Око соколово. – Ко сам ја?

РАН­КО СО­КО­ЛО­ВИЋ (17. ав­густ 1960, се­ло Ива­ње, Ср­би­ја), Основ­ну школу завршио је у род­ном ме­сту као и у селу Оране – у својству ђака пешака, а Дру­гу гим­на­зи­ју у Бе­о­гра­ду. Ди­пло­мирао је на Правном факултету Универзитета у Бе­о­гра­ду, на којем је 24. де­цем­бра 1998. године положио и усмени магистарски испит на кривичноправном смеру.

Објавио је следеће књиге:

1. Не­по­клек (БИГЗ, Бе­о­град, 1996),

2. Ка­ли­на (ПИН – елек­тро­ник, Бе­о­град, 1997), трип­тих:

3. Огањ и зе­мља, Не­бе­сни­ца, Не­до­глед (ПИН – елек­тро­ник, Бе­о­град, 1999),

4. Аг­на и Ма­ка­ри­је (Слу­жбе­ни гла­сник, Бе­о­град, 2000),

5. Слу­жба све­тим рат­ни­ци­ма (Ин­тер­пресс, Бе­о­град, 2001), као и књи­гу анег­до­та, пи­са­них на ју­жњач­ком за­ви­чај­ном на­реч­ју

6. „Кво ра­бо­тиш” (за­јед­но са јед­ном од  се­ста­ра – Ра­то­мир­ком Соколо­вић, Слу­жбе­ни гла­сник, Бе­о­град, 2001).

Уо­чи Ви­дов­да­на 2002. го­ди­не об­ја­вио је књи­гу апо­криф­них мо­ли­тви  7. Вој­ни­ци жи­во­та, сво­је­вр­сно ис­тра­жи­ва­ње о Четничкој Акцији и Топличком устан­ку 1917. годи­не у из­да­њу Интерпрес, Бе­о­град.

Током 2002. године објавио је практикум – 8. Обрасци за практичну примену Законика о кривичном поступку у издању “Пословни Биро” Д.О.О., Београд, који садржи 65 образаца за практичну примену ЗКП. Обрасци су у примени у МУП-у Р Србије и Безбедносно-информативној агенцији (БИА), и прихваћени у стручној јавности.

Објавио је, заједно с колегом Мирославом Стевановићем, крајем 2005.г., 9. Коментар Закона о полицији, у издању предузећа “Пословни биро”, Д.О.О., Београд. Крајем Октобра 2006. године Завод за уџбенике и наставна средства * Београд, објавио је четврто, измењено и допуњено, издање књиге

10.“Полиција и кривични поступак – супротстављање организованом криминалу” на 763 стране, а чији је рецезент Војислав Недић, Председник адвокатске коморе Београд.

11.-13. Претходна три издања књиге “Полиција и кривични поступак – супротстављање организованом криминалу”, током 2002., 2003. и 2005. године објавио је “Службени гласник” Републике Србије из Београда.

Средином 2007. године објавио је 14. Коментар Законика о кривичном поступку (у издању “Службеног гласника” Републике Србије, односно 15. Приручник за практичну примену Законика о кривичном поступку који је средином 2007. године објавио Пословни биро д. о. о. из Београда.

С пролећа 2008-ме године објавио је 16. “Жар” – књигу поезије, с рецензијом проф. Злате Коцић, познате српске песникиње (предавала аутору руски језик у Другој Гимназији), Интерпрес, Београд, с пролећа 2008-ме.

Ову  књигу посвећује мајци Драгици и оцу Владимиру из Ивање,  који преминуше 20. јануара 2006. године, односно 21. јула 2007. године. Отидоше! Реч је о рукопису захвалници под називом “Златна капија”, писанију о језику и догодовштинама житеља Подгоре, чије је Средиште ауторово родно Ивање. У својству оперативца већ десетак годинa, обавља најсложеније безбедносне и кривично-процесне послове на плану сарадње Ресора државне безбедности (РДБ МУП Србије) трансформисаног у Безбедносно-информативну агенцију (БИА) са надлежним правосудним органима (Тужилаштво, Врховни суд Србије). Годинама је ангажован у својству предавача и испитивача из предмета Кривично право и кривично-процесно право, у Образовно-истраживачком центру Безбедносно – информативне агенције.

Три војводе бојне – Милоша, Милана и Ивана, својим песмама враћа у  свакодневницу Србије. О свом руву и круву, покушава да обнови ИВАН – КУЛУ, у средишту завичајне Подгоре Косанчићеве и да одржи огњиште свог племена. Проноси славу Царичиног Града Јустинијана Првог и не признаје – пораз; Тамо где  сам ја, тамо је победа!

