Додатак – елементарном родослову Весинаца

На крају књиге QUO? КВО РАБОТИШ? (Београд, Службени гласник, 2001, стр. 98), Ранка (1960) и Ратомирке Соколовић (1953) – брата и сестре, родом из Ивања (општина Бојник, планина Радан) објављена је (непотпуна) Лоза Соколовића у 9 (10) кругова.

rodoslov, fototipija


Елементарни родослов Весинаца*, Соколовића је састављан, као што пише на почетку, на основу усменог предања и црквених извора. Па ипак, шта је било пре Ивана, тј. како су се и зашто преци Соколовића обрели у Шумадији?
Одговори на ова и нека друга, много дубља питања, стигао је ових дана, на адресу Ранка Соколовића, од Господина Професора Zeljkа Z. Markovicа, MD PhD
Full Professor of Radiology… Објављујемо део тог писма, који је, сигурно добар додатак елементарном родослову Весинаца, ивањских Соколовића…

Oct 22, 2015 09:42

Dragi moj Brate Ranko,

Radovao sam se da se vidimo jutros jer sam shvatio da ćeš doći na kratko..
Saljem ti deo teksta koji sam dobio od jednog mlаdog čoveka Marka S. Markovića istoričara iz sela Ljuljaci** na Rudniku koji se veoma kvalifikovano bavi istorijom, a potaknut sam sigurnim uverenjem o našem zajednickom
plemenskom poreklu.

“.. Наши преци потичу из племенско-географске области Пива у источној
Херцеговини (данас је то део северозапада Црне Горе, општина Плужине). Први
познати предак је био кнез Руђ Соколовић, рођени сестрић херцега Шћепана
Вукчића Косаче, по чијој племићкој титули Херцеговина и добија име. Руђево
потомство је засновало један део пивског племена, познатог као Руђићи. Један од
њих, да ли Руђев унук или праунук је био и кнез Вукашин Руђић Соколовић.
Вукашин је имао три сина: Гаврила, Саватија и Димитрија.

Први Вукашинов син, Гаврило Руђић Соколовић је био родоначелник Гаговића,
познатог пивског братства, које је касније и краљ Никола Петровић Његош називао
пивском властелом (извор “Пива и Пивљани” од О. Благојевића, “Пива” од С.
Томића)

Други Вукашинов син, Саватије Руђић Соколовић је био познат као игуман
манастира Пиве, да би касније постао српски патријарх. Овде ћу направити малу
дигресију. Наиме, наш род Соколовића је дао чак четири српска патријарха.
Најпознатијег, Макарија, уз њега Антонија, Герасима и поменутог Саватија. Та
част је некако у то време била наследна у широј фамилији Соколовића, којима и
ми непосредно припадамо. Осим патријарха, међу нашим сродницима је било и
неколико високих турских великодостојника, од Мехмед-паше Соколовића до Лала
Мустафа – паше Соколовића (извор “Мехмед-паша Соколовић” од Радована
Самарџића, “Пива” од О. Благојевића). 

Трећи син кнеза Вукашина је био наш непосредни предак Димитрије. Иначе, име
Димитрије је било јако често у нашој фамилији, што ћете касније и сами видети.
Чак се и Ваш чукундеда звао Димитрије. Димитрије Вукашинов је имао сина
Ивана, а Иван Николу. Никола је имао неколико синова, од којих су свакако
најпознатији Бајо Николић (познатији као Бајо Пивљанин), и Димитрије Николић
(познатији као Димитрије Пивљанин) 

Бајо Пивљанин је био познати ускок и хајдук, борац против турске неправде и
угњетавања. Племенита крв његових славних предака му није дала да се помири
са понижењима, те је напустио Пиву која је у то време била под влашћу Турака и
ставио се у службу Млетачкој републици, за годишњу плату у златним млетачким
цекинима). На турско-венецијанској граници је чинио чуда од јунаштва, стварајући
грдне невоље Турцима који су богато уценили његову главу. Због тога су га
грађани Пераста, тврђаве у Боки Которској позвали у свој град и начинили
поглаваром. Из тог времена потиче његова кула у Перасту, као и у заливу
Столива. 

