Леб и артишка / Ранко Соколовић (1)

  Анегдоте из  Пусте Реке II*[1]

Рукописаније  contra пролазности

*

Ивање, Петровац (1156 м. н. в.), Кућиште

Ивање, Петровац (1156 м. н. в.), Кућиште

(Мрвка)


У основи овог рукописа је обезвређеност мале људске егзистенције човека мог завичаја, Србијанца, у светлу потребе свих људи данашњице да се из свеопште студени окрене ближњем и потражи спасоносну топлину.

Жеђ моја, неугасива – за животом и сазнањима о животу у прошлости, од Јустинијана, преко Косанчић Ивана до наших дана, инспирисала ме је на мукотрпна истраживања.

Моји преци бејаху земљорадници (изградише постојаност и извесни конзервативизам), сточари, писари и граничари – отуда помало надмено гледање на свет, јер на време спознајемо – пролазност, против које бој војујем рукописанијем…
 
Мрвка остала! Од обичаја, људи и догодовштина моје Подгоре. `Ајде да почнемо да збирамо теј мрвке! Да напрајимо од њи, погачу, за чељад нашу…

ОДЕ ШУНКА ЗА ИВАЊЕ
 
                      *

Властимир Стојичић, познатији под надимком Лаче, (Лача-цигански; лако) био је познати хармоникаш, који је на размеђи шездесетих и седамдесетих година двадесетог века, свирком и песмом забављао мештане свог села Боринце, као и Ивањчане, Обрашчане, Мајковчане па и Оранчане.
У то време Подгора је врвела од људи и бујне младости неукротивог, јужњачког темперамента. Основну школу у Орану похађало је деветсто ученика! Сабори, мобе, прела…
Једне зиме, локални мангупи из Ивања, предвођени Соколом Грујићем (Коља Ђиђин) и  његовим братом Милуном Грујићем, пошто су претходно украли и појели шушеницу – просушену шунку из Лачетове пушнице, салетели су јадног хармоникаша да их и свирком забавља.
Невољно, приставши, Лаче је уз хармонику запевао:
Пријатељи моји,
није мене до певање
већ је мене за кукање
оде моја шунка за Ивање…
 
 
СКОНЦЕНТРИШИ СЕ…!
 
                          *

Око Пироћанца, на смрт болесног, окупили се његови синови и кћерке. У ишчекивању да старац склопи очи, најстарији син запали велику свећу. Изгоре свећа, син се нагну над постељу али отац још трепка, жив! Узе син још већу свећу, запали је, сачека да и она изгори, али кад погледа у постељу виде оца још увек живог…
Отћуташе сви неко време стојећи поред кревета покојника који никако да се упокоји. Тада син демонстративно вртећи главом, узе трећу свећу, нагну се над оца и завапи: А бре тате, сконцентриши се малко…!
 
 
ТАЈНА ЕГИПАТСКИХ ПИРАМИДА
 
              *

Оно што нису успеле да разреше силне екипе научника од Каира до Токија када је реч о тајновитости начина на који су саграђене староегипатске пирамиде, успела је моја сестра Ратомирка Соколовић, познатија као Шоле. По њеном размишљању, тајна чудесних грађевина је у томе што су их зидали Црнотравци без пројекта, с фанглу и мистрију – одприлике и одока, тако да нико, никад и нигде неће успети да понови њихову мајсторију…
Слично, ни америчка Филхармонија није успела да скине, Изгубљено јагње (Пусторечко коло), тј. да понови свирку Фејата Сејдића и његовог трубачког оркестра на Куби, средином осамдесетих година XX  века,  када је “Феја” са лакоћом свирао Кондоров лет и Кад свеци марширају…
КАРАКОЉО И ВОЈСКА
 
*
Уобичајено злонамерно потцењивање Јужносрбијанаца није изостало ни приликом одслужења војног рока нашег Радомира Стојковића, у време Информбироа, када је војска трајала пуне три године (1949.-1952.).
Тако су другови нашем Радомиру званом Каракољо, шоферу из села Мајковац, најпре минирали кревет, потом га остављали без редовног следовања гершле, сипали му воду у чизме усред зиме, и тако редом…
Пошто је Радомир све стојички отрпео, једног јутра обратио му се Босанац, вођа банде, речима: Све ово смо ми организовали, али пошто се не буниш, извињавамо се и обећавамо сви да ћемо те убудуће оставити на миру. Лукави Каракољо се почеша иза ува, па им мајковачки замлаћушкасто, одговори:
Добро што ми рекосте, више нећу ни ја да мочам у ваше чутурице!
 
