РОДОСЛОВ, књ. Прва

СВЕТИ ЈОВАН и СВЕТИ ПРОКОПИЈЕ

 (20. јануар 2006. – 21. јул 2007. године)

Драгица и Влада из Ивање

*

Чесма (пок.) Владе Соколовића, из Ивања. На слици: Ратомирка Соколовић, млађа Владина ћерка, сестра  Рабнка Соколовића (крајем 2013. године) Фотодокументација Заветина

Чесма (пок.) Владе Соколовића, из Ивања. На слици: Ратомирка Соколовић, млађа Владина ћерка, сестра Ранка Соколовића (крајем 2013. године) Фотодокументација Заветина

На Београдском аеродрому “Никола Тесла” – сред њива оближњег Сурчина, пишем опроштајно писмо мојим родитељима. Од Светог Јована 2006. године па до Светог Прокопија 2007. године, остадох без родитеља простодушних – Мајчице Драгице и Оца Владимира.

Као што не успех да “сас цргу” покријем и згрејем бубреге – у магновењу сна који ме је у ноћи 20/21. јануара 2006-те трајно застуденио, тако ни 21. јула 2007. године не избегох бруталну неминовност. Остадох без Мајчице и Оца, пар који је још за живота постао Стуб Постања Пусте Реке, нашег Ивања и Легенде Јужне Србије.

Рођени 07. децембра 1930.-те и средином студеног јануара 1929.-те у селу Оране односно Ивање, рано су остали без очева; деда Велимира убише Немци 20. децембра 1943.г. на дан Крсне му Славе Светог Николе, а деда Драгутин погибе по Видовдану 29. јуна 1944. године, такође у логору Матхаузен, у Аустрији.

Говорила је моја Мајчица;,… а ми деца, не знамо да су ни тату утепали, збрали смо се за славу Свети Никола, једемо, пијемо, играмо се, само што не запевамо“. Из поштовања према свом родитељу Великомученику, вазда је пре оброка, тихо изговарала Молебан Оче Наш, и захваљивала Господу за хлеб насушни и, за њу, шкрте овоземаљске радости.

Мајка је потекла из богате фамилије Ђорић у којој се предано радила земљорадња, чувало мноштво стоке, обрађивали воћњаци и, посебно, виноград – Лојзе („Лозије“).

Деда Стојанча био је pater familias те породичне задруге, узорне шопске заједнице у којој је царовао рад, ред, поштовање старијег и страхопоштовање према Отаџбини.

Мајка, моја баба – Љубица, била је напрасита, прека и одважна жена. Волела је покаткад и да попије, али је тугу престала да тражи  у забораву вина и ракије када је запретила опасност од угрожавања сопственог здравља и имовинске сигурности малене Драгице, и синова Милуна, Милорада, Станимира и најмлађег Владе. Успела је све да их подигне, економски да ојача кућиште у Орану, преузевши улогу стуба читаве фамилије. Сви њени унуци – Миленка, Драган, Ранко, Зоран, Горан, Мира и Љиљана завршили су факултет(е,ВСС) и постали водећи људи у срединама у којим су живели. Једино мој брат “Доске”, Радослав Јанковић, рођен 15. новембра 1952. године у Орану, није завршио големе школе, али је после прилично тегоба и мука, образовао породицу и стекао голему кућу у Лештану, покрај Београда. Са петнаест година живота Доске је скинуо динамо-машину са трактора, задружног “зетора”, и по природи “најмајсторњичав“, покушао да направи бицикл са мотором?!! Трактор је дужио наш ујак Милун, а од батина народне милиције и животне пропасти спасио га је мој отац Владимир. Послао га је за Београд, с петохиљадарком у џепу код свог брата Николе и његове супруге Мирјане Соколовић, који су га запослили “Неимару” и учинили да постане користан члан друштва. Није имао килажу довољну да  стартује као физикалац – предрадник, то је прва степеница коју је прескочио (слика претходног живота).

У подруму куће Ђорића – која је била најмодернији дом у Орану, пронашао сам слику Николе Пашића. Од деда – Стојанче остао ми је у наслеђе револвер Rast & Gasser  из 1892. године, осмометни, ондашње чудо технике и породична реликвија…

Други светски рат однео је поред очева, плевњи и кућа које су пљачкали и палили понајвише Бугари, и очевог брата Станијана. После пораза Бугарске “ловне роте”, специјализоване јединице за герилска ратовања, и погибије преко 100 завојевача на Јововића ливадама подно Петровца – 1156.мнв, 13. марта 1943. године, у репресалијама њега су, пет дана касније, с осморицом најлепших младића Ивањчана, заклали Бугари под командом поручника Вичева у Лебану. Његову смрт и њихово мученичко пострадање остала је жива рана читаве фамилије Весинци, посебно баба Маге Драгановић, која је изгубила Станка и Стевана, моје бабе Стојне која је стрица Станијана подизала у сиромаштву и у својству маћехе, али с љубављу мајке из Мијајлице, без које је остао рано…

Потресна прича оца који је крајем рата, с петнаест година постао глава куће и изнад Лебана, сред некадашњег бугарског логора, пронашао њихова раскомадана и обезглављена тела, ледила је крв у жилама. Што је био старији, отац је све више туговао за братом Станијаном, 18-годишњаком и Ивањском осмином, делијама под којима је земља подрхтавала приликом њиховог групног појављивања на Саборима широм наше Подгоре. Спомен-чесма коју је отац њима подигао у Оранској реци 01. септембра 1979. године, и њихова имена изливена у бакру на споменику Ивањчанима пострадалим у XX веку, слика су наше захвалности.

