ГВОЗДЕНИ ПУК / Ранко Соколовић

                                                  ГВОЗДЕНИ ПУК

Пусторечки и Јабланички витезови Карађорђеве звезде[1]

ПОДГОРА Косанчић Ивана, садашња Пуста Река, Топлица и Јабланица су крајеви у јужној Србији са богатом историјском традицијом. У оба светска рата дала је више истакнутих бораца и војсковођа. У ослободилачким ратовима 1912-1918, Јабланичани и Пусторечани потврдише своје људске вредности и своју љубав према отаxбини. Слобода и част били су им вреднији од живота и имовине. У првом светском рату, у великим биткама славне епопеје српске војске и српског народа: на Церу, Колубари, Дрини, Мачковом камену, Гучеву, потом преко албанских гудура, Драча, Солуна, Кајмакчалана и других бојишта, на бусијама и утврђењима, многи Јабланичани жртвоваше своје животе за слободу Србије.

Присилна мобилизација српске омладине, коју су Бугари намеравали да супроставе својим очевима на Солунском фронту, као и злочини, основни су разлог народног устанка. (Топлички Устанак, 1917. године)

И у позадини непријатељског фронта, у окупираној Србији, за време јабланичког комитског покрета 1916-1918. и Топличког устанка, ПОДГОРА се против бугарске окупације и тираније листом дигла на устанак. Комитске војне јединице јабланичког среза обухватиле су преко 2500 добро наоружаних добровољаца. Фебруара и марта 1917. године Подгорани, предвођени капетаном прве класе Милинком Влаховићем и Костом Војиновићем, зв. Војвода Косовац, командантима Јабланичког и Копаоничког комитског одреда, у сто жестоких, већих и мањих, борби с Бугарима и Албанцима у бугарским окупационим јединицама, у 66 места и насеља исказаше патриотизам и потврдише да су им слобода и част вреднији од живота. Бугарска војска и Арнаути (Албанци) у њиховој војсци, за време угушења јабланичко-топличке буне, у марту 1917. извршили су масакр и спаљивање села у Јабланици: убијено је и стрељано 2045 лица, од тога:1286 устаника, затим 302 жена и 209 деце. Бугари су спалили скоро сва села, 18407 зграда, од тога 4031 кућу. Бугари и Албанци са Косова и Метохије, у окупаторској војсци, уништили су сељацима скоро сву имовину и опљачкали сточни фонд и покућство. До краја бугарске окупације и особођења настрадало је још 705 Подгорана у бугарским апсама, јазбинама и заробљеничким логорима.

Подгорани на Солунском фронту борили су се у саставу Прве српске армије: Моравске и Вардарске дивизије, затим Друге армије – Шумадијске и Тимочке, Треће армије – Дринске и Дунавске дивизије. Било их је и у познатом Добровољачком одреду, потом у комбинованој и Југословенској дивизији, па у српским резервним трупама, као и у савезничким армијама. Њих 2000, односно 4000 борило се на суровим бојиштима дугог Солунског фронта. Борили су се све до ослобођења домовине и били скоро десетковани. Неколико стотина је оставило кости на крвавим мегданима, а највише Кајмакчалану у борбама са Бугарима.

Сакупити сва одликовања старих ратника Подгоре – Солунаца – значило би прелистати и део наше славне и бурне српске историје о ратном војевању и умирању по поприштима Солунског фронта. Међу најхрабријим српским јунацима и најпознатијим ратницима било је из Подгоре преко сто тридесет носилаца највиших српских и савезничких одликовања: Карађорђеве звезде са мачевима, златне Медаље за храброст “Милош Обилић”, Белог орла, затим француске Легије части, руског Крста Св. Ђорђа, па енглеских и италијанских медаља и крстова. У Србији има мало крајева попут Подгоре који се могу похвалити са толиким бројем хероја-витезова Карађорђеве звезде са мачевима из Првог светског рата.

У легендарном и надасве најчувенијем пуку српске војске, у Другом “гвозденом” пешадијском Пуку “Књаз Михаило” Моравске дивизије, првог позива, било је највише Јабланичана, Пусторечана и Топличана. Они су дали у овим борбама најбољи пук, који је учинио чуда у нашим ратовима. Чувени 2. пешадијски пук, првог позива у миру је имао гарнизон у Нишу, а у рату мобилисао се у Прокупљу, где се налазила окружна пуковска команда. Храброшћу, чврстином и високим борбеним моралом у ослободилачким ратовима 1912-1918, пук се прочуо и јунаштвом задивио скоро све савезничке војске, па њихове војсковође, владе и народе. У великим биткама на Куманову, на планини Бабуни, Бакарном гумну код Прилепа, пред Битољем, на Брегалници, па на Церу, Колубари, Дрини и на читавом Солунском фронту и на многим другим местима и бојиштима борци овог пука пронели су славу, патриотизам, слободарство, јунаштво и победу српске војске и српског народа.

У рату с Турцима 1912. године ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК “КЊАЗА МИХАИЛА” чинили су Топличани, Јабланичани, Пусторечани и Заплањци. У другој и трећој  чети 4. батаљона били су само Јабланичани и Топличани. Уочи рата, 7.октобра 1912. године кад је пук пошао из Прокупља у рат против Турака бројао је: 60 официра, 445 подофицира и каплара, 4210 редова и 29 музичара. Овај пук првог позива попуњавали су српски војници у најбољој животној снази, од 21 до 31 године старости. На крвавом али победоносном путу, пук је имао и велике губитке али је стекао и бесмртну славу. У борбама с Турцима код Битоља из строја овог пука избачена је 1/5 војника! У борбама с Бугарима, само на Грљенским положајима, у једном батаљону пука од 15 официра, колико је кренуло у рат, преживело је 3, а од 1500 војника примирје је дочекало само 200 храбрих бораца. Славни пук је само за месец дана непрекидних борби с Бугарима, изгубио 33 официра и 2120 војника и подофицира. Пук је изгубио и свог првог команданта пуковника Ђиру Даскаловића, пореклом Пироћанца. Од 4500 бораца, у рату с Турцима и Бугарима, од 1912. до 1913. године, из строја Другог пука избачено је или погинуло 3000 војника, а од 60 официра 48 је храбро погинуло или рањено. И није чудо кад изгину официри или буду тешко рањени, што су подофицири овог пука предузимали команду и командовали четама, а каплари – водовима! Било је више случајева да су обични редови преузимали команду! Није мали број ратника овог чувеног пука, који су 1912. године пошли у рат као редови, а вратили се 1918. године у чину капетана, па чак и мајора.