ИЗГОРЕ МИ ГРБИНА
 
                      *
Током јула месеца 2000.године одвео сам своје родитеље, Драгицу и Владу, да скупа с мојом породицом, проведемо неколико сати под чудесним гејзиром у Сијаринској Бањи.
Приликом купања под благотворном водом, приметио сам једног старца параплегичара, готово сасвим укоченог, којег је довео и оставио његов синовац, а потом се изгубио у некој од оближњих кафана.
Након готово двочасовног купања под врелим млазом сумпорне воде, уочио сам чичу како безуспешно покушава да нешто каже, грчећи лице с очигледном намером да се склони од млаза. Пришао сам, помогао да се склони од врелине воде у оближњу хладовину, на шта он са захвалношћу промрмља: Е, фала ти дете! Овија братанац, тури ме под гејзир и отиде си да пије, а мене изгоре грбина од врелац, а не могу ни да се померим, ни да викам..!
 
 
КАД НЕМАЈУ ПАПРИКЕ!
 
                       *
Током лета 2001.године мноштво локалних туриста, Пусторечана из Подгоре, запосело је обале Брестовачког језера, подно Радан-планине. На разложно питање моје мајке Драгице – Рашо, а зашто се овија људи цел` дан печу на сланце?, нисам одговорио али сам одгонетнуо тајну још једног печења у близини…
Поред обале уочио сам два распаљена роштиља, скаре. Покрај једне, приметио сам живахног дечака од својих петнаестак година који је помагао свом мршавом оцу у печењу једине и главне намирнице – црвене паприке!
Када је дечак осврћући се око себе, уочио да на другој скари њихове комшије пеку нешто друго сем паприка, обратио се татку:
Тате, поглеј овија до нас, сваки дан печу месо..!, на шта му отац, с разумевањем одговори – Па печу сине, кад немају паприке..!
ПЕНЗИЈА АМЕРИЧКА
 
                       *
Крајем септембра 2001.године, седећи у дворишту свог пријатеља Станислава  Станковића, судије познатијег под надимком Гера, у Лебану, приметио сам једну омалену старицу како кораком давнашње српске младежи, промиче сокаком…
А, брате, тој ти је Лепосава Цветковић, она прима америчку пензију што вој остала од покојног мужа, и тој преко 2000 $ долара месечно!
И саг од туј пензију живу сви, дванаес` душе. Затој један увек иде уз бабу да не отиде негде, ел па да гу не згази неки с трактор…
Ал најголема мука је што баба Лепка има деведесет и четири године, и сви њи стра` вата од кво ће живу кад она умре…
Ономад рекоше – кад умре, ће вој одсечемо прс` (прст), цси га туримо у замрзивач и ће си примамо њојни долари још неки месец, колко прс` траји на чек…

ГЛАВУ МИ СЦЕПИ
 
                      *
Двадесеттрећег септембра 2001.године био сам кум Саши Тасићу, на урнебесној свадби одржаној у лесковачком хотелу Београд – у салу сас фонтану. Услед запаљиве свирке трубачког оркестра Фејата Сејдића из Бојника, присутни сватови су играли и певали, до изнемоглости. Летеле су чаше и флаше на све стране, али и новчанице около труба…
На врхунцу весеља и дерта, новопечена ташта Весна Маринковић, бацила је чашу која је погодила старицу Милеву Тасић из Голи Рид…
Забрађена марамом, у црнини и са карактеристичним оквиром наочара а ла социјално, тетка Милева је одударала од опште слике весеља, разузданости и аздислака, чак и кад је проговорила –
Овај па шовртна*, неје вој доста што се напила па лудеје, но врљи чашу па ми главу сцепи…
*шовртна – ментално поремећена (малко ударена)
 
ВЛАСОТИНЦЕ У ЛЕСКОВАЦ
 
                          *
Пошал Костадин Станојкин из своје Власотинце, куде ћерку у Лесковац, и тој пешки, немаше паре за аутобус…
На пола пут стане он да запали цигару, ал` оно па ветар дуваше откуде Лесковац. Костадин се обрну на другу страну, запали цигару и настави пут.
Кад улезе у варош, зачуди се – Јеба ти овија Лесковац, од кад овол`ко личи на Власотинце!?!
                                   
