ПОГЛЕД УНАЗАД

(Скривено благо предака)* / Радослав Војводић**

корице романа

корице романа

Нити лажем, нит истину кажем, казивано је у нашијем народним пјесмама, али ја, ево, не кунући се било чиме, могу рећи – овако је било и како то ја памтим. Можда има свако своју истину, а ту су разлике мале ако се не лаже, онолико колико је нека личност честитија и отреситија, и оно што сведочи – тако је и у тој истини! Који сведоче кукавички и који су и у ономе што чине, у главобољама из дана у дан, били слабићи или лажљиви, и природа им је таква, и сасвим је тако – што и лажу и обмањују, јер и не могу више него им је дато, ван своје мјере не могу, и не могу, дабоме, него онијем чиме су и постојали у својим клетим годинама. Помало је таквијех који ће све истрпјети, и стид што бијаху никакви, лицемјери и лажови или ниткови и лопуже – па како они да свједоче истинито? Јер у њима је све од пријеваре, све им је у злоби и пакости – јер бијаху немоћници пред својијем, пред бијелим даном и црном ноћи, пред свијетом и нарочито пред Богом.
Зато је и најбоље када се узима као правда – оно што људи о некоме или нечему казују – да се сагледава и оно чиме су се показивали у животу, чиме се и памте, какав им образ бијаше, какав углед, као и потомци њихови, који и не могу ван меће и изван бразде предака.
Е, дијете моје, мучио сам се ево неко доба – да ли да ти откријем једну нашу, породичну тајну. Велику тајну и живота и смрти, уклету и брђанску, онако како су је моји преци носили кроз вјекове, како су је у непрестаним биткама за живот и слободу, као неку заставу, носили, и како им то бијаше и част и благослов, и понос, све најљепше што смо имали!Заувијек ће то остати тајна! Тако нека буде. Јер злато доноси несрећу, па ако га сам не откријеш, ако га сам не пронађеш, не зарадиш га – убиће те свакако. Може ти не само нашкодити, него баш унесрећити човјека, вамилије читаве, потомство.
Али није добро, није паметно, каже ми нека виша сила, шапће ми то данима, иако су ми снаге на измаку – да ти не кажем оно што сам био наумио и што сам се колебао неко вријеме! Видиш, ево, издржао сам и ту муку: нећу ти казати, а ако ти је суђено – ти ћеш и сам то пронаћи, и то ће ти помоћи, много, много! Ако бих ти све казао – могао бих те учињети и слабићем а да не кажем богаљем – којему је све потаман, и који се неће нимало намучити; а то је никаква сорта људска. То може у онијех који су од несоја! Нека остане како би и сам Бог учињео: ако буде требало, ти ћеш тајну открити и она ће ти бити заштита и одбрана и увијек ће ти по- казивати пут. Само од тебе зависи, дијете моје, шта ће бити послије, и у будућности. Ђедо те и поздравља тако, са вјером да ћеш наћи тај пут и оно ће скривено благо предака доћи као испомоћ, и као заслуга што си се борио. Срећан ти останак , дијета! Нека си благословен међ свијетом а што ће те и штитити од зла свакојега! Збогом, дијете моје!

Стр. 123- 124
Постоји та бијела планина, а можда је то и велики град, или држава; свакако јест насељено мјесто у којему живе многе на мучене и изгубљене душе, али и оне, онијех људи – што вјерују да је има, и да има та виша сила која управља и при родом и нама, и која располаже нашијем животима, нашијем судбинама, читавим човјечанством; али и онијем звездама, високим и недостижним, свијем онијем што постоји – тијем, како веле учени људи – галаксијама, а више је и њих, сигурно. Бијела ти је планина исто што и онај Сунчев бријег, који нам мајке или баке наше, у дјетињству помињаху, и којим нас и задојише – да ћемо успјети, једном, ако смо добри и ако вјерујемо у добро – па ће нас вјера наша и довести дотлије, до Бријега тога, а са ове тврде земљане коре, посне и испос ничке, која нас намучи млого, одавде, са Голога бријега мојега дјетињства и прохујалих мојијех година… Сањам ти ја, поодавно, чим сам се примакао био осамдесетој, како има тај бријег и како ћу ја стићи до њега.и како ће ми бити лијепо.
Ђе је то, велиш, ђе ? Откуд ја знам. Али да постоји – то знам, и у то вјерујем, а како пролазе године и постајем физички немоћнији – то је она вјера све јача

Стр. 130.

