БЕЛЕШКЕ ПОВОДОМ ЧЕТВРТОГ КУЋИШТА МОЈЕ ФАМИЛИЈЕ / Коли Ивањска

27. србијом уздуж и попреко. кућиште весинаца, ивање. 2012

27. србијом уздуж и попреко. кућиште весинаца, ивање. 2012

 

У детињству се често, кроз приче, пробијало, понешто о нашим прецима. Све до четврте генерације уназад гледано. Много тога се заборавило о првој генерацији која се зауставила у данашњем атару села Ивања…Гробови би могли више да посведоче од потомака о онима који су сахрањени у њима. Сигурно доста тога знају и она два висока горуна израсла усред ивањскога гробља изнад оронуле капеле? Они су расли из костију покојника и упили су корењем понешто од оних тамо покопаних? Горуни говоре шуморењем – зато их треба понекада ослушнути, готово ритуално, као што се пале и свеће…

Ивање је четврто кућиште моје фамилије. Оно пре њега – Божурња код Тополе, Црна Трава -једноставно су називали старина.

Уз гасарче или петролејку препричавајући догодовштине, најчешће се говорило о деда Драгану из “старине”.

Било је пролеће. Изашао деда на басамак сабајле, сео и запалио лулу. Приђе му једна од снаја те рече:

Дедо, умрела баба, најдомо гу на рогожу, укочила се…

Оће да је, оће – одговори деда и дубоко увуче дим из своје луле…

Утицај жене у српским породицама, и мојој, неспорно често био је одређујући. Ово сам брзо схватила још као дете. Недозвољене ствари решавала је жена, мајка, баба…

Тако и приликом насељавања Косанчићеве Подгоре и приликом трајног лоцирања, Николићи одабраше село Кацабаћ.

Равница између Мораве и Радана, земља плодна “татка да роди”.

Једна од мојих прабаба са ситном децом и козама опирала се да остане на плодној земљи. Стално је гунђала свом мужу:

– Нема козе кво да брсту, зар не видиш; нема млеко,  деца ће ми помру…

Након смрти једног новорођенчета, чукундеда крену породични караван и заустави се у подножју планине Радан – тамо где су једино козе имале да брсте, до миле воље, али где је увек било мањка друге хране…

Један део фамилије Николића остаде у Кацабаћ…

У фамилијама Соколовић и Николић од којих потичем увек се говорило у релацијама жена – муж Драгица Впадина, док у другим селима око нас та релација се изражавала синтагмом Впада Драгицин.

Изузетно је да су Ивањчани и мештани Бучумета, ту релацију другачије изражавали, ако је мушкарац не дај Боже неспособан да спужи војску, па доведу девојку да, ете, кућа не пропадне и ако успе да је одржи, онда је та жена и вреднована, и то вредновање се изражавало синтагмом Влада Драгицин, или Ратке Јеленин.

 

*

26. србијом уздуж и попреко. кућиште весинаца, ивање. 2012. ухваћене мајије

26. србијом уздуж и попреко. кућиште весинаца, ивање. 2012.
ухваћене мајије

 

Једна од фамилија са којима смо се ми, ВЕСИНЦИ, побратимили јесу ЂЕЛИНЦИ – по деда Ђели, већ поменутом.

Један од њихових предака, изузетан живац и вредан, појде у Трсиште (Трње покрај Голубовца) да крчи шуму за испашу.

Притера га; не могавши да се брзо распаше, оно заврши у гаћама.

Дојде субота, мијење и премењување.

Соблачи се деда, баба га погпедује, па збра душу да га пита:

– А, бре, човеку, куде су ти гађе?

Љутит деда што га подсећа на бруку, брецну се:

            – Ене ги у Голубовац на трн, узни па ги пери!…

 

*

 

29. србијом уздуж и попреко. са подмлатком: Никола, Јована, кумица, Коли.. 2012 (са Јеленине свадбе, код Панчевачког моста)

29. србијом уздуж и попреко. са подмлатком: Никола, Јована, кумица, Коли.. 2012
(са Јеленине свадбе, код Панчевачког моста)

Наш ујак по мајци, ујка Стојадин, звани Дила, леп ко девојка, што год да ради, имао је око себе женско друштво.

Скупљали смо сено у Ћумуране, близу њихове куће, кад јекну планина.

Из правца Вучелића, јекнуо је женски глас.

– О, Дила, доћерај ‘вамо Белоњу и Булоњу, да их бодемо са мога Китоњу…!

