АБВ. – ВЕСИНЦИ / Ранко Соколовић

Ранко Соколовић: Служба светим ратницима, у Опалом лишћу
Ранко Соколовић

47. Слике са Радана. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену...фотодокументација "Заветина"

47. Слике са Радана. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену…фотодокументација “Заветина”

____________ РОЂАЦИ ИЗ ИВАЊЕ / Ранко Соколовић (3)

СИЛОВАЊЕ   У  СТОПАЊЕ
 
*
Чувена радодајка, Мица Друсла из Горње Стопање покренула је била пре двадесетак година кривични поступак против Милуна Р., пензионера из Синковце, због наводног силовања.
На главном претресу пред Окружним судом у Лесковцу, после Друслине исповести, Милунов адвокат отпоче одбрану свог клијента:
Друже судијо, Милун има шесетпет године, он неје способан за секс. Еве, ако ми допуштате да му стурим панталоне, ћу ви дочарам истину. Скинувши му панталоне, адвокат га ухвати за ону ствар; па покушавајући да је подигне настави: Кво силовање; он и не памти кад му се патка задњи пут дигла!
Судско веће готово да је поверовало браниоцу да сам Милун не шапну: Не га ваћај више, ћу отидем да легам робију!

СВАСТИКА
 
*
Аритон Пешић из Бачевину запутио се у Пуковац, на железничку станицу да дочека свастику, која је требало да стигне сас воз из Пирот. Опште сиромаштово које је царовало Југом Србије крајем те, 1953.године и бедан саобраћај, учинили су да је Аритон дошао магарцем јер, бољи превоз није ни имао!
Воз га па немаше, скоро цело пре подне, па Аритон отиде до Јужну Мораву, да се малко разлади. Кад се врну, виде магаре врзано за дрво, ал` с уздигнуту онуј работу. Аритон узе тојагу, па га распали по слабине:
Мајке ти га набијем, ти ли чекаш свастику, ел ја?
 
 ШУМЦИ
 
*
Спасоје Гашевић из Добру Воду и Станко Љубић из Ивање, важе за понајбоље познаваоце загонетки и чудеса Радан-планине. Чика Цања оде с овог света октобра 2013-те и остаде ми дужан заједничког обиласка локалитета – Мали Камен и Ћумурана, где се налазе остаци Јустинијановог водовода, црквишта и српске топионице гвоздене руде из доба Немањића.
Шумски људи, чудаци и енигме. Спасоје Гашевић годинама опскрбљује Зоолошки врт у Београду особеном врстом – Вуком са Радана! Сваке зиме открива вучје јазбине, проналази вучиће и опрема их пут Београда. Неколико вучића који му преостану, прода као штенад вучјака, уторком на пијаци у Бојнику за по десет марке!
Како сам прича, кад носи ловачку пушку са собом, лисица и има шансе да преживи, ал` кад до`вати камен на двајес` метра гу гарантовано утепује…

 
СПАСОЈЕ И ШЋЕПАН
*Нисам вичан лову… имам одличну пушку, а не идем у лов.
Убити лане или срну исто је што и одузети живот  човеку! Морам да признам, ближи су ми “Ловчеви записи” Ивана Тургењева, приче из лова Ивана Буњина, и људи шуме и природе. Одлазио сам, понекад, у село Добра Вода на Радан планини код шумара Спасоја Гашевића. Тај је много знао о вуковима и дивљим свињама. И сам је личио на вука. Надмудривао се с курјацима по Ђавољој Вароши и шикарама Власова, онако – на “равној нози”. Знао је где су вучје стазе и преметине, у којим брлозима се с пролећа коте суре вучице. Зими, “кад курјака ноге хране”, ниже своје куће, уз поток, Спасоје је постављао мрциништа и гвоздене клопке. Чекао би вукове по цичи зими, у заклону целу ноћ.
Месечина, снег блиста… Иза поноћи ето ти три вука… Пузе, седе око кљуса. Њуше мрцину, реже, а ни један да је такне, да кљуса шкљоцну – говорио је Спасоје Гашевић.
У Доброј Води сам упознао и деведесетогодишњег ловца Шћепана Дамјанца. Тај Шћепан се у веку често сусретао с вуковима. “Неће курјак на човека… Сем ако је силно гладан. Али ако окуси људско месо, длака му побели. Стари су говорили; бели курјак, јео људско месо” – чуо сам од ловца Шћепана.
Новембра 2013.године с др Миломирем Љубићем, срели смо Спасоја на путу Добра Вода – Богојевац. Испричао нам је како лови вучад годинама, а на моју опаску да  то описујем у овој књизи, заврте главом и рече:»Немој ме мећат у књигу, да ме милиција не ћера, њима ти је вучји накот милији нег ја

