ПРСТЕН.ЗАДУШНИЦЕ / Коли Ивањска

ПРСТЕН

Кад се отварала палата “Београђанка” даде мени баба Стојна паре да купим бурму за успомену.
– Бабо, зашто да купим баш бурму?
И она ми исприча причу о њеном двоструком удовиштву.
– Удата сам била, сине, у село Бублицу и имала сам
Вукашина и Милића. Вукашин одеше већ, а Милић беше
у повој – кад ми муж умре у бугарски рат.
Из те куће су ме довели за твог деду Драгутина, а децу остави на јетрве…
Кад падне мрак у Ивању излезнем у миру на Палатке да видим кад се у Бублицу запале видела, да ме мине туга.
Вукашин престиже, а Милић умре кад напуни годину.
Касније је Вукашин сину свом дао име Милић…
(То је мој брат од стрица – живи на Новом Београду.)
-…Но, сине, баба Милевка која је умрела, а чија сам ја намескиња, имала је сина Станијана. Много сам га чувала и он је мене пазил…Тату, Чику и тетку је волео, а они њега неизмерно.
Кад би негде пошал доносил је у кућу нешто, воћку, дрво, нешто, нешто… У руке је бил уметник. Кад је пошал у гимназију, научил од пару кад гу отопи, да направи нешто… тој ми је говорил да је потребан голем огањ да
се отопи пара – научил у школу…
И дојде један дан, све подрипкује, стури шајкачу од
главу и из поруб извади прстен. “Еве, доде! – такој ме је викап – овој сам направил, тури да видим таман ли ти је!” Бил је ко мерен обруч од сребро за мој прс…
Носила сам га, деду Драгутина одведоше у ропство, неје се врнул из Матхаузен, а њега уметника душмани заклаше сас онија седмина у Лебане и руке им одсекоше, срце ми препуче, ал не црко…
Прстен ми се преједе, излиза, Син Никола ме молил
да ми купи, ал’ такав није могал да ми купи ники!…
Касније сам, перући руке, заборавила на лавабоу на клиници на којој радим, бурму за коју ми је баба Стојна дала новац да је купим, и тако је заувек изгубила…