___
* поднаслов дао уредник.

** Извор: ЂЕДО / Радослав Раде Војводић. – Интерпрес 1847, Београд, 2013. – Библиотека Поруке, књ. 25. (Тираж 500. – Стр.: 151-158: Поговор: Милоје М. Ракочевић…) – 2. изд. Прво издање овог романа објавила је изд. Кућа „Слово љубве“ у Београду, 1995, под псеудонимом Стеван Сердар

Аутор Раде Војводић

Аутор Раде Војводић

Поштовани Војводићу,
Драги Раде,

Ваша књига „Ђедо“ је стигла до мене почетком јула, прочитао сам је – честитам! Штета што до мене није стигла 1995. Године, када је први пут публикована, сигурно бих Вас, као критичар, подржао, уз извесне резерве, разуме се. Али усуд је удесио или наш глупи књижевни живот, да прочитам ту књигу тек ових дана. Својевремено сам читао и повољно писао о „Ћупу комитског војводе“ М. Савића, иако Савић није искористио све подстицаје књиге једног од Перовића о Топличком устанку, али Савић је, иако нешто млађи од Вас, проговорио о тим крајевима, и у „Бугарској бараци“, писаној репортажним стилом, али идахнутом на појединим местима. Ваше сам радове читао ту и тамо, на прескок, јер су наметани били други људи, али сећам се Ваших есеја о Бори Станковићу, или о другим нашим писцима; читао сам понешто и од онога што је мој брат објављивао (мислим на Ваше ствари), било ми је драго, када, макар и узгред, пишете о неким местима или људима, (Бублица на пример, одакле је родом баба моје супруге, које сам упознао одлазећи у село Ивање на Радану, у Добре воде, Бојник, Лебане, и где све не тамо – захваљујући пре свега сестри моје жене која је стекла пензију у Бечу као мед. сестра, и мом шураку Ранку Соколовићу, који су ме водали по Радану, на Беговићев гроб, До Власова и Ђавоље вароши, па ми је, у неку руку, Радан постао, у последњих неколико деценија, близак и због тога). …Али, да скратим причу, Ваш роман „Ђедо“, могао је понети и бољи наслов, а друго, ово издање је пуно грешака, чак недопустивих, а с обзиром да сте Ви били и издавач, то не могу да разумем, нити преко тога треба прећи. Покушајте да се то поново штампа, али без грешака, и мој је сасвим добронамеран савет да се штампа исправљен од почетка до 142 стр.
Ваш роман ме је дирнуо, јер не изневерава истину, убедљив је, мада ми се понекад чини, кад то провали – извесна пристрасност (кад је реч о комунистима…) али боже мој, Ви тако мислите и верујете, и Ви сте у том смислу – далеко отишли, испредњачили, ма од ког партизанског, односно наметачког писца… Ово је неспретно речено, не желим да Вас збуњујем: ви сте „невинашце“ у односу на наметане писце, и ја бих волео да се ова књига појави у редовном колу СКЗ, не када Ви одете са овог света, него сутра или прекосутра… Наравно, иако тамо одлучује један Црногорац не верујем да ће се то догодити… Читао сам са отпором Ваш роман, са пажњом као када сам први пут читао деведесетих приповетке Григорија Божовића – Ваш Ђедо је отуд изишао на овај свет, дубоко сам убеђен у то, из незагађених стваралачких извора, али је отишао и нешто даље. Још једном честитам и хвала на пошиљци!
Да сте ви живи и здрави, да поживите дуже и од Вашег митског Ђеда, ја верујем да сте Ви одличан књижевни сведок. Чувајте се, концентришите се, и – пишите. Као и североисточна Србија, и тај део јужне Србије где сте рођени и на који сте упућени као да су обрасли маховином, а каквих судбина има, каквих брича, каквих судбина – не би требало да буду заборављене, већ забележене, обликоване, сачуване… Па ми се чини, написаћу и то, да сте се Ви, као приповедач појавили и као неки позни, мени се чини природни, природнији од Андрића, настављач Боре Станковића…
Све најбоље,
11. јул 2014.

