ДРАГИША ЦВЕТКОВИЋ И РАБАЏИЈА / Ранко Соколовић (4)

 МАГА ВЕСИНСКА*[1]
 
*
Баба Мага Драгановић из Ивање, храбро је подносила живот и старачку онемоћалост. Све паре од скромне земљорадничко – инвалидске пензије, до последњег динара, остављала је на страну – да вој се најду беле паре за црни дани…
Чарапа вунена (“фусикла”), сакривена под каменом на трему моравске куће, све је била пунија. И можда би баба Мага видела ћар-вајду да вој черапу није пронашло и “однело на негде” њојно куче, Гара!?!
Данима су се гледали право у очи; Мага и Гара, она запиткујући – Куде си однел черапу, кво да работим без паре?, а он љубопитљиво узвраћајући поглед – Ће прескрцамо и без тој, само да смо здраво…

50. србијом уздуж и попреко. камен са главичице.звижд. - 16. јул 2013, мишљеновац

50. србијом уздуж и попреко. камен са главичице.звижд. – 16. јул 2013, мишљеновац

 
КАУЦИЈА
 
*
Неколико другара састало се поводом Осмог марта, Дана жена, у кућу куде Рајка Цврглана, у Лесковац. Дружење уз питије, мезе и ракију, беше убаво, док се не посвадише чија је жена најубава у малу (најлепша у насеље “Анчики”), па се на накрај и потепаше…
То што кандидаткиња за локалну “мисицу” није била ниједна од њихових жена, није утицало на жестину сукоба.
У једном тренутку Зоран Белча до`вати пивску флашу и тресну домаћина. Док је падал у несвес`, Рајко промуца:
“Леле, овај влаша је с кауцију, а ти гу скрши!”
КАФА
 
*
Дијалог у Бојнику –
Ћел` пијемо кафу?
Оћемо, ако платиш…
Добро, ћу платим!
Дај две кафе и воду, дете…
Еј, чекај!
Ја моју нећу саг пијем, дај си ми паре, па ћу си гу пијем кад ја `оћу!

 
 
 
 
 КОЗЕ, ПРОЈА И ОПАНЦИ
 
*
Реагујући на приче о хранљивости козјег млека, проје и о предностима негдашњег живота патријархалне Србије, оличеног у свињским опанцима и пртеној одећи, Владимир Соколовић закључује:
Од све ми причај, само немој да фалиш козе, проју, кошуљку, сајку пртену од конопљу и свињски опанци од опуту!
Пробал` сам тој и на моју генерацију је тој доста за цел` век…

 ТРИЦЕ
 
*
Млинар Воја Цакић из Лапотинце, почео је да оплемењује сточно брашно („трице“) фином пиљевином (трином) која је остајала приликом стругања меке церовине. На жалбе земљака, пољопривредника, да стока не једе баш радо јарму, довитљиви Воја је договорио: „Па добро, дуже ће ти траји!“
 
ПОМОРАНЏА
 
*
Тато, дај ми неки динар да си купим поморанџу! – каже дете оцу свом, Лесковчанину.
Ма бегај, бре, синко! Опцуј мајку на продавца, а он ће те гађа сас две!

 ДРОГИРАНТИ*[2]
 
