НЕ БРАНИТЕ СЕ / Ђовани Папини

Папини, Историја о Христу, корице

Папини, Историја о Христу, корице

Али Исус још није дошао до најчудеснијег од својих преокрета.
»Чули сте да је казано: Око за око и зуб за зуб. А ја вам кажем: Не браните се од зла, него ако те ко удари по десном твом образу, окрени му и други; и ако ко хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те потера ко да с њиме идеш један сат, иди два«.
Стари Закон Одмазде није могао бити одлучније преокренут тумбе. Већина оних што себе називљу Хришћанима не само што се никада нису придржавали те нове заповести, него чак нису хтели ни да се показују да је прихватају. За велики број верних била је она камен спотицања, нешто што Хришћанство не може да прими. На насиље човек може одговорити на три начина: да се освети, да се склони, да окрене други образ. Први начин је варварски: старинска одмазда, мало углађена, сведена у законску форму, али још увек на снази. На Зло се одговара Злом — или лично или преко других, преко органа цивилизоване хорде који се називају судијама и џелатима. Злу што га је учинио први преступник додају се Зла што их врше слуге правде. Доста пута казна се окрене и сручи на осветника, и онда страховит ланац освета, добијајући нове беочуге, протеже се у недоглед. Зло је прелазно. Враћа се на онога ко га је учинио, па ма и у доброј намери. Било да су посреди народи, породице или појединци, први злочин повлачи за собом испаштања и казне, и оне се, с неумитном непристрасношћу, распоређују на обе стране. Одмазда може дати неке животињске утехе ономе ко је први нападнут или повређен, али она уместо да Зло умањује увећава га.
Склањање, дакле бегство, није много боље од враћања милога за драго. Онај ко се повлачи даје двоструку снагу непријатељу. Страх од освете може, понекада, задржати насилникову руку. Ко бежи позива противника да га гони; ко се начини мртвим надражи убојицу да га дотуче: његова слабост постане саучесник противникове свирепости. И ту Зло рађа Зло.
Једини пут је — покрај све његове привидне бесмислености — онај што нам га препоручује Исус. Ако те неко ошамари и ти му вратиш два шамара, он ће тебе распалити песницом, а ти њега ногом и, напослетку, обојица ћете потргнути оружје и један од вас двојице ће, можда, изгубити живот за какву ситницу. Ако пак нагнеш бежати, твој противник ће да те гони или ће те, када те сретне, охрабрен ранијим искуством, немилосрдно испребијати. Окренути други образ значи не примити ударац. Значи ланац зала пресећи још у првом беочугу. Твој противник, који оче- кује отпор или бегство, постидеће се пред тобом и пред собом самим. Све друго чекао је он пре него то. Збунио си га, и он је добио времена да се прибере. Твоје мирно држање расхладило је његов гњев, те он има кад да се поразмисли. Не може те сматрати за кукавицу, јер си спреман да примиш други удар и чак си му показао место у које да те удари. Сваки човек осећа неко нејасно му поштовање према срчаности другога, нарочито када је та срчаност морална, дакле нешто што је ређе. Ко на увреду или напад не одговори и не побегне показује да има више душевне снаге, више самосавлађивања, више правог јунаштва него онај који, у слепилу беса, јуриша на нападача да му двоструко врати зло за зло. Мирноћа, када није глупост, благост, када није кукавиштво, запрепашћују, као и све оно што је необично, чудесно, и најпростије душе. Казују животињи да је тај човек нешто више од човека. Па и сама животиња, када је не раздражи отпор или кукавичко бегство, осети се слабом и спопадне је страх пред том новом снагом коју није познавала и која је збуњује.
Затим треба имати на уму да је међу побудама које покрећу нападача главно његово уживање у гњеву жртве, у њеном отпору, у борби која ће настати иза првог насртаја. Човек је агонистичка животиња. Али овде то уживање отпада. Нападач нема пред собом противника, него надмоћног човека који му мирно вели: Зар ти није довољно? Ево ти другог образа, искали се до миле воље. Боље је да пати моје лице него моја душа. Можеш ми наносити бола колико год ти је драго, али не можеш ме нагнати да будем бесна животиња као што си ти, да будем луд као што си ти гадан као што си ти; не можеш ме натерати да чиним зло под изговором да други зло чини мени.
Да би се ова Исусова заповест могла испуњавати од речи до речи, потребно је да човек савлађује крв живце и уопште инстинкте нижега живота, а тако што ретко је ко кадар да учини. Заповест је веома горка и непријатна. Али Исус није никада казао да ју је лако испуњавати. Никада није он тврдио да ко може за њим поћи а да се не одрекне себе самога, да не издржи тешке и дуге унутарње борбе, да се не отпади од старога Адама и не препороди у новога човека.
Али плодови неотпора, све и да свакада не могну да се заметну, све и да учмају када наступи рђаво време, несравњиво су бољи од плодова отпора и бегства. Пример душевног самосавлађивања које је толико необично, толико немогућно и које се не може замислити у људи, скоро натприродна примамљивост што је има држање које је у таквој противности с нашим навикама, традицијама и страстима; тај пример, тај израз снаге, то бесмислено чудо, неочекивано и непојмљиво као и сва чуда: пример здравог и способног човека, који је по спољашности сличан другим људима а понаша се као какав Бог, као неко биће више од других бића, који је толико високо уздигнут изнад нагона што их има у његових ближњих; тај пример, када је понављан више пута и када се не може припи сати тупоглавости, када га прате докази о физичкој срчаности и када је та физичка срчаност потребна да буде од користи а не од штете, – тај пример има дејство које ми, ма колико да смо прожети идејом отпора и освете, ипак можемо да замислимо. Да замислимо с напором. Но доказати га не можемо, јер таквих примера имали смо исувише мало а да бисмо могли навести и једно, ма и делимично, искуство у потпору свога схватања.
Али, премда та Исусова заповест није вршена, или је вршена ретко кад, не може се рећи да се она не може извести а још мање да је треба одбацити. Истина, њој се противи човекова природа, али наша природа противи се свима великим моралним освајањима. Сва она су спасоносне ампутације понеког дела наше душе — за многе најбујнијег душиног изданка — те је разумљиво што се људи грозе ножа.
Али, допадало се то или не допадало, једино ова Христова заповест може решити проблем насиља Једина она не надовезује зло на зло, не устостручава зло; не да да се рана рашири, него чир отклања докле је још бубуљица. Одговорити ударцима на ударце и злочином на злочин значи прихватити зликовчев принцип; онај ко би тако чинио признавао би тиме да је оно што је и он. Одговорити бегством значило би по низити се пред њим и потстаћи га да настави. Одговорити паметним речима у тренутку када је њега гњев лишио памети био би само узалудан посао. Али одго- ворити једним простим гестом који изражава прихватање, поднети груди ономе ко те је ударио по рамену, дати хиљаду ономе ко ти је тражио стотину, сносити три дана онога ко те хоће да кињи један сахат — то је право јунаштво, премда оно изгледа кукавиштво, толико необично јунаштво да оно подивљалог нападача побеђује оном божанском моћи којој не може одолети нико. Само онај ко побеђује себе самога може побеђивати непријатеље; само онај ко је препородио своју душу може препорађати душе своје браће и допринети да свет буде мање болан за све нас.
== извор: Ђовани ПАПИНИ, Историја о Христу, 1929. (Превод)

ЛеЗ 0007619

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s