ВАНЏИРАЛЕ / Ранко Соколовић (5)

(Напомена: овим практично завршавамо публиковање ових анегдота из јужне Србије,  верујући да ће овај занимљив рукопис Ранка Соколовића, родом из села Ивања -на Радану – , доктора правних наука и генерала у пензији, наћи свој пут до неког од српских издавача. Као што смо пре више од месец дана наговестили – ове анегдоте су део једног обимнијег рукописа (Златна капија), из кога смо већ понешто публиковали, према својим могућностима, претходних недеља, надајући се да су ти текстови нашли свој пут како до читаоца који живе у јужној Србији, тако и до оних других, који можда и не знају много тога о Црнотравцима, Шоповима и другима…

Рукопис је Соколовићев овде опремљен према редакцијским могућностима “Заветина”. Увод у овај рукопис, овде, има наслов “Рукописаније контра пролазности” : https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/ Редослед анегдота је редакцијски, помешан као карте у шпилу, пред ново дељење. Читаоци могу да остављају коментаре.Били они позитивни или негативни. Непристојне и вулгарне нећемо објављивати, као ни оне непотписане…Ур. )

========================================================================================

ШЉИВКА
 
*
У Куршумлији и околини ракију пију с поводом и без разлога – на свадбама, славама и сахранама по народној – Прва ко трње, друга ко слама, трећа – иде сама. Пије мушко, пије и женско. Пуштају големе чаше за благдан, за беле погаче, за Побратиме Милоша, Милана и Ивана (Обилић, Топлица и Косанчић). Крштављају их са ШЉИВКА – на овој чаши, запремина 100 милилитара, насликане су две шљиве, па отуда и такав нази. РУКАТКА – шљивкино уметничко име. Тако су је прозвали пијани гости пошто су је током ноћи шетали из руке у руку. А кад од алкохола ошамућене званице запевају: “Домаћине, дико наша, где је теби већа чаша?” на трпезу долази ДУГМЕТАРА – Њена запремина је 150 милилитара, неки је зову и “зрња”. Разлог за дупло име су кружићи са спољашње стране који подсећају на дугмад, односно зрневље. ВЕГЕТАРА – Некада је у њој било 200 грама зачина “це”, а данас ракија. У оба случаја додатак су јелима. Само што у првом случају иде у вечеру, а у другом уз вечеру.
Прва чаша је раздрмача, друга поскочуша, трећа је стојковача, четврта је брбљавуша, пета посвадуша а шеста – успавуша!

 ШУМАР
 
*
Шумари беоше лопов до лопова. Једини који личеше на човека беше Милош Јелић из Добри Дол, управник од Шумску секцију у Стругару, на Радан, куде Борови. Овој друго – смиј, смиј, па расипи!
Викашемо за њи – Мала плата, али добар брст! И такој, брст по брст, озида по три куће – у село одокле је, у Лесковац једну, ел у Ниш, ел па у Калуђерицу.
Он ти је па патока од патоку(ништа од човека)!

СИРЕЊЕ И ПАРА
 
*
Запанти, синко;
Сирење воду пије а језик коске крши, ако коске нема! Језик мож` и жену да бије…
————————————————————————————————————
А пара?
Пара нема мирис, ал` се мож` претраји у печеницу, сушеницу убаву, све љиге да ти потечу од слатко на уста.
Пара мож` да буде и ливада, браник дрва, лимузина па и – жена се саг може купи сас пусте паре! Постале поважне од нљуди, не ваљаје, ће буде рат…

ЗАВИЧАЈ
 
           *          (ЛЕБ И САС ЛЕБ)
 
Чудна работа сас огњиште и завичај – кад га имаш, ко да га немаш! Кад га немаш, кад неси у њега, него подаолеко, у туђину, таг га највише имаш!
А на огњиште, у завичај, увек има `леб, ал` нема сас `леб и око двор, па деца се растикаше…

ШЕЋЕР И БЕТОН
 
*
Ако `оћеш да упропастиш комшију, појди на молбу кад излива плочу на грађевину. Е, таг примакни се до мешалицу и врљи у бетон шаку шићер (шећер), ел шаку сол. За некол`ко године шићер ел` сол, који си турил у бетон, ко метиљ има да изеду бетон и грађевина ће падне! Тој су онеј плоче, што ти видиш преломиле се, а све било уработено како требе…

ОД ЧУЈЕНО, ДО ВИДЕНО
 
*
На некога олово плива, а на некога се и сламка удави.
Који старо не крпи, ни ново не носи.
Кад се вода замути, само шушљак плива
Далеко је-од чујено, до видено.

