ПоРтАл | Сазвежђе З

Друга линија

Захваљујући Сазвежђу Заветина – својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали… Настало је полазиште у културно-књижевни лавиринт звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути… .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт српских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија… И више од тога, за 32 године постојања, Заветине су прошле пут од трња до звезда – дословно – накупило се много тога, вредног да се сачува и за оне који ће доћи после оснивача Заветина. Због тога, да не би нестало у неповрат, много драгоцене и подстицајне грађе, основасмо „Документациони центар Сазвежђа З“ …итд.

Тад нисмо знали („видећемо где ће бити седиште овог Центра. Како Бог каже! Почетком септембра 2015“), сада знамо! Оглашавамо се из тог Центра. Шаљемо Вам поздрав са једнога брда, са кога се виде још многа друга чаробнија брда и брегови. И она брда тамо према Лепенском виру, Хајдучкој воденици, и Дунаву, чије воде памте Целокупну историју нашега Рода…

Последњи Мали потоп, када је Дунав преграђиван, и када је грађена тзв. хидроцентрала на њему, прогутао је толико тога, између осталога и стару Текију, и читав један свет, који је на свој начин чувао наша предања и тапије. И када више моруне нису могле да дођу до Лепенског вира, а ни вијуни и јегуље до наших јазова на Пеку – ми смо одрастали замајавани некаквим лажима полета, тужни због губитака тих сада неописивих и невероватних веза и околности….Док су други сазнавали о јегуљама из књига и романа (Роман о јегуљи – Мике Аласа ), ми Печани смо сазнавали прелазећи брзаке на златној реци на којој смо одрастали. …

Губећи једну по једну ствар, предност, лепоту, посед, истину, идентитет, својство, ми смо почели да градимо ковчеге и ковчежиће у које смо, као наше баке и мајке, чували везове и дарове, мираз и дукате, бело злато и оно жуто који наше комшије и браћа Србовласи мало више воле од нас…И та присећања и повест о губицима и празнинама, о лажима и преварама, која је основа за једну суморну причу о нестајању, одбијају ме јер су трауматска, као читава историја нашега рода од Винчанаца, до краја двадесетог века. … Зашто хоће да нам на перфидан начин отму земљу, и земљу, еј! Зато што у њеним недрима има не само злата, више него другде по Европи и свету, него и зато што је земља у својим дубљим слојевима сачувала ону прошлост нашу коју знају само ређи, а која до обичног народа допире само преко предања, легенди и народне поезије, митова… итд.

У шта су веровали Лепенци? У велике рибе Моруне, или у бога Дагона, получовека-полурибу?

Шта знамо и зашто не знамо више? Шта наши непријатељи знају о нашој прошлости што ми не знамо и можда још увек ни не наслућујемо?

Риболико биће Лепенаца…

Где су нестали Винчанци?

Мушкарци Винчанци?

Зашто најважније ствари још увек не знамо?….

(20.05.2021)

видети више

(………)