“Непоклек”, моја прва књига у издању “БИГЗ”-а из 1996. године, садржи обраћање –

Наши мили, незаборављени!

Хвала Вам за непоклек и понос што од вековних крвника милост нисте искали. Жалосне њиве, лелече Радан без својих Милоша, ливаде нејач коси, за плуг се хвата. Опор нам хлеб, ледене кашике и панице, без ваших колена, климаве софре.

Плакали су сабори на којима смо младовали сред мртвих нада. Тешки нам кораци без Ваше младости. Осакаћене снове и уполовљену веру зидамо, на крилима Вашим, грлимо XXI век, с Вама певамо химну животу: Нека буде што бити не може!

                                                                                                                       

Ивање, 09. октобар 1989. године                                                       Ивањчани

А данас, уочи Светог Јована Крститеља 2013.године, „(не)познати починиоци“  украли су са споменика – на месту званом „Палатке“, све четири плоче са именима око 140 Ивањчана који су пострадали у Балканском, Првом и Другом светском рату! Три пута сам са оцем и другим Ивањчанима одлазио у Скопље,у Македонију, код тамошњег најпознатијег вајара који нам је у полупоклону из пијетета према жртвама, излио имена наших храбрих предака….

Иако сам му заборавио име и презиме, остао ми је у сећању као човек изузетне даровитости и човекољубац, грчко-арапског порекла, као и већина уметника помало изван простора и времена….

Трагамо за тим, с минималним шансама за успех јер су „мајстор Витко и њему слични из Лесковац, “ све то одавно претопили. Сличну судбину доживело је и Звоно из цркве у селу Ображде, саграђене 1885. године, које је нестало крајем 2012-те….И ником ништа!  Уосталом, сви ти догађаји, ЗАТИРАЊЕ СЕРБСКОГ БИТИА И ИМЕНА, су дозвољени, чак и пожељни. Ни један злочин, био по својим кривичноправним обележјима, ратни злочин или злочин са елементима геноцида, над нашим родом током прошлог, па ево и у 21. веку није санкционисан на уобичајен, правно задовољавајући,  начин.  Практично, два најтежа по вишемилионском броју жртава, геноцида почињена у XX веку; од стране НД Хрватске у II светском рату и током 1995.године над Србима и етнопогром Јермена од стране Турске 1915.г, остали су несанкционисани, заправо награђени од стране међународне заједнице…

Ујчевина, моја мајчевина ЂОРИЋИ, представници су вредног, радног и честитог дела Србског Шоплука. Издржљиви, трпељиви, радни и ћутљиви, спас су пронашли у упорном, свакодневном раду, не жудећи претерано за друштвеном афирмацијом. Ипак, остају упамћени као вредни, честити и поуздани људи, чији допринос бољитку Орана и Србије, представља неизбрисив траг моћне Фамилије…У њеном крилу, из „гнездо“ које су свили мој ујак Милун Ђорић и  ујна Савка, дев.Илић из Добропољци, 28.  марта 1953.г, родила се Миленка-Мила удато Јездимировић, која ће укупним чинодејствијем изменити набоље животне прилике и историју читавог краја и постати фигура од значаја за Р Србију током двадесетак година. Високостручна правница постала је помоћник министра за финансије и у сектору буџета особа од највишег поверења неколико Влада у периоду од 1994. до 2008.године. У периоду од 2009-те до 14. децембра 2012.године успешно је водила осигуравајућу кућу „Дунав“, подигавши њено учешће у тржишту осигурања са 21% на 32%,“као и углед у међународним размерама. Запослила је и „кусо и репато“, вазда водећи рачуна како о о стручности и вредноћи, тако и о социјалнојм аспекту и приликама у којима су се људи затекли  у времену безвремља које нас је задесило од 1991. до 2013.године. Илустративно је казивање Жељка Вујотића, колеге са студија,организатора нокупљања те генерације Правног факултета БУ,који каже“Твоја сестра, наша Мила, запослила је четворо деце наших колега који су преминули тј. Тешко се разболели или развели, па су деца по завршетку Факултета, била препуштена сама себи…Она им је дала хлеб у руке, вазда с аргументацијом   – Да, запошљавала сам најстручније, вредне , квалификоване и и „Дунаву“ корисне људе, ако је то грех, прихватам да га носим….

Насупрот њима моји ВЕСИНЦИ пример су екстравертности и присуства на јавној сцени. Од деда-Сокола, били су у жижи друштвених збивања – буна, сеоба, изградње и других дешавања Југа Србије. Поживевши око 65. година, деда Сокол оставља моћно домаћинство, породичну задругу. Економска моћ задруге бива угрожена пре његове смрти у Нишу, 1913-те године од колере (камо је био пошао да поврати волове које је дао србској војсци да вуку артиљеријска оруђа), чињеницом халапљивости његових шест кћери и зетова му.

Оженивши се са деветнаест година мој отац Владимир, изродио је кћерке – Мирјану, 20. августа 1949-те и Ратомирку, 07. јула 1953. године, на Ивањдан. Родисмо се у Ивању, на огњишту, кућишту. Кажу – Што си старији, срце те све више вуче да боравиш тамо где ти је закопана постељица …

У то време, налазио се на трогодишњем одслужењу војног рока у Титовој гарди, ондашње ЈНА. Постао је водник контраобавештајне службе (КОС) и то искуство постаје његова водиља у животу. “Газио сам три параде на Стадиону ЈНА у Београду, чувао сам Тита на Ванги, острву покрај Бриона. Тамо сам научио да пливам и да се борим, неодустајно, за своје циљеве”.