РАДИ, КРАДИ…
 
*
Нек` си јебе, кој си кога јебе
ја се правим мутав,
гледам само себе!
Ако `оћеш убаво да проживиш свој век, нек` ти је све равно од Петровац до Соколов Вис и Шопот и –
мало ради,
малко кради,
буди одан свакој влади и
не питуј кво који ради!

РУС И ПОМЕТИНА
 
*
Рус је трун. Требе сас чисту покривку да покријеш суд у који је измузено млеко. А још повише од тој мора да чуваш маз (маст – бели мрс) од исипување из казан, до чување у лонац, да се не наруси.
————————————————————————————————————
Знаш ли кво је – пометина? Пометина је постељица што се избацује кад крава отели теле. Сас комовицу се крва испере изнутра добро, двапут, а пометина се исти дан извади, полачке, па се унутрашњост испере с ракију…
 
ТУРИ КАЈЛУ, ОЛГЕ
 
*
Крајем новембра 1979. године приликом свечаног отварања Технолошког факултета у Лесковцу, Живан Стојковић, в.д. декана, имао је у приправности домара Бошка и његову супругу Олгу.
Проценивши да је све спремно да велика свечаност почне, Живан је, стајући за говорницу, приметио да су улазна врата велике сале отворена. Дискретно је позвао Бошка и рекао му да затвори врата. Желећи да што пре изврши наређење, пред препуном салом, Бошко је довикнуо својој жени Олги, која је била поред врата:
Јолке, Јолке, тури кајлу, з`пни врата, рекал декан!

МЕЂА
 
*
Има ги неки људи ко Борко и Селена, што век проведоше глођајећи међе и копајуећи земљу од слогови. И све им малко, и туђа земља и добит. Бог им даде пакос`, завис` голему, а урокљиве очи не могаше ништа на други, ни на њину стоку и имање, догледаше си пропас` и затворише огњиште. Преори, помери камен, тарабу… (стигло!)
Пријатељи су сас штрбанци (циганска фамилија), а куде њи и стари и младо, крадне све куде стигне и сви по затвори век проведоше. Куде њи тата силује ћерку, брат краде брата, пуцају комшији у прозор, а у тазбину у Богојевац размонтираше трактор…
Комшијске воћке избушу па сипу у њи навту (нафту) и
дрво се исуши!
С њи требе убаво, али сас мотку по грбину!

 ЛЕБ ЈЕ ПЛАТЕН
 
*
Бојничани – општинари пошли за Београд. Стану у Велику Плану, куде “Стари храст” да попију. Ал` пијење наставили, келнери приносили једење и пијење, приносили, за о -хо – хооо! Кад је видел да ће рачун да буде голем, Миле Чича отиде и плати леб за целу дружину. Па се врне и од врата им се јави – Другари, леб је платен! За остало, како умејете, ја си отидо!
 
ЗНАЈУ СИ МЕРКУ
 
*
Називи села, углавном планиских, у околини Пирота, милозвучношћу као да певају; Драговина, Куса Врана, Пртелаш, Височки Одоровци, Гостуша, Нишор, Суково, Скривеница, Пртопопинци, Сенокос, Росомача, Дајкинци, Топли Дол, Засковци, Градиште и Црни Врх на Старој планини…
Земљорадници, сточари, пчелари, воденичари и патњаци свих врста (ратници подебно) гледају шире на живот и смрт, охолост, и заблуде, држе се обичаја и старог вредносног система. Анастасије Поп Крстић увани Тана, живео је 124 године, од 1811. до 1934. године и био је познати народни лекар Пиротског краја. Кажу, умни старци: “Неје ми зор да се натрскујем. Зрел човек си знаје мерку и знаје какво може и какво па не може. А који тој не знаје, брзо пропадне и ништа не напраји. Неће ми душа туј проклетињу (ракију). Што да гу пијем, кад ми неје благо…”
 
