ДВЕ ПРИЧЕ / Коли Ивањска

42. Коли (ауторка) у родном Ивању на Радану. србијом уздуж и попреко. 15. октобар 2012. фотодокументација заветина

42. Коли (ауторка) у родном Ивању на Радану. србијом уздуж и попреко. 15. октобар 2012. фотодокументација заветина

КРУШКА

Не знам да ли знате какав је укус крушке големке? Кад је загризете и не видите осу, а она вас уједе за језик?…
Големка има најлепши и најслађи укус на свету.
Те крушке су калемили Турци дуж потока иза наше куће; касније, без укрштања, у складу са природним амбијентом раданског поднебља, калемили су их и моји. Мирис, боја и укус големки су савршенство.
Док ово пишем, осећам пљувачку у устима, сетивши се да смо се уз Именски поток и Николину и Големо дрво утркивали са стоком – ко ће појести укуснију крушку.
Волела сам док читам неку књигу (јер увек сам нешто читала) (између наше и Зоркине њиве) да ми големка падне на дохват руке, да се осладим…
А тек баба Тодорине јечменке у ливадама!…
Двоје чувају стражу, док један бере, и кад крађу плодова окончамо, увек се из правца баба Тодориног дворишта она појави и подвикне…
Била је дипломата; знала је да смо гладни и жудни воћа; у ствари нас је пуштала да се осладимо… Знала је ко је чији и кад долази да краде јечменке. По томе гесту, памте је моји вршњаци.
А тек Сандини “синци”. Именске кљакавке…
Укуси препознатљиви и вечити.
А Тамна Ограња и оскоруше, морам да проверим да ли још постоје.
Но прича о крушкама започета је догађајем који ме увеселио на тренутак. Моја братаница, Марина, гимназијалка, приликом њеног првог доласка у Ивање, где је и рођен њен отац Синиша (син моје тетке Косовке), покрену причу о крушки водунки.
Пошли смо према потоку иза наше куће, бројна породица са дечурлијом, и деци објашњавамо шта територијално припада нама.
Е, ова крушка је још из времена Турака, стара је око сто година – објашњавам ја историју коју су мени моји стари препричали…
Је ли, тето, је л’ то Турчин Мурат посадио ? – пита ме Марина.
Тих дана је приказиван филм “Косовски бој”, који је она гледала.
Има још крушака из тог времена, али се већина углавном осушипа, нестала, као и сећање на њихову историју.
Највреднија историја, коју би вредело исприповедати, јесте историја о крушкама, која има укус савршенства и сласти…

41. дуд Весинаца. србијом уздуж и попреко. 15. октобар 2012. фотодокументација заветина

41. дуд Весинаца. србијом уздуж и попреко. 15. октобар 2012. фотодокументација заветина

