ИВАН – КУЛА И КОСАНЧИЋЕВ ВЕНАЦ НЕСТАЈУ
(625 година после Косовске Битке)
Вековна знамења која чине најпоузданији темељ опстанка Срба Јужне Србије, убрзано пропадају и нестају. За коју годину нестаће потпуно, на срамоту свих нас и читаве државе.
ИВАН – КУЛА, драгуљ и реликвија нашег рода, Тврђава Косанчић Ивана у средишту негдашње Подгоре – жупе под гором Раданском, на најдрастичнији начин потврђује духовно и материјало пропадање. Наше, а неизлечиво.
Иако је удаљена свега десетак километара од Пролом – Бање и у непосредној близини магистралног пута Прокупље – Приштина, тврђава је на самом рубу пропасти и нестанка.
Сваке године, с породицом, обилазим чудесни Град – утврду Кнежевог ефикасног обавештајца у средишту „равне Косаонице“, код ушћа Косанице у Топлицу, тамо где су Беле Цркве (задужбина Ане, жене жупана Немање).
Нажалост, ове године нисам могао да оживотворим Ивана, његове оклопнике и војску побратима му, Топлице Милана. На заравни, подно саме Куле, постројавају војску и кроз југозападне кланце Трпеза и Трна, одводе је у Косовску битку, у долини Лаба. Животе своје уткаше у наше трајање. Спасише част Милоша Обилића – историјског Николе Вратковића, брата Кнегиње Милице и славне дванаесторице витезова које, Кнезу Лазару, облагаше смутљивци и удворице.
Ове године не бејаху у подножју Куле коју бранише и одбранише, во вјеки вјеков. На 617-годишњицу Косовског Боја, Косаоницом је сијало сунце без топлине. Вода с Иванових корита није гасила жеђ, дрвеће њихово, по први пут не бејаше сигуран заклон од жеге или пљуска.
Обурвана дон – жон кула, правоугаоне основе, са зидовима дебелим преко 1.5 метра, висине до десетак метара и са странама од по 7 тј. преко 5 метара. Зидана од грубо сеченог пешчаника, опеке, повезивана негашеним кречом. Као да пркоси зубу времена и бугарској артиљерији из 1943. године, са оближњег Заграђа – када је озбиљно зарушена, негујући истину казану сетном песмом „од преко седам гора и мора…“.
Тврђава Ивана, Николе, Милоша и Милана – дванаесторице који снемаше султана Мурата о Видовдану 1389. године и доказаше му да Србији није шака пиринча, данас је више под земљом. Побегла је с чашћу и истином у дубине стрмоклети, да се спасе од нашег немара, духовне беде и свеопштег разарања старине, које нас, лагано, ко свећу на сунцу, води у физичко и духовно нестајање. Брдо се отворило, тоне и громаде камења повукло у своју утробу, копља, оклопе, фреске, повеље и хрисовуље, чекајући неко боље време и паметније покољење…
Чувателник древнине и историјског памћења сваког часа остаје без по једног угаоног камена. Звонило је за узбуну, од Господа Бога задобисмо налог да сачувамо Свето Тројство Подгоре; ИВАН – КУЛА – ЦАРИЧИН ГРАД – ЂАВОЉА ВАРОШ – БЕГОВИЋА ГРОБ.
Ништа у бољем стању није ни рељеф Иванов на Косанчићевом венцу, аутентичном језгру Београда XIX века. Н. Н. учиниоци ишчупали су рељеф-бисту Косанчић Ивана, септембра 2009.године. Град Београд, предвођен Демократском странком, није нашао за сходно да пронађе починиоце-иначе чаршији добро познате, нити је дрђава Србија учинила икакав корак у том правцу! Јавним поговарањем, преноси се да је то недело учинио подмладак једне мале, али парламентарне партије.
