Леб и артишка

МАРИЦА ИЗ ШИРОКЕ ЊИВЕ
 
*
Док је била још девојка Марица је уснула сан да се наводно удала и да јој је свекрва наредила да се попне на орах, бере плодове и баца их у црепуљу. Речено – учињено. Марица је брала и у црепуљу убацила четрнаест ораха. Али, три су испала… Касније се удала за Радојицу Комадинића. Изродили су четраесторо деце, од којих је троје умрло. Четрнаест ораха из сна – четрнаесторо деце. Марица је поживела деведесет седам година.

АНЂА И ТРНОВ ЛАЗ
 
*
Удовица Анђа Арсенијевић, морала је после смрти свог мужа Милуна, да се сели из Рашке у Трнов Лаз. Пешке и пешице…
Собом је водила седморо деце и једног коња, на чијем самару бејаше џак брашна, да се прехране. У Трновом Лазу је од грања направила колибицу у којој је одгајала своју децу. Анђа је била лепа, здрава, снажна, храбра. Права наша мајка Храброст. Причало се да је познавала говор змија, које је редовно позивала шарајући штапом по земљи концентричне кругове. Змије је звала “друге моје“. Са њима је, веле, спавала и ишла по шуми…
————————————————————————————————————
Опустела су и села на обронцима Видојевице (Видоваче),  Радан-планине и Соколовице. Више је кућа, него живих људи! Крушевица, Бресник, Горња Бејашница, Арбанашка, Трнов Лаз, Широке Њиве, Власово и Прелом…
Кад дође зима, месимо с Ђаволом погачу, кажу преостали чувари земље, времешне старине…

ЧУВАТЕЛНИК
 
            *
“Не секирај се за њега, он је чувателник!”
На Југу Србије, у нашој Подгори, чувателник је човек који не само да чува и побољшава своју имовину, већ и родоначелник домаћинства.
Чувателник је особа која ни из чега уме да направи нешто, “вештак” који успева да “прибере мрвке и напраји погачу за укућани“, скривателник који скривеним парицама успе (“суварком”) да премости непредвиђене трошкове …
Њему се обично подсмевају они који живе од данас до сутра, зато што чувателник проноси радиност и штедљивост, главне особине мојих Подгорана.
Крпеж и трпеж држу овија свет!
Крпеж и трпеж држу цел свет!
 
 РАСПИКУЋА
 
           *
РАСПИКУЋА је супротност чувателнику. Реч је о дангуби, пропалици, згубидану и упропаститељу личног живота и домаћинства. Интересантно је да се седамдесетих година XX века, под утицајем гастарбајтера из Немачке, одомаћио и израз – гилиптер! Од немачког gelipter – љубавник, с том разликом што је на Југу Србије гилиптер био скитница, пропалица, пијандура, човек који живи од данас до сутра …
Мој отац би рекао – распаранда! Смрдља!
Згубидан![1] 
 УСТУ!
Бајалица против жутице

Секиром те сечем, ватром те горим, тамјаном те кадим, водом те кадим, водом те умивам. Усту (иступи). Ту ти места није! Иди у лелејску гору, где петли не поју…!  Хајд’ иди! Сретан ти пут!” Овако се изговори, пребаје три пута, пали се угљевље у другој неначетој води и изговара се за свако појединачно име оних за које се мисли да су урокљиви. Ако неко угљевље пребрзо пропадне, онда се поуздано зна ко је, у ствари, кривац за све. Уколико жена која изводи бајалицу почне да зева, то је најбољи знак да ће целокупна мађија успети.
 
 
ПЕТАРДИРАНЕ ЦЕПАНИЦЕ
Цепанке сас петарде

(Quo / Кво беше, беше)
                  *
За време новогодишњих празника у врањској Горњој чаршији без већих последица и материјалне штете догодила се пуцњава и експлозија у комшијском шпорету док се на плотни крчкао купус, а другом комшији су без “икаквог повода” избушене четири гуме на паркираном аутомобилу испред куће.
Све је почело након што је Иван Ј. из горњег Врања приметио да му се из дана у дан смањују редови “под стреју” и нестају припремљена дрва за огрев. Одлучио је да доскочи лоповима тако што је више цепаница бушилицом избушио и у њих ставио петарде и помешао са осталим дрвима.
Када је комшији Драгану С. док се крчкао купус експлодирао шпорет који се од силине детонације разлетео по зидовима, после неколико дана Иван Ј. је отишао код њега да га упита зашто му је избушио гуме.
Избила је велика свађа чим се овај појавио у његовом дворишту. Иван је оптуживао Драгана за крађу дрва и бушење гума, а Драган је оптуживао Ивана за атентат “на мене и моји укућани“.
Тражећи недавно “заштиту” од адвоката и оптужујући комшију Ивана за “претрпљени страх и покушај убиства”,  Драган С. је правном заступнику ипак признао да је “без питања позајмљивао” дрва од комшије. С обзиром да је, сасвим случајно, од исте особе правну помоћ затражио и Иван, како напомиње искусни адвокат, могуће је мирно решење комшијског неспоразума, по систему – Што беше, беше!
 