ПС. уз овај прилог, писан 19. јула 2014:

Радослав Раде Војводић објавио је књиге:
Поезија: Балканске симфоније, Одисеј из Србије (Елегије Вожда Карађорђа) – књига одбијена у »Просвети« 1962, а штампана у »Багдали« пролећа 1963. и одмах повучена из продаје као националистичка. Револуција, Пред собом на коленима, Унутрашње светлости (два издања), Двојник из Кнез Михаилове улице, Драги демон, Лутају душе Крагујевца (поема – Велики школски час), Ђаволски таласи, Демон у шетњи, Јеванђеље по демону, Светлост неовдашња. Избор из песништва: Књига о сенци (избор и предговор Предраг Драгић Кијук), Јесам (избор и предговор Огњен Лакићевић).

Романи: Љубавници и гавранови, Кнез Таме (после политичких напада – књига као непријатељска повучена из продаје и уништена), Споменик, Јавни заводник, Бели лабуд љубљаше демона, Збогом стазе варке, Кјеркегор у кочијама, Тавнина, Ђурђевдан. Роман Кјеркегор у кочијама преведен је на чешки језик.

Повести: У недељу Дунав тече (о Бори Станковићу, Његошу и Растку Петровићу, уз Саву Шумановића).

Антологије: Српско љубавно песништво (три издања), Боемија као слобода (два издања).

Есеји: Похвала духу ругајућем, Судбина уметника (у дијалогу са Ивом Андрићем, три издања), Обасјања Чудотворне Иконе, Заратустра херој подземља, Христова мисија.

За књиге добијао више књижевних награда.

Слово љубави Рада Војводића, књига Милоша Јевтића – разговори.
–извор: блог Р. Војводића : http://www.radevojvodic.rs/p/biografija.html


Недавно сам открио блог посвећен Р. Војводићу, који је како видим – ажуриран недавно (средином јула 2014), и на њему је публикована ова биографија – нешто “фризирана”, јер у њој не видим податак о роману “Ђедо”, што ми је неразумљиво. Ако је већ Војводић објавио друго издање под својим именом, о чему се ради? У чему је ствар, доиста? Да ли се аутор стиди овог свог дела, које ће кроз време- не сумњам – бити читано и чувати успомену на песника и есејисту и некадашњег агилног издавача, и ствараоца коме судбина није била баш наклоњенија? Не би требало, не верујем. Као библиотекар и антологичар, који је деценијама покушавао да заинтересује читаоце различитих генерација за роман “Кнез таме” Војводића, али безуспешно, ја мислим да сам писац не би смео да се према “Ђеду” односи као маћеха… Резерве које сам изнео у писму упућеном аутору у вези са “Ђедом” више су формалне и могу се отклонити, добро би било да треће издање припреми, ма где и ма када то било, пре свега неко од уредника који ће ангажовати одличног лектора. Понављам да је реч о врсној књизи, која је, на жалост, прошла тако незапажено у суштини, о књизи која гледа јасно уназад, унапред, у Бога, у притивприроду човечију – на једном терену који познајем, али који Србија не познаје ни довољно добро, нити можда и не жели да га упозна, са кога очекујем да се појави писац који ће скидати маховину са лица тога света, као што је то учинио Војводић, или још неки о којима најшира јавност не зна много, или не зна ништа. Уопште – тај потес – крајњи североисток, или Дунав, Текија и крајњи југ – Радан планина, Прокупље чека своје нове писце, који се неће постидети свога родног поднебља….

ЛеЗ 0007620 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s