Иако има 80 година, као и Мићко Раденовић, Љубићев ујак, обојица возе тракторе «ИМТ 539», друго превозно средство и немају. Проблем је што не виде добро, заправо Спасоје види једва 30%, а Мићко ни 10%, али су често у саобраћају. Златно правило је, да кад на њих налетиш, СКЛАЊАЈ се с пута! У супротном, ризикујеш да  тракториста излети из кабине  са секирчетом у рукама и јурне на тебе, уз псовку:»Шта  тражиш по мој пут, милу ти мајку јебем..!»

ИДЕМ  ПО  ПУШКУ
 
*
У Прекопчелици, селу које ври од живота покрај Царичиног Града, деда Љуба Соколовић приредио честито – прославу седме, осме по реду веридбе свог унука Јована званог Јовча, селског џенабета. На врхунцу весеља, међутим, унук се попео на сто и поче да ломи и шутира храну, тањире, чаше, флаше…
Све то и што-шта од раније што се набрало, навело је деду да лупи сас шаку од астал;
Е, саг је доста! Идем по пушку!

ЦЕПЕЛИН
 
*
Одлучио Синиша Радосављевић (наш Баја), да одведе свог ујака Владимира Соколовића из Ивање, средином 1972.године, у тек отворени диско-клуб  “Цепелин” у Београду.
Како је Влади из Ивање било у ексклузивном Цепелину, чућемо од њега самог…
… чим улезомо у један тунел, катакомбу, беше ми сумњива работа. А унутра – замрачено, нек`ве сијалице се палу и гасу и хорда разни манијаци и манијакиње аветују. Једно натегло пије из флашу, друго рипа ко алипаво, трећи па пуши из лулу и целива се с једну штрокаву девојку. Дим штипе за очи, из звучници бије нек`ав гоч, стра` да те увати. Ја реко – Бајо – па зар ти немаш неко боље место за работу, него у овуј гасну комору? Па, ујке ово ти је елитни диско-клуб у Југославију, засад једини такав…
Џабе Бајо! Из Матхаузен се понеки Ивањчанин и врнул, кад ги одведоше четерес` треће, ал` из овуј гасну комору нема врћање. Ал` ако па још је`нпут дојдем, више нећу да излазим  из јазбину, цсе навикнем и ја…

АЛЕКСАНДАР  СРПСКИ
 
*
Стојан Станојевић, Цоле, инжењер електротехнике из Вујаново, у часу надахнућа у Ивањским ливадама на Ивањдан (07.јул) 2002.године, разрешио је дилему имена АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ (Српски).