ЗАДУШНИЦЕ

Баба Стојни сам, од најранијег детињства, помагала да понесе крошњу, китке и тепсију на гробље на задушнице. Сваког годишњег доба решење за кићење споменика покојног стрица, правење венца, морало је да се предвиди.
Ујесен би о ексер на греди у подруму обесили босиљак и шушкавац да се сачува до новог цвећа.
Често смо га носили на сахране, које се не могу предвидети, да се најде… Све се тако говорило…
Крошња је добијана од Циганки, Савке и Раде, које су живеле у јединој бигамији у селу, удате за Азира Азировића, ивањског пољака.
Оне су спретно то плеле од врбовог прућа и онако неофарбану лепог облика редовно би поклониле мами, која им је давала нешто друго – у робној размени, са осталим Ивањчанкама.
Е, у туј крошњу, тури се прво жито, коцке шићер, флаша с ракију (запишена с кордељку) и кандило сас тамјан покрије се везеним пешкиром од памучног платна.
Бошчалук је садржао баницу, погачу, пиле печено и још неко јело, зависи од сезоне и сиротиње.
Све је то било спично у свакој корпи и сваком бошчалуку.
На задушнице је увек ишла најстарија жена из куће са дететом.
Ивање је имало четрдесет удовица и много сирочади.
Ми деца, потомци оних који нас никад нису видели, чије слике су на надгробим споменицима, слике из младости, најчешће, једине које су постојале, радо смо ишли на задушнице – а зашто? Ми, унучад прерано упокојених предака и пре времена задомаћинелих родитеља, увек смо били гладни, боље рећи пригладни за “убаво једење”…
Наше су бабе радо препуштале управљање имовином синовима и снахама, јер је терет удовиштва, бола и беде био претежак.
Без обзира на стање у кући за задушнице се спремало несебично и најбоље.
Никад нисмо одлазили на гробље први.
Увек смо чекали да жене нагрну из удаљенијих махала поред наше куће, па да се и ми прикључимо.
Обично је на гробљу било много жена, ја сам мислила да тако треба, не схватајући да је већина мушкараца мртва – то сам разумела много касније, кад смо после баба Стојнине смрти стајали поред њеног одморишта, ми њени потомци. Схватила сам да је са њом отишао и древни матријархат. И да на даће итекако иду и мушкарци. У Ивању их у време мог детањства скоро да није било!
Долазак на гробље подразумевао је чишћење гробног места и остављање хране и пића упокојенима (које су поспе скупљали просјаци), кићење крста или споменика и палење свећа, да им се “раздани на онија свет”.
Баба Стојна би се растрчала, а касније сам јој помагала у томе да свим рођацима и комшијама упалимо свеће, што су и они чинили нашим покојним стричевима, деди, као и другим блиским покојницима…
Тога дана на гробљу владада савршен ред и синхронизација односа фамилија; пазило се да се не поткраде нека грешка – о њој се причало после годинама.
А ако би нека жена заборавила нешто, од намирница и обичаја што је обавезно требало донети на гробље, није имала више право да то поправи на наредним задушницама.
Моја баба Стојна, баба Босиљка и баба Мага, често и кека Тала, стојале су једна уз другу и деценијама препричавале свој бол кроз тужбалице, којима су додавале сваки пут понешто…
– Сине, брат ти се ожени, сестра ти роди сина, личи на тебе…
И ко зна шта још?
Дуња прородила што си гу посадил 1943. године…
Или:
Шљиве су процветале што си их посадил…
Све оно што је у животу одозго и што они међу анђелима не могу да виде…
– Погледај, сине, колка је…. И именују.
Најчешће се кукало за синовима на Ивањском гробљу.
Знала сам да су ту лежали они из 1943. године, поклани и побијени.
А тамо иза, они из 1912. године, и они што су прешли пешке преко Албаније; ту су редом били сви мушкарци Ивања…
Прошле (1999. ) године , за нашу спаву – Светог Аранђела, мој отац Влада и стриц Никола – Чика Ниџа , мој брат Ранко и ја, и наша деца, кренули смо на Ивањско гробље да обиђемо све наше претке.
Наравно, запалили смо свећу прво једном мом покојном стрицу, а онда и осталима редом.
Одједном ми паде на памет ова прича. Док смо пролазили од надгробника подигнутог деда Томи са богоугодним обележјима, до оних купастих мојих покојних стричева, и до оних мермерних из 1990. године, сетила сам се једног јединственог призора. Све бабе Ивања са задушница – на фотографијама – стајале су у забрађеним марамама у позним годинама уз своје прерано изгинуле мужеве у војничким шињелима и изгпедале су као њихове мајке, што су целог живота доиста биле.
Обилазе те гробове потомци, као и ми наше, али могли би и чешће.
Двострука удовица, наша покојна баба Стојна, која је имала дуг век, пред крај живота саопшти своју мудрост. “Куде да те саранимо, бабо?”     Одлучила је сама – где, и знала је зашто.
Закопајте ме овде… (у Београду)…
Да је деда Драгутин умрел у Ивање, па да ме возите у
село, а овакој коске су му у Немачко, а душе ће ни се саставу куде да смо…

Знала је баба Стојна да ће њени потомци обилазити њен гроб често.
Тај ритуал задушница независно од њене деце, моја старија сестра Мирјана, мој брат Ранко и ја као и наша деца никад нећемо заборавити.
Драгрј баба Стојни из куће, ако смо одсутни, свећу пале и носе крошњу и бошчалук њени праунуци на Централном гробљу у Београду…

ЛеЗ 0007557 

 

 

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s