ГАЈЕВА РЕФОРМА / Ранко Соколовић

 

Водопад - Топило - Кућиште

Водопад – Топило – Кућиште

Било би штета, када не би смо читаоце упознали са текстом штампаним 1903.године у Задру, у Органу Српске Народне Странке бр. 6 од 6 (19) фебруара те године, листа XXIV.
Први реформатори хрватске књиге, Људевит Гај и његово друштво, узели су српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нису никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име као опште народно и да ће после по себи српски језик прозвати илирским. Томе се Срби не могаше приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и народне – културне традиције сувише живе, да би се могли, по примеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена свог и језика народног може само народ без историјске свести…
По примеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала, новија генерација хрвата почела  да  се  одушевљава  за  хрватство. Ту  им  је сад као наручен дошао из Загреба Ђуро Даничић. Пошто су хрватски прваци измамили од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским, они се после тога нису само на томе уставили, да га тако називају у границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Тројединици и на простору, докле допире власт аусто-угарска.
Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је кајкавштину ЗАМЕНИО ЈЕЗИКОМ СРПСКИМ, толико је исто за тај препорођај урадио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме хрвати треба да подигну споменик, јер је он више него икоји хрват учинио, да се оснује Велико-хрватство.
Онај ко жели да сазна о каквом се страховитом фалсификату ради у овом случају, нека проучи особито Белићеве (Проф. др Александар Белић), расправе о српском језику, из којих ће видети да су све три варијанте: ијекавска, икавска и екавска заправо, варијанте српског штокавског говора.
Дакле – док је хрватима за стварање њихових политичких и политикантских тежњи служило ИЛИРСТВО, они су се њим служили, но чим су постигли свој циљ, они су га безобзирно претворили у хрватско (хрватство) и све што је из тога произашло, а о чему је историја већ донела свој суд. Они су најзад користећи се једном безобзирном политичком игром, отишли још и даље, озаконивши некаквим уставом и његовим чланом 138. нечувену ствар, јер им се дала могућност да тај новокрштени српски језик наметну – не само Србима  у  Хрватској као хрватски, већ и далеко изван оквира тзв. Хрватске републике. А тај члан 138. Устава гласио је: У СР Хрватској у јавној је употреби ХРВАТСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК – СТАНДАРДНИ ОБЛИК НАРОДНОГ ЈЕЗИКА ХРВАТА И СРБА У ХРВАТСКОЈ, који се назива ХРВАТСКИ или СРПСКИ.
Дефиниција је – упркос лукавој игри речи – паклена и добро смишљена. По њој  испада, да Срби немају свог језика, већ употребљавају стандардни облик народног језика Хрвата?!?
Друга бесмислица о србско-хрватском језику утолико је већа, што хрватски језик као такав већ одавно не постоји. Сетимо се нпр. да је руска Царица Катарина Велика припремила 1787.године један упоредни речник на двадесетак језика. У њему су била разна словенска наречја, њих дванаест на броју међу којима и српско, хрватског, међутим није било…
Али, ако су усвојили српски језик (штокавски, ијекавски дијалект) за свој књижевни језик, хрвати се с њим никада нису сродили, никад нису схватили дух језика, ни схватили осећања језика. Осим тога нешто из незнања, нешто из тежње, да свесним извртањем на силу створе свој сопствени језик, хрвати су током времена створили једну накарадну верзију српског језика, који су утолико више искварили, што су на њега применили немачку синтаксу и дух језика.
Признати истраживачи Суровјецки и Шафарик говоре даље у свом делу о речима у енглеском језику, које могу да се објасне само помоћу словенског и то – у првом реду – помоћу српске говорне варијанте, као на пример:

           Енглески                    Српски

to beе…………………….бити
murk………………………мрк
murky…………………….мрк
mute………………………мутав
meat………………………месо
to stoop………………….ступати, ступити
sty…………………………стој!…(etc)
 