Деда Ђела pater famillias Анђелковића из Ивање имао многољудну породицу, а работеше као дунђер у Ниш, у печалбу.

Да смањи број гладних устију у кући, његова жена даде једно дете да служи код Црногораца.

Дојде абер о томе до Ниш, а мангупи у бисази турише две цигле; знали су да је деда Ђелин бес голем и да ће одма да запуца дом, кад му кажу да је његова жена дала једно њихово дете да служи.

Тако и би. Узе бисази и отиде дом.

Препешачи деда Ђела уз Пусторечко поље, стигне ноћу.

Баба се зграну, али ћути.

Изброји главице деце испод цргу и виде да фали једна. Измлати бабу и не рече ни реч.

Окрену се и врну у Ниш на работу сас оне две цигле у бисази…

Сутрадан се дете врати дом и никад више нису били слуге, да би током поспедње деценије прошлог века неки постали лекари…

Мој корен је у селу Ивање, подно Радана. У њему сам рођена и порасла и провела прве незаборавне године живота. У суморним поратним годинама стасали су сви они чији су родитељи погинули у Другом светском рату, умрли… И село је почело да се весели, радује, обнавља…

Друга генерација – међугенерација, постала је пунолетна, дорасла војсци, женидби, удаји…Црнину све ређу (сем на главама старијих жена – доживотно црним марамама) заменила је шарена и разиграна веселост. Из најсиромашнијих домова, као по неписаном правилу, биле су најлепше девојке и момци. Углавном је село имало здраву младост. То је било веома битно, као снага села – његова лепота. Они су утемељили и обележили напредак, и максимапни економски развој који чини период 1950 -1980. година. Ретко ко од омладине а и њихове деце беше инвалид, спеп, глув, болестан. О томе сам у зрелом периоду живота више пута размишљала. Чак је и смртност новорођенчади, која су се често рађала уз огњиште и на слами, била ретка. Ту су углавном били “синдроми изненадне смрти”. Обољевали смо од дечијих болести, у време епидемија. Имали смо редовне школске здравствене прегледе и вакцинације. Младићи и девојке поносили су се својим здравим телима и још бодријим духом. Поља су изгледала као шарени ћилимови; није било ни једне необрађене парцеле!

Још се трсила земља “за разорување”. Понека би се њива проширила за по десетак метара, али и продужила на рачун “утрине”. Не у катастарском смислу, већ у смислу корисне обрадиве површине. На тим њивама, ливадама и баштама од раног пролећа до касно у јесен, утркивала се лепота, снага, вештина и умеће са природом. Правило је било да се њива једне године копа, а друге жање. “Да се обрне земља, мора да се копа, не ваља пшеницу на пшеницу”, говорили су планери и то реализовали. У остваривању тих домаћинских планова сви су пословали; деца, старци, жене и наравно мушкарци.

Брзо се одрастало, већ са 12 -13 година примећивало се ко је вредан и добар.

Е то “добар”, у значењу и тумачењу Ивањчана значило је – не чинити никад никоме пакост, поготово не намерно, не пуштати стоку у забрањене зоне, не ломити тек засађено воће (вилдане)…Имао си право да убереш или поједеш било коју воћку и да ти нико ништа не пребаци, али не и да обереш “све”….Најчешће су страдали бостан и вињаге – њих је било понајмање. Други облици присвајања називани су крађа (а само је “Аца Штрбан” по томе помињан). Бити “добар” значило је да се сваком јавиш, кад га сретнеш, чак и кад те не примети, без обзира да ли одрасли “не говоре” (“не говорити” се дешавало, али ти неспоразуми нису трајали вечно, и посвађани би временом “проговорили”). Бити “добар” значило је однети поруку, поспушати старије, ако идеш у уторак (или ако отац иде) на пијац у Бојник. И данас то “бити добар” у мојој свести има извесну тежину, да ако ми се било ко од Ивањчана обрати, реагујем по принципу територијално родбинске везе. Тако сам на клиници на којој радим “рођака” свим потомцима мојих Ивањчана. Не знам какву “обавезу” имају моји завичајни “рођаци”; знам да је моја одговорност увек присутна у односу не само на њих, него и на читав тај део јужне Србије…

Ивањчани, вредепо би их описати, апи не на начин како су описивапи своје земљаке савремени српски писци (Видосав Стевановић, Савић, Братић; ни као српски писци претходних генерација; ни као публицисти)…Као прво, не треба ништа измишљати, пошто је живот, стварност, Ивање и његова околина, прошлост и садашњост, сама по себи фантастична…

За разлику од мештана других околних села, Ивањчани су поседовали невиђену и колективну снагу, јаку индивидуланост, велику личну одговорносг. Били су напросто савремени, савршено организовани. Учећи социологију схватила сам да сам једном давно живела и становала у једној готово идеалној заједници.