А –       то је почетно слово азбуке, абецеде и сваког писма и први корак у животу;
ЛЕК –здравље је најбитније за човекову срећну екзистенцију, па је разумљиво зашто             је степеновано одмах после првог корака тј. слова А;
САН – здрав и дубок сан обезбеђују срећан живот и дуговечност. Следи после првог    корака и кретања кроз живот са добрим здрављем;
ДАР – отвореност, простосрдачност Србина и наше душе, спремност да се помогне    сваком па и зликовцу. (Неопседнутост злом) је највећи Божји дар, а то све    скупа даје име –

А  –  ЛЕК  –  САН  –  ДАР  (Српски)
 
БУДУЋНОС`
 
*
Каква ће нам бити сутрашњица (јутре) – по виђењу моје мајке Драгице Соколовић из Ивање, указује свакодневница Србије коју она овакој одсликује:
СЕДМИНА ЈЕДУ, ПЕТИНА СЕДУ, ТРОЈИЦА ЋЕ ОЧИ ДА СИ ИЗВАДУ, А ДВОЈИЦА РАБОТУ ЗА СВИ ЊИ…
 
 СТОЛИЧЕ  И  НЕБО
 
*
Житељи Подгоре и Лесковачке Дубочице су честити, марљиви, штедљиви и изнад свега, вредни људи. Како пише знаменити књижевник нашег Југа, Станко Миљковић из древног Војловца, обдарени су за тих и спокојан живот, али вазда седу на малечку столицу и у големо небо гледају…
 
 МОРЕ
 
*
Заступник сам става да наши људи не би требало да летују у иностранству – посебно не у Турској и Бугарској, јер остављају нашу муку туђинима…
Уосталом, туриста је човек који троши своје имање да би видео туђе. Питала ме мајка Драгица; Дојде ли Лела од море?
Дојде!
А, тој њојно море! Па зар нема друго море него у турци!?!

ЈЕСЕНОКРАДИЦЕ
 
*
Годинама су непознати лопови, заправо комшије, поткрадали Зорана Симкиног, домаћина из Требешиња, покрај Врања.
Током августа Господњег 2002.године, ноћне сподобе похарале су Зоранову градину, одневши сав кромпир, паприке, парадајз…
На крају, остале су само тикве, десетак плодова!
Огорчен, Зоран је помоћу шприца убризгаоetiol” у тикве…
Убрзо, лопови су однели и све тикве. После само дан-два, селом је прострујала вест да су двојица комшија остали без својих  свиња…

ЏАК
 
*
Дијалог на зеленој пијаци у Лесковцу:
Пришке, кол`ко ти је џак?
Ништа, џабе је! Ал` паприке у њега су петнаес` евра…
 
 
 ГРОЦЕ*[1]  И  ДЕТЕЛИНА
 
*
Искуство седмогодишњег дечака, сликопис из моје Ивање;
Свиња није у стању, не може никада да гледа у небо!?!
Коњ никада не може да препасе детелину и да, попут краве, цркне од надимања гасова!

РАБАЏИЈА
 
*
Питали Јаћима Тијанића, последњег великомученика Србије који од Радана до Златибора, који у седамдесетдругој години живота, с паром волова зарађује за живот, од Златибора до Ивања, има ли шта црње од црњег на свету белом…
Има, синко! Рабаџија и миразџија!

 ШКОЛА  У  ЛЕБАНЕ
 
*
У средњој техничкој школи у Лебану часове не држе редовно, али их уписују. Стручни активи месецима нису конституисани, па самим тим и не раде. Ученике на нејасан начин школа истера, а затим их преко школског одбора, опет, на исти начин врати. Наставничка зборница се, с времена на време, претвори у бувљак где можете купити шта год пожелите: гаће, крпе, чоколаде, лимун, шерпе (књига – нема), а ученици у зборницу улазе као у властиту кућу, односећи или доносећи дневнике професорима, в.д. директора и професори су уместо у учионицама, често у судницама где се суде за међусобна кривична дела. А ни конзумирање алкохола им није слаба страна, па се догађа и да један број професора добро нацврцани,  воде наставу.
Знак за почетак часа овде није звоно, него твоја добра воља – па иди кад хоћеш. А и што би ишао, када у зборницу сваког одмора долази в.д. директора да мало забави професоре, да их снисходљиво потапше по рамену, благо се насмеши, пита за здравље и упути неку слатку реч. Па, ко би пожелео неког бољег директора?
Дешава се, додуше да понеког професора, пред ученицима, назове болесном будалом и џукелом, или да му опсује мајку, али, забога, па то је његов имиџ, његови надређени то му не замерају.
Овде су педагогија, методика или дидактика непознате речи, а што би, кад је в.д. директора дипл. инж. машинства, а то се на његовом факултету није ни изучавало. Зато му је, ваљда, школски одбор ових дана и продужио мандат – по трећи пут.
Све у свему, јадно и жалосно!
Али, врхунац у васпитавању младих у овом образовном дому јесте захтевање неких професора да им ученици лове попце (ради пецања), а ко неће, биће васпитно укорен.*[2] 
 ЛУФТИРАЉКА
 