КРПЕНО
 
*
Дијалог (телефонски, путем мобилног) дана 21. јануара 2005. године с оцем Владимиром – Нови Београд / Ивање;
Здраво – живо, како сте, ти и мајка? Кво работите?
Какво је стање здравља…?
Здравје? Па добра! Свакакво, КРПЕНО…
 
БАБА ЛЕПОСАВА, ЛОВАЦ
 
*
Седсмдесетогодишња Лепосава и њен супруг Светислав (“Тиса”) Стојиљковић из села Јасенови, више од четрдесет година успешно лoве дивљач у околини свог села. Међу многобројним доживљајима из лова, баба Лепосава памти када је пре неку годину заједно са неколико ловаца из Јасенова и Купиновице пуцала на дивљу свињу. Рањена свиња је почела да бежи, али баба Лепосавином оштром оку није умакла. Чим је приметила да се свиња дала у бег. Лепосава је у помоћ позвала Тису. Дивља животиња је убијена, а о овом догађају мештани Јасенова испредају легенде: Бегај од баба-Лепку, подолеко  да те не увати на нишан, готов си! Тај клица не промаша!
 
ДВА`ЕС ГОСТА
 
*
Власотиначки кмет Трајко Великић удавао своју ћерку Персу за Величка Златановића, трговца из Лесковца. Поручио је Славко свом пријатељу из Лесковца да на свадбу у Власотинце може да доведе највише двадесет гостију. У недељу стигну гости и почну да се “тискају” око девојчине капије, чекајући да се појави домаћин.
Разлеже се блех музика, капија се отвори и кмет Трајко стаде испред улаза: – Добродошли, пријатељи, Лесковчани, изволите у кућу – поздрави Трајко госте и поче да броји: “…осамнаест, деветнаест, двадесет! Стоп! Затварај капију – викну и додаде: – Пријатељу, добио си абер, највише двае`ст госта!
– Али кум остаде напољу – завапи пријатељ из Лесковца.
Ако је такој, отварај капију – викну Трајко, Добро! Један нек` излезне, а кум нек` улезне!

 АЛА
 
*
Петронија Милтеновић из Трску, дошал у Пошту у Оране, кад су, после Други рат, добили први телефон. Затекал се сам у Пошту, оно звони ли, звони. Примакне се, сас стра`, дигну слушалицу кад отуд неки вика – Ало, ало, а Петронија врљи слушалицу и излезне напоље: Несам ја ала, ја сам домаћин човек!

АВИОНИ, КАМ ГИ?
 
*
Живећи у свим прохујалим временима – Титовом, Милошевићевом и постпетооктобарском времену, затрпани смо информацијама, полуистинама и лажима… како то и приличи суровој реалности земље у транзицији.
Међутим, ја не знам прави одговор на питање 76.годишњег Владимира Соколовића, земљоделца из Ивање;
Цел` живот гледам наши војни авиони над небо ивањско! Летели су у Титово време, у Слобино још и више, готово свакодневно. Ал` од 5. октобра наши авиони ги више нема над Радан, ни над Србију! Кад немаш авиони да ти чувају небо и понос, немаш више ни земљу, ни име! Авиони наши, кам ги? Ћел обнављамо авијацију да по наше небо не лету Мађари, ел` па не дај Боже, Бугари…

 ЗЛАТКЕ, БЕГАЈ ТАМ!
 