Случајно или на,мерно, средином 2010.године посечен је и уклоњен платана испред зграде Председништва на Андрићевом венцу у Београду. Ради се о стаблу испод којег је Војислав Танкосић, по убиству краљевског пара Александар Обреновић и Драга Машин, након попушене цигарете као последње жеље, ликвидирао њену браћу Николу и Никодија Луњевицу. Није згорег подсетити да су обојица браће у својству официра, здушно малтретирали војнике и своје колеге, при чему је један недужни војник у Смедереву, њихово дивљање платио главом. Стиче се утисак да одрођени делови који владају Србијом, често уз поседовање резервне Отаџбине Црне Горе или БиХ, па и иностраних пасоша, дакле туђини, систематски раде на затирању историјских трагова, корена, СЕРБСКОГ БИТИА И ИМЕНА.
Спасимо ове упоришне тачке историјске самосвести у залогу будућности наше слабодушне чељади.
Последњи је час да кренемо оним чиме свако од нас поседује – возилом, писанијем, новцем, пријатељским везама из земље и иностранства, у ОЧУВАЊЕ и обнову светиња!
Старе реке не пресушују.
За мном, браћо!
Ивање, Ранко Соколовић, чувар
2001. – 2014.године
ЧИШЋЕЊЕ СКОБАЉИЋ ГРАДА
Лесковац – Министарство економије и регионалног развоја обезбедило је средства за реализацију пројекта под називом „Заштита и одржавање археолошког локалитета Скобаљић Град“. Пројектом руководи Народни музеј у Лесковцу, уз ангажовање осамнаесторо људи из евиденције лесковачке филијале Националне службе запошљавања. Међу њима су и архитекта и академски сликар који ће по окончању радова на самом локалитету, радити у музеју на изради документације о овом познатом локалитету недалеко од Вучја. Пројекат подразумева сечу и отклањање стабала и корова, сечу шибља, чишћење бедема и кула, затрпавање рупа које су ископали неовлашћени трагачи за благом, а у плану је да се уради и стаза са степеницама од прилазног пута до самог локалитета. Радови су почели 2. јуна и трајаће пуна четири месеца – до октобра 2008. године.
Чишћење града је предуслов за његову заштиту и конзервацију сачуваних и откривених делова архитектуре, за архитектонска снимања, а такође и за наставак археолошких испитивања. С друге стране, у тако чистом граду добија се потпун визуелни доживљај, што је од значаја за његову туристичку презентацију и укључивање у туристичку понуду – каже археолог Народног музеја у Лесковцу Јулијана Пешић.
Скобаљић Град је вишеслојни локалитет, на којем су откривени трагови цивилизација од бакарног, бронзаног и гвозденог доба, преко предримског и рановизантијског времена (које коегзистира са периодом Царичиног Града), до бедема и кула из петнаестог века који су данас видљиви. После Косовске битке, Турци су хрупили на Југ Србије, али их је покрај Вучја, дочекао Никола Скобаљић, србски властелин. Турски хроничар Евлија Челебија оставио је запис о херојској одбрани Николиног Града: „Никад у историји не беше, толика наша сила, на тако мало бранилаца. А херојство њиово, потраја 36 дана и ноћи …“
Сређивање археолошког локалитета
ПОВРАТАК СРПСКЕ БАШТИНЕ ИЗ ТУЂИНЕ;
Отето, а ни списка нема…
Кад год је страдао српски народ, сакаћена је
и наша духовна баштина. Готово ништа није
учињено да та баштина постане и саставни
део наше националне свести. А тај пут води
преко школских програма који, нажалост,
прећуткују њено постојање
Пропашћу Србске средњовековне државе 1459. године започео је дуготрајни процес миграционих кретања и болног раскућивања њене духовне баштине. То је имало за последицу да су у њима сељене многе српске драгоцености, које су на разне начине ушле у европске, па и прекоморске збирке.
Једну групу расејаних споменика чине дарови српских владара, властеле и
црквених великодостојника наше средњовековне државе. Пример оваквог даривања је Икона св. Петра и Павла са ктиторима краљицом Јеленом и синовима Драгутином и Милутином, с краја 13. века, дарована трезору св. Петра у Риму! Познати су и поклони краља Стефана Дечанског и цара Душана базилици св. Николе у Барију. Јелена, владарка Ромеја, жена цара Мануила Палеолога, а ћерка кнеза Драгаша Дејановића, поклонила је манастиру Дионисијату раскошни сребрни крст са представом Распећа.