*
Жарког лета 2000.године дошао је загонетни шаљивџија Станко Љубић из Ивање, куде свог сестрића, директора једне фирме у Лесковац.
Желећи да га фасцинира, сестрић Цоле укључи клима-уређај да ујка Цању с ваздух разлади, и то дирек` у главу, па овај ускука:
Цоле, утепа ме овај луфтираљка у мозак..!, на шта га сестрић исправи:
Неје тој ујке луфтираљка, него – рекондишн!

47. Соколовићева сестра Коли, са народом из села Драги Део.Слике са Радана. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену...фотодокументација "Заветина"

47. Соколовићева сестра Коли, са народом из села Драги Део.Слике са Радана. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену…фотодокументација “Заветина”

РОЂАЦИ  ИЗ  ИВАЊЕ
 
*
Двадесет година Ратомирка Соколовић из Ивање (сестра Шоле) доводи децу с Југа Србије, на лечење у Институт за мајку и дете, на Новом Београду.
Неки од њених пацијената већ доводе своју децу куде сестра Шоку, а некадашње пацијентикиње су и данас у болници, али у својству медицинских сестара…
Међутим, највеће изненађење доживела је када ју је портир позвао 05.августа 1995.године (у време пада Републике Српске Крајине), да сиђе због рођака који су је чекали у холу болнице.
Шоле, ја знам да имаш многоброју фамилију откуде Лесковац, али овија су много црни, не знам мож` ли ти буду род, – чудио се дежурни.
Тамнопути рођаци били су заправо наши Цигани од Ивање тј. из Црквицу, Славчетов син Бобан, сас дете, што га је уватила алергија, опасно…
Род је род, по ширини душе и човекољубљу, а не по боји коже, зар не?

 ДЗВОНО
 
*
Већ стодвадесет година постоји црква у селу Ображда, покрај Ивање и манастиришта Голубовац. Уочи балканских ратова, 1912.године пошал нишки владика да обиђе парохију. У црквено и двориште, дочека га млађани Весинац Тома Соколовић, писар Општине Оране.
Је ли, зашто се не чују дзвона кад ја доодим? – љутито запита владика.
Слушај оче, има  млого разлози за тој.
Какви су тој разлози, говори! – цикну владика.
Прво, немамо дзвоно, друго…
Доста, друго не требе..!
 
БЕГАМО   ДОК  МОГАМО
 
*
Током агресије Северноатланске (НАТО) алијансе на СР Југославију (Србију) с пролећа 1999.године, велики број житеља Лесковца и Југа Србије бранио је земљу у саставу Војске Југославије, боравећи на Косову и Метохији и другде.
Масовност и одзив војних обвезника била је изнад нивоа просека Србије, али су јужњаци говорили:
Јебем га, овој ко да се Лесковац бије против НАТО!
Једна група дезертера добровољно би постројена пред командантом. Уместо беседе пуковника, пред њих излете Цане звани Гуштер и рече:
Браћо, бегамо док могамо! Саг више немамо куде, пушке у руке, мож` ни истепају наши ел` њини, бијење ни не гине…
 