Од Стојанке Николић родом из Бучумета, од честите мајке Богданке – која бејаше Митровић, Ивањчанка, и оца умног и сталоженог Драгутина, развео се 1955. године. Бригу о Мирјани и Ратомирки, преузела је моја Мајчица Драгица, која је иза себе такође имала неуспешан брак у Орану и сина Радослава…

Бејаху то тешке године сиромаштва, послератне обнове и време на ивици глади. Међутим, вредни и радни, Драгица и Влада успевају брзо да покрену економију домаћинства на боље. Мајка је у мираз донела “SINGER” машину (више пута сакривана у ђубравник стајски пред хордама пљачкаша током Другог светског рата). Активирала је разбој – чију фотографију имате у прилогу књиге, ткајући на њему “облекло и покривку”. Омрсила се наша кућа, заимали смо пшеницу, “маз” (маст), почели су с куповином земље, кола и оруђа за земљорадњу. Разорали су “Орницу”, те чудесне њиве наше које назвах – угријште и хлебиште.

Започеше крајем педесетих година XX века, јуриш на небо, отпочеше градњу путева и извлачење Ивања из заосталости. Саградивши бунар покрај куће, приликом чијег ископавања је неколико пута ризиковао и свој живот због неексплодираних мина које је сам активирао и уклањао, и најнужније објекте – шталу и амбар, могли су да се окрену величанственој епопеји; изградњи макадамског пута Ивање – Оране у дужини од шест километара.

Тај хероизам, кулук жена које су замењивале мужеве, печалбаре на деоницама пута, деца која “спу у љуљке, лелејке поред трасу”, камен који је Влада разбијао силом мишица, воље и задатим циљем, чини надахнуће које је тешко описати. Беспоштедни рад, израбљивање људи и мршаве стоке, ваљак без мотора којег су вукли са шеснаест пари волова и изваљали пут, резултирали су успостављањем аутобуске линије ЛесковацИвање, 29. новембра 1965. године. Од тог тренутка започе Расутије наше Подгоре, кренула је река људи без повратка.

Говораше мој Влада:

За време акција, људи су се мирили.

И они који беоше посвадени, радеше заједно.

Човек много више добија кроз опште акције – изградњу пута, електрификацију, градњу водовода, него улагањем у ситно сопственичко“.

И запамти Рашо; ако ‘оћеш да ти дете буде здраво и правилно васпитано, дај нека га очува сиротиња!”

Већ јула 1968-е Влада одвози два аутобуса за Београд, куде Петра Стамболића, да им помогне у електрофикацији Ивања.

Дијалог из Палате федерације (СИВ-1);

Где Вам је лична карта, друже?”

“Немам, и не треба ми, ја сам Влада из Ивање! Титов гардиста! Кажите другу Стамболићу, куће су нам гореле за време рата, крили смо њега и рањенике, бранили смо се од окупатора а сад наша деца уче на гас, уз петролејке!”

И успели су у свом  науму; за 29. новембар 1969. године дојде струја у Ивање.

Отац је радио у својству сеоског трговца у селима – Ивање, Добра Вода и магационера у Орану, у ПТИК “Пуста река” Бојник. Постао је силан, еминенција Трудбеника и заштитни знак свог завичаја. Оране бејаше у рангу вароши – око те задруге биле су две кафане, три продавнице, Основна школа “Борисав Станковић” коју је 1969/70. г. похађало деветстотина ученика

Влада је, у својству магационера откупљивао годишње преко 10 вагона (100 тона) пшенице, значајне количине пасуља, печурака-сувог вргња и других производа. Умешно је користио положај магационера и у својству народног трибуна активно је планирао, спроводио и реализовао бројне акције за бољи живот Ивања, Орана и околних села. Из трговине, животних дуела са својим сељацима, давао је непогрешиве карактеристике житеља. Запамтио сам да су људи из Мијајлице “трсачи ” (крче шуме за оранице и то им је животни лимит) и, помало “изелице” (отимају се за ситно), донекле слични сабраћи из Лозане, који су типични “Криворечани” – онижи, кржљави људи из Криве Реке код Косовске Каменице, али прљави и преки, дотле да су у стању – лако да убију! Мајковац –  тој су ти замлатотине, Оране – посебна сорта, ал’ па има људи, Боринци – загулени ал’ роди се и по неки делија, Ображде – бистри, али ги ракија од дивље крушке из “Крушкар” усарави…

Прекопчелица – глетави, ал’ ги има и писмени и добри, Турјане – често рђе, ал’ има и људи, Вујаново – овакви и онакви, ал’ има ги и понајбољи, Магаш – недоклепани, превртљиви…Добра Вода – манити, мешавина Херцеговаца, Црногораца, Срба, хетерогена скупина,давала је људе неусклађене са собом, простором и временом у којем живе. Примери Милоша Манојловића, ратног команданта Јабланичког партизанског одреда, који је свој живот окончао на Голом отоку, и његовог братанца Вучка Манојловића, у СФРЈ  најпознатијег осуђеника на смртну казну због убиства тужиоца Крстића из Лесковца, којег је 2013.г.помиловао Председник Томислав Николић, а он потом у децембру исте године, покушао силовање – а због силовања у којем је учествовао је и узео правду у своје руке, понајбоље илуструје о каквим људима се ради. Честа самоубиства, попут студента економије Глушца, Љубише Раденовића (отац Мићко, мајка Стана) и друга, која нису својствена трпељивим Пусторечанима, указују на неуравнотеженост карактера и конфликтно решавање ситуација. Узгред, Добра Вода је све до 1946.г.била засеок – мала села Магаш, а тек тада је постала село које је данас поприлично запустело…

Житељи села Слишане бејаху окарактерисани као преке нарави али озбиљни, организовани људи којима је то остало у наслеђу од предака у борби против Арнаута, приликом насељавања Подгоре после српског-турског  рата 1878-ме године…

Из села Бачевина магацин у Оране, походише припрости, али честити људи, чувателници. Познати су и цењени мајстори, попут браће Боже и Бошка, почившег.