После неколико година, Бајо прелази у Истру, где се удружује са познатим јунаком
и млетачким племићем Стојаном Јанковићем (познатим из песме “Ропство
Јанковић Стојана”). Заједно су четовали, и у борби им се придружује и Бајов
млађи брат Димитрије, познатији као Димитраш Пивљанин. Димитрије је био
познат као један од лепших људи свога времена, и у њега се загледала
Анастасија, рођена сестра Стојана Јанковића. 

Димитраш и Анастасија су из свога кратког брака (Анастасија је пала са коња и
поломила врат) добили сина Николу, који је наш директан предак. Пошто је
Никола као дете остао без мајке, а отац Димитрије је време проводио у сталним
борбама са Турцима, послат је код стричева у пивско село Рудинице, где је било
породично имање, кула и баштина. Ту се после пар година десио случај који је од
пресудног значаја за историју Марковића.
Бегови Љубовићи, којима је Бајо Пивљанин дуговао крвну освету, по
ноћи упадну у Рудинице и освоје кулу Пивљанина. Све укућане заробе и
пошаљу гласника Бају, тражећи крвнину, тј. накнаду за свог убијеног члана. Бајо и
Димитрије под окриљем ноћи дођу у Рудинице, побију Турке и ослободе сроднике.
Тада им Бајо рече: “Вама овде без мене живота нема, јер ће вас Турци побити и
истражити, а ја вас из Приморја не могу штитити. Него, бјежите за Србију, али
нигде се не насељавајте више него један. И крсно име промијените, те за славу
узмите Светога Јована.”- Иначе смо до тада славили Светог Николу.. 

Тако, неколико синоваца и сродника Баја Пивљанина напусти Пиву и крене за
Србију. Са њима је био и Никола, син Димитраша Пивљанина. Први се заустави
сродник имена или надимка Мрљеш, негде око Новог Пазара, и заснује род
Мрљеша од којих је данас познати власник издавачке куће “Мрљеш” из Београда,
Радојко Мрљеш. Од тих Мрљеша, један огранак се касније доселио у гружанску
Топоницу и узео презиме Иванчевић. Од њих је познати голман Ф.К. “Партизана”,
Радмило Иванчевић. 

Други се заустави Мијаило, надимка Мићо, негде око Чајетине на Златибору. Од
њега и од његовог потомка Гаврила – Гариба потиче фамилија Мићић из села
Рожанство на Златибору. Најпознатији члан те фамилије је био чувени ужичко-
рујански сердар Јован Мићић.
Један од сродника који је имао надимак Бачар се насели у гружански Радмиловић,
где и данас живи фамилија Бачаревића.
Никола, наш предак, са синовима Марком и Вукомн дође у Луњевицу код Горњег
Милановца, но ту им се не допадне, па пређу у Љуљаке. По Марку, Николином
сину, наша фамилија понесе патроним Марковић, који носимо са великим поносом
до дана данашњег. 

Од Марка, линија иде овако – Вук, који је имао Марка и Милоша. Милош је имао
сина Огњана, познатијег као “Ђедо” (Огњан је живео 103 године, био је слеп од
рођења, али је имао чисте очи, тако да му се слепоћа није примећивала). Огњан је
дао масу корисних и вредних података о фамилији. У перо је све ово казивао
такође још једном члану фамилије, проф. др. Стевану Марковићу (бечком и
лијешком ђаку, писцу првих уџбеника из теоријске физике на српском језику и
оснивачу факултета за електротехнику у Београду, где и дан данас стоји његова
слика) 

Огњан “Ђедо” је имао сина Тому.  

Тома Марковић је имао четири сина: Марка (мог претка), Димитрија (Вашег
чукундеду), Саву (прадеду Веља Марковића из Београда) и Илију…”

Biće mi drago ako si u ovom tekstu kojeg sam izdvojio našao našu bliskost po krvi, po stradanju i po duši..
Čuvaj se Brate Ranko i budi dobro..

Tvoj
ZM
— 

Zeljko Z. Markovic, MD PhD
Full Professor of Radiology
Faculty of Medicine,  University of Belgrade

_________________
* Видети ВЕСИНЦИ – елементарни родослов
** ЉУЉАЦИ (Нап. ур. М. Л.)

============================
ЛеЗ 0004085