ЗЛАТСКО КАЛЕ

Србијом уздуж и попреко. Уочи Велике Госпојине, 2014. Поглед са Радана на северозапад (снимци "Заветина")

Србијом уздуж и попреко. Уочи Велике Госпојине, 2014. Поглед са Радана на северозапад (снимци “Заветина”)

5.3.2. Златско кале

Иако је готово потпуно неистражено, по ономе што је записано о њему и по остацима који су, на жалост, мало сачувани, Златско кале је најстарије и вероватно највеће античко насеље у Пустој Реци. Реч је о једном позно-античком насељу које је подигнуто у V веку пре свега из одбрамбених разлога, али и као једна за то време урбана целина. То је, како тврди Ф. Каниц, било веће војно утврђење на важној римској саобраћајној раскрсници.
Фон Хан у свом путопису “Од Београда до Солуна” пише о овом античком насељу (Ruine von Slata) и чак тврди да су то рушевине града Hameuma (39/42). По величини Златско се кале може поредити са Царичиним Градом (захвата око десет ха), а добрим делом и по укупној организацији самог града и квалитета градње појединих стамбених и других јединица.
Преко овог насеља укрштале су се у то време две важне саобраћајнице: једна са севера на југ, а друга из правца Ниша за Јадранско море. Његова локација је била изузетно повољна како у одбрамбеном смислу, тако и у погледу услова за живот и рад његових житеља. Са севера је насеље било заштићено реком (Гласовичком) и њеном врло стрмом обалом у том делу. Са јужне стране је формирано вештачко језеро преграђивањем Златне реке (остаци зида високог 6 м и широког 3 м сачувани су доданас). Са источне и западне стране изграђено је више чврстих, високих зидова и откопа који су град делили у више урбаних целина (пет-шест). Њихови су трагови такође још видљиви. И с једне и с друге стране је требало савладати најмање по три зида и прокопа да би се дошло до центра града где се, иначе, налазе остаци велике катедрале и других јавних грађевина.
Град је, према свему, имао водовод и канализацију. Вода је, вероватно доведена са планине Видојевица, која је богата изворима (већи број села довео је воду са ове локације па и село Злата). Отпадне и друге воде одвођене су канализацијом, вероватно у Гласовичку реку.
Град је имао више стамбених четврти у ужем и централном делу, са катедралом у његовом средишту. Кад су мештани села Злате ископавали земљу за базен у оквиру градње водовода, открили су под те катедрале, са изванредно очуваним мозаиком у централном делу и више поломљених блокова од порушених зидова који су грађени готово квадратном и пљоснатом византијском опеком. На овом локалитету нађено је више поломљених мермерних плоча и стубова (један од њих, према писању Ј. Јовановића (16/25) Гаврило Стојиљковић из Злате је издубио и од њега направио корито за “појење” свиња). Ове и друге ископине које су само игром случаја откривене (и само делимично сачуване у Лесковачком музеју) показују да је овај град подигнут као значајно позноантичко насеље са свим вредностима тадашње архитектуре. Нажалост, до сада није било никаквог покушаја да се ове вредности сачувају. Стотинама година се овде копа и руши како би се сачувана опека и други “грађевински материјал” искористили за градњу кућа. Мита Ракић је први од Срба одмах после Српско-турског рата 1878. год. посетио Злату и Златско кале. Из његовог детаљног описа остатака који су се могли видети пре стотину и више година може се сазнати да је тада био још скоро потпуно сачуван зид који је преграђивао Златску реку. О томе он пише:
“Зид је окренут југу и пресеца реку од Житног Потока До реке зид је дугачак дванаест метара, широк два метра а толико висок, све сама стара тугла, а нигде ниједног камичка, малтер се скаменио и тврђи је одцигле…
У самој реци има један одломак два метра висок а три метра широк. Њега прекида речица.
Потом опет настаје све у истом правцу, шеснаест метара дугачак а десет метара висок зид. У средини, на левој страни, к истоку, има свод и унутра као неки подруми, лагум, шта ли је, даље је порушено”
(34/45.).
Данас, (2000.) овог зида више нема. Постоје неколико већих одломака који високо штрче и даље пркосећи времену, људском нехату и глупости. Нема више готово никаквих остатака цркве (катедрале) о којој Мита Ракић такође подробно пише премеривши њене већ нарушене зидове, са “остацима од врата између прве и друге паперте.” Много касније су Златско кале посетили А. Дероко и С. Радојичић и о томе оставили запис. Они су забележили и ово:
“Село Злата налази се под планином Пасјачом. Западно од села између две данас мале речице: Златне реке и Суве реке подиже се блага преседласта грбина. На том узвишењу налазе се трагови античког насеља. То је морало бити велика, утврђена варош, величине приближно Царичином Граду, код Лебана (око 500 м дужине), само данас са несравњено мање остатака зидова. Као и Царичина, ова варош изгледа да се састојала из два дела, подужно брдашце дели једним вештачким ровом на два дела, источни и западни.
Источни део вароши и он је према данашњем селу, које одмах од њега источно почиње, био одељен ровом. Трећи такав попречни ров налази се западно и њима се с те стране вероватно завршавала стара варош.
Од остатака треба истаћи групу великих блокова порушених зидова од квадратне и пљоснате византијске опеке везане спојницама дебелим колико и сама опека на врху платоа (један такав блок стоји и данас, 2000. год. – М. Ђ.), затим брана на Златној реци. остатке зидина на коси више бране и, најзад, остатке једног великог кружног зида крај Златне реке”.
(34/59.)
До сада је, као што је речено, много тога већ уништено. Још стоји дебели висок зид на Златној реци прекинут на средини корита са већим отвором који је, вероватно служио као испуст за пражњење језера. Зид се лево пење према садашњем асфалтном путу и ту се завршава. Изградњом пута је пресечен, односно порушен, а даље се наставља према брду, али се његови остаци могу видети само ако се откопа земља од 10-20 цм. Ако се пажљиво посматра цела површина, и поред изрованог земљишта (још увек сељаци ископавају опеку као грађевински материјал) могу се назрети поједини одбрамбени бедеми и јаркови са источне и западне стране, са неколико мањих и већих блокова од бедема који пркосе зубу времена. Под катедрале са занимљивом и сачуваним мозаиком, у центру града који је откривен 1976. год. приликом градње водовода покривен је дебљим слојем “шута” како би се колико-толико заштитио. Но, ако се и даље овај вредан споменик наше културе не заштити (макар се и не истраживало) и оно мало остатака што је “над земљом”, или испод непосредне површине – постепено ће бити уништено, па ће тако заувек нестати један значајан траг материјалне културе на овом простору.
Вреди ли апеловати?

= извор, исто Пуста Река и Пусторечани / Милутин Ђорђевић, (стр. 64-67)

Србијом уздуж и попреко: Радан, на путу према селу Драги Дел, заборављеном од света (уочи Велике Госпојине 2014)

Србијом уздуж и попреко: Радан, на путу према селу Драги Дел, заборављеном од света (уочи Велике Госпојине 2014)

=

ЛеЗ 0007628 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s