С БЕЛ МАНТИЛ ПО ЋУРАНА
                           *

Након обиласка непокретног пацијента у селу Косанчић(у), у Дом здравља у Бојнику вратили су се патронажна докторка Н.М. и Р.М, возач санитета.
С обзиром да је истога дана поменути возач пред крај радног времена, требало да вози пацијента на дијализу у Лесковац, патронажна докторка упитала је директора може ли и њу да повезе, да се не “малтретира по аутобуси”.
Директор Дома здравља није имао ништа против, све док возач није поставио питање – Њу ћу гу возим, ал ћурана нећу у кола! Наиме, за пружену услугу докторка је била награђена ћураном, у шта је директор, у први мах, посумњао. Међутим, возач је демонстративно отрчао до санитетских кола и донео поголему торбу. Када ју је пред свима отворио из ње је, ко на хидраулик, измуљио главу повећи ћуран. Тог тренутка, отпочела је жестока свађа између докторке и возача који ју је, очигледно оставши без свог дела, засуо бујицом пограда:
Како те неје срам, сас бел мантил да јуриш ћурана по авлију? Па кад побеже куде комшију ти прерипи плот и увати га, па од срам више не смем да отидем међу тија људи…
 
СТРШЉЕН
                        (Костршељ)
 
              *
По предивном дану михољског лета, двадесетог октобра 2001.године кренуо сам по дрва у своју ливаду звану Широка, подно Радан-планине. Рабаџијску екипу – поред мене, сачињавали су отац Владимир, Јован Данковић и мој деветогодишњи син Никола Соколовић.
Када смо моторном тестером оборили стари храст – цер, приликом кресања грана осетио сам на десној страни темена притисак и муњевити убод. Мислећи да је грана, покушао сам десном руком да одагнам напаст, али сам одстранио само два од четири стршљена, чије смо гнездо – ројиште у шупљини, управо били разрушили…
Два убода и жесток бол за чије испољавање није било времена и простора, отац Владимир је прокоментарисао на следећи начин:
Неје ти ништа! Мене су сваку годину, редовно у Ћумурану јеле по пет-шест осе, кад косим ливаду, ал` ја ич не реагујем, то је њина територија. Тија отров, од осе, пчеле и костршељи је – лековит!
Па добро, а шта ако неко не преживи ујед, питали смо чика Јова, Никола и ја. Па који преживи, за њега је лековито, а онија што умру, тија несу из Ивање!
 
 
ЉУБОМИР И ТИТА

*
Љубомир Станковић звани Љубе Чокин – родом из Прекопчелице покрај Царичиног Града, постао је, још за живота легенда југа Србије. Овај бивши тј. ражаловани официр послератне ЈНА, никада није крио своју мржњу према Јосипу Брозу зв. Тито. Сматрајући Тита главним кривцем за трагично пострадање српског народа у целини, и посебно Југа Србије, Љубе Чокин је у својим учесталим иступањима током шесдезетих и седамдесетих година XX века по Лебану, Лесковцу и Бојнику, то свакодневно и доказивао. Његова жена је сурову стварност свог мужа, овако доживљавала:
Мој Љубомир и Тита, ко пцето и мачка, ич се не трпију, не дај Боже да се па негде сретну, сас зуби цсе искидају..