Ми смо овде приказали само неколико примера, које су навела наша двојица слависта. Међутим, ова листа би могла да се продужи у недоглед, што је само доказ, да би једна темељита и  савесна језичка студија у том смислу, донела (упркос већ постојећем напретку  лингвистике  у  наше  доба), неочекивану  светлост,  која  због  збрке  о  Пелагзима, Варварима, а у најновије доба и о Индоевропљанима, није још у потпуности могла да буде расветљена.
У вези с тим, да одмах упозоримо на један занимљив чланак Милоша Црњанског, под насловом: Откуда потичу имена наших река и брда, који је он написао  као синтезу својих запажања, специјално за београдски недељни лист НИН, средином 1980.године.
Свој чланак Црњански је отпочео цитирањем закључака америчког професора и археолога Albright-a: THEIR NAME ARE SOMETIMES PRESERVED FOR THOUSANDS OF YEARS.
Ту мисао амерички професор је написао са жељом да потврди, да БРДА и РЕКЕ својим именима сежу до најдаље прошлости, што су утврдили – на разним географским   подручјима   –   не   само  археолози,   већ    и   географи,   лингвисти   и историчари. У овом конкретном случају, Црњански је мислио на брда, реке и места Енглеске, која су накнадно добила англосанксонска и скандинавска имена; међутим, на античким Птоломејевим картама, па и у старим споменицима Ирске, Велса, Енглеске и Шкотске, она су другачија…
Када се упореде са именима наших брда и река, она су, заправо древна имена, са њима веома сродна, а нека су просто истозвучна с географским именима у балканским српским земљама….
Пошто је паралелно представио имена мноштво брда и река на Британском острвљу и у српским земљама на Балкану, Црњански при крају закључује: И друге речи хидрографске на Британским острвима звуче славофоно.Тешко да су то транскрипције преписивача. Свакако, да у именима и наших и британских има – можда још старијих, санскритских корена и санскритских веза, али ТЕШКО ДА ЈЕ СЛОВОФОНОСТ КЕЛТСКИХ И НАШИХ РЕКА СЛУЧАЈНА. По нашем мишљењу, то су знаци преисторијских додира и веза! Превасходно језичких…
Сасвим на крају своје кратке, али садржајне расправе, Црњански нас обавештава, да имена словенског порекла, нпр. у Шкотској, задају проф. Chadwic-u много главобоље, па наводи која су: УЛИЈЕ (ULLIE), затим LADO и MALENA… Црњански закључује, рекавши да се ради о малим шкотским речицама: Ми мислимо да су словенска!
Ирска на длану*[1]“Звала се Теа и једна келтска легенда каже да се древни ирски краљ по имену Еримхон у њу лудо заљубио у Шпанији и намамио је да дође у његову домовину. Као свадбени поклон дао јој је најлепше брдо у целој Ирској и назвао га по њој.
Брдо Тара, како се данас зове, нежно се издиже из једног од најбогатијих европских пашњака, смарагдног пејзажа по коме су разбацане хумке, насипи и монуметално камење. За оне који су овде живели пре 6.000 година било је то најсветије место на земљи, где су се одржавала крунисања, фестивали  и о коме су се испредали митови, тачка уласка у пакао где мртви вечно бораве.
Ових дана брдо Тара не само да је једно од ирских најлегендарнијих места, већ је постало и центар једне од најжешћих контроверзи. Планери путне мреже у овој земљи, у жељи да смање саобраћајне гужве у предрађима главног града Даблина, удаљеног одавде само 40 километара, припремају аутопут са четири траке који треба да пролази кроз живописну долину Скрајан која лежи источно од брда.
Конор Њуман, археолог на Националном универзитету Ирске у Галвеју, који је овој регион проучавао 13 година, потврђује изнете аргументе и додаје да аутопут треба да прође управо кроз средину археолошке зоне.
Када је ведро, велики део срца Ирске може да се види са врха Таре. Као на длану види се Брежуљак талаца иза кога излазе сунце и пун месец, а датира још из 2500. године пре наше ере. Дрвени камен за крунисање познат као Лиа Феил био је место инаугурације 142 краља који су, како каже предање, овде владали. Свети Патрик, заштитник Ирске, путовао је на Тару 433. године да би одмеравао снагу са чаробњацима.
У скорије време, 400 ирских патриота погинуло је у бици са британским војницима на врху брда, а књижевница Маргарет Мичел је име овог брда узела за назив плантаже Скарлет Охара у свом роману “Прохујало са вихором“.
Наредна одлука у рукама је Дика Роша, министра за заштиту човекове околине, који треба да одлучи да ли ће издати дозволу за ископавање и измештање археолошких занаменитости. Без обзира шта одлучи, обе стране верују да ће се цео случај завршити на суду.”

Водопад - Топило - Кућиште

Источна капија Царичиног Града Јустинијана I , подно Радан-планине


[1]  Политика”, 28.02.2005.г.

ЛеЗ 0007604

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s