 ПРАСЦИ
 
*
Почетком октобра 2002.године мој отац Владимир Соколовић (Влада из Ивање), преправљајући шталу, повредио је прст леве ноге моторном тестером…
Да те не секирам, каже мајка телефоном, тата је кљуцнул прс` на ногу, ал` неје млого!
Када сам после дан-два телефоном питао оца зашто није ставио немачки Betaisodona, антибиотски спреј који је сестра Мира донела из Беча, рече:
Нема више, отиде све на прасци кад ги штрови…
 
 КИНЕЗИ
 
*
Крајем децембра, уочи Светог Николе 2002.године на пијаци у Нишу, дошло је до туче због тезги, између наших Цигана и групе Кинеза.  Том приликом један наш циганин, сав под отеклинама, објашњаво је пред камерама детаље туче;
Од тол`ко њи` ја налете на једнога, удари ме као да је Брус Ли!, нашта његова супруга додаде: Од њи` нема се живот, сви би тија кинези требало да искарамо у њин Јапан!

СЛУЖБЕНЕ НОВИНЕ
 
*
Крајем 2002. године вршилац дужности председника Општинског суда у Лебану, укинуо је претплату на државне новине – Службени гласник Републике Србије и Службени лист СР Југославије тамошњим судијама! Вероватно се држао оне чувене Брозове – …да судије не треба да се држе закона, као пијан плота!
 
КОЗАР
 
*
Са шест-седам година живота мој отац Владимир Соколовић постао је – козар!
И данас не може да прежали најубаву козу што се обесила на грањку од павит-лијану у Чукље, качејећи се на дубицу да довати лисје за брстење…
Кажу, коза иде трагом нечастивог…
Козар је био одважан, довитљив и умејатан чобанин, прави специјалиста. Како отац прича, још приликом изласка из авлију, куде Топило, ноге би биле сасвим мокре, опуте и свињски опанци (кад их је уопште и било!?!), би се распали, а тек је предстојало целодневно путешествије у рејону – Горње Ливаде, Селско и Мали Камен…
Козар је имао мало парче проје у анџик, вукове који су вребали да отму дзвиску*[3] и планину – големину, углавном ненаклоњену храбрим дечацима из Ивање, у периоду пред Други светски рат…
Др Воја Стојановић*[4], чувени ратни хирург који је штемезом оперисао главу (вадећи гелере рањеном партизану у кући Љубића 1943.године), описао је козаре Ивањске, устврдивши да су то Леониде, јунак до јунака, прави Спартанци…
Легендарни Војвода Живојин Мишић („Бубица“ како га је мајка звала) је у својим мемоарима писао да му је чување коза било теже него Колубарска битка и сви ратови које је прошао…

46. Слике са Радана. стара традиционална сеоска кућа у Драгом Делу. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену...фотодокументација "Заветина"

46. Слике са Радана. стара традиционална сеоска кућа у Драгом Делу. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену…фотодокументација “Заветина”

 ПОМЕНИК*[5]
 