Све Криворечане отац је ценио, без обзира на њихов аскетски изглед, скроман начин живота и тврдичлук који их је пратио читавог живота. Успевао је да задобије њихово поверење, поштење које је било исказано кроз тачно “мерење на вагу” приликом примопредаје пољопривредних производа. Остало ми је у сећању та чудесна вага, на сред огромне просторије негдашње Основне школе, коју је до другог разреда похађала Мајчица Драгица. Та вага била је епицентар пажње сиромашнег, вредног сељака јер је магационер могао да му читав годишњи рад обезвреди крађом приликом мерења. Очев претходник, Душко „Џарла“ (Симић), човек несрећне судбине јер му је погинуо Горан, син јединац, користио је шупље тегове…

Земљорадници Пусте Реке презирали су лопове и маркирали су их по фамилијама из којих су потекли – непогрешиво.

Знали смо сви да од “Штрбанци” (Радосављевићи из Ивање) или од “Џарле-Џарлинци” из Оране, тешко човек ваљан може да излезне. Све у сагласју с Његошевим стихом – Из грмена великога, лафу трудно изаћ није

У периоду између Два светска рата мојим завичајем харале су банде хајдучке, наслоњене на (не)славну традицију комита тј. четника из балканских односно Првог светског рата и трагичне епопеје Пусторечко-топличког Устанка из 1917-те…

Лопови су уз помоћ дојављивача, типовали домаћинске куће и из њих – упркос присуству чељади, под окриљем ноћи, односили све што је било вредно; девојачку спрему, црге, храну, накит, оруђа…

Међутим, пусти наполеони и златници Франа Јосифа бејаху највише на цени. На Саборима којих је вазда било по селима, типовали би “девојке с дукати у ћенари и манистра (украси на крајевима рукава народних хаљина), јер је то био сигуран знак богатлука…

Марко Симић звани Марко Џарла бејаше један од вођа организоване и разгранате мреже бандита који је несметано пљачкао, застрашивао, па и убијао, питоме сељане Подгоре уколико су се усудили да бране мукотрпно стечену имовину. Међутим, у једној пљачки око поделе плена замерио се Милану, Вуксановом сину (Радовановић) из Ивања и овај га је наводно, убио испод школе у Оране. Пао је главом сред фекалија, на простору где су Оранчани потапали грснице – конопље. Претходних дана хвалио се како ће онај ко њега буде успео да убије моћи да му се посере у брк, што се и обистинило. Међутим, права истина је другачија; Марка Џарлу убио је, око 1939.године, заправо, НИКОДИЈА ЗЛАТАНОВИЋ из  Оранске  махале „Брзаци“, удаљене пар стотина метара од места убиства. Никодија га је позвао; Марко, доди до мене, имама једну работу за тебе! Претходно, узео је карабин, брзометку, коју је донео са собом са Солунског фронта где се борио у саставу Моравске дивизије српске војске. Одлучан и храбар, Никодија га је пресрео у потоку, „у грснице“ и са удаљености од десетак метара, чини ми се  ипак, из полузаседе, испалио му смртоносни хитац у груди. Никодија није имао деце са првом женом, а ни касније са другом женом коју је довео код себе у кућу. Радило се о извесној Љубинки, родом из Слишана, која је са собом довела петоро деце! Све њих Никодија је поудавао, пооженио и  оправио у животу. Међу том децом било је и наводно и чланова касније породице Коцић из Оранске махале „Тврдаци“. Све у свему, радило се о одважном и тврдом човеку старог кова, Оранчанину, каквих није било много у том селу. Преминуо је средином 1980. – етих у Орану. Обстојава прича до наших дана да је Никодија, наводно због гриже савести, Перси, Марковој кћерки из Орана, удатој за Александра Јоксимовића („Санда из Оране“), поклонио њиву у атару наведеног села (!?!).

У међустраначким обрачунима у Пустој Реци, летеле су и главе. Убијен је и Поп Васа, представник демократа, на Ћуприју, у Ђинђушу, 1938. године у јеку борбе радикала за поновно освајање власти.

Најинтересантније убиство које се тих година догодило је у селу Турјане; ликвидација газда Цветка Смиљковића. Поменутом Милану Радовановићу из Ивање, обратили су се политички противници са захтевом да за 6.000.- динара убије Јована Буџана из Лозане. Препредени Милан, проценивши да је та сума недовољна за куповину читавог сеоског домаћинства, отишао је код потенцијалне жртве и поверио му какав предлог је добио. На то, Јован Буџан који је од раније знао да му газда Цветко ради о глави, понудио му је 12.000.- динара, али да ликвидира – наручиоца!

Милан се, уочи егзекуције ради обезбеђења алибија појавио у кући Божидара Данковића, где је учествовао у “комишању – љупенки” кукуруза. Грлат, бучан и наочит био је примећен на моби. У једном тренутку, нестао је; узјахао коња и касом преко махале Голусци, села Вујанове и Лабуре, стигао до Турјана.