О том борбеном моралу српских војника уверљив запис оставио је њихов противник и окупаторски војник, каплар 11. пука 9. аустро-угарске дивизије у учесник Церске и Колубарске битке и познати књижевник Егон Ервин Киш. О њима он каже.”Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа, јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио Шатобријана да неумитна сила-воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу“.

Други пешадијски пук првог позива, од педесет пукова, колико је бројала српска војска, једино је он носио почасни назив “Гвоздени пук”. Славно име “гвоздени” пук није добио ни од Краља, ни српске Врховне команде већ, сасвим спонтано, од самих српских војника других пукова, а због изузетне храбрости и великих ратничких подвига на бојном пољу крвавог Балкана. А знало се у целој српској војсци, па чак и у окупаторској регименти, да тај пук и по цени великих губитака не одступа са бојног поља без командног наређења. Непријатељ, кад би сазнао да је испред њега Други “гвоздени”, задрхтао би и хватала би га паника. Знао је да овај српски пук увек у борбу иде до краја-или победити или изгубити, трећег није било. Tertium non datur! Од њега су се нарочито плашили Бугари. Кад је 1913. на Брегалници Други пук кренуо на јуриш, чула се панична повика бугарских војника: “Бегајте! Бегајте! Иде втори жЖЕЛЕЗНИ! Иде ЛУДИ пук!” Један заробљени виши бугарски официр изјавио је српском команданту:”Цео дан на једној чуки борисмо се и борисмо се са “железним” пуком. Пет пута нас “железни” истера из наших редова. А и ми њих пет пута најурисмо са чуке. Но, не лези враже! Пред саму ноћ “железни” освоји чуку и наше редове. Моји војници побацаше оружје и опрему и дадоше се у панично бекство. Војници су бежали и гласно викали:”Бегајте! Бегајте! Јури ни луди “железнипук!” Тога дана и једни и други имали смо велике губитке. На чуки само леш до леша убијен српски и бугарски војник. То је права људска касапница и страхота”. У рату с непријатељем српски војници и команданти других јединица били су слободнији и сигурнији кад је уз њих Други “гвоздени” пук, тада би војници шапутали: “Пожурите, ево нам гвоздењаци. Знали су његову изузетну храброст и његове велике ратне подвиге на бојном пољу. И сваки српски командант био је сигурнији у борби кад је знао да је “Гвоздени” пук испред њега или у позадини фронта.

Други “гвоздени” пук, у свим борбама и великим биткама, борио се са великим пожртвовањем, упорношћу и истрајношћу. Био је у стању да и по цени најтежих губитака, до задњег часа брани положаје и прелази у јуриш и онда када би свака друга војска почела да одступа. Скоро сваку борбу завршавао је силовитим јуришем на бајонет. У томе је био без премца. На жалост, велики број од храбрих војника никада се није вратио својим кућама. Већина је изгинула на бојном пољу. Скоро сви они прешли су сурова бојишта Србије, гудуре Албаније, крвави Солунски фронт и делили судбину српске и савезничке војске. И зато је у овом прослављеном пуку било и највише јунака и највише носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, највишег ратног одликовања Србије и бројних највиших савезничких одликовања. Било је села у Јабланици и Пустој Реци са више хероја и носилаца Карађорђеве звезде, као што су: Гајтан 18, Реткоцер 16, јабланичка Стубла 13, Туларе 10, а са пет Губавце, Медевце, Обилић, са 4 Мркоње, Пусто Шилово, са 3 Дубово, Каменица, Дубрава, Свирце, са 2 Боровац, Боринце, Речица, Брајина, Доње Коњувце, Рујковац, Косанчић, Лапотинце, Сијарина, Чокотин, а са по  једном Богуновац, Бојник, Врапце, Газдаре, Горњи Брестовац, Вујаново, Драговац, Дренце, ИВАЊЕ, Кривача, Лебане, Леце, Добра Вода, Нова Топола, Петровац, Петриље, Пороштица, Сијаринска Бања, Славник, Црни Врх и Штулац. О најхрабријим јунацима Другог пука певале су се песме и указивано им је посебно поштовање.

Прослављени Витез Карађорђеве звезде Миладин Поповић из Гајтана, песник и гуслар, о храбрости и јунаштву Другог “гвозденог” пука, у песми “Бој на Горничеву”, између осталог пева:

 

“То не беше соко тица сива

Ни са њиме тићи соколићи

Већ командант од другога пука

А са њиме МОРАВЦИ јунаци,

што је дика целој српској војсци.

То су они бирани јунаци

што германској сили одољеше

И челичне ланце раскидоше

И Бугарске армије разбише

Краљу своме образ сачуваше

И целоме свету доказаше…

Да Срб више роб не може бити,

За слободу крв не жали лити…”

У суровом ратном вихору, у борби на живот и смрт, у бојном такмичењу ко ће бити најхрабрији међу храбрим српским војницима, многи Подгорани су од обичних редова постајали подофицири, нижи и виши официри. У Подгори (Пустој Реци и Јабланици) било је 72 нижих и виших официра и то : 12 потпоручника, 12 поручника, 43 капетана, 8 мајора, 2 потпуковника и 2 пуковника. Они су носиоци 149 Карађорђевих звезда са мачевима, 10 Легија части и 6 руска Крста Светог Ђорђа.

Од редова у чин потпоручника унапређени су : Лука Кнежевић из Брајине, Бошко Јововић из Гајтана, Светозар Миловановић из Газдара, Иван Д. Булајић из Дубраве, Илија Мићуновић из Медевца, Вукосав И. Петровић, Илија Т. Лукић, Мирко Ј. Васиљевић и Недељко Перовић, сви из горнојабланичке Стубле, и Милош П. Јовановић из Реткоцера (Спонце), Илија Плавшић из Боровца и Стојан Савић из Црног Врха. У чину поручника из првог светског рата су изашли : Грујица Перишић из Губаваца, Петар Павловић и Машан П. Радовановић из Медевца, Милутин Драговић из Обилића, посланик и сенатор, Крсто Жугић из Реткоцера, Михаило И. Перовић и Ристо И. Перовић из јабланичке Стубле, Станко Влаховић и Вукашин Ћаловић из Тулара, Јордан В. Игњатовић из Речице, Миљан Перовић, посланик из Чокотина и Цветко Н. Стојановић из Црног Врха.

