А ЈА ВАМ КАЖЕМ / Ђовани Папини

насл. страница књиге

насл. страница књиге

»Казано је старима: не убиј … а ја вам кажем: да ће сваки ко се гњеви ни за шта на брата свога бити крив суду; а ако ко рекне брату своме: рака! биће крив скупштини; а ко рекне: будало! биће крив паклу огњеном«. Исус иде право у крајност. Не допушта ни могућност убијања; неће ни да помишља да има човека који би био кадар убити свога брата или га само и ранити. Њему не иде у главу ни намера, воља за убијање. Тренутан гњев, једна погрдна реч, најблажа погрда исто су што и убиство. Учмали, равнодушни духови узвикнуће: претераност. Јер нема величине где нема страсти, то јест претераности. Исус има своју логику и не греши. Убиство је само последњи израз каквог осећања. Са гњева се прелази на ружне речи, са ружних речи на тучу, са туче на убиство. Није довољно, дакле, забранити коначан чин, чин материјални и спољашњи. Тај чин је само резултат једног унутарњег процеса жоји га је учинио потребним. Требало би, напротив, сагорети и у клици уништити опаку биљку која доноси отровне плодове.
Ахил, Пелејев син, онај Ахил који је плануо гњевом зато што су му одвели наложницу, те пред непријатељевим мртвим телом моли богове да га претворе у људождера, да би зубима искидао оно месо, исти тај Ахил говори матери сребрних ногу:
Нека су проклете свађе богова и смртних људи
И жучност која учини да и паметан човек букне
Гњевом који је слађи од меда и који у срцу
Људскоме буја и попут огња букти!
Ахил, после пораза својих другова, после смрти најмилијег му пријатеља, увиђа најзад шта је то гњев који се распламти и који ни реке крви не могу да угасе. Зна то он, ражљућени јунак, али се не мења. И у својој јарости обраћа се Цару свих људи да му помогне да над мртвим Хектором искали сву своју освету.
Гњев је исто што и ватра: угасити се може само док је варница. После је касно. С дубоким разлогом Исус је осудио погрдну реч исто онако као и убиство. Када се сви људи буду научили да сваку зловољу угуше у самом њеном зачетку и да сваку погрду прогутају чим им на уста навре, онда између њих више неће долазити до сукоба ни речима ни оружјем и убиство ће остати само мрачна успомена на стара времена нашега животињства.
»Чули сте како је казано: не чини прељубе. А ја вам кажем, да сваки који погледа на жену с жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему«.
Исус се, ни овде, не зауставља на материјалној чињеници, о којој воде рачуна само груби људи. Он свагда полази од тела ка души, од душе ка вољи, од видљивога ка невидљивоме. О дрвету се суд доноси по плоду, али о семену се суд доноси по дрвету.
Зло што га сви запазе запажено је исувише касно. У тренутку у коме је учињено не може се отклонити више. Грех је пришт који је избио одједном, али који се не би појавио да је крв на време очишћена од злих сокова.
Када неко занесе жену другог човека и већ жуди за њом и она жуди за њим, муж је изневерен, браколомство је извршено, па ма њих двоје легли или не легли у постељу. Човек се не венчава само за тело своје жене него и за њену душу. И када изгуби ту душу, изгубио је оно што је главно; губитак онога што је споредно болан је такође, али је знатно мањи. Жена коју силом обрлати и оскрнави човек којега она не воли није браколомница. Све и сва је ту намера, осећање. Ко је рад да остане чист мора се уздржавати и од пролазне и неме пожуде. Јер поглед испуњен жуд- њом, ако се не тргне, понавља се; а са погледа брзо се прелази на речи, на пољубац, на љубав, која, као што је познато и у Дантеовом Паклу, не прашта ономе за кога је везана.
Мислити на неверство, желети га, стварати у машти његову слику већ је неверство. Само онај ко пресече први конац моћи ће да се спасе опасне мреже коју један поглед исплете и коју, после, ни смрт не може више да раскине. Исус саветује да се ископа и одбаци око, ако саблазан долази од ока, и да се отсече и одбаци рука, ако саблазан долази од руке. Овај савет улева страх малодушнима а и снажнима. При свем том, и највеће кукавице, када се побоје гангрене, допуштају да им се секу руке и ноге, а када им се у утроби образује чир пристају да им се трбух отвори, само да би спасли живот. Али када је реч о томе да треба спасавати душу, без које је тело само једна бесмислена направа, свако пожртвовање одбија се као нешто неприродно.
»Чули сте још како је казано старима: Не куни се криво. А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом, јер је престо Божји; ни земљом, јер је подножје ногама његовијем; ни Јерусалимом, јер је град великога Цара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну белом или црном учинити. Дакле, нека буде ваша реч: да, да; не, не; а што је више од овога, ода зла је«.