*
„Да је кафа коју су пили по доласку на посао у ветеринарској станици у Блацу била „обогаћена“ атропином запослени у овом колективу више не сумњају, јер су њихове претпоставке добиле и материјалну потврду.
Невенка Убавић (42), која је под сумњом за покушај убиства, истражним органима је признала да је колегама ветеринарима у кафу сипала капи „атропин“.
Младен Поповић, директор ветеринарске станице, и Горан Судимац кажу да нису ни слутили шта им се спрема.
– Пили смо кафу, чим дођемо на посао. Нисмо ни сањали да нам Невенка, која овде ради као благајник, додаје отров у кафу – објашњава Поповић
– Од септембра смо почели да осећамо проблеме. Уста су нам се редовно сушила, зенице се шириле, па нам је сметало светло, а срце је лупало, ноге и језик су нам се заплитали. Лекари су нас овде у Блацу лечили од пијанства и малаксалости –каже Судимац, који је с колегом Поповићем, 02.децембра, у бесвестном стању, упућен у Прокупље, а одатле на нишку Клинику за ендокринологију.
– Питали су нас да ли се дрогирамо, испитивали да се нисмо отровали етиолом и системином. Онда су стигли резултати. Наше тегобе биле су последица тровања атропином – каже Судимац.
Полиција је још у Нишу обавештена о случају тровања па су из ветеринарске станице на анализу узети и кафа и шећер. За то време, како кажу у Ветеринарској станици, сумње на благајницу Невенку су расле, а кување кафе је забрањено до даљег.
Невенка се, кажу њене колеге, све време понашала нормално. Судимцу је чак после првог тровања у септембру понудила везу да оде у Крушевац на скенер, јер су лекари његове здравствене тегобе на почетку приписивали постојању тумора.
– Изгледа да је 02.децембра сипала више него до тада – каже Поповић.
Истражним органима Невенка је признала шта је урадила али није хтела да каже због чега. Њене колеге претпостављају да је разлог за овај незапамћен случај освета.
Наиме, Невенкин супруг Горан, запослен као продавац у ветеринарској апотеци, ван радног времена је превозио концентрат из Земуна и то му је плаћано посебно. Кад је после 01. августа ново руководство  ветеринарске станице за повољнију цену пронашло другог превозника, почели су и задравствени проблеми ветринара.“

ЖЕНА
 
*
Жена, која увек некако измиче, увек негде на другој обали, тајновита и етерична, она која повремено обасјава људско трајање, и која је један од могућих начина борбе против монотоније и тескобе света и против пролазности, неумитне и свепоништавајуће…

 ЈА ЋУ ПРЕПИСАТ
 
*
После једног концерта Фејата Сејдића, (који је са својим трубачким оркестром пратио Весну Змијанац током њеног тријумфалног похода по Босни 1988.године), у Завидовићима, музичари угледаше два дечака поред аутобуса који су желели да приђу, али се стиде. Фејат их позове да дођу да им се потпишу на слике и један малишан приђе. Потписавши му слику и касету, Весна каже оном другом: „Хајде дођи и ти,“ а он онако стидљиво одговори: „Нека, ја ћу преписат`…“
 
ЂАВОЉА ВАРОШ
 
*
О Ђавољој вароши и планини Радан колају на стотине разних прича и легенди у које је, често, тешко поверовати. У породици Соколовић, међутим, веома верују у лековитост биља које расте на овој планини. Биље беру од памтивека и тврде да на планини Радан, а поготову у околини Ђавоље вароши, расте оно најквалитетније.
“Мој отац Митар, који ће 2004. године прославити 97. рођендан, још шездесетих година двадесетог века из чисте радозналости, је свратио у Пролом-бању. Она је тада била пустара са једном баруштином насред ливаде, где је народ долазио да се ваља у блату и тако лечи. Дошао је и напросто се заљубио у ту дивљину и одлучио да ту сагради кућу – присећа се Митров син Александар, сада пензионисани глумац.
Митар је искусним оком оценио да на том простору расте лековито биље изузетног квалитета. И почео је да га скупља.
Неколико година касније ја сам се разболео. Дошло је до кочења кичме и мишића. Ни моћна америчка медицина – јер тада сам живео у Америци – није ми помогла, па сам се обратио оцу за помоћ – каже Александар.
У очеву кућу су га довели пријатељи на носилима. Помоћу очевих трава, мелема, воде из оне баруштине и још неких терапија, за петнаест дана се опоравио. Могао је да хода без помагала. Након тога је уследила нова терапија. На појединим местима у планини боравио је по неколико сати!
Отац ми је објашњавао да траве нису на сваком месту биле истог квалитета. Постајала су места где су оне “просечне”, “изузетне” и “натпросечне”. Оне “просечне” смо брали малтене на сваком месту, “натпросечне” негде у дубине планине, а оне “изузетне” само око Ђавоље вароши – објашњава Александар.
Александар је све чешће боравио код оца у “пустари” и увек понешто ново сазнавао. Постајао је опчињен овим крајем па је након одласка у пензију мало боравио у Америци, мало у Београду, а највише у Пролом-бањи. Почео је и он да се бави сакупљањем биља и прављењем мелема, али, како каже, није још достигао очево знање. Међутим, у шали вели да је тек напунио 63 године и има још времена да научи.
Пре десетак година чика Митар је отишао у Шведску код ћерке, а сину “оставио” знање, које он љубоморно чува. Чак ни овом приликом није хтео да открије појединости. Вели, није то што се плаши конкуренције, већ због надритравара који би уништили овај крај и, од тако квалитетних трава, правили све и свашта. Не би им опростило то, ни прекрасно биље. За оне који су разумни и добронамерни, вели, пут ка сазнању ће се сам указати…
 