У чин капетана унапређени су : Арсеније Микарић из Богуноваца, Ранђел Стојичић из Боринца, Мико Милошевић из Врапца, затим Миладин Васовић, Максим Ђуровић, Ђуро Перовић и Влајко Петрушић, сви из Гајтана, потом Илија М. Богдановић из Горњег Брестовца, Костадин С. Богдановић и Стојадин Анђелоковић из Косанчића, СТЕВАН Т. СОКОЛОВИЋ из Лапотинца, Михаило С. Голубовић из Леце, Стеван Смајовић из Мркоње, Михаило Перовић и Новица Перовић из Обилића, Андрија Б. Петровић из Петровца код Лесковца, Божо Николић из Петриља, Петар Вукадиновић из Пороштице, Михаило Миловановић Геxа из Пустог Шилова, Крсто Михаиловић, Милован Перовановић, Симо Контић и Петар Цветковић, Радован Спасић Спасојевић, сви из Реткоцера, Благоје Николић Раденовић из јабланичког Свирца, Петар Савић из Сијарине, Новак Живковић из Пустог Шилова, Душан Ђ. Поповић и Радосав С. Ђаловић из Тулара, Милош Р. Перовић и Милован Церовић из јабланичке Стубле, Благоје Стаменковић из Шилова, Васо Влаховић из Прпора, Светозар Милчић из Лебана, Драгутин Бутуровић Драго из Пустог Шилова, Мирко Радојевић из Дренца, Зафир Трајковић из Бојника, Милош Перовић из Чокотина, Илија Жугић из Реткоцера, Благоје Додеровић из Маровца, Радивоје Денчић из Лебана, Максим Ђокић из Газдара и Милан Огњеновић из Старе Бање.

 

У чину мајора били су храбри ратници : Миливоје Јововић и Јеврем Недић из Гајтана, Радивоје Денић Рашко из Медвеђе, Цветко Г. Булајић из Дубраве, Милутин Радојевић и Бајо Милуновић из Мркоња, Стеван П. Рајчевић и Петар С. Спасојевић из Реткоцера, а у чину потпуковника Стеван С. Перовић и Сава И. Перовић из јабланичке Стубле, док су Радован Радовић  из Тулара и Бошко Кујовић из Стубле, произведени у чин пуковника.

 

Може се слободно рећи да је Подгора Косанчићева позната као крај у Србији са највећим бројем носилаца Карађоршеве звезде. Њих 133 је са златним војничким, затим сребрним војничким орденом и официрским редом Карађорђеве звезде са мачевима. Од тих 133 су носиоци : 62 златног војничког ордена Карађорђеве звезде, 60 сребрног ордена Карађорђеве звезде, а 26 је са Карађорђевом, звездом (I-IV) реда. Њих 133 носило је 150 најлепших српских одликовања, а 10 најхрабријих и француску Легију части, док су шест јунака са руским Крстом Светог Ђорђа. Најхрабрији међу храбрим јунацима српске војске са по ДВЕ Карађорђеве звезде са мачевима било је њих 15 : Илија Поп Тоне Илић, из Боровца, Ђуро Перовић и Влајко Петрушић, из Гајтана, Величко Петковић, из Доњег Коњувца, Божо Токовић, из Губавца, Стојадин Анђелковић, из Косанчића, СТЕВАН СОКОЛОВИЋ, из Лапотинца, Машан П. Радовановић, из Медевца, Милутин Радојевић, из Мркоња, Милутин Р. Драговић, из Обилића, Михаило Миловановић Геxа, из Пустог Шилова, Крсто Жугић, из Реткоцера, Михаило Перовић Малиша, из Обилића, Мирко Минић и Сава Перовић из јабланичке Стубле. Највише француско одликовање Легију части носили су : Илија Поп Тоне Илић, Максим Ђуровић, Стеван Соколовић, ДРАГУТИН СОКОЛОВИЋ из Ивање, Миладин Васовић, Симо Контић, Михаило Миловановић Геџа, Новица Лакић Перовић, Иван Милутиновић Ђурашковић, Илија Мазнић и Михајило Тмушић, са руским Крст Светог Ђорђа – Мирко Минић, Лука Перовић, Божо Токовић, Михаило Миловановић Геџа, Миладин Поповић и ИЛИЈА Поп Тоне ИЛИЋ. Било је и одликованих са Крстом Св. Марије и са британским и италијанским медаљама за храброст.

 

Српска висока одличја они добише у познатим биткама и борбама током 1914-1915. године на српским бојиштима: на Церу, Текеришу, Колубари, Гучеву, Мачковом Камену, Црној Бари, Сувобору, Богатићу, Косанином граду, код Љига, на одбрани Београда, на Авали, Белом Камену, Великом Поповићу, на Дрини, код Лопатна, Самуровића Ади, Костајнику више Крупња, Пецки, Вагонету, Малом Мокром Лугу, на Еминовим водама, код села Лонина испод Љубовије, на Бесној Кобили, Власини и Дреновој Глави, затим на Солунском фронту 1916-1918. године: На Коти 12-12, код села Бача, Добровине, Ешкиса, Камене чуке, Црне реке, Говедарника, на Кајмакчалану, Горничеву, Воштаране, код река – Бродске, Црне, Сакуљеве, потом на Острва, Чукама, код Велесела, Тепавца, Јаротока, Суходола, Коте 10-50, Радеша, Кожуха, Магленице, Кавадарци, Криволика, Црног Дрима, Редута, Црног Брода, Чеганске Косе, језера и на још многим и многим непријатељским тврђавама и бусијама. Сви они херојски се борише за ослобођење отаxбине и за уједињење југословенских народа. Они осветлише славу српског оружја и несебично проливаше своју јуначку крв за светлу будућност и слободу наших народа. Њихово јунаштво и стечена војничка слава задивило је читаво светско човечанство. На бојном пољу, од Ђевђелије до Триглава, добро су их упамтили агресори, окупатори и поробљивачи: Турци, Бугари, Аустријанци, Мађари, Немци и Арнаути. Ови српски јунаци били су, и биће, лучоноше садашњим и будућим нараштајима како се брани и воли слобода и своја драга домовина. О њима су остала ратна сведочанства, ратни дневници, записи и приче које надахњују и инспиришу и зато записујмо и чувајмо њихова имена.

 

Сви ти хероји, синовиГвозденогпука, свак на свој начин, испољили су слободарство, родољубље, витештво и изузетну борачку храброст и умеће. Они су на Солунском фронту пронели родољубље, самопожртвовање и војничке врлине свога краја, села и своје породице. Ишли су у борбе, јуришали и храбро гинули. У тој беспоштедној осветничкој трци, за испољено јунаштво и самопожртвовање, награђивани су највишим српским и савезничким одликовањима. Сви поменути примери храбрих војничких врлина Подгорана на Солунском фронту, подизали су код српских и савезничких војски борбени морал, подстицали војнике и обавезивали да се сачува име и стечени углед и одликовања, да се оправда поверење и да се у свакој прилици потврди добар глас српских војника.