“Газда Цветко, излезни газда Цветко!” повикао је, кроз сумрак. Цветко се појавио на прагу и, засут куршумима пао…

У таквој средини, у бурном времену пред највећу кланицу у историји човечанства – Други светски рат, одрастали су Драгица и Влада. Стицајем околности мој отац је у својству сеоског слуге, присуствовао и крају живота поменутог Милана Радовановића. Пратећи крвав му траг, осветници су му поставили заседу у Вујановској реци, испод махале „Голусци“. Милан је био стари сват тј. кум на свадби у махали Радосинци, где је деветогодишњи Влада био слуга. Јахао је на коњу, а иза њега седела је његова жена Динка “сас дете у љуљку”, Нада(ом), касније удатом Китановић.

У заседи, с Вујановске стране реке, нашао се петнаестогодишњи син једне од Миланових жртава. Међутим, пушка му је подрхтавала у уплашеним дечачким рукама. Видевши то, његов чича – Спира – ветеран борби с Арнаутима у Косовском Поморављу, упитао га је: “Стра’ ли те синко?” Па, јес’ малко! Добро, дај чича – Спири пушку…

Узео је пушку и прецизним хицем ликвидирао опасног Милана, сина чувеног хајдука Вуксана Стругопутића. То се дешавало у лето 1939. године, а његов отац Вуксан, херој са Кајмакчалана и вишеструки убица, шлогиран, само је прозборио: “Еееј, да ми је да се дигнем из кревет, станем на ноге, и само два дана пројурим около, крв би била намирена!”

Сам Вуксан који је живео 1865 – до 1940. г.  у рејону села Свињиште Ивање, жива је легенда нашег краја, Подгоре Косанчићеве. Жустар младић, покушао је да се запосли као шумар, уочи балканских ратова, али је био одбијен због неподобности – олаког потезања пушке на Саборима. Мајка га је посаветовала – Ћерај кобилу у Прокупље, продај, купи пушку и побиј пашчад! Вуксан тако и уради. Наоружан упао је у Општину Иван – Кула, која се налазила подно зидина истоименог средњовековног утврђења косовског јунака Ивана Косанчића.

Сматрајући их непосредним кривцима за лошу оперативну проверу из које је проистекла морално политичка неподобност, Вуксан је убио деловођу, кмета и писара. Поштедео је само гласоношу – курира; Бегај, ти неси ништа крив!. Из Иван-Куле свратио је у родно Свињиште да поравна рачуне са Грујом Радојичићем, који му је  повремено преотимао жену. Убио је Грују, на врху “тале” – кукурузовине, поручивши му – Био си с мојом женом, одсад нећеш више ни са својом!” Успут, сусрео га је рођени ујак и повикао: “Вуксане, рђо, што поби онолике људе”, на шта му је сестрић узвратио хицем у груди и ућуткао га на сеоској путањки.

Тако је ликвидирана  Општина у Иван-Кули. Во вјеки вјков, до наших дана (сведочи оронула зграда!)…

Бежећи од жандарма, Вуксан се обрео у селу Ивање, променивши презиме у Радовановић.. У махали “Живанци”, призетио се оженивши Руску, која је преминула око 1980-те, и које се лично сећам. Њена снаја Динка, Миланова жена, окончала је свој живот негде око 1975.године бациши се у бунар! Проклетија, проклетија..!

Изнад наших кућа, у Весинско Топило, саградио је воденицу и постао добар пријатељ с мојим дедовима, посебно с млађаним али прпошнимПЕТРОМ који му је ставио под грло пиштољ, након чега су се побратимили…

. У воденици смо  ми као деца имали неисцрпни извор пушчаних метака, бомби и опреме коју је Вуксан сакривао на свим погодним тачкама свога кретања…

На Кајмакчалану, у својству поднаредника славног Другог Гвозденог пука србске војске “Књаз Михајло”, за показану храброст добио је Карађорђеву звезду са мачевима, ликвидиравши бугарско митраљеско гнездо, дотле несавладиво. Акцију је извео са ИЛИЈОМ ИЛИЋЕМ („Поп Тоне“) из Боровце, општина Медвеђа, најхрабријим борцем поменутог прослављеног пука, човеком који је за један дан бацио 500 бомби на Бугаре…Јунаштвом задобио је надимак Нови Обилић. У акцији помагао им је свирајући, у одсудном тренутку хватања за гушу бугара и бацања бомби, повлачење за њих и општи напад за српску војску, Рустем Сејдић, прадеда прослављеног трубача Фејата Сејдића из Бојника.Сва  тројица су од престолонаследника Краља Александра Крађорђевића, одликована Крађорђевом звездом са мачевима

Пишући о својим родитељима крајем јула 2007-ме, док пола Србије – углавном Југ, гори у шумским пожарима, осећам се разапето између биографског, аутобиографског и описа општег. Како писати о њима а не рећи нешто о приликама које су утицале на њихово одрастање и заузимање вредносних судова?