Враћањем  исконској природи, корену предака, љубави, раду и реду, угасићемо псовке свега па и Господа Бога, а Пуста Река повратиће благословено, средњовековно име – ПОДГОРА!

Живи и ра­ди у Бе­о­гра­ду, али и ши­ри­ном По­мо­ра­вља и васцеле Србије, све до род­ног Ра­да­на, вазда у не­рав­но­прав­ној бор­би са за­да­ци­ма, ки­ло­ме­три­ма и временом…

*  *  *

ОКО СОКОЛОВО

(Витез-птица)

 

Сиви соко сматра се симболом одважности и
јунаштва, свој плен лови витешки лако

 

Лепа и помало чудна птица је сиви соко! Његова лепота описана је безброј пута и још чешће опевана, нарочито у народној песми и сматра се симболом одважности и јунаштва.

Сва жива бића, изузев сокола и можда још неких ретких врста, настоје  да на што лакши начин дођу до хране. Соко се, међутим у томе битно разликује од осталих. За плен бира само жртве које сматра себи равнима, око којих мора да се потруди да би их уграбио. Ту особину, коју је биолошки немогуће објаснити, уочили су и описали многи природњаци. Због ње  су соколу приписивана витешка својства, а његов лов посматрачу често изгледа као витешко надметање са противником, или као некаква лепа игра, а не борба за опстанак.

Соко свој плен заиста лови веома лако и то чини као да се игра, вешто долази до плена.

Због чега ову птицу сматрају једном од најлепших грабљивица?

Можда због њеног ненадмашног лета, лепоте главе, груди и достојанственог држања. Ипак, већина добрих познавалаца ове прекрасне птице диви се, пре свега, соколовом погледу, за који кажу да је истовремено бистар и дубок, оштар, отворен и помало-застрашујући.

Уосталом, израз “око соколово” у нашем народу употребљава се већ вековима. Многи под тим изразом подразумевају оштар вид, што јесте својствено соколу, а одавно је уочено да је соко одлучан ловац који никада не промаши свој циљ. Судећи по томе, израз “око соколово” представља, пре свега, одличног стрелца.

Ако орао раширених крила симболизује одбрамбену спремност и укупну моћ Русије – зидине Кремља и његова здања, чувају СОКОЛОВИ! Угледајући се на искуства древних европских метропола, где соколови и јастребови растерују врапце и голубове, чији измет буквално “топи” меки камен старих споменика културе, ваздушни простор изнад Кремља, препуштен је гардијским соколовима. И тaко траје бденије вечно млађаних црвеноармејаца и верних пратилаца…

 

 

Ко сам ја?

Идентитет садржи неколико тачака; Мајка, Фамилија, Огњиште, Отаџбина
и Језик.

Човек и завичај прожимају једно друго, од рођења па до физичког преобличавања. То је корен вертикале свих цивилизација.

Етрурци – ?!! Вековима покоравани од окупатора који су у целини преузели тековине духа Етрураца заправо РАСЕНА, представљајући их као своје, и још увек траје лажно легитимисање…

Без срама, германски педантно, уз милијарду, немуштих, сведока!

Оче Наш

Оче наш, који си на небесима

да се свети име Твоје,

да дође царство Твоје,

да буде воља Твоја

и на земљи као на небу;

хлеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше

као што и ми опраштамо дужницима својим;

и не уведи нас у искушење,

но избави нас од злога.

Амин.

„Ко чува уста своја и језик свој, чува душу своју од невоља.“

(приче Соломонове 21,23)

—————————————————————————————————

Но бојим се, да ђаво никоме није ближи до ономе ко тврди да ђавола нема. На овоме свету ми смо као на бојишту, у борби против непријатеља јавних и тајних.

Тешко нама, ако одрекнемо тајне непријатеље. Шта ће нам користити победа над вуцима и медведима, ако нас уједе змија из траве?

Има нешто – тако говоре многи школовани људи. Но ако ти останеш до краја живота само при тој речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа. Једна тренутна слутња, да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог света, није још ни издалека она ВЕРА, животворна и плодоносна, која осветљава наш пут и указује наш циљ. Казати само има нешто, не значи изаћи на видело дана. То једва значи да је путник превалио поноћни мрак и својим проширеним зеницама, назрео беласање на истоку. А до сунца, дуг је још пут…

Ако ставиш свој живот

у стихове, бићеш

ближи истини, ближи животу

Наша душа је у нашим сузама, ми, Срби,

плачемо и у радости и у жалости.

Радост нас ретко походи, бол нам је вазда домаћин.

Не плачи, дете моје

Знаш ли, дете моје, зашто се затварају облаци онда, кад су поља

жедна кише, а отварају онда, кад поља кишу не желе?

Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.

Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод

у пролеће, а у лето дају јалову жетву?

Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје,

и убијају га у цвету.

Знаш ли, дете моје, зашто извори пресушују, и плодови земаљски зашто немају више оне сласти, коју имадоше?

Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.

Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?

Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.

Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?

Зато што дојећи их не пева песму љубави него песму мржње према суседу.

Знаш ли, дете моје, зашто људи посташе ружни и изгубише лепоту својих предака?

Зато што одбацише лик Божји, што изнутра из душе деља лепоту лика, и навукоше образину земље.

Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?

Зато што људи почеше сматрати, да је здравље отмица од природе, а не дар од Бога. А што се отима с муком, с двојном муком мора се бранити.

Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу, и не стиде се свога равенства с кртицама?

Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.

Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све.

Владика Николај Велимировић, eпископ Жички  (“Мисионарска писма”  и  “Молитве на језеру“, Београд 1998-2000., Невен-Евро-Лапово, Нови Београд)

                                                             Tелевизија

(Суштина ТВ)

——————-

Осим информативне, забавне и едукативне функције медији данас креирају морално-етичка и вредносна начела. Као и у књижевности, и на ТВ је све ствар интерпретације. Телевизија нам, заправо, интерпретира живот. У томе је њена суштина, али и опасност. МАНИПУЛАЦИЈА СВЕШЋУ, рекао би Сергеј Карамурза.

—————————————————————————————————

Искључимо телевизоре, рачунаре, оставимо игрице, напустимо хипер-макете и празне расправе и кренимо по земљи Србији, стазама детињства, до ОГЊИШТА, наших…

Простим пешачким ходом, по Драгуљу Божјем, Србијом нашом, понешто порадимо да сачувамо лепоту древнине за ослабелу чељад нашу…

Ваш

Ранко

У. и Б.*[1]

Реч аутора 

 

 

Језик је кућа народа.

Овај рукопис је прво, и засад једино, целовито писаније о језику и говору народа Пусте Реке, вечне Подгоре Косанчић Ивана.

Кунемо се у завичај и оставштину предака, али са слабашним резултатима у раду на древнини, о чијем богаству и разноликости слово остављају појединци,  ретки попут светаца…

А Господ Бог награђује по труду, не по резултату!

—————————————————————————————————-

НИКОЛА ВРАТКОВИЋ – Иванкулски

(Иван Кула, Иванова Кула)

Државотворци

 

Несвесно и свесно заобилажење и ћутња песничка која је пратила МИЛОША ОБИЛИЋА, ТОПЛИЦУ МИЛАНА и КОСАНЧИЋ ИВАНА, Три Војводе Бојне, узела је суров данак у свакодневици у којој управо искушавамо тамновито и чемерно искуство рода нашега, као казну због огрешења о корен; језик, о битие сербоское и име.

Часни изузетак у невеселој двовековној историји представља обимно, и чини нам се, из очајничког пркоса, створено дело др Драгољуба Симоновића. Овај свестрани професор Универзитета из Ниша понирањем у таму јужносрбијанске прошлости, успешно је демистификовао и разобличио секташку параболу о супериорности Динараца над Србијанцем, државотворним човеком Поморавља који је вазда носио, оживљавао и узносио државу Србаља. Др Симоновић, вредни сакупљач народних песама Југа Србије – где искључиви и тајновити Вук Стефановић Караџић ногом није ни крочио, проникнувши душу њину, дао нам је расковник, шифрарник за свеобухватно разумевање свеколике народне поезије. Зарад превазилажења тешке трауме изазване турским ропством, народ је своје јунаке скривао и метафорично прикривао, па је од Деспота Стефана настао Краљевић Марко, од Кнегиње Милице правична Мајка Јевросима, Јерина Бранковић је постала Мајка Југовића, Кнез Лазар – Ђура тамничар и тако редом.

Завичајно Заплањац, као и земљак му горке славе, Бранко Миљковић, и Драгољуб Симоновић је циклусом књига о Николи Вратковићу – Никола Вратковић Косовски Цар и Бог, 1992.г., Јагње ђурђевско, 1995., Јован Младожења, 1996. и Лудо младо, 1998.године, засновао и детаљном анализом бројних песама, научно фундирао своју идентификацију легендарног Милоша Обилића, историјским братом Кнегиње Милице, (НИКОЛОМ ВРАТКОВИЋЕМ)… који ликвидацијом Мурата I на Видовдан 1389. године симболично гаси Сунце над Србијом јер, нестанком Немањића отпочиње азијатлук, по нас, крволиптећи…