*
Златке бегај од мене, ћу врљим бомбу на тебе – припретио је Милутин Азировић из Ивање, прослављени Цека труач, син Азиров а отац прослављеног Срђана Азировића из Бојник (Црквица).
Вративши се, преморен, са свадбе из Леце, са скромном зарадом коју је, успут, одмах пропио али и са две дефанзивне зелене кашикаре у џепу јакне, Цека је легао да се мало одмори.
Епилог је био судски – шест месеци затвора. Те ноћи кад је сазнао да ће му брат ићи у затвор, телефоном ме је позвао наш Славче Азировић из Ивање; Ранко, брате, не дај брате! Цека ако отиде ни на робију, ја идем одма` у шуму , у Орницу брате, да се бесим! Еј; Мој брат на робију, а ја – ништа! Не може такој,, разуми тој…
 
   ЗДРВА!
 
*
Знате ли чиме ће Лесковчани да се греју зимус, почиње на слово “З”?
ЗДРВА, бре!
 
  ЛЕГАЛО!*[1]
 
*
Витална бака Јелка Живадиновић  (75) из Будин Дел куде Пирот, већ деценију, и лети и зими, спава на тераси.
Спим на чис` ваздух. Првуту годину ка` лего, не тури најлон на оградуту. Кад ночту навејал снег. Кад се разбуди ујутро, снег нападал на јорганат, а на трепавицете иње. Залепиле се па не могу да и одлепим. Са водим рачун да се тој не деси. Легнем си на време и много ми је убаво. Не мог` се жалим – прича сасвим отворено бака Јелка и убрзо разбија све наше сумње.
Бака Јелка на тераси спава десет година. Каже да “легало” не мисли да мења и даље.
Овде смо 25 година и за лекара, да ви право кажем, не знајем. Ни ме вата грип, ни кашљица. Овде чу да спим док сам жива – прича.
Лети за спавање облачи спаваћицу, а зими уместо спаваћице, зимски капут.
На главу забрадим марамуј и умотам се сас јорган и ћебета. И нема зима. Нечу да л`жем. Легам си одма после “Дневник” у пола осам, али рано устајем. Имам си обавезе око стоку, да накладем ог`њат, а суботом да се спремам за пијац – каже.
Бака Јелка је имала и “блиски сусрет” са вуковима који често на њихово имање знају да “сварате”.
Жене ме питују како могу да спим на терасу, и да ли се плашим од курјаци. Ја им одговарам: “курјак курјака не дави”. Кол`ко пути дојду до сам улаз у кућу. Уокам се, и пцетата и` најуре. Једанпут ме нападоше сас козете, али се некако одбрани – каже бака Јелка.
Мало копам, а мало и попијем. Деци кажем да “без гориво мотор неће да ради”. Док могу да радим, ће сипујем “гориво”. Радим много. Чувамо стоку, сирим сир, а сваку суботу с бициклу идем на пијац. Обрађујемо имање и имамо све – кромпир, васуљ, лук. Све што ни требе. Чувамо козе, краве, кокошће, свињу. Лани смо имали 15 козе, а са` пет козе и две краве. Сваку суботу идем на пијац. Студ не студ, натоварим на бициклу и идем у град. Продавам сирење на пијац.
Објашњава нам да је још, како рече, држи “моторат”.
Поједем на пијац па си сипнем малко рећијицу у шише да могу да излезнем узбрдо. Једнуш бео заборавила рећијицуту и после кад се врча назад, не мог` се укачим на овај наш трап. “Моторат” ми је добар, али “осовината” ме издава, каже бака Јелка, чија су се леђа повила од великог посла.
Рођена је у селу Засковци, одакле је и њен супруг. У селу је, после удаје, живела 11 година, а у овој кући 25 година. Имају кућу у насељу “Радин дол”, али она, и кад оду на славу код сина, увече се враћа у “Будин дел”, у свој кревет.
Овде сам си навикла, ово је моје ЛЕГАЛО, туј си ми је најубаво.