Моја Драгица напустила је други разред, јер “школа није за женско“, школске 1938/39-е године, иако је била најталентованија ученица. Међутим, ушла је у свет писмених и њена глад за новим сазнањима читањем књига, пратила ју је читавог живота.Отац је доносио „Политику“ с дано закашњења, читали смо је – уз лампу на гас која је стајала окачена на зиду до .електрификације, с јесени 1969-те…

Омиљена рубрика моје мајке била је рубрика, Да  ли знате? Пратим је и данас…

Знала је напаметнаизуст Косовски циклус; све песме о Милошу Обилићу, Ивану Косанчићу, Милану Топлици и, наравно, о Краљевићу Марку. Ни дан-данас није ми јасно откуд толико меморије и сликовитости у рецитовању чудесних епских творевина србског рода. Уверљивост и извесна занесеност – рецитовање у сликама, који су пратили то казивање, нужно воде човека у стање Косовског боја, нашег кошмара и запитаност над смислом живота појединца и народа. Можда одговор лежи у дугим зимским вечерима у Орану, када је Драгица читала те песме по хиљаду пута људима који су у породичним задругама, заједно “комишали кукуруз”, плели чарапе, ткали, свадбовали и туговали… Из тих дана проистекла је и њена трагична женска судбина – промашен брак и неостварена жеља да си “најде својега другара” у животу. “Рашо, чувај си својега другара!” Кат-кад заборав би потражила и у чашици ракије, у мучним монолозима са самом собом (које сам као дечак често слушао и оплакивао), али спаса није било! Наравно, она је све покривала у сфери крволиптајућег тегобног рада који је свакодневница изискивала, али душа јој је била рањена, а срце ретко кад срећно… Ушла је у вишу сферу живота, очекивала  је љубав и саосећање, али тога у два брака које је живела; ретко кад да је било.

Утеху је стварала снагом свог духа, невероватном радиношћу, штедљивошћу и умешношћу да ни из чега створи нешто.

У својству домаћице “Драгица Владина”, постала је институција. Свим женама била је узор у умећу тка(ја)ња, готовљењу јела, прављењу сира, шивењу на “SINGERICI” (коју је донела у мираз), и одржавању “градине”. “Градина” (башта) и погача, бејаху мера вредности жене Југа Србије. Умеће ткања черги, црга и покривки на разбоју се подразумевало, као и брига о кравама – млекарама. Где год бисмо прошли Србијом, свугде и вазда загледала је “виме” и слабине, процењујући “добра ли је млекара”. Градина бејаше огледало – од тога како ће формирати расад парадајза и паприке, па до тога какав ће ред (“маторњак”) паприке да буде. Лети није било довољно воде  “малко вода у реку” – потоку који је читаве године жуборио и с чијим хуком смо сви одрасли, па је вођена права битка за воду да се наврне градина. Међутим, већ 1972/73-ће довели смо прву воду из “Мртвице – данашње наше “Калемке”, удаљене 350 метара од наше куће. На старом римском извору, отац је направио каптажу, бетонски резервоар капацитета око 3000 литара и преливну комору и ми смо с јесени 1973-ће, имали купатило у кући. Купатило су нам правили илиТилинци, браћа самоуци Жика и Сава из Лозане, чији отац је крпио шпорете по селима.Десетак година касније, родитељи и ја, довели смо заједно са кумовима Ђорић Стојаном (отац Милутин “Олцер”) воду из “Крндари”, удаљену око 5000 метара. Купили смо два извора од Благоју Здравковића и Ображде. Булдожером за само један дан (?!) поставили црево у дужини од преко 5 километара и касније направили каптажу у “Крндари” на извору, а резервоаре –два од по  7000 литара, подно махале “Именци”, на око 450 метара од наших кућа. Те 1983-ће, 07. јуна, на дан мог окончања одслужења војног рока, преминула је очева мајка, моја баба Стојна, чуваркућа, која ме је подигла. Њене последње речи на степеништу болнице – која ми је с разлогом бројних смртних случајева постала синоним мртвачнице, бејаху: “Немој да идеш с тату у план(ин)у..! Знала је сиротица за страст мог оца Владе за рабаџилуком и доживотном борбом са планином и балванима храста, букве и габра. Није вредела бабина заклетва, аманет заправо. Били смо дужни 11.500.000.- динара (еквивалентно данашњих 8-9000 ЕУРА), па смо од њене смрти, наредна четири месеца сваки дан довлачили трупце са Радана – рејон Живанско, Обрашка Река, Борински Скок, Катино ливаче, Лисичји лаз…

Дотерали смо, исцепали, уметрили и продали преко 1000m3 дрва. Искакали смо из трактора отац и ја истовремено, да останемо живи а исти је бивао скршен у рејону ливаде – Живанско. У покушају да заштитим Мајчицу да не диже тешко дрво, умало нисам остао без десне шаке 27. августа 1983-ће, изнад Спомен-дома, где нам бејаше рампа утоварна…

Рабаџилук, сеча и утовар дрва, превртање пуне приколице с дрвима у провалију, продаја дрва по селима око Бојника, све до Лесковца, трајно су код мене створили отпор према овом мучном послу од којег је тежи једино – рударски. Корист из овог посла је овладавање тајнама рабаџилука, могућностима трактора и спремност да се ишчупа из сваке невоље. Истрајност и неодустајност, то је наук Ивањског дечака коју ћу носити собом до краја живота. У борби са природом нема глуме, све је онако како реално јесте.

Кад обарам букву, прво је осмотрим са свих страна. На којој страни има више гране, на тој “штилком” вадим ивер. Гране притежу и буква ће пасти на ту страну. Морам да пазим на ветар: ако има ветра, може букву да поврати на мене. Ако је буква при пању метар и по у пречнику, при обради буде двадесет до двадесет пет кубика дрва. За радно време оборим две такве букве и обрадим педесет кубика…

Моја Мајчица је барабар (заједно) с нама ишла у рабаџлук, дешавало се често и без хране по цео дан. Кршили смо кола, “оплен” посебно, цепале су се гуме, лепили смо их на лицу места, претоваривали дрва и – успевали. И дан-данас, у устима памтим укус букове коре и постао сам трајно жедан!