 ДИКЕЛИ О КОНТАКТИ
 
*
Читавих сат времена, гурали су Цигани из Црквицу Славчетов форд-транзит (натоварен паприкама за Београд и даље за Осијек), безуспешно покушавајући да га упале на гурку…
„У другу убаци, друга, дај гас…,“орило се улицом, сви су подучавали малог Бобана, сина Славчетовог и ознојени гурали претовареног „форда“, али – узалуд. У неко доба Славче се нагнуо кроз стакло, завирио у инструмент-таблу и готово арлаукнуо:
Дикели о контакти, дикели о контакти…!“ (Дај контакт, окрени кључ…) 
 
 У ИВАЊЕ, КОЛ`КО И У ЛЕСКОВАЦ

*
Ратко Радовановић, наш Ратке Генин*[3], доживео је неколико тешких несрећа у веку иако се животно није померао из Ивање. Најпре је, као осмогодишњак, упао у вир изнад воденице чији га је вртлог спровео кроз буку (бадањ), дрвену цевку кроз коју пролази вода и, преко витлишта, покреће дупли камен за мељаву жита. Некако су га извукли, и то у последњи час, испред захукталог витлишта и воденичног камена…
С петнаестак година, када је чувао краве и овце у Ивањске ливаде, ударио га је гром док је, шћућурен под храстом, тражио заклон од кише и олује…
Од тог дана, иако већ шездесет година чува стоку у рејону села Ивање, Ратке Генин – поучен горким искуством, никада више не тражи спас под дрветом за време кишних олуја, већ гологлав, мирно стоји покрај оваца, на сред ледине Ивањска Мира…
Крајем 1993.године, у време хиперинфлације и општег осиромашења, Ратке је, тражећи јајца од кокошке, пропао кроз сено између греда и летви, и пао директно на тањирачу. Искасапивши ноге, бутине и гениталије на оштрим дисковима тањираче, доживео је нестручно ушивање у Дому здравља у Бојнику, пре него што је био отпремљен у нишку болницу…
Хирург који га је у Нишу оперисао „на живо“ – јер анестетика није ни било, био је задивљен Ратковом храброшћу и чврстином.
И дан-данас Ратке Генин чува мршаве краве и овце у Миру, стрепећи да не отиду у Борови, према поток у Пажаре („…а, вуци ги изели!“), по цел` дан стојећи усправно као светионик и успомена на „стокари из Ивање“, чији је он последњи представник…
На питање мог стрица Николе; Рале, пошто су овце, кол`ко кошта јагње?, одговара – Исто кол`ко и у Лесковац! А кол`ко су у Лесковац, интересовао се Чиле, детаљније. Јебем га, Николо! Па исто кол`ко и у Ивање…

51. србијом уздуж и попреко. мишљеновачка црква у дну хоризонта. - 16. јул 2013, мишљеновац

51. србијом уздуж и попреко. мишљеновачка црква у дну хоризонта. – 16. јул 2013, мишљеновац

 ЗА ЂУБРЕ, УТЕПУЈЕМ…
 
*
Крајем маја 2004.године, пролазећи регионалним путем Ивање – Бојник, застао сам поред једне њиве у атару села Лозане, на месту званом „Лабура“. Непознати Лозанац („врањанци“, како их ми зовемо) од муке, окачио је на храст дрвену таблу на којој пише:
„За врљање ђубре, утепујем без опомену!“

 О СИРОТИ
 
            *            (члан 73. Законика Цара Душана из 1349/1354.)
Сирота, која није кадра парничити се или одговарати, нека одреди заступника који ће одговарати.