   МИКАНЧЕ И БАНИЦА
 
*
Ненајеђа, па тој ти је! Не мож`га израни ни менза у фирму “Црна Трава”, там у Београд, а камо ли дома у “Голусци”…
Станимир Станојевић звани “Миканче” прича свој подвиг из 1975. године…
“Беше свадба таг куде Алексу Стефановића у “Именци”, женил беше Тишу, сина постарога. Беоше много гости, свадба голема.
Милисав вика Вукосаву – Дајте баницу, за Миканче, да видимо кол`ко ће изеде! Турише три тепсије с баницу – једна голема и две помалечке. Опклада беше у 50.000, тој беоше големе паре. Ја им вика да се не кладу с Голусци, они па запели, ја кво ћу…
Ја пробам по ред, све три тепсије изедо. Последња кад беше, задње колце, једва га изедо. Диго тепсију и врљи гу до плафон. `Армоникаш ми даде педесе `иљаде, ја ги нете узнем, дожале ми…
А после, кад проједем кр`з Именци, кад идешемо у Горње ливаде на косење, ја викнем преко плот: Прија Леко, има ли баница?”

   ВАНЏИРАЛЕ
 
*
У селу велика Црквица, код Бојника, крајем јула 1990.године Баба Загорка Николић водила је разговор са својим унукама Драганом Николић и  Душицом Николић (од 1992.г. Ђорђевић).
Сестре су своје летње распусте проводиле заједно, код бабе на селу.
Душица прича:
“Свако вече на село се излазило у “корзо”, (вечерње шетње). Уз бабино одобрење и ми смо излазиле од 20,оо до 23,оо часова. Једно вече уместо у 23,оо на прстима се пришуњасмо кући, око 01,оо, да случајно не пробудимо бабу.
Уместо у кревет бабу, затекнемо на “басамаци” (камене степенице). Како нас је угледала, тако колико има гласа, почела је да виче: “Девојке дал` сте ванџирале, саг ли се долази дома, јутре сабајле има ви испратим куде татка и мајку да си идете.
Нећу закасујем с вас, што алујете цел ноћ по селски сокаци…
 
 БАШ-ЧЕЛИК ИЗ ЛЕСКОВАЦ*[2] 
  
*
Први српски акциони херој, снагатор и акробата због кога је енглеска краљица давно пала у несвест у Ливерпулу, доброћудни балкански Супермен “од јужну пругу” који је емигрирао на Чубуру, Драгољуб Алексић, умро је напуштен, заборављен од свих, 3. новембра 1985. године. Последња адреса – старачки дом.
Сахрањен је три дана касније, на Централног гробљу у Београду, уз присуство неколико рођака и пријатеља. Мелодрамски завршетак за радника, рудара, ковача, потом самоуког артисту који је кидао ланце и од опиљака правио шопску салату.
Најачи Србин, поред кога би холивудски ликови Роки и Терминатор изгледали као трећепозивци на рехабилитацији у Врњачкој Бањи, током невероватне артистичке каријере је избациван из топа као ђуле, везивао је гвоздене шипке у чворове, проверавао је чврстину даске од три цола разбијајући је о своју главу.
Обомотавао је и мишице челичним ужадима прикаченим за два авиона који су рулали по писти. Разуме се, “укроћени” авиони нису полетели!
Готово неписмени циркуски артиста, који је забављао масе возећи се бициклом на жици везаној за фабричке димњаке из којих је куљао црни дим, остаће упамћен у свим енциклопедијама као редитељ и главни глумац првог српског и југословенског звучног филма “Невиност без заштите”, снимљеног пет година пре “Славице”.
Услед Хитлерове окупације, од априла до септембра 1942. године, под снажним утицајем Бастера Китона, Џејмса Кегнија и совјетских мјузикала, у крајевима магичне Чубуре, на зачуђујући начин, ваљајући сланину и кромпир за филмску траку, снимио је сагу о сиротој девојци коју треба ишчупати из канџи порочног господина Петровића.
Кад је на пиљарској хартији исписао једноставан сценарио о љубави, сиромашној, напуштеној девојци, богатом, кварном господину, лепом акробати, страшној маћехи, уз доста туче, полицију, јурњаву, правду и хепиенд – Алексић вероватно није био свестан да ствара “петпарачке приче” српског филма који ће, током времена, прерасти у филмску антологију. Правда је стигла тек 26 година касније, када је велики редитељ Душан Макавејев снимио чувену, постмодерну верзију “Невиност без заштите”, искористивши као језгро, готово читав Алексићев филм.
Ни нацисти нису пали на филмски сензибилитет снагатора који је мљацкао опиљке. Забранили су емитовање, јер је филм подстицао патриотска осећања поробљеног народа.
Онда су на ред дошли комунисти: Алексићу је суђено због сарадње с окупатором, али је ослобођен казне губитка националне части, јер је претио да ће сручити себи куршум у чело.
Његов кум и пријатељ Милован Поповић подсећа да је човек који је одушевио свет смелим акробацијама и лудим повизима био сасвим необичан: готово све приходе са својих вратоломних приредби уступио је у добротворне сврхе, незапосленим радницима, дечјим установама, домовима старих, Црвеном крсту…
Никада више није снимио филм.
Време је прекраћивао возећи се јадранском обалом у чувеном америчком аутомобилу “олдсмобил”. Последњи пут летео је над Београдом, држећи се зубима за авион, 1968. године.
Имао је 58 година.
   МЛОГО АМБАЛАЖА, СЛАБО ЈЕДЕЊЕ
 