 

НАЈХРАБРИЈИ српски војник- “Други Обилић” на Солунском фронту    ИЛИЈА ИЛИЋ (Поп Тоне, Боровце)

Прослављени херој из првог светског рата и Солунског фронта поднаредник Илија ПопТоне Илић, из Боровца, више познат под именом “Други Обилић”, био је најпознатији бомбаш читавог српског фронта. Његова неустрашива храброст на Солунском фронту била је легендарна. Овај ретко храбри српски ратник учествовао је у многобројним борбама и осам пута рањаван. О његовом јунаштву и ратним подвицима остала су сећања, песма и приче за садашње и будуће нараштаје. Љубав према Отаџбини Србији и патриотизам, била му је јача и од живота. Његове јуначке груди, храброг и резервног подофицира српске војске, красила су највиша српска и савезничка одличја: Карађорђева звезда с мачевима, три Златне Обилићеве звезде, затим француска Легија части, па руски Крст Светог Ђорђа, италијанска Златна медаља и многобројни други ордени. Илић је у свим ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. испољио највише војничке врлине и храброст.

Храбри редов српске војске Илија Илић, априла 1917. године налазио се на положају “Камена Чука”, у рововској траншеји своје ратне јединице. Тог месеца обилазио је српски положај прослављени француски генерал и командант савезничких трупа на Солунском фронту, Морис Сарај. У његовој пратњи налазили су се српске војводе и команданти армија Живојин Мишић и Степа Степановић. Обилазећи фронт генерал и команданти су застали код Илићевог рова. Из траншеје осматрали су бугарске положаје и гласно разговарали. Наједном француски генерал Морис обратио се војводи и команданту Друге српске армије:

–       Господине, команданте, треба нам бугарски војник.

Српски тумач је војводи Степи пренео генералове речи. Војвода је неколико тренутака нервозно и забринуто ћутао. Слушајући њихов разговор, у том тренутку, истрчао је из рова двометраш Илић и у ставу “мирно” стао испред команданта Степе:

–       Господине, војводо, шта Вам треба? – гласно и одсечно се обрати Илија.

Неколико тренутака војвода Степа је гледао одважног и храброг српског војника и рекао:

–       Јуначе! Треба нам бугарски војник.

Изненађен гестом добровољца војвода Живојин Мишић упитао је Илића:

–       Војниче, како се зовеш и из које си јединице?

–       Господине, команданте, ја сам редов Илија Поп-Тоне Илић из села Боровца, среза јабланичког, округа врањског, бомбаш Прве армије, 1. чете, 3. батаљона, шеснаестог пука “Цара Николе II”.Војници ме зову “Други Обилић”- одговори одсечно Илић.

 

Војвода Мишић се благо насмеши и обрадова што је Илић војник његове армије, па му је пришао и ставио му руку на раме и командантским гласом наредио:

 

–       Јуначе, иди и ухвати бугарског војника!

–       Господине, командант, ја ћу њега лако пронаћи и довешћу га – самоуверено је узвратио Илић свом омиљеном команданту.

Илија Илић, по одобрењу Мишића, напустио је положај своје јединице и посао на извршење борбеног задатка. Изненађени генерал и српски командант допустили су јунаку да искаже војничку довитљивост и храброст.

Док су генерал Морис и српске војводе обилазили положаје савезничког фронта, дотле се Илија Илић, користећи већ стечено ратно лукавство, непримећен приближио бугарском положају. Користећи природне шикаре, невреме и први сумрак привукао се једном бугарском рову и залегао на грудобран. Није дуго чекао. У рову се појавио официр. Попут горског риса, ускочио је у ров и бацио се на бугарског официра и ухватио га за грло. Изненађен и преплашен непријатељски официр био је у јаким рукама, веома снажног и кошчатог српског војника. Није се ни опирао, већ је молећиво послушао Илићеву наредбу. Њих двојица, један српски а други бугарски официр, неопажено су напустили бугарски ров и дошли на српски положај.

По њиховом доласку, убрзо се пренела вест међу српским војницима како је “Други Обилић” довео жива бугарска официра са непријатељског положаја. Вест је стигла и до генерала Сараја и српских војвода. Уследило је њихово наређење да редов Илија Илић са бугарским заробљеником одмах дође у њихово командно место.

Уз обезбеђење и пратњу, Илић са бугарским официром пречицом је стигао до стана свог команданта и рапортирао о извршеном војничком задатку и на крају им предао заробљеног бугарског официра. У краћем саслушању заробљеник је изјавио како га је ухватио Илић. Нагласио је да је Илићев препад био тако изненадан, хитар и јак да му се учинило дојам да га је ухватио медвед а не човек “ко да ме ухватило ванземаљско биће, нека сила из небеса“. Тада је француски генерал пришао Илићу, пружио му руку и срдачно му честитао на храбрости и јунаштву. Потом је са своје генералске униформе скинуо Легију части, прикачио је на српску војничку блузу, на храбре груди Илије Илића, у знак захвалности и војничког признања. И српски команданти честитали су Илићу изведен херојски подвиг и предложили га за највише српско одличје – “Карађорђеву звезду”, коју је добио 12. септембра 1917. године.

На Солунском фронту причало се и о натприродној снази и о томе како је Илија Поп Тоне Илић, САМ изгурао пољски топ на положај своје ратне јединице.

О Илићевом јунаштву и ратним подвизима остала су писана сведочанства. Једно је од њих, пожутело и искрзано, сачувано уверење о додели руског одличја Крста Св. Ђорђа III реда. Уверење је писао 25. децембра 1916. на положају Солунског фронта. Потпуковник и заступник наредбе команданта Прве српске армије, од 13. децембра  1916. године, потпуковник 16. пешадијског пука “Цара Николе” Стеван Радовановић, о јунаштву и испољеним херојским подвизима Илије Поп-Тоне Илића, пише: “Наредбом бр.226 команданта И Армије за 13. децембар 1916. године додељено је одличје Крст Св. Ђорђа III реда (бр.183733) редову бомбашу 1. чете 3. батаљона XVI пешадијског пука “Цара Николе II” Илији Поп-Тоне Илићу, из Боровца среза Јабланичког, округа врањског, а које је одличје послао Његово Императорско Величанство Руски Цар нашем Врховном Команданту, Њ. К. Величанству Престолонаследнику са још неколико одличја да се разделе најхрабријим подофицирима, капларима и редовима наше војске, а која му се предаје са овим наређењима у руке “.