Пример великашке дарежљивости је Реликвијар браће Мусића, косовских јунака, дарован њиховој задужбини манастиру Светог Ваведења у Павлици, који се данас налази у ризници манастира Ватопед на Светој гори. Богато украшени Реликвијар деспота Томе Прељубовића завршио је у ризници катедрале у Хуенки (Шпанија). У катедрали у Пјаченци чува се Крст св. Саве. У катедрали у Сијени чува се десница св. Јована Крститеља, коју је највероватније Св. Сава донео у Србију и приложио манастиру Жичи, одакле је доспела у Пећку патријаршију. Реликвију је пред пропаст српске државе узела деспотица Јелена, удовица деспота Лазара, најмлађег сина деспота Ђурђа Бранковића. Њу је Тома Палеолог, деспот Мореје, 1461. године, бежећи пред Турцима, пренео у Италију и поклонио папи Пију II, а овај ју је 1464. даровао катедрали у Сијени. У Националном музеју у Равени чува се икона са ликом патријарха Пајсија с почетка 17. века, јединствени портрет у старијој српској уметности.
У Софију су продајом отишле Мошти српског краља Милутина. које су се некад налазиле у његовој задужбини, манастиру Бањској. Узбудљива је и судбина једне од најлепших Двојних икона 14. века, највероватније дело неке цариградске радионице, коју је српска властеоска породица Дејановић поклонила својој задужбини, манастиру Поганово, код Цариброда. Она представља „Чудо у Латону“ с једне стране, а с друге Богородицу са св. Јованом теологом. Све до 1915. године ова икона се налазила у Поганову, када су је бугарски окупатори однели у Софију.
У Британском музеју чува се Четворојеванђеље Серског митрополита Јакова из средине 14. века. Зборник крстјанина Хвала из 1404. године налази се у Универзитетској библиотеци у Болоњи, а најраскошније илуминирани глагољски кодекс, тзв. Хрвојев мисал из око 1405. године, у ризници Топкапи музеја у Истанбулу. Овај рукопис некада је припадао чувеној библиотеци краља Матије Корвина, растуреној после пропасти Угарске државе. У Даблину (Ирска), у библиотеци фондације Честер Бити, налази се Никољско јеванђеље из 14. века, које је некада припадало манастиру Никоље у Овчарскокабларској клисури, а научно га је обрадио Ђура Даничић. У Берлинској библиотеци налази се тзв. Романов типик из 14. века, важан теолошки спис који је објавио теолог и византолог Лаза Марковић. У париској Националној библиотеци чува се Житије св.Симеона од краља Стефана Првовенчаног, у саставу зборника беседа, као и рукопис Житија светих, који потиче из друге деценије 14. века (cod. Slav. 10). У венецијанској Марчани налази се илустровано Житије которског заштитника св. Трипуна и један босански рукопис из 14. века. У рукописној заоставштини Задранина Ђузепеа Праге налазе се Српске икунабуле и рукописи пореклом из Далмације И у Краљевској библиотеци у Копенхагену постоји Фонд старих штампаних и рукописних књига из наше земље, на које је упозорио дански слависта Гунар Сванс.
Необичну судбину имао је Српски псалтир, раскошно илуминирани српски рукопис из друге половине 14. века, који је највероватније израђен за српску царицу Јелену, супругу цара Душана. Овај рукопис, са преко 150 минијатура, вероватно је био лично добро немањићког двора, спадао је у тзв. регалије. Касније ушао је у библиотеку деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву. После пропасти средњовековне Србије, Псалтир је пренет у Срем и постаје власништво последњег Бранковића, деспота Вука Гргуровића. После његове смрти 1485. године, рукопис се обрео у сремском манастиру Привина глава. Одатле га је, као ратни трофеј, однео неки баварски официр за време тзв. бечког рата и као свој дар, приложио библиотеци баварског манастира Gotteszell. После секуларизације у Баварској, почетком 19. века, Псалтир је постао власништво тек основане Националне библиотеке Баварске, где се и данас налази.