 ЗАПУСТЕЛО
 
*
Кво работиш, стрина Персо?
Кво? Ништа! Како ћу сама-ноге отекле, снага гу нема, здравље отишло, а сама живим, па ми се ич и не живи! Нећу при доктора, нећу да знам од кво сам болна, затој што за моју муку лек нема. `Оћу да штукнем да ме више нема. Све запустело, авлија и њиве. Све што смо створили с покојнога Александру, с мојега Санду, самује и пустињује. Откако га откараше у болницу и ногу му отсекоше, све отиде у пропас`. Деца, сва три сина, ватише си за Београд. А у нашу авлију, у Орнице, Страње и у Тикомиров поток, саг ники нема!
Пустињак…
(Мојој стрини, поч. Перси Соколовић)
 ШОПОВИ
 
*
Пространи део Балканског полуострава, који се у северном делу наслања на Дунав, с градом Видином крајњом тачком на западу и Никопољем на истоку, па даље ширином југа до изнад града Струмице, чини земљу Шопова.
Пирот и Бела Паланка као и Лесковац са својом околином (Стара планина, Власина и планине Крајишта), чине колевку српског шоплука.
Шопови су, према професору Јовану Јовановићу и Ристи Николићу, ученику Јована Цвијића који се њима бавио у својој књизи “Крајиште и Власина”, јединствена физичка и психичка маса.
Живели су на високим планинама и њиховим заравнима, бавећи се углавном сточарством. Хранили су се месом и млеком, били су чувени њихови млеководи којима су повезивали своје бачије (катуне) са сеоским насељима у подножју Бесне Кобиле, Старе планине и Црне Траве.
Живећи простодушно у сагласју са својим стадима и природом постали су у смислу карактерних црта мирни, трпељиви, радни, штедљиви и високо етични људи.
Шоп је синоним за простог човека, у накардном схватању побројаних људских особина које је модерно време потиснуло и заменило “динарском” виолетношћу, лењошћу, расипништву, лажним јунаштвом и преварама.
Око Ивањдана снажни људи, једри и специфичне грађе, у време сенокоса обучени у ланено-вунену одећу, представљају последњи остатак једног државотворног ентитета  српског рода који убрзано нестаје…
Ненавикнути на измишљотине и преваре новопридошлица херцеговаца и црногораца почетком ХХ века, Шопови су потцењивани као људи без осећаја за историјско памћење и јунаштво, пошто су наводно лишени идеализма и песничког заноса. Међутим, чињенице говоре супротно: од Битке на Велбужду 1330.године,па до наших дана Шопови су вазда били ДРЖАВОТВОРНИ ЉУДИ,  лишени лажног јунаштва и бескорисних фантазија – које се углавном своде на отимање туђих добара. И дан-данас Шопови живе на југу Србије производећи храну и чинећи државу човеколиким бићем. Без свеколике супстанце Шопског Југа, Србија је трупло без руку и ногу.
Стари Шопови су надасве реални људи чија су сазнања базирана на животним искуствима. Због тога није ни чудо да су се искрено чудили новотаријама које су упркос томе, брзо усвајали у процесу индустријализације. Најбољи доказ за то је град Лесковац – “српски Манчестер” у текстилној индустрији, рекордна производња најквалитетнијих паприка и другог поврћа, као и успешност интелектуалаца у својим гранама широм Србије.
Уосталом, зар један од највећих умова медицинског тенетичког инжињеринга данашњице, генетичар Миодраг Стојковић из Лесковац, није најбољи, блистави пример јужњачке памети?
Мало је шта остало од оног затуцаног Шопа “који се чудил кад је видел воденицу и запитао себе и све нас каква је овој работа, ђавоља ел божја!?!”
Поменућемо неколико ангедота о овом значајном ентитету српског рода, које је сачувао од заборава Јован В. Јовановић, последњи Лесковачки професор који је пешке обилазио Ивање, Ћумурану и наше запустеле крајолике.

СОФРА
 
*
Око софру поседамо, у паницу и пржено погледујемо, а лож(н)ице тропкав само; малко чорбинка, малко пасуљак, качамак – кво се треви! А на крај печенка, да се засладимо, и сити ко цареви…
А сви, задовољни!
 