Током тог рабаџилука сусретао сам се у дубини Радан-планине с копривама високим три метра, с вучјим јазбинама, с поскоцима, савршено прилагођеним окер-браонкастој земљи пута…

Влада из Ивање је век провео борећи се с балванима и планином. Савршено је владао тајнама овог мучног заната. Научио сам да и најголем труп (дебло букве дужине више метара, широко 1,5м.) може да се релативно лако утовари у кола коришћењем “лега” које се прислоне на кола. Направио је у Лесковцу скроз метална кола (“гвоздена”), само су точкови били “шеснаескиње”, с гумама 6:00 R 16, као предњи тракторски точкови ИМТ 533/539.

Користио је сајлу за самоизвлачење дрвета, користио је полугу и “на прекрат” померао и извлачио трупце и дебла из којекаквих скрколија где су била запала, па су их нормални људи (читај, слабићи!) остављали. Његов рад најбоље је описао Милош Јелић, честити и правдољубиви управник Шумског погона „Стругара“, изнад наше Деливоде. Родом из села Добри Дол, покрај Иван-куле, имао је разумевање за очеву борбу с природом, илуструјући то онима који су му приговарали „зашто Влади дава дрва“, речима: Слушај, роде! Ако ти извучеш само један пањ-пењугу  које Влада ишћера из јаруга и скрколија, даћу ти па ћерај све што су моји фурмани довукли на Стругару…

Чика-Цања (Станко Љубић, велики очев и пријатељ наше куће, које пријатељство Миломир и ја продужавамо) ми је испричао –  кад су га једном обишли у Добром Долу да су седели на буковим пањевима уместо столица, што понајбоље илуструје његов однос према материјалном…

Његови шумари-Бора и Сава из Власинци, сазидали су по неколико кућа у Лесковцу, а он је према свима њима испољавао благи, немушти презир. Нека ти је слава, чика Милоше, људино старог кова, огледало људског образа и горштачке душе!

Слика  са Радан Планине... Поглед према врху Петровац. Лето 2013. Фотодокументација Заветина

Слика са Радан Планине… Поглед према врху Петровац. Лето 2013. Фотодокументација Заветина. (Старија сестра аутора, Мирјана)

Као петнаестогодишњак, отац је отпочео борбу с Радан-планином. Најпре с мршавим кравицама, подупирући, гурајући кола снагом рамена, а потом и са воловима. Од седамдесетих година двадесетог века, укључивао би кат-кад и два задружна “зетора” од по 50 КС које су возили мој ујак Милун Ђорић и Бора из Мијалицу (Борисав Јанковић, село Мијајлица). Средином 1980-те купио је ИМТ-533, а 1983-ће и новији, ИМТ-539 који  поседовасмо до септембра 2007-ме године. Крајем, октобра 2005-те, руинираног, репарирао сам га у потпуности, тако да данас тај трактор, упркос очевој бахатости, изгледа као нов…

Завршио је у сремском селу Бољевци, иза Сурчина код мог колеге, мајстора из Института безбедности, извесног  Милошевића, који узгаја рано поврће, салату и сл.

Влада бејаше врло скроман – није патио ни од каквог формализма. Приликом одласка “у плану (планину)”, њему је био довољан клип куваног кукуруза, као и саборцима оца му, Драгутина, на Солунском фронту. “Тија дан кажем себи да сам робијаш, има само да радим, нема ‘леб, нема вода…”, говорио је. Слично је поступала и моја мајка. Е, по повратку од работу, настајало је мало славље – ручало се чувено “пржено“ (паприке, парадајз, јаја и брашно, по посебној рецептури знаној само јужњацима), нешто меса, а нашла би се ту и покоја лубеница, купљена претходног уторка на пијаци у Бојнику…

Са планином отац је, немуштим језиком, разговарао и договарао узајамне борбе. Тајновитост тих предела – Лисичји Лаз, Борински Скок, Катино ливаче, Кујовића ливаде, Трораскрсје – Пирамида, Стругара…; остала је енигматична и дан-данас. Чудан је дозив који га гора шаље души мојој, готово сваконоћно.

Из врелине августовске, планина је страшном олујом, знала да лето претвори у позну јесен. Громови, провала облака, студене капи кише, ветролом и бујице силне…

Једном приликом, “на руке” спуштао сам низ Обрашку реку, најпре задња а потом и предња кола. Спустио би их по десетак метара на рукама, а онда их откачио наредних двадесетак, на самосурвавање. И тако, до “Крндари”. Руке су ми вазда биле крваве и изубијане, али био сам поносан на дело спартанско.

Једном приликом када је Драгољуб “Џарла” (Симић, од оца Марка) из Оране, отео труп у Живанци очевом партнеру Лимчи, Влада је само у шортсу отрчао до те махале и пресрео насилника. Овај је потегао пиштољ, али је отац ставио секиру под грло његовој жени која је водила краве с пленом и Драгољуб се предао и истоварио дебло које је заотео…

Недеља, проклета недеља! Мислио сам да је због наших породичних мука Тома Здравковић из наше Печењевце, и снимио тај хит. Недељом, пошто је радним данима отац радио у магацину сеоске задруге, обављали смо најтеже послове. А њих бејаше – хиљаду. Пошто су саградили шталу, плевњу, амбар, ископали бунар и купили ливаду од Миливоја Јовановића зв. “Шваба“, да више не идемо беспућем, низ реку, родитељу су кренули да граде водовод у “Калемке” тј. у Мртвице Именске.