*
Снага братства Весинци – фамилија Драгановић и Соколовић била је најочигледнија 28. јануара 1973. године приликом свадбе Драгомира Драгановића, нашег доктора грађевинарства и статике, сина Олге и Станише из Ивање, који се оженио честитом Озренком Марковић из Бојника. Овај брачни пар је, деценијама већ, стуб Весински… Свадба бејаше у београдском хотелу “Србија”, све по протоколу и на врхунском угоститељском нивоу.
За моје родитеље Драгицу и Владу, као и за већину присутних Ивањчана, послужење – предјело, салата, главно јело, дезерт, торта и остало, било је доживљај посебне врсте…
————————————————————————————————————
За разлику од ове беспрекорне свадбе, било је и другачијих примера.
Влада их је сликовито објаснио, једном за свагда, следећим речима: “МЛОГО АМБАЛАЖА, слабо једње!”
Под млого амбалаже сматрао је беспотребно дуплирање посуђа, тањира, тацни и послужавника током ручка.
“Може и један тањир, ал` тури у њега гра` големан (пасуљ “тетовац”), доста месо, малко салату и не секирај се за ред, цсе` снајдем…”.
 
   СТРАХ*[3]
 
*
Човек се роди са страхом у мозгу, то је неизбежно. Када бисмо избацили страх  из наше главе, било би све у реду.
————————————————————————————————————
Човек који је добар, добар је и у души. Онај који није добар, није добар ни у души, написала моја Јована Соколовић, током другог разреда Основне школе“Павле Савић“.

   НЕ ЛИ МЕ ЗАЈЕБАВАШ?
 
*
Станислов, унук од нашога деда-Деспота Јовановића из ма`лу “Лударци”, поред “Марјанци”, (обе су под Магаш), полагал испит – Физиологија биљака. Извуче он питање, кад оно писујеше – Гвожђе у биљкама. Завршише колегинице које беоше пре њега, па кад остадоше сами, Станислав се одмахујући главом, с неверицом, упиљи у професора: Гвожђе у биљке! Ти, не ли ме зајебаваш?

    БАШКА ВАШКЕ, БАШКА ИЗВЕШТАЈ!
(Коста Миловановић, Војвода Пећанац, 1879.-1944.)