 ВРБА
 
*
Тако су Шопови, у овој причици, идући поред речице, сишли до појаса где расте бела врба – ракита. Навикли на горостасне букве, чија су сива стабла расла стреловито високо у правцу неба, на силне храстове и високе борове, (а у то време било је богатих борових шума у земљи Шопова), зачудили су се јадној врби изниклој на обали потока, чије се стабло нагнуло над водом, а гране, уместо да штрче у правцу неба, висе према води. Какво ли је овој дрво, питали се Шопови. Зашто се овако нагнуло према воду? Као и сви примитивни народи, и стари Шопови су веровали, да и дрво има своју душу, те да и ова врба мучи неку муку, када се, јадна, овако повила. Овога пута је Баја-Џора био са њима, када је видео врбу, схвативши да је она жедна, брже-боље се ухватио  за грану од врбе, осталим Шоповима довикнуо да се “ватају” један другом за “крака”. Шопови су одмах послушали савет свога учитеља, који је већ висио о грани врбе: ухватио се један за Баја-Џорине ноге, други за ноге овога, па онда трећи за ноге свога претходника и тако даље, док, наједном, крхка ракита под теретом није прсла, те се Баја-Џора са својим Шоповима, нашао у води заједно са преломљеном граном врбе.

 ЖЕЉКА
 
*
Ишли Шопови, ишли, ишли, па нашли – жељку (корњачу). Пошто нису наводно знали шта је то, питали су Баја-Џору, “каква је тоја”, а он им реко “Божја мајка, палите вој свеће”! И Шопови су брзо запалили неколико свећа и прилепили их на оклоп корњаче, која се увукла у свој оклоп. Кад су свеће стале да догоревају, корњача, уплашена топлотом, шмугнула је у суседну њиву засејану ражи, која је букнула у пламен. Видећи то, Шопови су пали на колена и стали молити; “Божја мајка, остави за литургију!” И доиста се десило чудо: на једном крају њиве остало је парче несагореле ражи: Божја мајка је услишила молитву Шопова и оставила раж за литургију.

ЦРКВА ОД СИРЕЊЕ
 
*

Шопови решили да саграде цркву. И то да је саграде од сира. И приступили су  том послу. Када је пала ноћ, они су полегали да нађу одмор од свог напора у слатком сну. У току ноћи, један од Шопова се пробудио и чуо недалеко од себе неко режање и мумлање. Уплашен, стао је дозивати остале другове, који су спавали дубоким сном. Пробудио је Баја-Џору, који је, на питање збуњених и престрашених Шопова, “какво је “това”, одговорио: “Па зар не чујете бре, поју божји анђели”. Овај одговор Баја-Џоре их је све примирио и они су поново заспали блаженим сном. Када су се ујутру пробудили, њихове “цркве” нигде није било: гладни пси су појели њене зидове…

 ВУНА
 
*
Има и других причица сличних овима. У једној Шопови скачу са високе стене у понор на чијем се дну налази магла, јер их је Баја-Џора уверио да је то “волна” (вуна).

 ТРКАЛО
 
*
Ишли Шопови, ишли, ишли па наишли на “тркало” (точак за кола). И како у њиховим планинама није било кола на точковима, па о точку – “тркалу” ништа нису знали, питали су се пред овим непознатим и чудним предметом, шта ли је то. И како сами нису могли дати одговор, позвали су Баја-Џору, јер он “све знаје”, пошто је “бил двапут на пазар и трипут у воденицу”, па им је он реко: “Па зар не видите бре, било нешто, па се растурило”. И Шопови су били задовољни, јер је заиста ту било нешто, што се растурило.
 
 САТ
 
*
“Ишли Шопови, ишли, ишли, па нашли сат”. Као и сви примитивни народи и Шопови су мерили време помоћу сунца и звезда. О некој направи за то, нису имали појма. И опет су у овој прилици Шопови тражили мишљење Баја-Џорино: “Какво је това?”, Баја-Џора им одговорио: “Па зар не видите, бре: од бивола око”.
 
 ТРНОКОП
 
*
Негде у доба српске средњовековне државе, у време Краљ Урошеве владавине, у српском делу Шоплука развило се рударство. Ваљда су у то време сазнали за трнокоп. Али, они нису знали за чизму, јер су носили опанке од лике или пресне коже. И у једној причици, Шопови су нашли чизму. Брзо су звали Баја-Џору и питали га шта је то на уобичајени начин, а он им је “мудро” одговорио: “Па зар не видите бре, то ва је ножица за трнокоп!”

