МУЗЕЈ ПОДГОРЕ, и коментари

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине. Резедо гвоздена капија...

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине. Резедо гвоздена капија…

1.8. Музеј* Пусте Реке у Бојнику

Одавно постоји потреба да се у области археолошких и других сличних истраживања материјалне и духовне културе Пусте Реке оснује једна мања музејска јединица која би уско и на принципу поделе рада и задатака сарађивала са музејима у Лесковцу, Прокупљу и Нишу. Тиме би се направио значајан корак у циљу организованије заштите већ откривених археолошких и других локалитета који, како је познато, убрзано пропадају (нарочито са истиче сва тежина и актуелност проблема али и аруштвене небриге у пропадању Царичиног Града и још неколико познатих локалитета). Дом културе у Бојнику располаже мањим простором за организовање једне такве музејске јединице, а њен рад би био почетак културног догађања и друштвене бриге да се на овом подручју нешто чини. То је друштвени интерес Пусте Реке, али и Републике Србије у целини.

= извор: ПУСТА РЕКА И ПУСТОРЕЧАНИ / Милутин Ђорђевић, стр. 224

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.  Одушевљена бака Бранка...

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине. Одушевљена бака Бранка…

== КОМЕНТАРИ
Могао бих и сам, као човек, који иде Србијом уздуж и попреко, у трагању за погодним земљиштем и амбијентом за оснивањем Музеја Заветина под ведрим небом да потпишем горње редове – професора Ђорђевића. Зар ме последњих двадесетак година, није вукло и према Радану, и то трагање за таквим простором? Али – музеји се у Србији не оснивају тако лако и брзо. Или је број оних људи који знају и схватају потребу оснивања таквих, макар и мањих музеја, мали. Кругови тих људи су мали, чак и кад они својом драгоценом енергијом одашиљају безбројне концентричне кругове.Уместо музеја, сад се зидају неке друге зграде. А не куле Косанчић Ивана или архиви који би чували памћење народа појединих региона, које је, као и пусторечко – трауматско. То сам схватио, уствари, поодавно – пре више од петнаестак година, штампајући 3. издање књиге “Музеј Немогућег Ратара”, које започиње in medias res , размишљањима са карактеристичним насловом (“Зидање Скадра”): Да ли ми је Бог послао Фатаморгану Комплекса Спасово да би последње године мога живота ставио на највећа могућа искушења?

Понекада ми се чини да ћу и на другом свету сањати МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, ако не успем да га оснујем на овом.
Треће издање МУЗЕЈА НЕМОГУЋЕГ РАТАРА било је припремљена за штампу средином јесени 1999.године. Из финансијских разлога није објављена крајем исте године.
Сам наслов књиге је веома привлачан; могао би, једнога дана, бити и назив новог часописа.
То је прва књига мојих објављених есеја; сва три издања се разликују.
Могуће да ће се и четврто издање, ако једнога дана до њега дође, разликовати од овог трећег; али је сасвим сигурно, да ће ово треће бити основа или језгро за сва будућа.
То је прва моја књига која је доживела и треће издање.
Прво издање је имало своју адресу.
Било је упућено –
Непознатим и познатим.
Данашњим и будућим.
Племенитим. Паметним. Богатим.
Предузимљивим и далековидим. Визионарима.
И оним најнезнатнијим.
Живима и мртвима.
Српском ратару и плугу

(Видети више: издање је доступно у целини: http://zavetineaneks.files.wordpress.com/2013/12/27-muzej-nemoguceg-ratara.pdf )

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине. Саксије у Бака Бранкином дворишту (27. 08. 2014)

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.
Саксије у Бака Бранкином дворишту (27. 08. 2014)