*
За време четничке акције “по старој Србији и Маћедонији” у периоду од  1903. ди 1912. године, четовође су – с обзиром на карактер заграничне акције, писмено извештавали Ђенералштаб Србије о борбама са Турцима и Аранаутима, али о стању и моралу четника у својим јединицама…
Приликом свечаног чина заклетве у цркви пред свештеником изговорено је:
“Ја,____________________, заклињем се свиме што ми је најмилије да ћу бити веран нашој организацији, да ћу се покоравати свим наредбама наших старешина и да ћу извршавати све задатке који користе нашем народу. Ако учиним какав преступ, нека ми суди овај крст од каме и пиштоља. Тако ми Бог помогао. Амин!”
Првобитни чин заклетве прве српске чете Војводе Анђелка Алексића, (уприличен 29. априла 1904.г. у кући Луке Ћеловића у Београду) био је ропраћен речима:
“Во имја Оца и Сина и Свјатого Духа, амин! Ја, ________________, заклињем се у Господа Бога и Господа Сина Исуса Христа и Господа Духа Светога, заклињем се у хлеб овај и револвер да ћу тачно и савестно и безусловно испуњавати све наредбе Централног одбора које ми се буду дале, а које иду у корист нашег ослобођења и уједињења са мајком Србијом, а под управом одбора. Ако би се намерно огрешио о дату заклетву да ме Бог, крст, име, слава и хлеб казне, а нож и револвер казну изврше. Амин!” Потом су се сви прекрстили и целивали Јевађеље, крст и револвер укрштен камом.
После пораза на Вуксану о Васкрсу 1905. г., Пећанчева чета успела је да порази надмоћну турску војску у двема најзначајнијим биткама које су уследиле – На Челопеку и на Баиловцу, априла тј. јула 1906. године…
Пишући извештаје Централном одбору у Београду неки од 75 комита захтевали су да буде написано како су данима без хране, спавају по шумама, те да муку муче са вашкама… Лукави Пећанац то није одобрио, рекавши само:
“Башка*[4] вашке, башка извештај!”

   А, БЕ ВИ ЛИ СТЕ ЦРНЦИ?
 
*
Долазак великог броја пословних партнера из читавог света у Врање, па и продаја поједних успешних врањских фабрика познатим светским компанијама, допринели су да град под Пржаром свакодневно посећују бизнисмени и пословни људи из читавог света.
Тако пре неколико дана Дале Чољка у центру Врања сусрео је госте из једне афичке земље, па им је, без много доумљења и околишања, упутио директно питање:
– А, бе ви ли сте црнци?
Гости збуњени гледају Далета право у очи, све док им један од “наших” није објаснио шта овај хоће. Уз “јес Африка” и смешак гости су наставили даље, а Дале све то прокоментарисао:
– По говор би рекал да сте црнци…

    МОРЕ, ЧАСТИ ТИ!
 
*
Двадесет година после одлужења војног рока у некадашњој Југословенској народној армији (ЈНА), срели се Пироћанац и Црногорац.
– А ђе си, части ти?
Море части ти, одбруси, му Пироћанац.

 ТАНА И ОВЦЕ
 
*
У селу Ргаје, на обронцима Видоваче-Видојевице, између Радана и Соколовице, живела је чобаница  баба Тана. Она никад није чувала своје овце како то други чине. Једноставно отера овце на пашу, оставља их и враћа се кући. Други, одрасли чобани, наоружани дебелим мочугама и удружени, бдели су над стадом и стражарили непрестано, страхујући од вукова да изненадно не упадну међу овце и однесу коју. Баба Тани вуци нису дирали овце.
“Како смеш Тано, д аоставиш овце у шуми? Шта ћеш, кукавице, ако наиђу вуци?” – питали бабу.
Моје овце не нападају вуци. Дешава се да уђу међ` овце, али ми никад штету не чине”, одговори баба.
“Па шта си им учинила”?
Овну предводнику или овци која води стако око врата вежем мараму којом је била везана глава покојника. То сам учинила, и хвала Богу, он ме чува, не плашим се вукова… А откад се бавим пчеларством, то људи у селу и околини знају, ниједан рој ми није побегао”, рекла је баба Тана.


[1]  Преузето из пиротског листа “Слобода” од 28.01.2006.г. (интегрално)
[2]  “Политика” од 31.10.2005.г., Супермен са Чубуре, аутор Александар Апостоловски (изводи)
[3]  Написала Јована Соколовић, ученица III/6, ОШ “Павле Савић” из Миријева,  дана 06. априла 2006.г.
[4]  Башка – посебно

ЛеЗ 0007574  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s