            Голусци, Ридарци, Миштинци Масурице, Штрбанци, Горинци, Ђуцини, Коцкини, Цветкови, Ђелинци, Весинци, Златанци, Данковићи, Именци, Живанци, Шумарци и Љубићи – чинили су моје насеље. Село се простирало на више брежуљака и удолина, увек уз поток и изворе. Његови житељи носили су имена кроз све миграције и свако је имао породично и историјско предање. Временом су стара имена добијапа и нове одреднице према локацијама куће: Шумарци – Николчини, или Обрадови и Загоркини у шуму… А сви су били шумарци – то их је прецизније одређивало, јер су били удаљенији од Селишта.

Или Живанци – Микаилови… Е, морао би знати чији је он био предак да би знао ко је момак што са чесме пуни плехане буриће водом и вози их у гробље ивањско.

– Сине, свари каву и носи, ене ги Живанци, Микаилу праву спомен, па да попију! – казао би мој отац Владимир.

– Ком Микаилу?

– Ма, јок, поставља тата Миле Кренин, прави тати спомен; овај му син одвезе буретија за бетон. Време, Бога ми крену, убаво послужи; бил је добар човек…

Слажемо се у томе – диван је човек био…

Живанци; Микаил; Крена; Миле, син му – сећање очево памти четири генерације…

– Жене, чусте ли, Зорка у шуму родила дете жуто, жуто; не знам како да роди такво дете, кад не личи на њи?

– Море, чек – сети се неко што памти дуже – ви не знате, но они су имали некога риђога деду на старину.

Много година касније, на студијама, генетика ми је објаснила дилеме мештанки.

Ивањчанке су као врсни критичари, хвалиле или кудиле, кад је за нешто било повода. Најчешће су, налазећи мане, уважавале их, прихватале и оправдавале, испољавајући дивну племенитост. Тај однос објективности дуго је негован; мале разлике нису удаљавале мештане, чиниле су их некако ближим.

Село је живело на принципу размене роба, рода, позајмица…Фазу увођења новца схватила сам у посебним приликама. Наиме, постојали су људи обични као и сви други, али су знали нешто посебно да ураде, што остали нису знали. Били су то занати. За ту врсту рада њима је плаћано.

Милутин Грујић – албатин. Пошаљу те да питаш кад можемо да дотерамо волове или краве да “ги поткове”. Морапо је да се вучна запрега “обује”, јер је била “једина”.

Било је то време лоших, готово непостојећих путева, слабе стоке и бројне нејачи.

Цена занатских услуга није била висока, већ фиксна, а термин се договарао. Радња је била под великим ајатом. Животињу би везали, оборили, везали јој ногу уз дрвен ослонац и ексерима фиксирали потковицу. Потковице су се разликовале (за предње и задње папке). Не ретко би од засецања копита шикнула крв. Понекад би говече храмало, али се не сећам да је и једно угинуло…

Занати су знање које неки имају уз основно сеоско занимање и знање.

Не знам зашто су Миливоја “Швабу” прозвали “Шваба”. Био је сеоски ковач; један од његових синова, Бане, радио је као “ковач”, у Београду у ковници новца. Миливоје је оштрио, клепао, варио све оно што није могпо да се врже и закове. То су били – будаци, секире, маказе и разне друге гвоздене алатке. Овако то изгледа – дају ти мотику, будак, чак и секиру (али ређе да се не повредиш). Све што треба да се кпепа и “прату” те да однесеш “код Швабу”. Ти кроз Запис преко Миру, поред игралишта, Лазарових… вучеш држаље веће од себе, зинеш ко куче, док не дођеш пред Швабину ковачницу.

Ту не престаје твоја ангажованост; мораш да покрећеш једну полугу која преко мехова распаљује “ватру”. У жар се стави алатка која треба да се усија. Ковач је извади великим машама, постави на наковањ, клепа мацолом, растањујући рез. Затим га полива водом, хлади. И на крају рез равна турпијом и оштри.

Децу је сву сеоску познавао, јер смо били његове “муштерије”.

Рекао би обично то кошта толико и толико, платиће тата, одговарала сам. Кући сам саопштавала висину износа занатске услуге.

