ОДГОВОР / Душан Стојковић

Душан Стојковић (фотодокументација "Заветина")

Душан Стојковић (фотодокументација “Заветина”)

ОДГОВОР

Усред гомиле, на тргу који нас је таласањем људства гурао у свим правцима попут торпеда, крикнуо сам као да је то последња реченица коју морам изго- ворити: Има ли Бога? Нико ми није одговорио. Ни ђаво, ни Бог, јер на питања која већ у настајању не садрже и одговор, никад се не одговара.

СУСРЕТИ

Срео сам Демијана и Петра Каменцида. Седели су на клупи и хранили голубове. Хтео сам да их приупитам о степи, али се нагло смрачило, и пошто нисам имао кишобран при руци, а био сам вољан и да обиђем Макса Жакоба, пројурио сам поред г. Кишобрана који се лежерно шетуцкао стазом посутом црвенкастим песком. Супо је на обрамици теглио спојене судове. Но, то је било у некој лелујавој даљини. Надја је цртала своје цртеже пуне руку у рукавицама и очију. Одједном, осетио сам како изненада знам одговоре на сва питања, и она праисконска, и она непостављена, и она недомишљена. Смрти бих се поверио, али ње нигде није било.
Када је то потребно, оно што је потребно не може се наћи. Тако је од кад је века и света.

ЧИТАЊА (ТАЊА)

Немо ме дозивају књиге. Увек неке остану пасторчад. Сваку читам онако како она хоће. Потребан је огроман напор не бих ли се изборио за свој начин читања. Понекад се и то деси, иако готово и не памтим такве празнике читања.
Уживање у тексту заправо је ужасавање због текста.
Једини прави изузетак: Стриндберга не читам да бих га читао, већ да лежим на његовим грудима. Ако неко мисли да ми то причињава задовољство, грдно се вара. Устајем сав нажуљен и ходам као да ме је усркао вртлог. Успут ми с лица отпадају смежурана слова.

ПОГЛЕДИ, ОГЛЕДИ

Цео сто је засут јабукама. Њихов мирис лелуја загушљивом просторијом. Врата суседне собе су притворена. Чује се упорно гребуцкање, стрижање ножи- цама. Мајка је дигла поглед са карата које је претходно ређала и упорно посматра чудну групу (двојица одраслих људи и једна пегава девојчица између њих) која се нагла кроз прозор суседне зграде толико дубоко да је питање тренутка када ће се неко од њих скотрљати на плочник. Изузев ако се нису змијски испреплели рука- ма које се не виде.
Хтео бих да видим шта је то што привлачи њихову пажњу зовући их у понор, али садашњост је сабласна, ја не седим за столом него лебдим око њега у малим круговима. Притом ме нешто вуче упорно ка зиду и није далеко тренутак када ћу ударити о њега.
Да ли ћу се у том трену пробудити или ћу, напротив, тек тада заронити у сан?

РАСТЕЗАЊЕ

Чинило ми се како сам се претерано раширио, расплинуо. Желео сам да живим пуним плућима тако што ћу све што се налази око мене напасти својим те- лом, својим мислима. Био сам вољан да се, као Растињак, поставим насупрот читавом свету и добијем рат. Један дан сам растезао у три, једну годину претварао у пола живота. Убедио сам самог себе да ако човек веома интензивно уочава своје границе, неминовно се распрсне. Нисам ни помислио да се исто збива и ако их веома интензивно рашири.
Сада узалудно покушавам да саставим властите крхотине у неку иоле пристојну целину. Имам читав живот пред собом да, бавећи се овим крпарењем, конкуришем Богу.

КОЖА

Сваког јутра, уместо кошуље, облачим другу кожу. Но, нико то не види, или, барем, ничим не показује да је тога свестан. Питам се да ли се то дешава и другим људима. Мојим ближњима – очито не. Увече, када се вратим кући, намеран да се препустим окрепљујућем или исцрпљујућем сну (много чешће је ово друго случај), обавезно скинем кожу којом сам био оденут тога дана и уредно је сложим преко столице. Као да је у питању обично одело. Никада се не погледам у огледалу. Није само страх у питању. Заправо, не знам зашто то већ једном не учиним. Тежња за приказивањем мог унутрашњег, сновима подобног живота померила је све остало у област споредног, па је ужасно закржљало и не престаје да кржљави. Једног дана ћу приметити да ме нема. Хтео бих да се то ускоро деси. Поплавиће ме радост у том тренутку. Једино жалим што тога, по свему судећи, нећу бити свестан.
Неће бити свесна ни моја кожа.

АПОСТОЛ

Све саме нежење око Христа, на тајној вечери. Негде, у углу, и ја, залутао, с Тором под мишком, док из апокалиптичног брега исијава лице оне која је чекала да крвљу кажем Не! и да се пуним плућима одвојим од ње, као и од сваке жене во вјеки вјеков. Еда бих окренуо овај чекрк у души. Еда би душа окренула свој чекрк.

УВЕК У ВЕК

Седео сам у фотељи уморнији од смртног умора. Верфелове песме као да су ми целог јучерашњег препод- нева испуњавале главу паром. У исто време, моје друго Ја је усред гомиле, на тргу који нас је таласањем људства гурао у свим, и немогућим правцима, те немам, и не знам да ли ћу икада успети да саберем, довољно снаге да бих избацио ту непотребну пару која ми не да да пресудим када сам заправо умро. Питање ко се излежава на Обломовљевом отоману и ко се од умора топи у нераспремљеној старој фотељи остављам за неку другу вечност.

ПУНИНА

Најлакше ми је дефинисати срећног човека, онога који је, као и ја сам, испуњен до самог дна свога бића, до вршка властита небића, онога који је остварио и оно што није стигао ни да пожели, чак ни у најрасцветалијем сну, у сновној ружи: удвоје се осећа усамљенији него кад је сам.

ИМЕНА, ИМЕНА

Немам именик с телефонским ројевима. Пчеле су се олењиле. Петербург је заронио у воду огледајући се. Други Нарциси су испливали. Крај њих проминуо је Грахус у свом индијанском чуну. У мом суседству су све сами колекционари. Један сакупља само египатске марке. Лепи их по књигама, зидовима, прозорима, ход- ницима, лицу, небу… Уверен је да ћемо – једном, његовом заслугом, постати пирамида. Узимам шум времена и стежем га у шаци. Зрнасто шушти. Отварам га свестан како чворноватих дана колена треба везати флаутом. Уз зид је прислоњена кичма-флаута. То нећу рећи Ољи ни Људмили. Ватрогасац је пред вратима и прича апсурдни виц. Проговорићу под земљом. Напокон, и заувек. (….)

==== извор: Душан Стојковић, СНИВЦИ (изабрана дела), часопис УНУС МУНДУС, пролеће, 2014, бр. 47, стр. 89-249. – Часопис се може поручити преко Нишког културног центра…Бр. тел. 536 – 200 (Драган Милошевић)

ЛеЗ 0007606

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s