Србин Србину…

Реч лингвиста

(Србин Србину највећи враг)

 

Латиница није изворно српско писмо, него смо је примили од браће Хрвата после 1918. а нарочито после 1945.године. Наше прелажење на латиницу, после много пута и буквалног забрањивања ћирилице, показује нашу плитку свест, кратко памћење, крхку одлучност и малу спремност да останемо свој на своме и у оном највреднијем што сваки народ чува као светињу – језик и писмо.*[1]

Енергичних и изричитих захтева да се тај посао уради ћирилицом – још нема! Уколико,Microsoftпрограм не преведемо на ћирилицу, ми се од српског језика можемо опростити! Баш као што се опраштамо и од других својих националних и духовних обележја, пошто људи који воде културну и научну политику, више гледају да се додворе свету, него да ураде неопходне националне послове.*[2]

У нашим околностима ћирилица, представља, државно питање. Заштитници ћирилице, латиницу искључиво виде као хрватско, а ћирилицу као српско писмо. Књижевник Тиодор Росић, један од ретких који се бави националном древнином, тврди да је српски народ остао без имена свог језика, образлажући тврдњу следећим речима:

– То што се десило Србима, није се у новијој историји догодило ниједном народу на свету. Српски народ се преко вере и језика, што је јединствен случај, претапао у друге народе који су настајали на његовим националним развалинама. Од Вукових Срба трију вера – православне, католичке и исламске, а једног језика, формирана су три народа и три језика уз настојање да се створи и четврти, поред тзв. босанског и бошњачког, и фантомски, црногорски језик.

Они су свесни чињенице колико ће туђе писмо, преко компјутерских програма на латиници, имати утицаја на српску децу да се одвикну од свог писма, а дају себи за право да на тај начин што им нуде туђе писмо, крше и Конвенцију о правима детета на своје писмо, усвојену у Генералној скупштини Уједињених нација, али и основно људско право Срба на своје писмо. Забрињава чињеница што их власт због тога не опомиње. Јер да их опомиње, не би им пало на памет да Србима протерују и све остатке њиховог писма. Педесетогодишње сејање семена заблуда дало је обилног плода у сваком делићу овог друштва…

Одговори на питање у чему су највећи отпори освешћивању у вези с улогом ћирилице у српском језику и српском народу, налазе се у чињеници да је упорно сејање заблуда дало отровног плода у сваком делићу државе и народа.

Супротност греху није врлина, него ВЕРА, писао је Кјеркегор. Вера и писмо, врлина, припада човеку а вера – једино Богу.

„Присуствовали смо, написаће Шестов, бескрајном нарастању ужаса у Кјеркегоровој души, и управо у тој ужареној атмосфери ужаса родила се велика смелост уз коју се човеку чини како му је допуштено да не само јунаке библијског приповедања, Јова и Аврама, већ и самог Творца неба и земље, макар издалека, учини исто толико немоћним и измученим, колико је то и сам: и то је моменат рађања егистенцијалне филозофије (Шестов вели философије)”.

ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ЈЕЗИКА*[3]

Заменом српских речи туђицама мења се граматичка
структура језика и мелодија говора

(НОВОГОВОР – англосрпски)

 

Српски народ је на добром путу да поред ћирилице, која одлази у запећак (“теорија” о два писма), остане без, од Бога датог, српског језика.

Послужићу се примером из “Политике”, коју читам дуже од четрдесет година. Извештај са семинара Парламентарне скупштине Северноатланског војног савеза у Београду, објављен 22.марта 2003. године, носи наслов – “Нови имиџ војске”. Разбацивање страним речима на семинару је само пренето у лист. Навешћу неке: темпо, сектор, позиција, модерно, флексибилно, ресурси, редизајнирање, регулисање, институције, превенција… За дивно чудо, нема популарних речи: имплементирање и инволвирање (транспарентно!).