52. србијом уздуж и попреко. точкови, колски. - 16. јул 2013, мишљеновац

52. србијом уздуж и попреко. точкови, колски. – 16. јул 2013, мишљеновац

 АЗДИСАЛИ
 
*
У муку, све се работи. Кво сам све видела за моје деведесе` године, тој ни Обрашка црква неје видела. Мајка ни прибере, па се разлетимо по њиве и работимо по цел дан. Кад дојде башта из рат, ми с мајку бејемо у Трску, беше Собор, Свети Илија. У пртене кошуље ни пременила и одвела. Кошуљка, сајка, па вржемо с врцу, тол`ко нема повише. А башта отац ни виде, исцелива па се одма` врну у рат, турски прво, па бугарски.
Саг смо сви сити, и сас једење и сас одело. А било је глад. Мумуруз с  кордељке строшимо, па смељемо, па једемо, немка. Саг је живот. Једно дугме-вода, пипни друго-видело, узни трећо-чак Америка се чује и види. А понапред; тојага у руке, свињски опанци, и козе, овце, говеда. Ел матика. И нема одмор, и нема леб, нема кво да облечеш. Рат, дошло па ти отима оној што немаш ни за чељад. Ама се народ таг слагал, сви немамо. Нема оно, немаш ти, ники, нема, па делимо оној што имамо. Па смо се волели и чували један другога.
А данас? Све аздисало! ОМРАЗА. Сви све имамо, ал` очи цси извадимо…
 
 ФАБРИКЕ У ШУМАМА
 
*
На месту Извор на шумовитој Дубашници, тридесетак километара од Бора, налази се више ћумурана који ту раде још од 1983.године. Приватници овде производе ћумур по технологији старој више од 100 година. Радник на једној од ћумурана, Срба Новаковић из села Метовница, истиче да је реч о најстаријој ћумурани у борској општини и напомиње да се највише ћумура испоручи Фабрици лак-жице у Бору и Фабрици каблова у Зајечару, као и приватницима који га користе за припремање роштиља по кафанама и ресторанима.
У Тимочкој крајини производња ћумура траје од априла до октобра, док не прадне први снег. Сем Бора, мале ћумуране које представљају права мала предузећа, никле су по шумама широм источне Србије, али и поред саобраћајница, посебно у општинама Мајданпек и Жагубица.
Небојша Пушкић из села Мали Кривељ у овом послу има вишегодишње искуство, каже да се ћумур који се прави на овим просторима продаје углавном у земљи, а за извоз не иде, иако је то најквалитетнија сировина која се производи у нашој земљи, јер садржи само седам одсто влаге.
Пушкић открива и прастару технологију по којој се производи ћумур.
“Насечена дрва најпре упакујемо у ћумурану. Када је напунимо, отвор се зазида циглом и блатом и запали одозго. Свако јутро и вече допуњава се новим дрвима и то траје седам дана. Осми дан, мало се подигне поклопац да изађу отровне материје. Тада у ћумурану ставимо и руку да проверимо имали још ватре, или се угасила. Ако се рука не озноји, то је знак да има још ватре и не приступа се гашењу због могућности да пећ експлодира. Када видимо да се рука не озноји то је знак да нема ватре и девети дан, сат и по, то поливамо водом. После тога потребно је да прође још два дана да би се ћумур осушио. После тога, почињемо да га пакујемо у џакове. У једну ћумурану стане 20 метара дрва и још пет кубика, служи за допуну.“
Срба Новаковић, који је обућарски занат заменио овим, каже да је то тежак и напоран посао. На свака три сата мора да се обављају провере да се ћумурана не би запалила, јер у њој температура достиже и 1.400 Целзијусових степени!?!
„Многи мисле да ми много зарадимо. Али ако верујете, ја месечно зарадим тек нешто више од 10.000 динара и с тим новцем издржавам  двоје деце и себе. Ради се по месец дана, а онда нам газда даје одмор од четири до пет дана и онда све испочетка.“
Из једне ћумуране за десетак дана добије се око 150 килограма квалитетног буковог ћумура. Његова цена на тржишту је 14 динара (око 0,20 евра) по килограму.
 