Бројне српске рукописне и штампане књиге стизале су у стране библиотеке продајом, крађом и отимачином.
Аустријска национална библиотека поседује Збирку од 27 значајних српских рукописа, које су после грчког устанка 1827. године продали монаси манастира Хиландара, принуђени на то због глади која је тада завладала на Светој гори.
И Вук Стефановић Караџић је често продавао делове своје збирке рукописа и старих штампаних књига. Познате су његове пословне везе са М. Погадином, А. Шишковом, Руском академијом наука и Бечком дворском библиотеком, у којој је радио његов заштитник Јернеј Копитар. Сличним послом бавио се и Ст. Верковић, који је као повереник српске владе путовао по Македонији, где га је упутио Илија Гарашанин. Његова Збирка рукописа и других старина од укупно 35 комада, после дугих преговора 1891. године, продата је Публичкој библиотеци у Петрограду.
Велики број српских средњовековних рукописа чува се у библиотекама Русије. Један део припада легатима руских путника-истраживача из 19. века, В. Григоровича, на пример, који је по Светој гори и Турској путовао 1844-46. године. Ова збирка поклоњена је Румјанцовском музеју, Казанском универзитету и Казанској духовној академији. Највећи део збирке, 54 рукописа, поклоњен је Новоросијском универзитету у Одеси. Преко 1.500 рукописа словенског порекла скупио је од 1845. до 1864. године В. Ундољски. И та збирка купљена је за Румјанцовски музеј у Москви. Део збирке руског конзула у Сарајеву А. Гиљфердинга, још за његовог живота, поклоњен је Публичној библиотеци у Москви. Други део купио је трговац Хлудов и поклонио га Преображенском манастиру код Москве.
У каталогу штампаних књига Црквеног музеја у Лавову из 1908. године налазе се подаци и о старој српској штампи. Ту се може видети да је Музеј поседовао Псалтир с Часловцем, штампан у Венецији за Божидара Вуковића 1519, Посни Триод из половине 16. века, Цветни Триод Камила Занетија, штампан у Скадру 1563, Празнични минеј Божидара Вуковића, штампан у Венецији 1538, Октоих штампан у Венецији 1537, Служавник штампан у Венецији 1570. и Молитвеник штампан у Венецији 1547. године. Од књига из 18. века, овај музеј је поседовао правила монашескаја карловачког митрополита Вићентија, штампана у Бечу, код Ј. Курцбека 1774, као и веома ретку књигу „Новјеиши славенски прописи„, коју је у Сремским Карловцима 1776. године изрезао „Захарије Орфелин.
Вреди поменути и бугарске збирке, које садрже велики број српских књига и рукописа, посебно ону у власништву Народне библиотеке у Пловдиву. Збирка од 30 српских рукописа налази се и у Прагу, у Чешком музеју, где је доспела као заоставштина Павла Јозефа Шафарика, коју је добрим делом добио на поклон од својих српских пријатеља Самуила Маширевића, Платона Атанацковића и епископа Станковића. Недавна истраживања у манастиру Св. Катарине у Синајској пустињи потврдила су постојање Српских средњовековних рукописа у овом древном православном манастиру.
У Првом светском рату опљачкана је Народна библиотека Србије. Тада је нестала оригинална Немањина оснивачка повеља манастира Хиландара. Десетак рукописа је пронађено и откупљено од приватних власника у Немачкој, што упућује да нису пропали ни други рукописи тада евакуисани из Београда.
Кад год је страдао српски народ, сакаћена је и наша духовна баштина. Готово ништа није учињено да та баштина постане и саставни део наше националне свести. А тај пут води преко школских програма који, нажалост, прећуткују њено постојање.