Дотеривали смо шодер, камен, цемент и то запрегом. Чинило ми се да ће краве да ми истргну руке из рамена, док сам их водио узбрдо ка самом изворишту, да што више приближим материјал каптажи. Није било одмора, ни одустанка. Голи физички рад, сурова борба са законима физике и неодустајни меч са природом. Краја му није било, запамтих душом детињом…

Ангажовао је Влада и раднике, углавном Цигане из Оране и Магаш. Они су копали земљу, полагали црево, утоваривали камен, стајско ђубриво, глину и слично, за пта су били солидно плаћени. Илустрације ради, за два-три дана рада могао је да купи џак брашна од 50 килограма, док су наше (пра)бабе окопавале кукуруз и радиле пољске послове код богаташа пре другог светског рата, за један килограм брашна дневно…Није чудо ни зашто је динар имао златну подлогу у то доба!

Ручали смо и радили заједно. Од њих сам научио да је несебичност дар божји и да је срећан човек само онај који дели овоземаљска добра.За нас су они били добри или лоши људи и без одреднице „Роми,“дакле као и сви други. Уосталом, погани и рђе има у свакој фамилији, роду или нацији, али љ у д и  су оно што је обележје сваког времена јер њихова дела супротстављају се п р о л а з н о с т и која све разједа и поништава.

Једном приликом, “трупац” – буково дебло, откачило се низ стрмину. У том моменту, отац се затекао испод самог балвана који је  по инерцији, добио велико убрзање и буквално сламао све пред собом. Отац је искористио мало удубљење и легао  у њега да се колико – толико сакрије. Међутим, крај трупца га је ударио је и сломило направио му отворен прелом вилице. Иако сав раскрвављен, инсистирао је да му др Божидар Гудељевић (Божа из Нове Тополе, породични пријатељ) “на живо” зашива рану, што је овај и учинио…

Владин сусрет с природом, можда најбоље одсликава његово прожимање с водом. Сусрео се с морем као Титов гардиста на Брионима 1949-1952. године. Тамо је научио да плива и био је поносан на то своје умеће, које је било реткост међу житељима његове Подгоре.

“Пливај Владо, немаш овој море у Ивање”, говорио је себи на Брионима, и, наравно, пливао. Средином шездесетих, у присуству своје Драгице и чика Божидара-Жике Аризановића, препливао је Саву, на простору између Бранковог моста и Старог моста (предратно Сајмиште). Лета 1973-ће остварио му се сан и посетио је СССР односно Русију. За њега је то било откровење; по десет пута читао је Стаљинградску, Лењинградску, Курску и остале битке Отаџбинског рата. Дивио се Стаљину и руском човеку који су ослободили свет од Хитлеровог фашизма, зла које је уморило очеве моје Драгице и оца, дедове моје ДРАГУТИНА и ВЕЛИМИРА. Његов однос с водом био је загонетан. Пошто смо довели воду из „Мртвице-Калемке“ и из „Крндари“(1973&1983-ће, са 350 тј. 5000 метара удаљености), почео је да се занима за воду, превасходно практично, али с дубином филозофа.

Каптирати извор; постаје његово умеће и дар природе. Каптирао је поред тих изворишта, извор Добривоја Соколовића, Спомен-чесму у Оранској реци коју је подигао 01. септембра 1979. године у част брата Станијана и страдалника из Ивање, као и бројне друге изворе. Прочуло се било његово умеће, људи су га звали, а он је обезбеђивао изворишта воде у складу са законима природе. Користио је глину за каптирање воде и мудро пратио њен ток настојећи да је сачува за водоток. Говорио је како “ни Немац није успео да подели воду да буде свима подједнака”, јер она вазда стреми последњем кориснику, оном ко је на најнижој тачки од изворишта. На мене је пренео презир од штрокавих, нездравих водовода по систему “гурни црево у вир и пиј жабе и пуноглавце”, којима Србија нажалост, обилује.

О природњаштву Владином, понајбоље говори и његово умеће поступања са животињама, понајвише са говедима.

Отелио је преко 500 крава! Ретко му се догађало да му теле не остане живо. Некад, користио је помоћ више својих сусељана, али никада није покидао краву. Пошто би је отелио, узимао је ракију – препек или комовицу, и пажљиво испирао материцу. Извадио би постељицу, испрао унутрашњост и омогућавао крави да преживи. Ветеринари су му признавали умеће и практично успехе које је имао. Уколико би се говече задавило великом  крушком или тврдом јабуком, провлачио му је гумено црево “кроз једњак, омогућивши му да дише, а онда “сас жегру” стуцао воћку, док не прође једњак.

Сам је штровио вепрове, стављао им брњке, да не рију. Уредио је, заклао и педантно раскрчио преко 1000 свиња. Јео је и живо свињско месе, онако штоса ради…

Ранко Соколовић у свом сеоском родном дому у Ивању (махала Весинци). Фотодокументација Заветина, 2013,.

Ранко Соколовић у свом сеоском родном дому у Ивању (махала Весинци). Фотодокументација Заветина, 2013,.

__ Одломци из обимног рукописа “Златна капија”  Ранка Соколовића (1960, раданско Ивање – ).  Ови публиковани одломци не могу се прештампавати, преузимати и користити без изричите дозволе уредника и издавача, и самог аутора!! Молимо да се уважи ово упозорење, јер не бисмо желели да имамо расправе са издавачима-гусарима, и другима…

__ Погледати Увод: https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/2014/01/15/%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%BE-%D0%B8-%D0%BC-%D0%B0-%D1%9A-%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0007597 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s