 ЗНАШ ДА СИ СРБИН…
 
*
Знаш да си Србин када:
– имаш лошу оцену из историје али зато напамет знаш све српске Цареве и Краљеве и Лазареву клетву
– на сопственом венчању (уз обиље сарме и печења) препознаш само трећину гостију
– имаш на зиду гоблен “Косовка девојка” и фреску Белог Анђела из Милешеве;
– количина алкохола у твојој кући увелико превазилази количину у локалном кафићу
– постоји најмање један рођак са којим твоји родитељи не разговарају;
– читаш и пишеш ћирилицу а кад чујеш трубаче и “Марш на Дрину”, скачеш на ноге лагане;
– твоји родитељи причају како су до школе пешачили у опанцима и по пет километара;
– слушаш како су твоји родитељи морали, пре него што пођу у школу да намире, нахране стоку и живину, тј. да их, после школе, терају на испашу;
– су зидови твоје куће препуни икона светаца;
– ти је забрањено да говориш енглески у сопственој кући;
– твој отац тврди да није расиста, али инсистира да цео свет говори српски;
– живиш са мајком и оцем све док се не венчаш (понеко и још дуже!);
– ти мајка још увек намешта кревет;
– се ракија употребљава као лек, као пиће и за масирање (комовица);
– се љубиш са неким, љубиш се три пута (целивање).
 
 ИСПИ МАСТИЛО
 
*
Школске 1937/38. године моја мајка Драгица (Ђорић) Соколовић, похађала је први разред Основне школе у Орану. За годинуипо дана свог укупног школовања, научила је словаријум, али и да чита епске песме о Косовском боју и Српском Царству Оранчанима на седељкама, мобама и прелима…
Занимљиво је да је њен школски друг, извесни Милутин Величковић из села Лозане, редовно са свих скамија пио ђацима мастило!?!
Учитељ га је упозоравао, претио му и кажњавао, али је свеједно, сваког јутра остајао без пуне бочице мастила за наставу! Милутин Бандерски је настављао по свом…
“… и ништа му неје, само му језик помодреје!”
 
 ДРАГИША ЦВЕТКОВИЋ И РАБАЏИЈА
 
*
Драгиша Цветковић, председник југословенске владе, пред Други светски рат, разговарао је, пред пут у Беч, са рабаџијама на централном нишком тргу. Драгиша, родом из Бадинце поред Дадинце, обе међу Лесковац и Власотинце, питаше редом мученике шта би желели да им купи и донесе из “Царску Виену”. Њихове жеље педантно је записивао у свој нотес, једва “стижући да их похвата”. Међутим, један рабаџија рече да нема ниједну жељу, а на Драгишино запиткивање зашто, одврати:
– Мене донеси метар и по жицу!?!
– Шта ће ти то, са чуђењем га запита Цветковић.
Да се обесим за муда, овде у центар Ниш, ако на овија донесеш из Беч тој што саг записујеш
 НИШЛИЈЕ
 
*
А) Што гутнеш и бутнеш, тој ће ти остане од живот…
Б) Од наш Ниш ми мислимо све најгоре, али ако неки други-који неје из Ниш, тој само и помисли, ће извуче тепање (оћотек – бијење док не ућути)
В) Пита Стевана Сремца један Нишлија, какав је његов син у школу, а на професоров одговор да овај рђаво стоји с оценама, татко узврати: “Знам, несрећа је тој! Ал` право да ти кажем да је бил` добар, ја би га дал на занат, не би га праћал куде тебе у школу!”
Г) Ми Нишлије једемо бурек од 1498. године, кад украдомо тепцију на Турчина – Мехмед Оглуха, султановог пекара из Цариград. Американци ги таг неје ни имало на свет, а нам беше мрсна брада, затој ни бре, мрзу, малко-малко па врљају бомбе врз нас!
ТЕШЕ МЕ СКЉАЧКА
 