Ко се куне право живи у страху. Ко се куне криво огреши се о истину. Први се боји да би га могла да казни сила коју је за сведока призивао; други је лажов
који искоришћује веру својих ближњих да би их што боље преварио. И у једном и у другом случају заклетва је једно зло. Када ми, немоћни створови, позивамо неку вишу силу да нам посведочи или нам помогне у бедним и ништавним сукобима наших интереса; када се кунемо главом својом или своје деце, а не можемо ни да привидно изменимо ни најмањи део свога тела, онда је то бесмислено изазивање, право хулење на Бога. Онај ко свагда говори истину, не зато што се боји да ће га снаћи какво зло, него просто по нагонској вољи своје душе, нема потребе да се куне. Заклињање је скоро увек нешто сумњиво, непоуздано, и оно не убеђује потпуно у истинитост тврђења ни онога ко се показује да му је оно довољно. Јер у историји света заклетве су кудикамо више гажене него што су одржаване, и човек који се с много речи куне управо је онај што већ мисли да обмане.
«Казано је старима: Поштуј оца и матер. А ја вам кажем: Ко воли оца или матер већма него мене, није мене достојан«. Управо: »Ако ко пође са мном а не мрзи свога оца и своју матер, жену и децу, браћу и сестре и уз то и сам свој живот, не може бити мој ученик«. И овде је старински пропис, који новога човека са старим спаја везом поштовања, безобзирно преокренут.
Исус није против детиње љубави, него је ставља на њено место, које није прво, као што су то мислили стари. Највећа љубав, најчистија љубав је очинска љубав. Отац у детету воли будућност, оно што је ново; дете у оцу воли прошлост, оно што је старо. Али Исус долази да измени прошлост, да сруши старо; безгранично поштовање родитеља, претерана оданост традицији и породици, сметња је обнављању света. Љубав према целом човечанству нешто је више од љубави према онима који су нам дали живот; спасавање свих људи бескрајно је узвишенији посао него само испуњавање дужности према породици, која се састоји из неколико чланова. Да би се имало више, мора се напустити мање. Било би много удобније волети само своје; јер би нам таква љубав, па ма била усиљена или привидна, послужила за изговор да не волимо никога другога. Али ко год је свој живот посветио нечему што га надмаша, каквом крупном предузећу које изискује сву његову снагу и све његово време, ко год је рад да се свом душом својом преда служби човечанству, мора своја обична осећања напустити и, ако затреба, у клици их угушити. Ко год хоће да буде отац у дубљем, божанском смислу те речи, чак и без физичког очинства, не може бити једино син. »Остави нека мртви укопавају своје мртваце«.
У старом Закону, а још више него игде у научењачким предањима, било је на стотине прописа о одржавању чистоте човековог тела. Ти прописи били су сићушни, досадни, сложени и без икакве земаљске или небеске основе. Али за Фарисеје је њихово испуњавање било оно што је најбоље пред Богом. Јер човеку је лакше опрати чашу него своју душу. За мртве ствари треба му мало воде и убрус; а за душу су му потребни љубав прожмана кајањем и силна, жарка воља.
»Не погани човека оно што улази на уста, него што излази из уста оно погани човека!… Зар још не знате да све што улази у уста у трбух иде, и избацује се напоље?… А што излази из уста од срца излази, и оно погани човека. Јер од срца излазе све мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лакомства, пакости, срамоте, лажна сведочанства, хуле на Бога«.
Испирањем тела, према обредима и прописима, бунарском или изворском водом, човек није разрешен још веће потребе да испере, очисти и своју унутрашњост; и боље је да једе знојавим и прљавим рукама, него да троструко опраним рукама с прага одгурне свога огладнелог брата.
Поган изиђе из тела, отиде у јаму и нађубри вртове и поља. Али има сјајно одевене господе, која су до грла пуна погани друге врсте, тако да смрад, заједно с речима непрекидно излази из њихових уста која они узалудно сваки час перу и испирају. И тај смрад не одлази у јаме ни у земљу, него се разастире и каља живот свих других, кужи ваздух, дотиче се и невиних. Од тих поганих људи треба да се склањамо, све и да се дванаест пута дневно перу и испирају. Сапуњављење тела не помаже ништа ако из срца полазе кужне мисли. Чистач нужника, ако на зло не мисли, кудикамо је чистији од богаташа који, брчкајући се у миришљавој води у својој мраморној кади, смишља какву нову подвалу или неваљалство.
= извор: Ђовани ПАпини Историја о Христу, Београд, 1929. (Превео са италијаснког Михаило Добрић)

ЛеЗ 0007618 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s