У поменутом наређењу побројани су храбри Илићеви ратни подвизи, изведени у септембру и октобру 1916. године, и то :

У борби вођеној 27. септембра ове године, увече, приликом напада на непријатељске ровове на источној ивици села Брода, а на левој обали Црне Реке, први је прешао непријатељске жице и бомбама чистио ровове од непријатеља. Исте ноћи за време два непријатељска противнапада прикупио је бомбе од осталих војника и бацао их на непријатеља са којима се био прса у прса. Том приликом погинуло је од бомби, које је он бацио, неколико непријатељских бомбаша, један од њих је погинуо од сопствене бомбе, коју је држао стиснуту у песницу, не могавши да је баци. На тај начин (поднаредник Илић) спречио је заузеће саобраћајнице кроз коју је непријатељ вршио контра-напад и обезбедио одржање заузетог положаја”.

 

“За време ноћног напада извршеног 16. октобра тек. год. У четири часа, североисточно од села Грдилова, ушао је први у непријатељске ровове на Каменој Чуки и бацајући бомбе истерао је непријатељског контра-напада, жртвујући себе да би спасао чету, бомбама је омогућио повлачење чете са Камене Чуке, које је извршено по наређењу и по извршеном задатку последњи се сам повукао“.

 

” У дневном нападу, извршеном 16. октобра ове године и непријатељском контра-нападу, вршеном истог дана 1916. године, бацио је око 500 бомби у непријатељске ровове, у које су непријатељу долазила појачања. Кад је последњу бомбу бацио на непријатеља, узео је једног полу-мртвог рањеног војника, потпоручника Драгољуба Љ. Ђорђевића и на леђима га изнео из најјаче пушачане, митраљеске и бомбашке ватре, не хотећи да дозволи да његов водник, ма и мртав, остане у непријатељским рукама. За време преношења потпоручник Ђорђевић издахнуо му је на леђима”.

“31. октобра тек. год. бацио је више од 50 наших и непријатељских бомби и готово сам истерао непријатеља из једног рова”.

О Илићевом јунаштву и данас у Подгори круже приче. Другу Карађорђеву звезду Илић добио је 1917. године. Тужан глас о трагедији Јабланице, Пусте Реке и Топлице марта 1917. стигао је до српских ровова на Солунском фронту. Бугарски окупатор извршио је масовна стрељања становништва Јабланице и спаљивање насеља и села. Преко 2500 устаника, жена, деце и стараца побили су у јабланичком срезу и спалили око 19000 зграда. Укупан број жртава бугарских злочина био је преко 20 000 душа Подгоре. Ту кобну вест са великом тугом и зебњом примили су прекаљени ратници Јабланице, који су се борили у српским добровољачким и савезничким јединицама. Њих је највише било у прослављеном Другом “гвозденом” пуку “Књаз Михаило” Моравске дивизије. Тужна вест о погибији њихових породица дигла их је из ровова. желели су и по цену свог живота да се Бугарима освете за покољ своје породице. На Солунском фронту, они су се борили са бугарским јединицама. Кобна вест улила им је неустрашиву снагу јунаштва. Међу тим јунацима – осветницима било је и оних и са две Карађорђеве звезде : Михаило Миловановић Геџа, капетан из Пустог Шилова, Сава И. Перовић, капетан II класе, из Стубле, Крсто Жугић, поручник из Реткоцера, Божо Токовић, наредник из Губавца, затим Максим Ђуровић, капетан из Гајтана, Лука Перовић из Мале Брајине, Михајило Тмушић из Гајтана, Новица Лакић Перовић из Стубле, сви носиоци Карађорђеве звезде. После трагедије Јабланичана у Топличком устанку 1917. они су редовно и добровољно ишли на фронт, из борбе у борбу. Многи од њих, у знак жалости запустили су браде. Ишли су у борбу и светили своје побијене и поклане породице. У жељи за осветом, сваки од њих се трудио ко ће више побити бугарских војника.

Илија Поп Тоне Илић, Марко Чупић, Вуксан Стругопутић Радовановић шумар из Ивање, махала “Живанци” (где се призетио, родом из Свињишта-Иван Куле) и познати трубач Рустем (Зите) Сејдић из Бојника, постали су на фронту беспоштедни осветници. Мимо знања њихове команде договорише се да упадну у бугарске ровове и изврше освету. И тако би. Једне јесење ноћи 1917. по јаком кишовитом невремену, уз грмљавину, напустише српски положај и упутише се ка окомитом брду. По киши и грмљавини приближише се бугарским рововима. Испод брда била су три реда бодљикавих жица, а иза њих први непријатељски ровови. Користећи севање небеских муња, Илић се приближио бодљикавом јежу. Клештима је брзо секао жицу и правио шире пролазе за евентуалан напад српске војске. Ометена кишом и грмљавином, бугарска стража није ништа приметила. Илија је секао жицу само при грмљавини. Њега су штитили Стругопутић и Сејдић. На неколико места пресекли су три реда бодљикавих жица. Кад је жице одбацио у страну Илић је наредио трубачу Рустему, да у тренутку кад Вуксан убаци бомбе у бугарске ровове, свира за српску војску “напад”, а за бугарску “одступницу”. Илија и Вуксан пузећи уз брдо пришли су до самих првих бугарских ровова. Илија је ухватио првог стражара и задавио га је својим широким и јаким шакама, затим је неприметно пришао другом и њега је задавио, као и трећег бугарског стражара. После тога, Илија и Вуксан су бугарске ровове засули бомбама. Трубач је свирао за српску војску “напад”, а за бугарску “одступницу”. Силовит бомбашки напад изазвао је код Бугара велику панику. Бугарски војници у паници су напуштали ровове и бежали низ стрмо брдо према њиховој команди и логору. Храбри српски бомбаши засули су их бомбама и направили од њих праву људску касапницу.

Њихов напад и зов трубе за “напад” унео је пометњу у српским рововима, с оне стране положаја. За краће време команданти су добили информације где су Илија, Вуксан и трубач Сејдић. Неко се сетио како су се раније договарали да заузму врх планине и бугарски положај. Потом је наређен српској војсци напад на тај бугарски полажај. За краће време српска војска је овладала бугарским положајима и посела врх, а бугарска војска и њихов логор, у паници се повукао у дубини њихове одбране.

