ПРВА ЉУБАВ / Коли Ивањска

Коли Ивањска (ауторка)  у средини, мај 2013, на Радан планини, Ивањска река. - Србијом уздуж и попреко, јуна Србија, сл. 1

Коли Ивањска (ауторка) у средини, мај 2013, на Радан планини, Ивањска река. – Србијом уздуж и попреко, јужна Србија, сл. 1

За мене је, већ са седам година, ствар љубави била дефинисана као дефинитивна трагедија и верност без обзира на разлоге и последице до смрти!

Било је пролеће. Поток иза куће и мртвица озеленили, све процветало. Сваки слободан тренутак ми деца из махале користили смо играјући се сопственим играма, чији смо најчешпе били креатори, неке наспеђујући, а понекад и друштвену игру (карте), кријући од родтеља. Радили смо свашта, али увек у равнотежи једни са другима и са природом.

Пролеће – значило је одлазак у поток, извлачење павити за прескакање, брање биљака, цвећа за које у Ивању свако има име, а понеком смо и сами кумовали.

У току школовања учећи фармакологију често сам хватала себе да биљке памтим по ивањским именима и фармакологији.

Тако смо били корисни од раног пролећа до позне јесени.

Имала сам око седам година, знам да ми је брат био беба и увелико сам помагала око њега. Ишла сам већ у школу. Једном пролазећи између “скамлија” учитељица ме помилова по коси. Тај додир био је анђеоски, нас децу су ретко миловали, још ређе грлили и љубили родитељи.

То је на најлепши начин чинио Чика Никопа кад допутује из Београда, но те се године и он оженио и љубав је, чини ми се, припала другом.

Не знам како сам је објашњавала самој себи; све што сам видела тако је требало да буде, што се чинило, што су чинила деца, жене, људи, сви ти научени односи нису трпели приговор, но кад би се у њих умешала лична воља неког одважног бунџије било је свађа и кад – кад и скандала.

Нисам утврдила како почиње љубав и шта она регулише.

Много доцније кад сам прочитала своју прву књигу, први роман, нешто о љубави нисам разумела.

Остала деца и ја такмичарски смо брали цвеће – биљке, које смо пажљиво доносили кући, старији су их везивали у мале спопове са обешеним цветовима и главицама доле, и на моје чуђење сушипи их и складиштили их за зимске чајеве. Но у том потоку који је био ризница биљака и животиња као национални парк, живели смо и ми деца већи део дана и већи део године као његов садржај. Знали смо сва зечја легала, често их затицали топла, све змијске рупе, сва гнезда врана, сврака, детлића, славуја и све оно што је бипо тајно у биљном и животињском свету.

Време смо мерили ивањским сатом, помоћу величине сенке, или положајем Сунца према планини Радан.

Сунце је било “два конопца” до заласка, двориште је било испуњено децом и одраспима. Сви су пословали.

Наједном, прнуше две птице тик уз моје ухо у лравцу чичине куће.

И чу се крештави цијук налик јауку. Једна од две птице удари о зид подрума и паде на место мртва. Друга птица прелете, па се за један трен врати, направи круг изнад наших глава, дозивајући језиком цвркута парњака, али тај цвркут не призва настрадалог, те птица надлеташе још и још, најмање неколико пута.

Очајна птица рањена судбином, уплашена призором људи – сведока њене трагедије, одлете.

Зачуђени и занемели, ми деца, гледали смо у одрасле.

– А, леле, погину гугутка, саг ће ова друга да цркне. Оне не мож да живу једна без другу… А ове две су туј летеле и на јасику у авлију гугутале за мерак за слушање, човеку душу разгаљују…

– Еве, узе чича птицу, врљите гу у шљивар потам до поток – показа на децу широм отворених уста и очију упртих у мртву птицу.

Ја сам побегла плачући.

Ту “егзекуцију” и одстрањивање мртве птице требало је да изврше старији.

Сутрадан ме брат Радомир одведе да видим где су је сахранили.

Одрастајући замишљала сам како је друга гугутка умрла од туге и како је моја прва љубав имала трагичан, шекспирски завршетак.

Ко зна? Можда је и он имао неку јасику у дворишту на којој је слушао прве љубавне изјаве гугутки?

Пред зградом у којој живим већ тридесет година ( у Београду) , од кућних крилатих љубимаца, истресам из кавеза зрневље што преостаје, и тиме храним један “Шекспиров пар.”

Оне се не плаше мене, мирно увек у пару покљуцају семе, стрепећи једино од мога мачка Теофила Соколовића, који се углавном већ остарео, греје на сунцу испред врата зграде.

Оне кљуцају; загугучу и одпепршају кад се Теофило протегне, а моје сећање на давну епизоду из детињства, чини ми се младо, помислим да су ове гугутке сада – крилата другови певачи, музичка пратња успомена, мојих неизбрисивих ожиљака, Шекспирског пара из детињства…

мај 2013, на Радан планини, Ивањска река. - Србијом уздуж и попреко, јуна Србија, сл. 2

мај 2013, на Радан планини, Ивањска река. – Србијом уздуж и попреко, јужна Србија, сл. 2

ЛеЗ 0007558

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s