Кад сам поодрасла носила сам и новац, па је ту курирску услугу наслеђивало по правилу млађе дете. Мој брат млађи…

Код Швабиних нисам волела да идем; нас децу ту никад нису ничим погостили; цркнеш преко Рид вукући алатке а ни воде за пиће; а жеђ се повећава и мучи… Били су у то време боље стојећа кућа од наше, али нису били отворени, гледали су само себе… Ту су се могли видети и други људи из других села и махала, па да понекад у повратку да пренесеш њихову поруку за неког од оних који је живео близу наше куће…

Једном се нађем код “Швабу” кад тресну нешто испред ковачке радионице и један оштар гласи преплаши ме…

– О, Миливојеее!

Ковач изађе из радионице, а ја из детиње – мишје перспективе видех огромног човека у чизмама од седам миља како са својих леђа баци предња шинска кола, и рече ковачу да треба то и то да уради.

То је био Радоја Ђорин. Он је кола која вуку волови носио на својим плећима скоро 3 – 4 километра, од своје куће до “Швабине” ковачке радионице…

Испричам ја то, вративши се кући мојима, као сензацију првог реда, са пуно детаља, кад моји као и ковач, осташе без икаквог коментара! Мој отац само рече:” Ма, срето га ја између Ракљес и игралиште…Врћа се, заварил му “Шваба” осовину…”

Тај Радоја Ђорин и Коле Ђурашковић били су највиши растом људи које сам видела и сретала у нашем сеоском атару. Радоја је увек на себи носио клашњен капут и чакшире без обзира на годишње доба. Био је будапаст -таквим су га сматрали. Не знам чиме су то одређивали. Мени је личио на див јунака из народних песама…

Кројач, чика Алекса, живео је у Именци. То није далеко од сеоског гробља и наше куће, али од нас до њих, требало је да се прође поред два “страшна места”. Прво, Мртвице – потес налик на тунел исплетен од лијана и наравно глув, озвучен крештањем птица и шиштањем змија; па се попнеш кроз наш воћњак и онда долази други ужи тунел код крушке под њиховом кућом…Е, онда зарежи куче и кези се на тебе, као да ће сваког часа да ти зарије зубе, да те мало проба… И, спаси, Боже, стигнеш. Пре но што “викнеш”, тетка Достана изађе, одбрани те од пса и одмах те одведе иза шпорета да се угрејеш…

Тридесетак година после досељавања мојих предака у Ивање, успедило је у првој деценији двадесетог века досељавање Црногораца у село Добра Вода – око 1875. године наше, њихово 1905. гадине.

Сећам се да су односи мештана два села увек били срдачни.

Мештани Ивања су били земљорадници, повртари и сточари, а Црногорци искључиво сточари и ловци.

Памтим да је мама слала од наше сиротиње “парадајс и паприку” баба Вуки Ђурашковић, а она је нама слала очишћеног зеца, у истој корпи “да се празна не врне”.

Постојали су и други облици размене – за једно теле добијали смо пет оваца, пар волова за пар крава са телетом…

Увек је између њих и нас постојала по која љубавна прича, неке су завршене скпапањем брака а друге лепим успоменама. Кад сам била дете кроз “Миру” и “Пожаре” по путањку, добро утабану људи су ишли до деда Радоњу Ђурашковића да “ваде зубе”. Његов “асистент” била је баба Стефа, у ординацији под храстом. Људи су их уважавали јер је Ивање било село ратних сирочића, а деда Радоња – био им је добронамеран саветодавац.

Уз дужно поштовање за све људе из фамилије Ђурашковића, у мојој ризници сећања је и једна јединствена прича.

Девојке из села једва су чекале распуст да стигне четворка.

Петорку су чинили студенти, синови великог очевог пријатеља, чика Милосава, чији је унук Жарко хирург на новобеоградском Институту за мајку и дете, где радимо заједно.

Петорка, студенти, морапи су сваког лета да копају у селу, у потесу званом “Пожаре”, огромне рупе за шљиве, које никад ту нису успевале, нити су икад сађене.

Њих је чика Милосав излагао бесмисленом и тешком физичком раду да од учења не атрофирају.