Сутрадан по заузећу бугарског положаја, српска војска свечано се постројила да дочека краља – престолонаследника Александра и команданта савезничке војске Франшеа Де Епереа, као и друге војне високе личности. После смотре војске, Краљ је наредио да испред строја изађу три најхрабрија српска јунака. Пред краљем, стројевим кораком, зауставио се двометраш Илија Илић, а за њим Вуксан Стругопутић, и трубач Бојничанин.

Испред Краља стајао је у ставу “мирно” храбри горостас Илић.

–       Јесте ли Ви, јуначе, Илија?-упитао је Краљ.

–       Јесам, Ваше Величанство – одговорио је громогласно Илија.

–       Јуначе, одликујем те највишим српским одликовањем “Карађорђевом звездом”. Служи и даље као пример нашој војсци! Затим је Краљ пришао Илији и на његове храбре војничке широке груди окачио Карађорђеву звезду с мачевима.

На крају Краљ се срдачно руковао са Илијом Илићем.

После јавног одликовања Илића, Краљ је пришао Вуксану (Стругопутићу) Радовановићу, који се представио:

–       Ваше Величанство, ја сам чувени хајдук Вуксан Стругопутић.

–       Окле ти овде, јуначе?-изненађено је упитао Краљ.

–       Кад је наша војска одступила ка Косову, ја сам пошао из нишког затвора да браним своју Отаџбину.

–       Е, па кад је тако, јуначе одликујем те “Карађорђевом звездом”-кроз смех је рекао Краљ и прикачио Вуксану храбро одличје. После тога, краљ је пришао трубачу Рустему, честитао му јунаштво и окачио “Карађорђеву звезду”.

Илији Илићу пришао је и француски маршал Франш Де Епере и честитао му на јуначком војничком подвигу и на његове груди окачио му највише француско одликовање.

Прича се како је 1921. године поменути француски маршал долазио у Београд, на прославу, поводом трогодишњице пробоја Солунског фронта. Том приликом југословенска влада Краљевине Југославије, позвала је на виђење са Маршалом све носиоце Легија части и Карађорђеве звезде.

Испред краљевог Белог двора били су се постројили храбри, ислужени хероји Првог светског рата. Кад је француски маршал свечано обилазио строј поносних јунака, пришао је Илији Илићу. Препознао га и стао испред њега мирно, затим га пољубио и рекао:

–       Јуначе, где си Легију добио?

–       Господине, Маршале, на бугарском неосвојивом кршу – одговорио је Илија.

–       Да, јуначе, добро се сећам Вас, горостаса, српског хероја.

После тога Маршал се окренуо српским генералима и прекорио их:

–       Господо, овакав јунак не сме бити у оваквој бедној одећи и опанцима. Изгледа да Ви не знате хероја Илића!?

Српска пратња, која је прослављеног Маршала пратила, од стида је занемела и ништа није одговорила.

О херојском подвигу Поп Тонета Илије Илића и Марка Чупића, из Прокупља, на Солунском фронту испевана је дирљива епска песма “Јабланички јунаци”. Песма је певана по рововима и војничким бивацима. Њени стихови су потресни и говоре о јунаштву Илије Поп Тонета и Марка Чупића:

 

“Вино пију до два побратима,

добро је вино кад нема ракије,

Чупић Марко и Поп Тоне Илија,

не за столом, у хотел Шарени,

већ у рову, на камен студени,

на Солунском фронту чувеноме…

Ал чуј, море, шта се деси сада:

загракташе бугарски плотуни,

на каменој Чуки, бој се бије,

ал ко, како нико знао није.

Јече бомбе, митраљези гачу…

тамо посред бугарскога шанца,

покрај хрпе бугарских мртваца…

Командант је у паници устао,

па се чуди, ађутанте звао:

“Ко бој бије и Бугаре јури?

Дај патролу и што брже жури”!

Па је лично сам пред њом пошао,

бугарском фронту отишао…

У то им је командант дошао,

“Помоз бог, јунаци”! Назвао.

Највећим их орденом даривао:

Руским Крстом и Легијом части.

О подвигу хероја Рустема Зите Сејдића (рођен 03.01.1892. у Бојнику), на Солунском фронту, ноћу 29. и 30.октобра 1916. године, Властимир Илић, између осталог, каже:

Гвоздени пук је представљао једну од гвоздених песница наше старе Српске војске. Где се појави, ту непријатељ по правилу није могао, чак и ако добро искрвари, да продре…

Ноћу између 29. и 30. октобра 1916. године пук је био одређен да заустави непријатеља који је надирао са Кајмакчалана с циљем да нас потисне. Противници су нам били бугарски војници из такође познате Рилске дивизије, све одабрани, крупни људи, који су добро баратали бомбама и камама. Три пута су те ноћи противници јуришали и три пута истеривали нашу војску из ровова. Трећи пут била је ситуација сасвим озбиљна-замало да наше отерају у Црну Реку. У одлучном моменту, одједном, полетно, и громогласно, зачу се звук трубе који је позивао на јуриш. Као да нас је неко повукао напред, као да се тамо не гине. Јурнули смо и постигли успех. Када је свануло, постаде нам јасно због чега је то непријатељ онако бесно јуришао, као ретко кад раније. Ту на попришту битке, међу лешевима непријатељским, наиђосмо и на буре препуно рума.

Остаде, међутим, загонетно за многе, а понајпре за команданта пука Димитрија Милића, по чијем је наређењу оглашен онај јуриш. Растрчаше се официри и ствар се заврши на Рустему, Циганину родом из Бојника. Њега доведоше право пред потпуковника Милића.

–               Ко је тебе овластио, упита строго командант Гвозденог пука, да употребиш ту своју трубу и даш знак за јуриш?

Рустем затрепта очима, али онда рече отресито:

–               Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали

Командант шмркну и нареди да се из штаба одмах донесе орден за Рустема”.

 

СТЕВАН СОКОЛОВИЋ

У пробоју Солунског фронта разнела га непријатељска граната

Из чувене плејаде ратника породице Соколовића, из пусторечких села Лапотинце и Ивање, СТЕВАН СОКОЛОВИЋ, капетан прве класе Другог “гвозденог” пука, истакао се у два Балканска и Првом светском рату. Груди овог храброг витеза красила су скоро сва српска одликовања: две Карађорђеве звезде с мачевима, златна Медаља “Милоша Обилића”, Бели орао, затим француска Легија части и друга.

Стеван Соколовић до рата с Турцима 1912. био је најбољи ученик Врањске гимназије, а после ње писар општине Косанчић. Соколовићеве храбре војничке врлине дошле су до изражаја 1914.године, у борбама на Церу и Колубари. На Дрини је два пута рањен и два пута одликован.

Почетком 1915. године Српска команда возом шаље рањенике с фронта и положаја у нишку болницу. Кад се прочула вест о рањеницима, народ из јужне Србије похитао је из разних праваца према Нишу да дочека своје синове и ратнике. У тренутку кад се појавио воз с рањеницима, пероном се разлегла кукњава и плач жена. Кад се воз зауставио војници су почели да износе рањенике из вагона. На чуђење присутних на пероду, из једног вагона до њих је допирала песма Стевана Соколовића. Радознао народ је пришао да види тог јунака који пева. Сви су били изненађени када су га војници изнели на носилима. Стеван је бив сав у завојима, на којима су се црвенели трагови његове крви. иако је био у животној опасности, храброг ратника оптимизам није напуштао. Његова песма надвисила је потресне јауке и кукњаву народа. Наједном је на железничком перону престао јаук рањених и кукњава окупљених, Соколовић је својом песмом охрабрио и једне и друге.

После два месеца лечења у нишкој болници, Стеван Соколовић са још неисцељеним ранама, новембра 1915. године, наставио је борбу са Бугарима. У борби код села Магаш(а), Бугари су га опколили и тешко ранили. Једва је успео да се дочепа коња и да умакне гоничима ка Радану и настави одступање преко албанских гудура. Тада је од редова произведен у чин поручника.

После доласка на Крф Стеван је упућен на лечење у Бизерти. Ни тамо није остао дуго. На његово тражење отпуштен је из савезничке болнице и упућен на српски положај, на Солунски фронт, где је добио ратну војну јединицу и наставио војевање на суровом бојишту.

У честим борбама и јуришима на непријатељске положаје на Кајмакчалану, Соколовић се потврђивао и као храбар борац и као официр. По храбрости и успешним нападима његова јединица се прочула и код савезничких армија. И није чудо што је тада Стеван одликован другом Карађорђевом звездом с мачевима и француском Легијом части.

Храбри капетан прве класе и двоструки херој Стеван Соколовић, из слободарске Пусте Реке, погинуо је 16.септембра 1918. приликом пробоја Солунског фронта. Био је на домету непријатељских топова. Погинуо је у јуришу, испред ратне јединице, са исуканом сабљом увис. На бојишту га је разнела бугарска граната. И заувек је умукла његова војничка песма и командирски позив српским ратницима на јуриш. Његови војници покупили су разнесено тело свога командира и достојно га сахранили на бојишту. Наставили су напредовање са великом тугом за вољеним командиром који је поред испољених војничких особина, за њих био добар човек, чувен певач, хумориста и велики друг. Војници и официри његове ратне јединице после ослобођења Лесковца, 7.октобра 1918.године, стигли су у Лапотинце и Стевановој жени Стојанки и њеној деци Мики, Роски, Митру и Љубици предали његова ратна одликовања, сабљу и песмарицу. Данас његова ратна одликовања украшавају витрине Народног музеја у Лесковцу.

Ослободилачку и слободарску традицију наставили су народноослобо-дилачком рату Стеванови синови Михаило и Митар и Стеванов унук Стеван Соколовић. Михаило Соколовић, члан КПЈ од 1940. био је 1941. организатор устанка и борац помоћних партизанских јединица Пусте Реке. За време непријатељске рације 1942. у Пустој Реци Михаило је ухапшен и спроведен у немачки логор на београдско Сајмиште, где је стрељан. Митар Соколовић у НОП-у био је 1941. године борац Јабланичког партизанског одреда, затим позадински партијски радник партијске технике Окружног комитета КПЈ за Лесковац, потом судија преког војног суда и рат је завршио као ратни инвалид. Унук Стеван Соколовић најмлађи је учесник НОП-а, пре 9. септембра 1943. године у јужној Србији. Био је на одговорним дужностима у НОП-у: комесар И српске ратне пионирске бригаде, делегат И конгреса УСАОЈ-а Србије и других органа.

Пусторечко село Лапотинце може се поносити са још једним јунаком Србије Драгутином Стошићем, носиоцем Карађорђеве звезде и Обилићеве медаље за храброст. Стошић припада плејади најхрабријих српских војника. Његове храбре војничке врлине дошле су до изражаја у борбама српске војске на Церу, Колубари, Дрини и на Солунском фронту. Поред војничких храбрости красиле су га и најлепше врлине: одлучност, самопожртвовање, родољубље и слободарство. Био је то прави горштак-горопадан: висок преко два метра, плећат, широких шака и јаких мишића. Био је за непријатељске војнике страх и трепет. Кажу да су се они склањали од његове сенке. Кад би Драгутин јуришао непријатељски војници дали би се панично у бекство. Њега њихов куршум није “хтео” и зато је из рата изашао са пет одликовања. Храбри ратник и херој Солунског фронта вратио се у пусторечко село. Вратио се пољу и ралу и традиционалном сељачком животу. Његову ратничку родољубиву одисеју у народноослободилачком рату 1941-1945. године су наставили његови синови: Владимир, Антанас и Петко Стошић, који је херојски погинуо у борби у Босни, на Деветаку 1943. године као борац Прве јужноморавске бригаде.

 

Братство Соколовића, живи у Пустој Реци од 1875. године. Пристигли су братственици из Божурње код Тополе (Шумадија), ношени жељом да помогну ослобођењу Подгоре Раданске, својих вековних огњишта која се памте и преносе крвљу и усменим предањем. Део братства остао је у питомини пусторечке котлине у атару села Горње Бријање и Лапотинце, а једно крило предвођено Драганом (Ивановић) запутило се пут Радана и у подножју Петрове Горе, оживело своје старо огњиште у Ивање. Живећи двадесетак година у Црној Трави, у самом средишту Општине и у селу Брод, заволели су подгорину-питоме пашњаке, бистре потоке, дивље крушке и јабуке. Све то препознали су у знатно повољнијој клими, повећаном обиму и квалитету, у Ивању и његовој божанственој околини. То су чувени ВЕСИНЦИ. Иванов син, унук родоначелника фамилије Веселина (“Веса”), Драган Ивановић, родио се 1815. године у Црној Трави, а преминуо је у Ивању; 1895. године. Његов син Сокол, (рођен 1850. године, преминуо је 1913. године од колере у Нишу), имао је синове Божил-а, Светозара и Микаила. Соколов син, Светозар Соколовић погинуо је у чину поручника у Бици на Куманову, 1912. године. Други син Микаил погинуо је крајем 1917. године на Солунском фронту. Божил је имао сина Драгутина, којег је родила Никуља Петровић из Магаш.