.
БОЖА  И  ТИТО

*
Божа Илић, големи уметник Југа Србије, педесетих година двадесетог века, прочуо се као најбољи сликар соцреализма – Омладинских радних акција, изградње Новог Београда и послератне обнове земље.
Наравно, афирмисаног уметника позвали су да портретише и самог Тита!
Божа, чудесни самоук из Житног Потока, имао је сметње са слухом, а делимично и са говором, па је приликом портретисања почео да наређује Титу – Остани такој, не мрдај се млого…, што Протоколу није промакло, те су и обуздавали мајстора.
Када је на крају портрет био готов, Тито није био задовољан; Божа га је видео, доживео и овековечио као човека шиљатог носа, са израженим плавим очима чија продорност леди, издуженог лица, и са уским уснама…
Гледајући портрет, Кардељ је – по сведочењу великог сликара говорио: Ћуј стари, овај те је глухаћ*[2] насликал как вампира!
Због тога портрет и дан – данас чами у тами, али остаје сећање на визију нашег великана чије су слике разврљане по бели свет, и који је још за живота ушао у Сталну поставку Народног музеја у Београду…
 
САГ  ЋЕ  ПИЛЕ

*
Читав дан група копача окопавала је кукуруз у селу Лозане, код једног Величковића имућног домаћина. У сумрак – пошто су у току дана добили само јенпут једење, домаћин позва људе:
Ајдемо људи на вечеру, нашта жена поче да га подгуркује – Како ги викаш  на вечеру, кад дома имамо само гра`?, али домаћин поведе људе, посади их за трпезу и изнесе на астал студен леб и посан гра`.
Људи почеше да се снебивају, али газда навали – Служете се људи, саг ће стигне пиле…
Људи почеше да оклевају, очекујући пиле, да како – тако поправе просек скромне исхране…
Након пола сата појави се газдарица носећи истина пиле, али под мишком и живо, и одмах га пусти на сто, објашњавајући – Ете донесо ви пиле, да збере троје*[3] од астал!
ЛИСКО  И  КАВУЛ*[4]
*

Октобра месеца 2001.године Станко Ивановић из Мијајлице (из Мијалицу), у потрази за добрим псом, дошао је код мојих родитеља – Драгице и Владе, у Ивање.
По сваку цену хтео је да узме, откупи и одведе кући нашег љубимца – Лиска, убавог шарпланинца. Отац Владимир није био вољан да му допусти да одведе Лиска без договора са својим унуцима – Јованом и Николом, али је на крају, на Станково наваљивање и мајчину сагласност, попустио..
Станко је, пресрећан, одвео Лиска и оставио петсто динара, у знак захвалности.
Међутим, након два-три дана појавио се у нашем дворишту, водећи са собом несрећног Лиска…
Владо, куче неће да лаје, еве дојдо да га врнем…, започео је и додатно ражестио оца, који га је буквално истерао из дворишта. Када је прелазио пропусте преко реке, Станко је бојажљиво упитао – Владо, а кавул паре…?, на шта умало није добио батине; Какве паре, ошљаку један, срам те било, ти ми куче багателишеш, а ја ћу ти давам паре..!

ТАЈ  СЕ  ЛЕБА  НЕЋЕ  НАЈЕСТИ

*
Бистроумни Драгиша Маловић, психолог из села Савинац, изнад Бојника, одакле се убаво види пусторечка котлина, умео је понајбоље да ослика менталитет појединих наших људи…
Тако је једном приликом констатовао: Запамти, кога гладан курац направи, тај се леба неће најести!
 
ДОРУЧКУЈЕ  СТАКЛО

*
Миланка Николић, седамдесеттрогодишња старица из села Трбуња, покрај Блаца, већ двадесетпет година свакодневно доручкује стакло и без тога не би могла да преживи!?!
По речима усамљене старице, због необично јаке желудачне киселине, од пре двеипо деценије, почела је да једе стаклене чаше и флаше, које претходно истуца у лек.
Миланка је, како сама каже, ради ублажавања разорног дејства желудачне киселине претходно пила сумпорни прашак за запрашивање пшенице, али се стакло показало делотворније, прашак вој беше слаб…*[5]
18. КОЈИ  ТИ  ЈЕ  АНДРАК?

*
Који ти је андрак, питали би Пусторечани човека који није начисто са собом и светом око себе. Који ти је матрак, питају по нека друга села, за исто тој.
Међутим, андрак је заправо синоним за антракс, инфективну болест која је после 11.септембра 2001.године и рушења Светског трговинског центра у Њујорку, постала присутна по читавом свету.
Наравно, моји јужњаци имају решење и за ову бољку…Тако Вучина Поповић, пензионер и народни песник из села Власово, (које је подно Гроба Димитрија Беговића тзв. Бегов Гроб на Радан-планини), препоручује лек против кожног антракса:
Биљка БЛАГА БОЉКА слична кукуреку, расте у пролеће, а зачне се још у току зиме, испод дебелих наслага лишћа столетних букава.
Ова лековита трава висока је десет-петнаест сантиметара. Има црну бобицу изнад листова сличним боквици. Чувала се пресована, а остављана је и у меку ракију. Када би неко оболео од кожног црног пришта, најпре би се бобица иситнила у прах и он би се стављао на рану, преко тога лист ове траве, па завој.*[6] 
19. ДОМАЋИНИ  ЉУДИ

*
Током јануара 2002.године у кампањи замене немачких марака за долазећи евро, Пироћанци су за десетак дана заменили 7.000.000 DEM (седам милиона немачких марака), за евро, двоструко више него житељи два пута већег Ниша…

ДА  САМ  ЗНАЈА

*
Према сведочењу Драгољуба Младеновића из села Никинци, покрај Руме, Србин пева кад му је најтеже, илуструјући то (не) згодом из јужњачког живота.
Његов ујак, Радивоје Богдановић из села Сува Морава, негдашњи срез Јужноморавски, данас општина Владичин Хан, јадикујући над собом као жртвом принудног откупа, запевао је у сеоској кафани песму:
Друже Тито, што ми узе жито,
            да сам знаја, не би те гласаја!
Након хапшења, приликом уласка у самицу још се и прекрстио, што је додатно ражестило чувара – Још се крстиш, кулаку један, на шта му је Радивоје одвратио: Па ћорав ли си, видиш да се пет пут ударам у груди, петокрачим се, што га је спасло батина.

ТОШКЕ  И  ЛАВАБО

*
Тодор Тонић, адвокат Тошке из Лесковац, био је познати посланик радикала у предратној Скупштини Краљевине СХС (Југославије).
Његове цврсте везе у Београду, ракија кисељајка, вино – цивор кисело и живи страови да изедев човека, и дан – данас живе у сећању старијих Лесковчана…
Велики шерет Тошке представљао се бирачима речима: Погледајте браћо, јак сам ко бик, и како бизон а паметан сам си ко Цицерон…
Најупечатљивије је ипак било његово јуначко пострадање у хотелу Петроград у Београду, које је он препичаво овакој:
Голема работа посланичка по Београд, све за народ! Трчи там, овам, замори се и озноји, бео` гола вода. Појдо у собу, натера ме ђавол да се заперем – укачи се на лавабо и т`м`н пушти воду, кад лавабо пуче и искрши се, исече ме по бутине и јајца, јурну крв на све стране, ко на Косово Поље…
Поче да викам – упомоћ! Собарица кад ме виде да сам гол и крвав, одма` побеже!
После дојде лекар, преви ме и нареди да легам у кревет…
 
БАБА  ТАЛА

*
Сравњујући прошлост и савремено доба, Наталија Драгановић (1903.- 1985.г.), чувена Баба – Тала Весинска – која је о нашој фамилији и пореклу знала више него сви ми заједно, знала је да рекне;
Не ваља ни работа, сас Бога сеир терамо, тој неће излезне на арно.
С муку смо ортаци, откако појдомо из Божурњу, куде Тополу, у Црну Траву, па одотле појдомо и дојдомо у Ивање. Умејатан и неумејатан, сас једну врцу врзани. Памет се не мож једе.
Запретиле силе Големе, а ми ће измремо, до један…
И немој забрајиш*[7]; жена види дубоко, а муж гледа долеко! Дубоко-долеко!
 
СЛАПАЦ  ПО  ГЛАВУ

*
Миомир Станковић зв. Чоља, родом из Прекопчелице, иначе архивар Општинског суда у Лебану, убеђујући свог сестрића да његов отац склон алкохолу, мора да се лечи, овакој оратеше на телефон:
Нећу ич` више да слушам тој његово кунење, затој што од њега нема корис`. Додија ни бре, тија пијаница, ал с`г нек` бира `ел ће се лечи, ел му развод брака не гине! Ако па ниједно неће, ће добије слапац*[8] по главу, и тој убрзано, гарантујем..!

ПРОЂИ

*

Чудан бејаше пут Господњи двојице земљака – Биса из Ивање и Микаил Матин. По формирању Прве јужноморавске бригаде у селу Ображде 09. октобра 1943-ће обојица мобилисани, затекли су се у Босни. Усред глади, Микаил Раденовић улети у обој, побије прасиће и нахрани своје саборце. Једини који није хтео да окуси месо био је Љубисав Ђорић. Касније, пред партизанским судом када је Микаил предложио Бису за сведока угрожености од глади, Биса му је само одвратио: “Ма који је бре овај? Ја га не познавам …” Када је Микаил постао капетан ЈНА, предложио је Биси да буде уз њега, на шта му је овај само одбрусио: “Прођи!”
Немирног духа, склон алкохолу и размирицама, Микаил 1948-е бива ражалован од униформе и чина и на ивици да буде упућен, по казни, на Голи Оток. У покушају да се спасе, предложио је Бису за сведока исправности свог лика и дела. Пред официрима ОЗНЕ, Биса се појавио и упркос Микаиловим великим очекивањима, поново му одбрусио:”Прођи!”
Тридесетак година касније Микаило бејаше напустио Лесковац и доселио се у Добру Воду, на огњиште својих Раденовића. Сваког јутра с ранцем и ловачком пушком, одлазио би до задругу у Ивање, “да попије пиво и прозбори коју с Ивањчани”. Једног јутра, у освит дана, у утрину ивањску зв. Мира, баш куде Чукље (брдо с каменом оријентиром) поново је видео свог ратног друга… Где си, Бисо, брате мили! Кол’ко те дуго нисам видео, ето … Стојећи на самом бедему брда, у избледелој радничкој блузи и гуменим опанцима, али свој на своме, Биса му даде руком знак да убрза и изговори само једну реч: “П р о ђ и !”

 КРАВЧЕ
 
*
Тешко ратно и послератно време, натерало је Пусторечане да од говеђих рогова сами праве чешљеве, од папака туткала, а од коже – опанке шиљкане. Сећајући се тих дана сиромаштва али и довитљивости, мој отац Владимир Соколовић, позатији као Влада из Ивање, овакој казује:
Најбољи су опанци од кожу са сапи говеда, па још кад преплетај и опут на њи напрајиш од јарећу кожу или кожу од пцета (псећа), тија опанци има да носиш целу годину!
Опанци су се правили од пресне свињске коже, а касније и од штављене коже. Који неје имал паре за штав, морал је да се снаоди како је умејал…
Истуца се цвет и стабло од дрво руј, па се тој потопи сас кожу један дан. Кожа се после тој држи једно пре подне у гашени креч, па још један, скоро сат, у плави камен. Е таг се опере и спремна је да се од њу праву опанци.
Кошуљке (сајке) и тканине правили смо од претено (пртено) платно. И д`нас би могло да се прави, ал` ники не сади конопљу!
Волел сам да  купим некакво, мршаво кравче, од највећу сиротињку, доведем га дома, с чешало очистим од штоку и крлежи (паразити), и почнем да га добро пасем. Дотурам му по малко детелину, а ујутро и увече јармим га, с јарму од жито и мумуруз…
После две недеље кравче се исправи, очи му се избистру, слабине се испуну и кожа  се затегне и засија! Е, таг вој скратим рогови с тестеру, обрадим ги сас турпију и јеге и подмладим гу за пет године…
Пред пијац, ноћу га добро најармим и засолим, краве се напије воду, издује се и спремно је за `торак у Бојник. Поједини шпекуланти умејали су да сас пумпу од бициклу напумпају сваку сиску и цело виме да се од ваздух подголеми, али ја нисам `тео никад да радим туј нечасну работу…
Краве је имало млеко за пробу. Дигнем галаму како је крава убава и млечна, људи се зберу око мене и – продадем гу!
 
