ИСТОРИЈА О ХРИСТУ

Ђовани Папини
Противприрода

Папини, Историја о Христу, корице

Папини, Историја о Христу, корице

Захтев „не браните се од зла« скроз је противан нашој природи. Али Исус је ту зато да нашу природу покрене да се гнуша онога, што јој се данас допада и да буде задовољна оним што јој је јуче улевало ужас. Свака реч што ју је он изговорио претпоставља потпуну обнову човековог духа. Он неустрашиво устаје против наших склоности, против наших најдубљих нагона; осуђује оно што сви тражимо. Не побија само оно што људи речима тврде — а што је доста пута противно ономе што мисле и чине — него се бори против онога што они у истини чине и мисле сваки дан.
Исус не верује у савршенство природне, падом укаљане душе. Верује у њено будуће савршенство, које ће се постићи потпуним преокретом њенога садашњег стања. Његов је задатак да човека поправи, или још више него то: да га преобрази у новог човека. С њим отпочиње нов нараштај; он је узор, архитип, Адам новог, препорођеног човечанства. Сократ хоће да реформише разум; Мојсије закон; други се задовољавају нзменом каквог обреда, законика, система, науке. Али Исус неће да мења један део човеков, него целог човека од пете до главе. Хоће да измени човекову нутрашњост, оно што је покретна снага и извор сваке речи и сваког дела. Нема, дакле, ништа што би било изван његове надлежности. Неће да попушта, да чини компромисе са рђавом и несавршеном природом; неће да изналази нарочите разлоге којима би је правдао, као што то чине философи. Не може се служити и Исусу и природи. Ко је уз Исуса тај је против старе животињске природе и ради на томе да победи анђеоска. Све друго је блебетање и ништа више.
У људи није ни једно осећање толико силно развијено као жудња за богаћењем. Сабирати благо, на све могуће начине, па и најнечасније, био је њима одвајкада најмилији посао. Али ко хоће да пође за мном, вели Исус, нека разда све што има и радосно замени видљива и садашња блага будућим и невидљивим.
Сваки човек брине се за сутрашњи дан; непрестано страхује да му се земљиште не измакне испод ногу, да му не понестане хлеба пре нове жетве, и стрепи да неће имати тканине којом би оденуо себе и своју децу. Али Исус нас учи: Не брините за сутра; јер сутрашњи дан бринуће се за се. Доста је сваком дану свога зла.
Сваки човек хтео би да буде први, и међу себи равнима. Рад је да буде виши, у овом или у оном, од оних око себе. Рад је да заповеда, да управља, да буде највећи, најбогатији, најпаметнији. Цела историја човечанства само је борба о првенство. Али Исус нас учи: Ко хоће да буде први, биће последњи међу свима и слуга свију. Највећи је најмањи; најмоћнији ће служити најслабијем. Ко се подиже, понизиће се; а ко се понизује, подићи ће се.
Таштина је друга губа човекова. Она отровом напаја и оно мало добра што га човек чини, јер то мало добра он чини да би га други видели. Зло чини кришом, а добро на јавном месту. Исус заповеда противно томе: Нека не зна твоја левака шта чини десница твоја. И када се молиш, затвори се у клет своју, а не да се у груди груваш на раскршћима, пред светом. А када постиш, не излази на улицу рашчупан и снужден, да би се видело како испашташ, него намажи главу своју и покажи се весео као и свакога дана. Не чини зло никада, ни јавно ни тајно, али када чиниш добро, сакриј се да се не би мислило да га чиниш похвале ради. Нагон за одржање живота најјачи је између свих нагона у нама. Нема срамоте, свирепости и нискости којих се човек не би латио када би било у питању да одржи оно мало свога праха у животу. Али ко хоће да спасе свој живот, опомиње нас Исус, изгубиће га а ко га изгуби спашће га. Јер није живот оно што многи називљу животом; а ко изгуби своју душу изгубиће и тело у којему је она.

насл. страница књиге

насл. страница књиге

Сваки од нас хоће да суди својој браћи; и судећи им, ми помишљамо да смо изнад њих, да смо бољи, праведнији, невинији. Оптужити некога значи исто што и рећи: Ја нисам такав. Одиста, грбоња увек први запази човека који је мало погрбљен. Али Исус нам узвикује: Не судите, и неће вам судити, не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се.
Сваки човек радо за себе тврди да је уистини човек, то јест смишљена, зрела особа, особа која је за углед и поштовање, која све зна и о свему може да говори и свој суд доноси. Говор који је исувише искрен људи називљу детињим; простодушног човека, с презрењем, дететом. Али када су га ученици упитали ко је највећи у царству небеском, Исус им је одговорио: Заиста вам кажем, ако се не промените и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.
Озбиљан, побожан, чист човек, фарисеј, клони се колико год више може грешника, људи који су пропали, укаљали се, и за своју трпезу доводи само оне које сматра као исправне. Али Исус објављује да је дошао да позове грешнике а не праведнике, зле а не добре, и не стиди се да вечера с цариницима и да му ноге мажу блуднице. Ко је уистини чист не може бити укаљан додиром оних који су нечисти и неће допустити, стога што се боји да ће се укаљати, да они помру у својој нечистоти.
Грамзивост је у људи толико силна да се сви они изреда на све могуће начине довијају да што више узму а што мање даду. Свак тежи да има. Разметање дарежљивошћу само је један леп плашт испод кога се крије чист рачун. Али Исус тврди: Боље је давати него примати.
Свако од нас мрзи већину оних с којима мора да живи. Мрзимо их зато што имају више од нас, што нам не даду оно што бисмо хтели, што не воде рачуна о нама, што су друкчији него ми и, најзад, што постоје. Мрзимо своје пријатеље, па и оне који нам добро чине. А Исус наређује да волимо људе, да их волимо све, да волимо и оне који нас мрзе.
Ко не испуњава ту заповест не сме себе називати Хришћанином. Чак и да пристане да га неко убије а не воли онога ко га убија нема права да се назове Хришћанином.
Јер наше самољубље, извор наше мржње према другима, обухвата све друге рђаве склоности и страсти. Ко угуши своје самољубље и мржњу према другима већ се препородио. Мржња према себи самоме и љубав према непријатељима почетак је и крај Хришћанства. То је највећа победа над старим, свирепим, слепим и гнусним човеком. Људи се неће моћи препородити, неће моћи да живе у срећи и у миру догод не буду могли волети оне који их вређају. Љубав према непријатељима једино је сретство којим ће се постићи да на земљи не буде ни једног непријатеља.papini 3

– Извор: ИСТОРИЈА О ХРИСТУ / Ђовани Папини. – Народно дело, Београд, 1929. – 508 стр. Превод Михаило Добрић. Уредник П. М. Петровић. – Стр.: 129 – 132

ЛеЗ 0007617

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s