Управо Драгутин Соколовић, трећи учесник балканских и Првог светског рата из фамилије Весинци, осветлао је образ роду и Ивању. С обзиром да је рођен 1894. године односно 1896. године, још као младић мобилисан је и упућен у Моравску дивизију.

Прошао је српску Голготу, преживео је незапамћену глад и студен у врлетима Албаније. Приликом једног препада на зачеље колоне српске војске од стране крволочних разбојника, рвао се са Албанцем, својим вршњаком који је покушавао да му отме пушку. Драгутин је био изгладнео и исцрпљен. Сигурне смрти спасао га је његов стриц Микаил, официр српске војске који је, на коњу, спашавао изгладнеле војнике који су заостајали за главнином и постајали плен дивљих племена. За Арнауте метак је вазда био скупљи од живота човека…

Ипак, Драгутин није дозволио стрицу Микаилу да убије разбојника! Поштедео му је живот, преживео страхоте Солунског фронта и вратио се у Ивање. Деда-Микаил Соколовић није успео, оставио је своје кости на Кајмакчалану… У једној од најтежих операција приликом пробоја Кајмакчалана, Драгутин је био помоћник митраљесца. Међутим, услед опште кланице и борбе прса у прса са Бугарима, Драгутин је запосео митраљез и дејствовао. У одсудном тренутку погинуо је, после главног митраљесца, и његов први помоћник. Оставиши сам на положају преузео је све послове – митраљесца, нишанџије и помоћника, обављајући их сам. Није имао избора, комплента посада му је изгинула. Стратешки, било је важно одржати тај положај и онемогућити Бугаре да пресеку одступницу обједињеној Команди савезничке и српске војске предвођену генералом Морисом Сарајем. У тој крвавој борби, одолевајући јуришима пијаних Бугара – праћених узвиком – Уре, уре!, и сам је био рањен. Мењао је цев свог митраљеза, тешке “бреде”, хладио је водом колико му је то жестина борбе дозвољавала и све време дејствовао, спасивши српско-француску Команду сигурног заробљавања. За свој подвиг одликован је златном звездом Обилића и француском Легијом части. По повратку у Ивање Батка-Драгутин (како су га звали), обављао је дужност сеоског кемта до средине марта 1943. године у селу Ивање.

После уништења бугарске специјалне јединице за герилско ратовање “Ловна рота”, 13. марта 1943. године у рејону Јововића ливаде – Петровац (1156 мнв), био је одведен у заробљеништво. Заједно с мојим дедом по мајци, Велимиром Ђорићем, уморен је 29. јуна 1944. године у Матхлузену, логору у Аустрији. Деда Велимир Ђорић угушен је средином децембра пре своје крсне славе Св. Никола, 1943. године. Мој стриц, Станијан Соколовић, 18 – годишњи син Драгутинов из првог брака, заклан је од стране  бугарских  крволока предвођених Вичев-ом,  средином марта 1943.

године у Лебану.
Документ – доказ

Друштво Црвеног Крста Србије и Црне Горе

Служба тражења

Међународна служба тражења

Наша референца: – 2095 862

Ваша референца: Бр.0702/0009919/0013647

Bad Aropsen, 11.јануар 2005.

Извод из докумената

Овом копијом потврђује се да следећи подаци у потпуности одговарају онима из оригиналних докумената, која се налазе у Међународној служби тражења, и не могу ни у ком случају бити измењени.

 

Презиме                                   Соколовић

Име                                           Драгутин

Националност                          југословенска

Датум рођења                         —.03.1894.

Место рођења                          Ивање

Вероисповест                          није назначена

Имена родитеља                     нису назначена

Занимање                                 није назначено

Последња позната адреса      није назначена

Брачно стање                           није назначено

Ухапшен дана није назначено у није назначено од стране није назначено

Затворен у концентрационом логору Маутхаусен

Затворенички број 25900

Дана погледати напомену доведен из није назначено од стране није назначено

Категорија “Schutz” (Сумњив, сумљив, прим. прев.)

Пребачен није назначено; преминуо је 29. јуна 1944. у “логору за одмор” у дворцу Hartheim концентрационог логора Маутхаусен, узрок смрти није назначен.

Додатни подаци  нема их

Напомена Међународне службе тражења

На основу наших информација, затворенички број 25900 додељен је 6. априла 1943. у концентрационом логору Маутхаусен. Израз “логор за одмор” користили су СС-овци као камуфлажни назив за некадашњу установу за еутаназију у дворцу Hartheim, у коме су се, од 1944. вршила погубљења затвореника концентрационог логора.

Податак који се разликује од онога у захтеву (окрени страну)

Подаци из захтева се у односу на оне из наших разликују у следећем:

година рођења. 1895., вероватнија је 1894. година.

 

Огњиште је очувала храбра Стојна Соколовић, одгајивши Косовку, Николу и Владимира, мог оца. Са тринаест година преузео је домаћинлак Владимир и препородио нашу кућу, али и Ивање, створивши од себе институцију ВЛАДА ИЗ ИВАЊЕ!. Направио је две куће, довео воду са Радана (5 км) и саградио, предводећи Ивањчане, селу две школе, довео струју и асфалт, 1969 (1978). године. Подигао је и Спомен-чесму 01. септембра 1979. године у Оранској реци (на путу Ивање – Оране) посвећену оцу Драгутину, брату Станијану и седморици Ивањчана које су Бугари поклали у Лебану тог грозоморног марта 1943. године. Октобра 1989. године подигао је и споменик свим Ивањчанима пострадалим у XX веку, величанствено обележје, са изливеним именима преко 150 Ивањчана. Тамо је и порука храбрим прецима којом сам покушао да се одужим поруком којом почиње моја прва књига , (објављена 1996. године, издавач “БИГЗ”, Београд) – НЕПОКЛЕК:

 

Наши мили, незаборављени!

Хвала Вам за НЕПОКЛЕК и понос што од вековних крвника милост нисте искали. Жалосне њиве, лелече Радан без својих Милоша, ливаде нејач коси, за плуг се хвата. Опор нам хлеб, ледене кашике и панице, без Ваших колена климаве софре. Плакали су сабори на којима смо младовали сред мртвих нада. Тешки нам кораци без Ваше младости. Осакаћене снове и уполовљену веру зидамо. на крилима Вашим грлимо Двадесетпрви век, с Вама певамо химну животу:

НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ!

Ивањчани

 


[1]  Полазну основу чини текст “Јабланички(?!) витези Карађорђеве звезде” из књиге Добросава Туровића
“Јунаци Гвозденог пука” објављене 1990. године од стране Дома Културе у Лесковцу

ЛеЗ 0007595  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s