 
 СВЕТСКИ РЕКОРД ЗА КРВНИ ПРИТИСАК И ШЕЋЕР
 
               *

Својим хуманитарним радом Љубинка – Буба Миловановић и доктор Александар – Аца Николић помажу заборављеном, остарелом и осиротелом становништву Пчињског округа.  Лече и помажу по Бесној Кобили, селима – Несврт, Божица, Драинце (родно место Раке Драинца, песника Топлице) и другде.

Много је занимљивих и духовитих догодовштина које др Александар Николић доживи на терену. О многима са посебним задовољством прича:
– Прегледам ја једну старицу и дам јој терапију, јер смо имали при себи те лекове. Пошто је падала ноћ, а ишли смо пешице, у журби заборавимо да узмемо топломер који смо старици ставили испод пазуха. После скоро месец дана зове ме мобилним телефоном рођак ове старице и каже:
– Докторе, Нане је оздравело, да ли с’г смемо да извадимо оној стакленце што држи под мишку да може да се служи и са туј руку!?
Домаћину Барелићу, прича др Аца, након прегледа кажем да му је притисак 310 и да је ненормално висок, док је шећер преко 20 за хитну интервенцију. Он ме без узбуђивања гледа и хладно пита:
– Докторе, а колики је светски рекорд за притисак и шећер!? Ћу га обалим ли?
 
 
ЖИВОТ СА ДЕВЕТ КОРА 
 (ЖАРКО БОЈИЋ, САМАРАШ)

*

Да би живео и преживео, српски сељак одувек је морао да поштује мудрости својих предака, А, једна од њих каже да човек у младости треба да сече шуму што даље од пута, тамо где је и коњу и људима најтеже да приђу. Тако ће касније, када године пролете и када снаге нестане, остати шума крај друма, она до које се најлакше стиже.
За Жарка Бојића, самараша из околине Бањалуке, ово правило, нажалост, никада није важило. Откако се бави овим послом, а биће томе пола века, вазда су му западали најтежи терени, тамо где је тешко и стајати, а камоли ходати или нешто радити.
Прођоше године, скоро цео живот, а ја се још ломатам по планини. Најжалије ми је, некако, што не стекох ни куће ни кућишта, ни жене ни топлог дома.
Радни дан му почиње у свануће, а завршава са касним сумраком. Чим зора заруди, најпре нахрани вранце, прекрсти се, мало се и сам заложи, па на посао. Док говори о коњима, глас му постаје некако мекши, топлији. Као да прича о својим најрођенијима, о онима без којих се живот не може ни замислити.
– Иста је наша судбина – каже Жарко док милује вранца. – Знам само да никада нисам ручао, а да претходно нисам њих нахранио. А и како бих?! Више сам провео времена са коњима него са људима, и никада ме нису ни издали ни преварили. Оно што њихова леђа и ноге издрже, тешко да би неко жив могао, а довољна је само топла реч и мало пажње да би били срећни. О људима не бих, нисам стигао добро да их упознам…
 
НЕНАЈЕШНИК

*
Др Стеван Андрејевић, питом човек од Књажевца, одлучио је да приведе крају каријеру лекара у импровизованој амбуланти у селу Оране, средином седамдесетих година XX века. Становао је код Роске, одважне и штедљиве жене, код које је требало и да се храни… Е, ту је запело! Роска беше од Џарле, погану фамилију, где се мерило свако зрно. У почетку, давала му је три оброка, током првих месец дана. Проценивши да доктор Стеван млого једе, преоријентисала се само на два оброка – доручак и вечеру. Међутим, предратни лекар – Краљевац и четниковић, како га је Влада из Ивање окарактерисао, није се дао збунити. Прихватио је промену режима, али је истовремено и повећао унос хране. Роска се ишчуђавала; Погле! Остарело, не мож’ да оди, а једе ко голем муж! Ненајеђа, како па мене допаде..! Побеђена, вратила је доктору првобитни режим – сва три оброка, што се показало обострано корисним решењем.
 
МУРЧА

*
Тија њин Манча је замлаготина! Не личи на сина, ни на човека.  Мурча! Ко да је с мочку правен
 
АУТОБУС У ПЕТНАЕС` ДО ПЕТ

Ивање је из средњовековља крочило у двадесети век у свом златном петнаестогоишњем буму, од 20. новембра1965.-те до 1978. године. Херојским прегнућем самих сељана.
Наиме, те 1965. године – захваљујући визионарству, организационом умећу и личном пожртвовању Владимира Соколовића (које је било мотор акционог јединства готово свих житеља села), Ивање добија везу са светом.
Макадамски пут Оране – Ивање у дружини од готово шест хиљада метара, направљен је голим рукама, снагом људи и њихове мршаве стоке, енергијом предака који су пешке прешли Албанију 1915. – те и вратили се с ореолом ослободиоца, у Србију, на своја – од бугара и Аустро.Угара, разорена огњишта…
Кулук је био основа изградње пута. Мацоле, пијуци, лопате и крваве руке, бејаху средство и последица рада без престанка. Свака кућа, једна деоница. У одсуству мужева, жене су, барабар с мушкарцима, постојано крчиле пут и простирале камен по траси. Где год је зашкрипало, ускако је незадрживи Влада из Ивање…
Ваљак без мотора, заправо чађави и скршени експонат претходног, XIX века, вукло је шеснаест пари волова, потпомогнуто рукама које су стремиле ка сунцу, за бољитак чељади која су одрастала на дрвећу у вуненим љуљкама и она мало старија, и играјући се, у сиротињској одећи, покрај кулук-деонице родитеља.
За 29. новембар 1965. године, дојде први аутобус у Ивање! Увече, на свечаном дочеку отвори се нова епоха, веза са цивилизацијом која ће ускоро повући Ивањчане у бел` свет, далеко од њина огњишта…
А 1978. године, пристиже и “Ђавоља врца”, асвалтни пут у Ивање. Влада, његов брат Никола и њихове куће као и Станимир Ђорић (Ђора), дадоше прилог од по 10.000.000.- односно 5.000.000.- и 500.000.-  динара, када је нови “москвич” те 1977. године коштао 5.800.000.- динара… Али то је нека друга, савремена прича! Аутобус је ујутру, боље рећи на размеђи светова, у зору, у 04.45 часова (ПЕТНАЕС` ДО ПЕТ) кретао из Ивања, пут Лесковца.
Памтим панично устајање пошто би ме мајка будила, праћено трком “Куде трафо-станицу”, где је возач (углавном Кумбара Стојан Ђорић) некако, већ упалио “MAGIRUS DEUTZ” (дајц). Тутњава и бректање мотора било је праћено Тозовчевим звиждуцима из славне песме “Лепа Влајна”…
Штипао је љут дим из ауспуха и од нафте очи, нисмо се препознавали у оном мраку, разговор је био ивањски – спартански; шкрт и мучан. Пет-шест, да десетак путника брзо је увећавано у Оране, Мија(ј)лицу, Царичину и у Лебане. Ивањчани су хрлили у бели свет, да праву куће, деца су пошла у школе, понеки на пусту грађевину. КРЕНУЛА ЈЕ РЕКА БЕЗ ПОВРАТКА

РИС, УСАМЉЕНИ ЛОВАЦ

Трагови шапа у снегу и остаци оброка често су једини знакови да се у оближњој шуми крије рис. Ова дивља мачка која насељава шуме Северне Америке, Европе и Азије живи као самотњак и избегава сусрете с људима. Евроазијски рис достиже тежину од двадесет килограма и крупнији је од осталих припадника своје врсте. Његови преци некада су живели широм Европе и Азије, док су данас у већини европских земаља нестали или су на прагу истребљења. Највише их је преостало у Сибиру, у крају познатом по суровој клими у којем је тле готово читаве године прекривено снегом.
Густа длака штити ову мачку од хладноће, а шаре на крзну омогућавају јој да буде готово неприметна када лови. Крзно је обично сивкасто, са црним, жућкастим или риђим пегама или пругама, док неке од ових мачака уопште немају шаре. Реп риса је кратак, са тамно обојеним врхом, а врхови његових ушију често су украшени кићанкама.
Снажног мишићавог тела, рис је рођени ловац. Задње ноге су му дуже од предњих и олакшавају му да скочи на плен. Јаке вилице и оштри зуби са лакоћом комадају улов. Широке и густом длаком обрасле шапе омогућавају рису да се без проблема креће по снегу и леду.
Овај усамљени ловац најактивнији је у зору и у сумрак. Проводи сате кријући се у шумарцима и густом жбуњу, вребајући жртву. У најпогоднијем тренутку полако јој се прикраде, а затим изненада нападне. Потера за пленом понекад се заврши и у води или на дрвету, пошто је рис одличан пливач и добар пењач, способан да се у трену узвере уз стабло.
Поред зечева, лисица, птица и других ситнијих животиња, напада и овце и козе, али и јелене, дупло веће од себе. Крупније животиње обично лови током зиме, када је теже доћи до плена. Трагајући за храном, рис често пређе и више од двадесет километара дневно.
Ове дивље мачке проводе неколико дана заједно само у сезони парења, која почиње у фебруару и траје до априла – што је предео у којем рисови живе топлији, то и парење раније почиње. Десет недеља касније, сакривена на безбедном месту, женка доноси на свет два до четири слепа мачета, тешка око триста грама.
Младунцима је потребно петнаестак дана да би прогледали и још толико како би проходали. У првих пет месеци, док младунци сисају, мајка не сме да иде далеко у лов како би могла да се врати и нахрани их. Упркос њеној бризи, већина мачића угине пре него што одрасте.
Мали рисови осамостаљују се тек кад наврше десет месеци. Мачићи из истог легла још неколико недеља проводе заједно, а затим се разилазе у потрази за сопственом територијом.*


[1] “У регистратури”, ТВ серија из седамдесетих година, РТС

*  Из  “Рукописанија контра проилазности” (1) (Леб и артишка/ Ранко Соколовић)

ЛеЗ 0007575 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s