ДУД
 
*
 
Весински дуд. Када устанем и протрљам очи, пре него што се умијем на нашој Нијагари, прво видим дан, а одмах затам и дуд.
То је једно велико, старо и озбиљно дрво.
Дуд памтим од рођења. Он својом крошњом наткриљује пола дворишта и изгледа баш онако како у цртанкама деца цртају дрво. Има лепе гране, лепо лишће и сладак плод.
Његови бели, сочни, слатки, плодови привлаче говорљиве породице птица.
Дуд постоји ту откад памте мој отац и Чика. Кажу да је толики био и пре седамдесет година. Можда има више од двеста година… Увек је имао густе гране, једре листове и три годишња рода. Често је поред птица, и кокошака, хранио и нас децу.
И сада понекад осетим сласт лепљивих и слатких дудиња.
Волела сам увек то благородно дрво. Кадгод сам под њим стајала и гледала зраке сунца како путујући ка Радану напуштају дан. Тако преломљене светлости нигде другде нисам видела…
Знам ја и неке друге дудове. Деда – мајчин отац имао је бели и црни дуд. Ђорићи у Орану, поред нове куће велики бели дуд. Код тетке у дворишту било је дуда, и скоро да је свако двориште имало барем по један дуд.
Као господску трпезу за птице, сиротињску за јело и пиће за људе. Не, нисмо пекпи дудовачу. Ракију смо пекли од шљива, крушака и јабука…
Но, да се попнемо на врх дуда и отресемо зреле сочне дудињке на поњаву или најлон био је обичај деце.
Не сећам се да је икада при паду неко дете било повређено.
Баба га је звала мурва.
Касније учећи фармакологију покупила сам нека знања о дуду везано за медицину. Од листа белог дуда кувао се чај за лечење шећерне болести и жутице (у народној медицини). Недозреле дудиње спас су од пролива, док њихов сок помаже лакшем искашљавању. Сируп од црног дуда је благотворан код запаљења грла и уста.
Добростива је и кора од дуда која се самеље у прашак и служи бржем зарашћивању рана. А у Јапану се из дудових цветова прави козметички крем за одстрањивање пега и других нечистоћа на кожи.
Дуд је имао и симболику – ако га сањаш, следи ти успех; а ако га једеш, спеди ти новац – тако је моја покојна баба Стојна говорила.
Уз наш дуд мало ниже расла је једна трепетљика. Не знам ботанички назив за ту врсту. Треперење лишћа трепетљике и дуда сједињавало се са хуком наше породичне Нијагаре у симфонију у мени.
У крошњама дуда птице су ‘радиле’ у три смене.
Данас сам видела две грлице и свраку, а синоћ је детлић својим кљуном откуцавао нешто морзеовом азбуком.
Птице горе ‘раде’, а кокошке чекају доле да дудињке опадну.
Дуд је код нас стигао царсжим друмом.Има га и у Царичином Граду!
За моју фамилију је дуд – више него посвећено дрво -Запис.
Има га у многам манастирским авлијама. Видела сам га у порти Пећке Патријаршије. Кажу да је тај дуд засадио Свети Сава.
Скоро да нема ивањске авлије без дуда.
Има ли насеља у Србији без дуда?
– Испрегни кола у ладовину, под дуд,  да се не расушу; остави тракгор под дуд; паркирај ауто под дуд…
Занимљива је прича о једном од наших вепрова који се под дудом увек очеше о најбољи ауто…
Испричао ми је тата како је чика Влада свирао под њим хармонику пред смрт и како су разговарали о дуду. Како су гађали јабуку кад су удавали сестре, јер је била подигнута на врх дуда.
Испричао ми је и да је био у крошњи стабла дуда кад су Бугари палили село Ивање, и да је својој и мојој деци везивао љуљашку о дуд….
Сада је наш дуд некако осамљен; или ми се то само чини? Под њим је у мају отац ковао косу. Однела сам му братовљеву јакну да легне на њу.
Гледајући га, учинило ми се да се време зауставило. Педесет година је између призора који памтим и овог поспедњег, само што је сада мој отац остарио.
– Косидба, сине; коса се држи на руке. Чика, ма какав косач, ти умејеш детелину да косиш, знам.
А кад сам се вратила, двориште је последњи пут покосила његова мишица.
Издахнуо је под дудом и не знам шта је последње чуо или видео; али сунце се померило и дуд му није направио лад да га заштити поспедњи пут од жеге.
Мој отац је волео Сунце, а ја њега и наш дуд.Весински.

У ракљама дуда чувао је брус за оштрење косе.
Ту је стајао, под дудом, пре четрдесет и седам година, када га је његова мајка радосно позвала да му каже:
– Сине! Управо ти се родио син!
Окренуо се ка сунцу и осмехнуо срећно.
Ја сам скупљала јужице да везујемо шашу. Спустила сам их на змељу и отрчала у шљивар да сестри јавим да нам се родио брат…!
Јужице су се од правиле ражи. Раж се сејапа увек мапо за потребе и чукала ударањем о кпасје, а онда потапапа да спама упије влагу да се може уплести у плетеницу, где се везује клас с класом, редом, један па други, да би се добило на дужини. Као крта и висока стабљика често се дешавала да полегне. два пута је јужица коришћена. Једном за везивање снопова жита, а други пут за везивање шаше, стабљике кукуруза. После жетве би се јужице сакупиле, везале и обесиле о клин до бербе кукуруза.
Током жетве јужице су се држале влажне да се не би покидале приликом везивања снопова. Влажност је чинила жилавом јужицу…

43. Весинке, сестре Мирјана и Коли. србијом уздуж и попреко. 15. октобар 2012. фотодокументација заветина

43. Весинке, сестре Мирјана и Коли. у бреговини.  србијом уздуж и попреко. 15. октобар 2012. фотодокументација заветина

 

 

 

ЛеЗ 0007559 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s