**
Србијом уздуж и попреко
. У трагању за местом погодним за Музеј ЗАВЕТИНА (музеј под ведрим небом). Има једна таква страница на импозантном “Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ”, планетарно доступна. Не заносим се више и не заваравам, од тренутка када сам поставио основе тога Сазвежђа. Не, није уопште више – што се мене тиче – неопходан Музеј Немогућег Ратара, ни Музеј под ведрим небом (Заветина), довољан је један салаш, Салаш СЕВЕРАЦА – макар и у најзабитијем делу земље Србије, где би се чувала архива и Библиотека “Заветина”. Знам да има испражњених и напуштених читавих области – делови Радана, северна и североисточна Србија; лутајући тим крајевима последњих година, захваљујући ретким и добрим људима, упознао сам једно лице Србије, које је обрасло маховином, кудравом и бујном маховином, значи скоро потпуним заборавом. Видео сам куће напуштене, у које нико није улазио, нити их обилазио, најмање двадесет и више година. У таквим бих крајевима – нека ме прогласе и занесењаком – купио неки адекватни напуштени салаш, обновио га, упоредо са радом на ширењу концентричних кругова тзв. београдских “Заветина”. Не очекујући у томе помоћ ни државе ни филантропа; не, ми немамо филантропа; умрли су овде пре него штои су се родили. Што каже наш народ: У се и у своје кљусе!

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.  Бака Бранкин дом (27. 08. 2014)

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.
Бака Бранкин дом (27. 08. 2014)

Застајао сам и пред оваквим напуштеним помоћним грађевинским објектима, као што је ова грађевина у Бака Бранкином дворишту, наспрам баште коју ова усамљена старица обрађује и одржава током пролетњих и летњих месеци (зиме проводи код своје деце у Београду).

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.  (27. 08. 2014)

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.
(27. 08. 2014)

Застајао сам не само на Радану, већ и у Звижду, Хомољу, на Мирочу, у полуопустелим селима Власине, Старе планине, – куће и путеви који воде до села Драги Дел, симбол су оног што се дешава и о чему је професор Ђорђевић, пун искуства, проговорио најдиректније у уводу књиге коју препоручујем (не само издање из 2000. него и оно прво, штампано ћирилицом). (“Главни догађај 20. века је пропаст руралне цивилизације. Све што је грађено хиљаде година, уништено је за неколико деценија, а један много хуманији свет је пред нашим очима 6есповратно исчезао” (М. Данојлић).”) Ђорђевићева књига је, поред свега осталог, и – како сам каже – “сведочанство тог нестајања на пусторечким просторима”. А зар нису добро подупирање и ове недавно снимљене фотографије баш у том селу, одсеченом од света, са тако лепим именом?

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.  Бака Бранкин дом. Бака Бранка и сестре Соколовић, родом из Ивања  (27. 08. 2014)

И даље Драги Дел: уочи Велике Госпојине.
Бака Бранкин дом.
Бака Бранка и сестре Соколовић, родом из Ивања (27. 08. 2014)