Ове смеле и реалне тврдње за све оне који су макар и делимично, једном само, упознали Радан, Косанчићеву Подгору и Косаницу очигледне, поткрепљене су фасцинантном подударношћу средњовековне српске историје и географије и живе Косовске легенде у овом загонетном крају. То оправдава закључак да се БАШТИНА СРПСКОГ ПРИНЦА НИКОЛЕ ВРАТКОВИЋА, брата Кнегиње Милице, легендарног Милоша Обилића, налази у Топлици односно КОСАНИЦИ. Иванова Кула, ИВАН-КУЛА је била његов град-двор. Одатле је отишао на Косово поље дана 28.јуна 1389.године и снемао турског султана Мурата! И тако отворио српску вишевековну антитурску борбу. У прилог овој тврдњи иде и становиште већине писавших историчара средњег века, од којих је најубедљивије писање Владимира Ћоровића, истинског зналца ове епохе. По њему, када је ово подручје линије Глобочица-Царичин град-Ђавоља Варош-Иван-Кула-Пролом- бања-Бањска, изгубило значај средишта српске средњовековне државе, Немања је Топлицу дао најстаријем сину Вукану (В`лкану). У вези с тим Ћоровић пише:

“…Вукан доби на управу Зету са Требињем, Хвосно и очинску Топлицу. (Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд, 1993., страна 140). А у Топлицу се касније доселио Вуканов чукунунук Жупан Вратко, када му је Краљ Вукашин Мрњавчевић око 1370.године одузео поседе у Македонији. Отуда је и Кнегиња Милица, удовица Кнеза Лазара располагала Топлицом као својом баштином. Из тог чињеничног основа, ЖИВОТ НИКОЛЕ ВРАТКОВИЋА-истинског МИЛОША ОБИЛИЋА, пре Косовског боја треба везати за Топлицу, Косаницу и завичајну му Подгору. Видовдански подвиг оживљава стих захвалности и истинске запитаности над смислом живота;

…а млада му поста црна земља!

Прикупљајући труње духа древнине, ради себе а за покољења, Симоновић је понирући у дубине раз-времена, и мени помогао да својим скромним књигама Непоклек, Калина, Огањ и земља, Небесница, Недоглед, Агна и Макарије, Кво работиш?, Служба светим ратницима и Војници живота, допринесем натпевавању Обилића, Косанчића и Белог Анђела.

У прилог овоме говори мојe прожимaње са мајком Драгицом и другим живим носиоцима певања, наслеђа са усана, преко чијих Лазарица сам се уверио да и у најзабаченијим крајевима југоисточне Србије и данас шестотинаосамнаест година од Боја, живи Косовска легенда у недоглед!

Мукотрпно сачиних ово писаније, покушавајући да сачувам заоставштину предака оличену кроз традиционалну културу. Од средине (19) 60-тих година нестају огњишта, мобе, прела, сабори, окупљања, казивања и казивачи, епска поезија. Одлазећи у градове, сахранисмо самобитност и уништисмо име за сутрашњицу. Истекло време колективног сећања. Угрожена је давнина, наше порекло и – ПОТЕКЛО! Остаје само – `ЛЕБ И АРТИШКА…, која Божјом вољом, постаде – ЗЛАТНА КАПИЈА.

Гусле су старије од интернета, помињу се још у Библији.

Манастири и криво гудало, Крсна слава и свећа уз жито, то је народ српски одржало!

ВОДА!

Причаше наши стари, Бог нам је даровао да за Србима иде вода! Разнолике су наше бање, издашна су силна врела, киселе и лековите воде широм Отаџбине, шуме, изданци и кладенци…

Бојим се шта ће се догодити – злојутро, далеко било, уколико Божје воде, изворе и оазе здравља, распродамо туђину, као што то несвесни, већ чине широм Србије?

Преци их достојно сачуваше, крвљу омеђише, ред је да и потомци не арче и упропасте дедовину

Дедовина се не продаје, она мора бити увећана и пренета покољењу!

Србија још увек нема документ о свим локацијама на којима се експлоатишу подземне воде, јер је у току израда Основне хидрогеолошке карте. То, међутим, не спречава Американце да боље од нас прикупљају сазнања о капацитетима  наших извора. У најновијем извору ЦИА, наводи се да је Србија богата пијаћом водом, а да 99% становништва има приступ „извору живота“. Они тврде да Србија има више пијаће воде од Немачке или Велике Британије. Наша земља учествује са 0,3% посто у светским изворима питке воде и има 137% посто  више питке воде по становнику од светског просека. Више воде од нас имају само Хрватска, Исланд, Норвешка,Русија,Шведска и Финска (Ми не знамо, али ЦИА зна, Вечерње Новости,01.децембар 2013.г.)


[1] (У име Бога, биле су прве речи које су изговорили или записивали српски домаћини, пре него што би започели било какву радњу)

ЛеЗ 0007591 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s