*
“(…) Једног топлог дана, вероватно августа месеца поподне, по несрећи заспим испод једног великог  грма у близини својих коза. Из подужег спавања пробуди ме силна грмљавина са кишом. Скочих онако бунован и унезверен овом изненадном променом, јурих на све стране тражећи козе и позивајући их по имену, јер сам свакој знао име, али узалуд. Мрак се приближаваше, а њих нигде нема. У тој својој бесомучној јурњави онако босоног кроз папрат, трње и преко камењара, наједанпут приметих своје козе, а за њима свог најстаријег брата. Отишле биле кући Ачетића из села Паштрића и тамо упале у башту са купусом. Враћајући се од цркве, мој брат их  је затекао у сеоском обору, а код њих газду купуса – Павла Ачетића. По исплати одштете потерао их је колиби и наишао на мене онако уплашеног  и збуњеног. После кратког усменог саслушања, око мене се увијао сирови дреновац исписујући по телу читаве хоризонтале. Био сам крив, па зато сузе ни гласа нисам пустио већ сам стегнутих зуба и укочених очију посматрао брата. Моја сирота, добра мајка тога тренутка није ни слутила на какве сам јаде наишао тога дана.
Ништа боље није чекало дечаке кад су постајали водичи волова при орању, влачењу итд. Сељаци  уопште хватају у јарам млада јунад ради обуке у вучењу терета, јер се томе најбоље навикну при орању. У том случају водити волеове при орању на њивама без ограде и помози Боже, али водити их где су њиве ограђене права је напаст. Немилосрдни сељак жели да истера бразду до краја, притерујући волове  и њиховога водича уз саму ограду, а јунад необучена, узнемирена, зловољна, млатарајући оним кратким рошчићима често подигну водича мало увис остављајући му читаве маснице по трбуху, бутинама и рукама. Уколико водичи почну да плачу било због страха од рогова или од издржаних болова, не може их мимоићи по који бусен у леђа или у груди, упућен од орача. Слаби и на овај спорт још не навикнути дечаци пола живота губе у тим приликама. Не зна се, дакле, шта је горе – бити чобанин коза или водич волова.”

 ДРАГИ КРЕЧАР
 
*
Натписи и епитафи на гробљу у Ивање и крајпуташима Србије, посебно су ме занимали. Нажалост, у неравноправној борби са задацима, километрима и временом, нисам их проучио у мери колико то заслужују ови најпоузданији трагови предака наших. Ипак, поменуо бих један…
Познат међу Прокупчанима, Драги Димић звани Кречар, никада није прежалио смрт вољене жене. На надгробнику јој је написао:
„Мицо, мирно спавај и мени се надај.
Твој Драги Кречар“.

ТАНГА
 
*
Танга гаћице, популарне ових година, моји јужњаци сликовито описују: Турило једну врцу кроз дупе..!
 
 ЛИСИЦА И ПЕТАЛ
 
*
Станко Николић из села Доњи Врановац код Лесковца, приметио је да су му прошле зиме почеле да нестају кокошке. Једне ноћи, око два сата ујутро, пробудио га је лавеж паса. Изашао је с пиштољем у руци у двориште и угледао великог лисца како „бега с најголемога петла у уста“. Испалио је два хица и погодио лисца „капиталца“, тешког 30 килограма. Пуцњава је пробудила комшије, а када су дошли и видели шта се десило, због поготка у недоба Станко је морао да кува ракију; сас лисицу паде и  „грејана…“
 
МЕЧКА
 
*
Наглас размишља Стеван Антонијевић, чија је авлија покрај локалитета Иван-Кула, подно саме тврђаве;
“Имам две краве, ако једну удави мечка, па ја убијем мечку и другу краву морам да дам адвокату да ме брани, да не одем на робију због међеда. `Оћу да ти речем, да је држави пречи међед од мене, сељака...”
Србију мог спасти само жене и њиве;
жене да рађају децу, а деца да помогну да рађа и њива…
На питање како си, одговори;
У лоше време, не мож` бити боље!

44. Слике са Радана. Усамљено дрво на путу за Бреговину. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену...фотодокументација "Заветина"

44. Слике са Радана. Усамљено дрво на путу за Бреговину. Србијом уздуж и попреко. Снимљено 15 октобра 2012 на терену…фотодокументација “Заветина”


[1] Гроце је крава која је угинула од детелине у време мог детињства и покопана у њиву звану
“Големо дрво”, испод скопке, најслађе крушке коју је отац Владимир посекао с пролећа, 1999.године

[2] Политика, писмо једног тамошњег професора објављено у рубрици “Међу нама”, с јесени
2002.године

[3]  дзвиска – најлепша овца или коза (једногодка)

[4]  Млади физичар број 41, Београд, 1986/87 године, страна 8

[5]  Војвода Живојин Мишић, Моје успомене (поменик), Београд, 2004.г., Институт за савремену историју,
стр. 38 (интегрално)

ЛеЗ 0007599  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s