БАБА  ДАНИЦА
 
*
Свекрва моје тетка Косовке, Даница Виденовић родом из Вујаново, јуначки је бранила огњиште свог покојног мужа Светозара Радосављевића у селу Ивање. Водећи вазда са собом унука Синишу, умела је и да насртљивцима (као што бејаше Горча) запали сено које су јој његови “штрбанци” преотели из њојно Зелено…
Остала ми је у сећању по својој мирноћи, радиности и штедљивости. У јесењи освит зоре, такмичили смо се ко ће први да стигне у Запис покрај Ивањског Гробља, да набере угњилеле крушке – оскоруше…
Баба Дања је од оскорке правила природно сирће, па чак и вино, пошто код њу ништа неје за бацање!.
Једном приликом, када јој се кћерка Милосава није вратила на време од Собор у Борови, у јеку опште панике и пометње, промрмљала је: Пол`чке те бре људи, Мица цсе врне, ако гу па нема, ће кукамо, ал` с`г још немојте, има време за кукање…

 ОГАЊ
 
*
Мудра и помало спора баба Даница Виденовић, баба Дања, из Вујаново – која бејаше удата у село Ивање, на питање;
Који је огањ најопаснији, говореше:
Онај огењ синко, што је под пепел…

 СУВИ   ВРГАЊ
 
*
Пусторечани па и моји Ивањчани, обилато користе Подгору и њена природна богатства (додуше последњих година само оно што преостане од обесних приватника које посекоше шуму Радана).
Прошлог лета, баба Станија Анђелковић брала је печурке, суви вргањ и лисичарке, у атару села Ивање, пределу званом Орница. Случајно, сусрео ју је др Небојша Дамњанац, наш лекар, родом из оближње Добре Воде. Видевши да она бере не само вргањ, већ све печурке редом, честити лекар јој добронамерно скрену пажњу;
Бабо, овеј печурке што тураш у торбу несу за једење, млого су отровне!,
нашта му баба Станија одврати:
Сине, па ја ги не берем за једење, но за продавање!
 
РАДАН  И  СУВА   ПЛАНИНА
 
*
Становници Месне заједнице у селу Мањак (све ни је на мањак!) у Општини Владичин Хан, дана 25.септембра 2002.године писмено су обавестили Републичку изборну комисију да ће 29.септембра те године колективно бојкотовати изборе за Председника Србије! Разлог њиховог незадовољства је бесомучна сеча шуме око њиховог села, погром који добри домаћини више не могу да истрпе…
Размишљам нешто о томе па се намеће закључак да житељи подраданских села – Ивање , Ображда, Боринце, Добра Вода и Мајковац, не би требало да учествују ни на каквим изборима јер туђинци, богаташи и бизмисмени из поље (под окриљем  ЈП Србија шуме), не само да посекоше сву шуму, већ опустошише Радан-планину, јединствени Етно-парк Србије.
Уколико држава не заустави ову зликовачку сечу, Радан ће доживети судбину Суве Планине коју су Бугари и Аустроугари, током Првог светског рата, разшумљавањем претворили у чемер, безводну пустош, и вечну голет…

Ратомирка и Ранко, Водопад, 1971. г.

Ратомирка Соколовић, и Ранко (сестра и брат) , Водопад ( испред куће Соколовића у Ивању), 1971. г.


[1] Прву књигу анегдота објавио сам под Quo? Кво работиш?, називом у издању “Службеног  гласника
Републике Србије” 2001.године у Београду (распродата)
[2]  Глухаћ – глуваћ, наглув човек
[3]  Троје – мрвице (мрве) хране
[4]  Кавул – гаранција
[5]  Борба, 12.децембар 2001.године
[6]   Време, број 566. од 08.новембра 2001.године
[7]  забрајиш – заборавиш
[8]  Слапац – дрвени стуб на крајевима запрежних кола

ЛеЗ 0007596  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s