Полако али све сигурније – сачувај ме, Боже, ових речи – нестају такви људи, као бака Бранка из Драгог Дела, дворишта дивна кроз која жуборе бистри поточићи, и које ће обрасти купина и коров (дај, Боже, да не буде тако!) Ето, ко нас дочекује: нас ентузијасте, из Београда, са Радана, из Новог Сада или Пожаревца: срдачне и радине старице, попут бака Бранке. Било то у Малом или Великом Бонинцу, у Кални, или у Црној Трави, у околини Пирота, или на путу према Миџору, врху Старе планине, у Хомољу, у Каони код Кучева, или у околини Жагубице. Читава су села нестала, ишчезла на Старој планини, или у околини Власинског језера. И немогуће их је обновити из више разлога. Али, зар не би било паметно покушати нешто друкчије: барем тамо где има путева, макар и макадама, помоћи 4-5 породица, које би то хтеле, да обнове старе салаше и започну живот, нимало лак, али достојнији човека и здравља, радног и предузимљивог човека? И не чинити то на нашки начин: да се државе паре утроше улудо као да их је однела природна катастрофа. У планинарском дому испод Бабиног Зуба (Стара планина), имају фету, али не и сир из околних села, јер где су таква села и домаћинства? Запослени у дому се смењују на седам дана, а набавка намирница одвија се истим ритмом. И кога то може привући? Поглед са врха Старе планине је величанствен, али то не би требало да виде само одабрани и мањина; самородне малине, оне што бујају изнад 1000 метара на планинама, требало би да пробају многи други и да упију тајну таквих малина, уопште растиња и лепоте висина. И држава би уз пут могла, (из свих праваца из којих се тиже на врх Старе планине – барем на оних тридесетак километара испод Миџора), да подупре мање земљорадничке насеобине уз пут, на сваких 4-5 километара.И због туриста, али и због будућности Србије. Да помогне онима који би хтели да живе и раде у непатвореној природи, у којој су наши преци опстајали вековима, и где воде и силна енергија, прекрасни водопади, куљају и тамо где их не очекујете. Србији је доста политике, наркозе и апатије, помишљам, посматрајући изванредно очувану архитектуру, сеоску, наших предака, тамо где је, рецимо, тзв. Капија Старе планине. Пролазили смо насељима, која су очувала лепоту сеоске архитектуре, традиционалне, на дивним местима, какво је, рецимо, место на коме се налази манастир Св. Ђорђа у Темској. Видели смо толико села, са традиционалном архитектуром, која се урушава и нестаје пред нашим очима, или пред крупним очима неба, где није подигнута ниједна нова кућа последњих четрдесетак година! На таквим је местима и Салаш СЕВЕРАЦА, духовно власништво српских Заветина, на таквим ће местима нићи, постати видљивија другима и свету, надграђујући традиционално и чувајући оно што је за чување и угледање.

Панорама  подраданског села Ивања, у коме су рођене и сестре Соколовић  - Мирјана (1949), и Шоле (1953) - пример особа које нису прекидале никада пупчану врпцу или везу  са родним крајем и родним домом, и чији је дом налин на неки приватни сеоски музеј, посед, кроз који протиче Ивањска река. Соколовићи нису запоставили оно што су им дедови и очеви оставили, напротив.

Панорама подраданског села Ивања, у коме су рођене и сестре Соколовић – Мирјана (1949), и Шоле (1953) – пример особа које нису прекидале никада пупчану врпцу или везу са родним крајем и родним домом, и чији је дом налин на неки приватни сеоски музеј, посед, кроз који протиче Ивањска река. Соколовићи нису запоставили оно што су им дедови и очеви оставили, напротив.

Понекада су наша села имала по пет, или седамнаест кућа, налик на огромне храстове или горуне који су се временом разрастали и умножавали. Данас, као пре двеста година, постоје та иста села са истим именима, и са можда исто толико живих кућа. То је страшно на први поглед, али на други – то би могао бити и изазов за српско друштво у целини, али, зар о томе, да пишемо и апелујемо само ми – песници, професори, носталгичари, идеалисти: шта ради држава? Шта ради локална самоуправа? Постоји ли неки план, нека намера, нека рудиментарна визија, или је све отишло доврага?

Велика Госпојина 2014. Погледајте ову лепоту Власинског језера, али и српских планина.

Велика Госпојина 2014. Погледајте ову лепоту Власинског језера, али и српских планина.

Зар ту не би могао да се подигне Музеј традиционалне културе – не само тога краја, него читаве планинске Србије, Балкана? Лепота постоји не само због неба него и због људских очију, не само једног поколења, или шачице визионара и занесењака, филантропа и песника, него и читавог низа поколења.

Ја сам одавно на том путу, пријатељи знани и незнани! Тај пут води до Салаша СЕВЕРАЦА, али даље и више, до Лепоте. Ја сам на том путу, са штапом у руци, а ви?

Ја сам одавно на том путу, пријатељи знани и незнани! Тај пут води до Салаша СЕВЕРАЦА, али даље и више, до Лепоте. Ја сам на том путу, са штапом у руци, а ви?

Имате ли снаге да се запутите овим чини се заборављеним и немогућим путем?

(Последњег дана августа 2014. У Београду)
*

Видети : почетак: https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92/

ЛеЗ 0007634   

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s