Све масовнија употреба страних речи наводи на закључак да су српском народу оне постале ближе, драже, разумљивије и лепше од речи матерњег језика. Леп пример за одрођавање Срба је и употреба стране речи дијаспора за београдски скуп Срба У РАСЕЈАЊУ, за који организатори тврде да служи духовном уједињавању српског народа!

Прича се, међутим, не завршава обичном заменом српских страним речима. Последице су дубоке и тешке. Мења се граматичка структура језика, боја и мелодијаговора. Језик губи древност и лепоту. Кида се духовна и културна веза са прошлим вековима, континуитет српског језика и народа… Укратко, српски језик уступа место новоговору, који се, авај, и даље назива српским.

Французи су пре неколико деценија подигли узбуну када су схватили да, под америчким утицајем, француски језик постаје “фраенглески”. У нашим редовима још нема панике, па ни питања претвара ли се српски језик у “српскоамерички” – англосрпски.

Напуштање народних и усвајање страних речи за Србе није нова ствар. То траје већ столећима. Мало је Срба који знају, на пример, да је више векова раније материја називана вештество, аутентично – самобитно, морал – нарав, логика – словесност, категорија – оглаголеније, димензија – мера, обим, а у новије време географија је још била земљопис, капија – двер, итд.

У српском и у његовој претечи, старословенском језику, за сваку страну реч постоји једна или више народних. Показало се штетним по српски језик то што се СТАРОСЛОВЕНСКОМ не посвећује потребна пажња у друштву, посебно у основном и средњем образовању. Да подсетимо, у средњем веку је старословенски био т р е ћ и међународно признати европски књижевни језик, поред старогрчког и латинског. Старословенски је класичан језик српског и других словенских народа.

Једно од најважнијих обележја народа је језик. Реч језик је на старословенском значила и народ. Питање је у којој је мери народ онај народ који не може да мисли, говори и пише на свом језику.

Недавно је на једној скопској телевизијској станици приказан амерички докуметарни филм о прошлости и садашњости индијанских народа у Сједињеним Државама.       У њему се говори о физичком и духовном уништавању ових народа. Потомци староседелаца истичу да је за њих посебно болно и трагично то што су им Американци „одузели језик“.

Можда није наодмет присетити се речи Бика Који Седи, Поглавице Апача, који је после победе над америчким генералом Кастером изговорио:

Бели Човече, уразуми се! Једнога дана посећи ћеш и последње дрво. Наставиш ли, овако затроваћеш и последњу чисту реку и то ће бити ваш крај. Новац не може да се једе ..!

Срби сами себи одузимају језик. По Орвелу, одлика тоталитарних држава није само небрига за језик, већ пре свега његово упропашћавање и стварање новоговора. Република Србија, циљно демократска земља, не може и даље занемаривати питање употребе, развоја и афирмације српског језика и српског ћириличног писма, односно питање њиховог опстанка.

Неупоредиво већу бригу српском језику морају посветити и гласила. При том, то не значи одстрањивање страних речи по сваку цену, већ давање права на живот речимавластитог језика. Српски језик и писмо су вредности које заслужују пажњу и бригу целог српског народа, његових установа и организација. Појединцима, којима је поверено вођење српских државних и јавних послова, нија дато право да ауторитетом накарадно схваћене дужности, „редизајнирају” и дају нови поглед српском језику и писму.*[4]

Лако је одржати говор, тешко је одржати реч!

________

[1] Професор Драгољуб Збиљић, председник ИО Удружења за заштиту српског Ћирилица из Новог Сада,
Вечерње новости, 30.децембар 2002.године

[2]Проф. др Драгољуб Петровић, лингвиста, активиста поменутог Удружења (исти чланак – Компјутер
без Вука), Вечерње новости, 30.децембар 2002.године

[3]”Политика” број 32055 од 01.фебруара 2003.године (“Култура, уметност, наука,”бр.41, годинаXLIV)

[4]”Политика”, 12.март 2003.године, („Међу нама”)

=============== Из рукописа Ранка Соколовића: “Златна капија”

ЛеЗ 0007587    

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s