићев спис излазио је у више наставака, укупно са петнаест поглавља, све до почетка 1881. године. У читалачкој публици побудио је велико интересовање. Била је то, заједно са истодобним делом Сретена Л. Поповића Путовање по Новој Србији (1878 и 1880. (који је такође излазио у наставцима) прва потпуниј а, коректно представљена и лепо написана информациј а о – новим крајевима које је Србија стекла после рата са Турском 1877/78. године. Мита Ракић, иначе познат од раније у стручним и иннтелектуалним круговима у Србији и ван ње по својим бројним и добрим преводима Бихнера, Кастелара, Хајнеа и В. Игоа, постао је популаран и у најширим круговима српских читалаца посредством Отаџбине која се тада сматрала за најбољи српски књижевни часопис. Али више од тога Ракићев путопис задужио је и српоку науку, пре свега изношењем многих истсријских етнографских статистичких и демографских података и , обавештења, дотле мало знаних или потпуно непознатих чак ,и стручњацима који су се бавили културно-историј ском проблематиком српског народа под турском влашћу….

= извор: Ракић, Мита.: Из нове Србије.. – Лесковац : [Народни музеј], 1987, 1880 Посебна издања Музеја у Лесковцу, књ. 6, 192, стр. 20 цм. – Стр. 185-[194]: Мита Ракић и његово дело о ослобођеним крајевима Србије 1877-1878. године / Владимир Стојанчевић

На извору Љуберажде на Вел. Госпојину 2014 - Бела Тукадруз (снимак Мирјане Соколовић)

На извору Љуберажде на Вел. Госпојину 2014 – Бела Тукадруз (снимак Мирјане Соколовић)

ПС. Из поговора Г. Владимира Стојанчевића доносим прве четири стране – сасвим довољно, уз девету и десету главу књиге, да се стекне једна реалнија слика о значају Мите Ракића и његовог остварења. Стојанчевић је углавном у праву. Несхватљиво је нешто друго: да се ова Ракићева књига, или путопис, или студија, појавила тек после сто и више година, иако је врсна по много чему. Зашто није прештампана у редовноом колу, или у некој другој библиотеци СКЗ? Отац песника Милана Ракића, Димитрије Мита Ракић, заслужио је да не буде заборављен! Дошло је време да коначно изађе, из дугогодишње сенке и таме, пре свега својим талентом, даром, обавештењима и проценама, запажањима. И добро би било да ново издање ове књиге Ракићеве не буде фототипско, већ критичко издање, који би требало да припреми неки од српских професора књижевности (било би сјајно да то уради можда проф. Пејчић, који је иначе написао изузезно монографско дело о сину Мите Ракића?) који предају 19. и 20. век. Има више разлога за то, али, о том потом. И на другом месту…. Један од разлога је и тај, што је ово музејско и фототипско издање одавно исцрпено, али и тај што српска куилтурна историја вапи за таквим књигама… (Б. Т.)

ЛеЗ 0007624

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s