АРНАУТЛУК

5.7. Арбанаси у Пустој Реци

Опомена. Све је више оваквих кућа, данас, нагрижених зубом времена на Радану. (Снимљено уочи Велике Госпојине, 2014)

Опомена. Све је више оваквих кућа, данас, нагрижених зубом времена на Радану. (Снимљено уочи Велике Госпојине, 2014)

Надирање Арбанаса у Пусту Реку почиње пред крај XVIII века и то како са југа преко Голака, тако и са запада (са Косова), преко Горње Топлице. То надирање су Турци не само толерисали већ и подстицали, јер је то било време њиховог све већег пропадања и расула, па им је у борби са Србима био потребан и један такав савезник. Почетком XIX века Турци губе добар део Србије, а трпе поразе и у другим деловима њиховог великог царства. Велики број Турака се повлачи према јужним, граничним областима Турске од којих је једна и лесковачки крај заједно са Пустом Реком. У таквој ситуацији они су најчешће били без средстава за живот, па се у овом крају намећу за господаре (“заштитнике”) појединих села уз наметање посебних глоба и кулука То је већ “превршило меру” код ионако оптерећених Срба, па су у то време у овом делу често дизане мање или веће буне. Најпознатија је била она из 1841. која је букнула у читавом крају, али за кратко време врло свирепо угушена У области Јужне Мораве (и Пусте Реке) спаљено је тада 224 села, а велики број људи је морао да пребегне у Србију (око 1.300). То су Арбанаси посебно користили да се настане у испражњена и попаљена села. Турци су дозвољавали све што је ишло на штету Срба, па су чак дозволили да у многим селима лесковачког и пусторечког краја не само долазак Арбанаса, већ да постану нека врста господара у виду читлук-сахибија. Удруживањем са Арбанасима, Турци су разбијали српско етничко јединство и омогућили одсецање јужних крајева Србије од матице Србије (за време Милоша, Михајла и Милана Обреновића).

Али има и оних који граде нову кућу, као Љубићи у Ивању (призор предаха у дому Гојка Љубића) (крај августа 2014

Али има и оних који граде нову кућу, као Љубићи у Ивању (призор предаха у дому Гојка Љубића) (крај августа 2014

Срби су у не малом броју случајева под притиском Турака бежали из равница у планине које су им пружале већу сигурност и ређе “посете” разних турских скупљача намета. Међутим, у пусторечком и топличком крају нису имали мира. Одавде су их почели прогонити Арбанаси који су такође више волели планински крај како због сточарења које им је више било на души, тако и због веће сигурности у односу на равнице где је било много више српског живља. Арбанаси су најпре заузели Голак, па одатле и са Косова нападају сељаке у планинским селима Пусте Реке где је Срба обично било мање, а удаљени од већих центара били су скоро без икакве застите. С јужне стране они су, вероватно прво кренули на Слишане које је као подпланинско село имало бујне пашњаке и доста стоке. Арбанаси су најчешће своје упаде завршава ли отимањем стоке, па и убијањем. Слишане је међу првим селима постало и остало најдуже чисто арнаутско о чему сведочи и подигнута џамија у овом селу_Затим су на ред дошла села Ображда, Лалиновац, Гегља, Мајковац, Ивање и Оране. За двадесетак година, односно већ крајем 18. века ова села постају чисто арнаутска. Слично је било и са подпланинским селима у Горњем делу Пусте Реке. Продирући из Малог Косова, Арнаути су најпре “заузели” Статовац и Драги Део, а затим Житни Поток, Магаш, Гласовик, Бублицу, Злату и Брестовац (Горњи). Тако је највећи део Пусте Реке постао “својина” Арбанаса, односно Арнаута, па је по томе овај крај и назван Арнаутлук. Но, они се овде нису зауставили. Наставили су продор, али са много мање успеха, даље, према истоку, односно равници, па је Арбанаса било у готово свим пусторечким селима. У сваком од тих села (Коњувце, Бојник, Прекопчелица, Бријање итд.), био је различит однос Арнаутских и српских кућа. У неким селима је, заправо, остала само по која српска кућа. Тако је Фон Хан 1858. год. дакле у време владавине Турака забележио имена већег броја пусторечких села са бројем кућа у њима (од 17 у Г. Коњувцу до 130 у Г. Бријању). На жалост, Хан није регистровао и податак колико је у сваком случају било српских, а колико арбанашких кућа. Подаци, међутим, из 1879. године, дакле, одмах после Српско- турског рата, показују да је читав горњи део Пусте Реке постао “чист арнаутлук и да у многим селима није било ни једне српске куће. (Драги Део, Статовац, Брестовац Горњи, Житни Поток, Гласовик, Кожинце, Бублица, Старо Момчилово, Злата, Бреговина).
“Пусторечки Арбанаси”, пише Ј. Јовановић, “су се одликовали особеном агресивношћу. Настанивши се у овој области, они су се наметали за читлук сахибије многим селима у Лесковачкој котлини. Сем тога, као такви, они су, мало по мало, притиснули многа села крушевачке нахије. Надирући даље према
Истоку, Арбанаси су код села Чечине прешли Ј. Мораву и почели се насељавати на падинама Селичевице (16/46). У овом надирању Арбанаса готово највише је страдао Пусторечки крај“. (….)

= извор: Пуста Река и Пусторечани / Милутин Ђорђевић, стр. 74-76.

Сачекајте да се попнем у бојничке чезе!- Бела Тукадруз 26. августа 2014.

Сачекајте да се попнем у бојничке чезе!- Бела Тукадруз 26. августа 2014.

= видети више: https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0007629 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s