*
Током јула 2004. године наш Кумбара Стојан Ђорић и ја смо, пресом “MASEY FERGUSON”, балирали сено на прекохектарском потесу-ливада “Николина” у Ивање. Све време док смо ми штеловали балирку између хидрауличних полуга трактора и њене трансмисије, његов петогодишњи унук Стефан седео је на седишту “Раковица 60”. У једном тренутку хидраулик је нагло попустио и полуга и балирке су треснули о ледину.
“Погле` Куме! Да се не измако, скљачка ми главу, ко на змију! Ономад кад збира нашо сено у Млаке, он исто такој спушти хидраулик, да се не измако теше ме утепа, да ме нема.
То је један баксуз, ники га неће чува, ни мајка, ни Словена! Ја, које ћу, укачим га на трактор сас мене, па закасујем…»
 
ВОДЕНИЦА
 
*
Воденица, хлебница, спремница, скривница, брашњеница, тајница, КОЛОПЛЕТНИЦА, налепница, ТИШАК, ДРАКШИН ПИ, ТОПИЛО…
Воденично ВИТЛО носи собом саставке (састојци): Мртвица, два клина, руда, бронза у руди, кобила, жљеб, хлебара, лотре, устава, устанац, вретено, у вретену преслица, коло, клинови, ПАПРИЦА, дојни камен, у њега уграђено тоце, горњи камен са гротлом, оклисњача, кош, ЧЕКЕТАЛО, звоно, копања, држач копање, кључаница, мучњак, поп, велика полуга, клупа, мала полуга, купац и порције.
Воденицо, на размеђи светова, чија си – БОЖЈА ел`
Нечастивог?

 
 
 1905.-та, 4.јануара (Политика и черапе
*
Плавом чарапом зову, као што је познато, у страним земљама жене које се баве књижевношћу. У лондонском часопису “Women”, изашла је пре извесног времена статистика женских списатеља у свим европским земљама.
У Енглеској их има највише, затим у Немачкој итд. На последњем месту стоји – Србија. Код нас по тој статистици, име четири жене које живе од књижевности.
Где ли их нађоше, Боже?
————————————————————————————————————
Господе, куде ли ги тол`ко најдоше?

53. србијом уздуж и попреко. концентрични кругови у камену , знак препознавања.звижд. - 16. јул 2013, мишљеновац

53. србијом уздуж и попреко. концентрични кругови у камену , знак препознавања.звижд. – 16. јул 2013, мишљеновац

 
НА МИНИСТРА ЗА ЛИЧНУ КАРТУ
 
*
Прошлу недељу – дал беше торак ел среда, јебем ли га, вика ме мој другар Славе, што га отпуштише из Југобанку, и рече: Брате нејебал сам, паре имам малко, а ладно млого; него ако можеш да пођеш сас мене у шуму у Суво Поље да ми помогнеш да сечемо дрва. Ја там имам једног другара са штилку, а таст ће ги прикара сас трактор. Добро бе, реко, знам ја које је мука, ја сваку годину по снег цепим дрва, ћу идем ко па нећу и договоримо се за суботу. Дојде и тај субота. ВРЕМЕ МРЧКАВО. Купимо леб, саламу и пиво и ми отидомо у шуму. Погодимо се за четири ара по шесетпет марке и почемо ги трупимо. Мајке му га, на први ар љуљну киша, расипа се. Помисли, најебамо га. И у тој вртење по ону маглу, кишу грањке, бркнем се за цигаре – оне мокре; е, реко до мојега, а у други џеп за резервне – оно, кур`ц ни цигаре, ни ЛИЧНА КАРТА. Погледам око мене – оно само блато и лисје, грањке, трупчики, полоче од ракију. Поврте се, поврте и мислим да је свињштрак*[4] ја би га згазил а личну карту – кур`ц ћу најдем! Ете такој, сам гу изгубил а ви ако оћете, дајте ми другу, ако па не, ја ћу живим – докле могу, ко илегалац.

Изјављувач, Живковић Братислов из Лесковац, на Гмитровдан 2004. године


[1]  До задњег даха борила се за своји „Весинци“ (братске фамилије Драгановић и Соколовић)
[2]  “Национал“, интегрално, 03.март 2003.године
[3]  Преминуо је крајем марта 2006. године
[4]  Свињиштрак – свињска балега

ЛеЗ 0007581    

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s