Никад га нису пигали кад ће посадити шљиве; схватили су то као кондициони тренинг…

 

*

30. србијом уздуж и попреко. са ппдмлатком лукића: др мита, Коли, Иван (снуимци са Јеленине и Маркове свадбе). 2012

30. србијом уздуж и попреко. са подмлатком лукића: др мита, Коли, Иван (снимци са Јеленине и Маркове свадбе). 2012

 

Шта је боље? Једно време породично домаћинство и имовину нашег деда – стрица Станише чувала је и ту  живела “кека Тала”, изузетно трезвена и умна жена. Због повреде у детињству остала је ниског раста и није се удавала. (Храмала је.)

Нас децу је волела, а изнад свега своје синовце, који су учили високе школе.

Њена снаха (баба – стрина), користећи сваку прилику да профитира било шта, привезала коња у најзеленији део дворишта.

Видевши то “кека Тала” рече:

– А, бре, Босиљке, што туј врза коња?

– Ти ће ми казујеш где да ги врзујем, патротино! За инат! – одговори ова Босиљка и то је понављала и наредних неколико дана.

Гледа кека Тала, гледа, не зна шта ће од муке, па викну:

– О, Босиљке, што врзујеш коња под крушку?! Одведи га у Големо дрво, ел у Шаварику, трава је тамо поубава, па га напаси…

Пошто је тај потес је четири – пет кипометара одатле…

            – Е, капетане, за инат ћу га вржем насред авлију! рече бесно Босиљка и  схвати да је надмудрена.

 

*

 

31. србијом уздуж и попреко. бела тукадруз, коли (снимак са јеленине и маркове свадбе). 2012

31. србијом уздуж и попреко. бела тукадруз, коли (снимак са јеленине и маркове свадбе). 2012

          Ивањски атар граничи се са више сеоских атара, атаре разграничавају утрине или ничија земља. Ивањске ливаде, па државна шума, Црногорске ливаде, Магашко језеро, Магашка утрина, Радосинци, Голушки и Вујановски рид, Орански рид, Обрашки рид и Мајковачки, заокружују терторијалну целину атара Ивања.

Сва су имања бивала око кућа и природно уз “малу”. Једино су ливаде биле изван села подно Радана, а градине уз Ивањску реку. Оне су биле у једном комплексу, апи не без реда. Ту је постојао неки ред који је измештањем кућишта из ових или оних разлога ремећен, или спајањем имања куповином, трампом, деобом…    На пример наша подеобина: Тихомир и Санда засновали су кућишта на имању одвојеном од села. Отац је трампио нашу њиву у Трње (Јеродром)  са Томом Јовановићем за “Мртвице”, где је каптажа нашег водовода. Свака њива и ливада има свој назив. Најчешће се понавља “Тршевина”, “Млаке”, “Големо Дрво”, “Орница”. Иако у свакој продици њива има и лично знамење и значење, Тршевина је добила прво место при именовању парцела, јер је све оно разорано морало претходно да се истрси. Мање више већину њива пред орање чистили смо од камења. Јер њиве су овде рађапе и камење. Приликом сваког орања плугови би избацили нове количине камених кромпира из земље. У рано пролеће камење је сакупљано на средину њиве; поспе су га товарили у канате и возили да поспу пут, који су воде подлокале…Након чишћења камења трсио се коров и скпадови, и делови који се не ору. То претеће растиње би се секло, трсило да не гори пшеница или кукуруз, скупљало на гомилу и палило…Средином 2008. године, данас, само је пет процената ових орница узорано! На најплеменитијем земљишту који је хранило мој детињи свет, шири се коров, грмље, трње и прашума, брзином прашуме; брзином неспућеном природи се враћа неки мени непознат и застрашујући изглед…

Кад из дворишта погледам са терасе куће предео, јави ми се сећање, спике из детињсгва, видим људе како као у кошници врве и марљиво припремају “храну” за своју нејач и себе саме. У сећање ми навире призор кад моја баба подбочена каже:

– Ене гу, вампируша отиде да глође слог у Големо Дрво или у Рид…

То је њена јетрва Селена сас будаче и торбиче ишла да навлачи земљу из наше њиве у њихову и да досеје усеве. Сваку је међу померала више пута…

– И ене, ма па, виде ли, ене га Мића – Дуља, па у Рид некакво трси, пали, цел Пожарски поток преора. Ће умре трсејећи и камење вадејећи…

Баба Селени и Мићи – Дуљи, заиста, поодавно израсло трње на гробовима; о њивама да и не говорим.

Ко зна шта су чинили моји и шта је у њиховом животу и понашању било за критику? Ја се не сећам неких примедби на њихов рачун, ни присвајања туђе земље…

ЛеЗ 0007554 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s