Било би од велике користи да се ДЕО СРПСКОГ КУЛТУРНОГ БЛАГА КОЈИ СЕ ОБРЕО У ИНОСТРАНСТВУ „ВРАТИ“ И ПРИКЉУЧИ ЦЕЛИНИ ИЗ КОЈЕ ЈЕ, НАЈЧЕШЂЕ НАСИЛНО, ИСТРГНУТ. „Враћање“ подразумева мере за њихов незаборав, које би те старине легитимно прикључиле фонду српске културне баштине. Те драгоцености треба најпре евидентирати, а затим научно описати и тако поново унети у нашу не само науку, него и националну свест.
Томе би јако помогла израда НАУЧНОГ КАТАЛОГА српских уметничких старина у туђини (иностранству). Овакав каталог омогућио би да се боље сагледа обим огромне штете коју је српски народ током векова претрпео. На тај начин, бар донекле, ублажиле би се последице несрећа које су вековима раскућавале српску духовну баштину. Било би то и најупечатљивије сведочанство о високом степену српске средњовековне културе и врхунски доказ о неуништиврј моћи, да и у најнеповољнијим историјским условима, Срби себе потврде као историјски народ и тако посведоче о својој трајној и недељивој припадности културној традицији Европе.
КЛЕПАЛО
*
Низ Андак,
поред Јонкини,
па у село!
А на село, дућан и ора`,
на ора` клепало виси
сања расолницу,
буке и букве рабаџијске,
бестрагије.
Памти саборе, силне момке Ивањчане,
па мартовске јауке
сирочића из четрдесет треће,
збраја струне торбе, `леб и сирење
и колевке поред макадама Ивање – Оране.
Чека зоре и аутобус у петнаес` до пет.
Призива грају из школе
и опанке, па мокре ноге у њима.
Узалуд – шљапћу кише наместо дечурлије,
свет се рони,
издише наше Ивање.
Понекад –
двојицу, тројицу на збор дозове.
Сутра, кад пустом махалом прођем,
хоћеш ли ми ишта рећи,
хиландарско звоно,
клепало ивањско?
ИВАН – КУЛА
*
У прохладној јесењој ноћи
из Тихомировог потока
пут махале Живанци,
преко шуме зване Манастирско,
као неман из Голушке реке
људски облик задобило огњиште.
Усправило се ватриште из воде,
отерало од котла и топлине
нестрпљиве, алаве,
страшљиве и балаве
што тајну о Иван-кули
испричаше дивовима
и живој води.
Некада давно бејаше Косанчић
свемоћни господар
у кули на девет брегова
коју држаше девет Српкиња Красотица.
Након пострадања
у Боју косовском
остаде тврђава
са девет стубова
и двапут више овалних капија.
Лагуми њени водише до Ивања
и собе детиње.
А онда, незнабошци похараше
иконе и кандило,
ишчупаше камен-очеве
и обурваше грађевину…
Од онда
за свагда
са Соколовог виса одјекује:
Нек вам пуста остане
Кула, жупа и Кнежина.
Чељад по свету нека аргатује и проси,
кров нек тешко заима,
кад крв ненамирену
не ушчувасте,
па мужевна дела дедовска
не испоштовасте…
А ти, синко,
достојнику Подгоре долази
доходи, походи зидине.
Из трећег пута, можда и четвртог,
кад задихан утихнеш са сином на раменима,
можда ће ти ветар, мој гласник живи,
беседе из камена разоткрити
па ћеш тајну спочитати.
Девет стубова красотица угледаћеш,
девет села жупљанских походићеш,
девет кандила за шестодеветнаест година
запалићеш,
око Видовдана пре сванућа починућеш,
живи огањ на земљи угледаћеш…
И не устраши се,
пресабраћеш
Пламен, крв и камен…
СРБИЈО
*
Србијо,
капијо између
Ибра и Саве
Сачувај Милоша,
Косанчића
и Милана
уздај се у се,
и у своје кљусе
јер никог на свету немаш,
чак ни Русе!
ЛеЗ 0007598
РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ 