ВРЕМЕ ЗА ПОВРАТАК / Ранко Соколовић

ГОДИШЊА СКУПШТИНА С А Н У

 

Др Ранко Соколовић, правник, родом из Ивања ( снимак Шоле)

Др Ранко Соколовић, правник, родом из Ивања ( снимак Шоле)

У Српској академији наука и уметности 01.јуна 2006. године одржана је редовна годишња скупштина на којој је поднет извештај о раду ове установе у 2005. години и усвојени предлози о избору секретара и заменика секретара у три одељења. Тако је академик Предраг Палавестра поново изабран за секретара Одељења језика и књижевности, а Предраг Пипер, дописни члан САНУ, за заменика.

Потврђен је и избор академика Василија Крестића за секретара Одељења историјских наука, док је заменик постао академик Војислав Кораћ. Академик Светомир Арсић Басара постао је заменик секретара Одељења ликовне и музичке уметности. Скупштина је изгласала и новог члана Председништва САНУ кога је предложило Одељење језика и књижевности. То је академик Никша Стипчевић, чији избор није подржао само академик Драгослав Михаиловић.

Након подношења извештаја, за дискусију се пријавио академик Михаило Марковић. Скренуо је пажњу на књигу “Политика” Ендруа Хејвуда која, по његовим речима, служи као уџбеник на Факултету политичких наука. Та књига, оценио је академик Марковић, смишљено и систематски манипулише са нашом интелектуалном омладином и уништава њихово национално достојанство. Цитирао је примере из “Политике” у којима се говори о настојању босанских Срба да створе Велику Србију, што Хејвуд изједначава са фашистичким и националистичким тенденцијама Немаца и Италијана у Другом светском рату, као и да је НАТО окончао српску окупацију на Косову. Иако, по речима академика Марковића, САНУ није директно одговорна за овакве појаве, јесте умешана, јер је њен дописни члан, Војислав Становчић, написао рецензију ове књиге и похвално се о њој изјаснио. Уследила је реплика Становчића који је рекао да није тачно да је “Политика” факултетски уџбеник, да он није аутор рецензије, већ поговора за ову књигу, као и да је на једном скупу указао на њене недостатке.

Аплауз за Михаиловића

Кад је дошло време за дискусију, реч је затражио и академик Драгослав Михаиловић који је изговорио беседу под насловом “Рат српске академије против Србије”. У свом обраћању, академик Михаиловић је рекао да, бавећи се другима, Срби немају времена за себе, нити за решавање најважнијих питања за опстанак српског народа и за судбину српског језика. Према мишљењу академика Михаиловића, наши лингвисти се још боре за пропалу доктрину јединствености и даље називајући науку о језику српскохрватском. “ТАКО ЋЕ ИСПАСТИ ДА ЋЕ СЕ У СРБИЈИ НЕ САМО ВУКОВСКА МАЊИНА НЕГО И ОМАЛОВАЖАВАНА ДИЈАЛЕКАТСКА ВЕЋИНА, СЛУЖИТИ ЈЕДНИМ ОЦРНОГОРЧЕНИМ ЈЕЗИКОМ КОЈИ ЋЕ СЕ ЈОШ НАЗИВАТИ НЕПОСТОЈЕЋИМ СРПСКОХРВАТСКИМ”, рекао је Михаиловић.

Ова промашеност се, по речима Михаиловића, види и у Академијином Речнику српскохрватског језика који у 16 томова има мало лексике из Србије, једва довољно да се створи речник народа средишње Србије. За овај културни промашај Михаиловић је оптужио Одељење језика и књижевности САНУ, а посебно “четири његова уважена члана – Матију Бећковића, Милку Ивић, Предрага Палавестру и Никшу Стипчевића”, завршивши своју беседу овим речима: “Српска наука о језику под куполом САНУ мора, пре свега, обављати послове важне за Србију, а не за неке друге. Други, ма колико сматрали да су важни, могли би овде да дођу на ред тек после Србије, утолико пре што код куће поседују сопствене установе”.

Уследило је ћутање, а затим аплауз.

 

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА СРБИЈУ*[1]

 

Ова обимом невелика књижица покреће неколико великих тема и крупних питања која су већ могла да буду решена. Али, нису. Над текстовима у овој књижици лебди дубока запитаност, може се рећи чак и забринутост: кад смо већ као народ, и појединици који чине тај народ, толико дуго времена живели у заблудама, не живимо ли и даље у заблуди да ће се ова питања сама од себе решити кад за то дође време? А време је дошло и прошло, заблуде су остале. То се лепо види у текстовима Драгослава Михаиловића(“Време за повратак”, издавач: Зорана Вацић, 2006) за које са пуно разлога можемо рећи да су савест већине српског народа данас.

Реч је о четири текста која су била изговорена и објављена у предходне две године: два на годишњим скупштинама САНУ, прошле и ове године, један објављен у “Политици” и један изговорен на једном научном скупу, а потом објављен у НИН-у, у два наставка, пре две године.

 

Време за повратак

                                        (Драгослав Михаиловић)

Југо-ветеране у пензију

Речи Драгослава Михаиловића не би имале ту тежину, а можда не би биле ни написане, да су се институције и појединци на које се оне односе, пренули из хипнотичког сна једне погубне идеје која је појела читав век српске историје у коме су нестале безбројне жртве те идеје, идеје југословенства. Она на нашу несрећу и даље мутира, ма како је звали, и на оним местима и у оним институцијама од којих такве мутације најмање очекујемо. Пре две године је можда било време за повратак, што би Михаиловић рекао, али данас у новим историјским околностима у којима се нашла Србија, ВРЕМЕ ЈЕ ЗА СРБИЈУ, којој је неопходно ДА ТРАЈНО УМИРОВИ ЈУГО-ВЕТЕРАНЕ У СВИМ ВАЖНИЈИМ ИНСТИТУЦИЈАМА, А НАРОЧИТО У САНУ. Ако ни мировина не помогне онда смо сасвим изгубљени, и ми Срби у Србији и они Срби који су се-плаћањем данка југословенству, по било којој основи нашли ван граница данашње Србије. Ако Србија не помогне Србији, онда Србија неће моћи ни њима да помогне.

Када су кратковиди српски политичари седели за версајским мировни сто није им била на уму ратовима обогаљена Србија, већ фикција југословенства у коју су, као у валпургину врећу, заједно са коњушарима једне пропале царевине стрпали и све Србе, и не питајући их да ли они то желе. Зачетак ове накарадне и по све јужнословенске народе погубне творевине дефинисан је четири године раније у формулацијама ратних циљева.

У првом тексту, који је 25.јануара 2004. године објавила “Политика”, записане су и ове речи које је вредно стално имати на уму: “Српска историјска наука не пружа прилику своме народу да му историја постане учитељица живота (…) Зашто ни у једној историјској читанци не стоји, јасно и гласно, да смо се – и 1914, и 1918. и свих других година у двадесетом веку – преварили?” Почетак самообмане Михаиловић с правом види у Нишкој декларацији 1914, која је “кључни српски историјски документ из Првог светског рата, који ће закључити судбину Србије готово за читав век”. Последице те декларације из које се изродило југословенство и данас осећамо.

Други текст, под индикативним насловом, “Колонија Србија”, је реферат поднет на Конференцији “Културно-историјска баштина југа Србије”, изговорен 08. децембра 2004. године. Овај текст, по обиму најдужи, а по идеји готово програмски, је уствари анализа узрока и последица који су довели и Србе у Србији и Србе на тлу бивше Југославије у један крајње драматичан, незавидан положај из којег се може изаћи једино ако се, као што Михаиловић каже, вратимо сами себи. Последице незавидног положаја Србије и српскога народа Михаиловић види у следећем: “У часу кад се морала окренути себи и демократском начину унутрашњег живота и кад је за то пред собом имала отворен пут, Србија је хтела да силом одбрани две промашене и изгубљене државне концепције – Југославију и социјализам”.

Данас је Србија, скоро након једног века, суочена са тешким проблемима који су плод ових концепција и Србија их мора решавати клонећи се нових заблуда. За Србију је данас најпогубније да из једних заблуда падне у друге. Једна од њих је, како Михаиловић лепо примећује, неприхватање нове јужнословенске стварности. Као што је Србију коштало прихватање и неговање идеје југословенства, тако може да је кошта и неприхватање нове историјске реалности. Средишњи део текстаговори о виталним питањима српскога језика и књижевности у светлу нове јужнословенске реалности. Тај део је пун егзактних података који недвосмислено указују на то да је већинска Србија депресирана научним заблудама мањинских Југословена, када је у питању језик и књижевност. То је на плану језика видљиво у третирању већинског староштокавског и мањинског новоштокавског подручја у српској науци о језику, што се најочигледније види на пољу лексике и лексикографије.

На једном месту у тексу Михаиловић каже: “НЕТРПЕЉИВОСТ НАУКЕ О ЈЕЗИКУ ПРЕМА СРБИЈАНСКИМ ДИЈАЛЕКТИМА, КАО ДА ЈОШ ЖИВИМО У XIX ВЕКУ, ИМА МНОГО ТЕЖЕ ПОСЛЕДИЦЕ, И КУЛТУРОЛОШКЕ, И МОРАЛНЕ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ”. Вукова реформа за Србе у XIX веку била важна, али у XXI веку, она, у новим језичким реалијама не може да има исту улогу. Са тим новим језичким реалијама се не слажу ретки али добро распоређени, носиоци идеје југоловенства и истрајавају на њој наносећи још већу штету српској науци о језику, идући чак дотле да и даље под окриљем САНУ штампају речник једног језика који никад није реално ни постојао.

Недавно су академици Предраг Палавестра, секретар Одељења језика и књижевности САНУ, и Никша Стипчевић, директор библиотеке САНУ, на конференцији за штампу изјавили да је припремљен за штампу седамнаести том Речника САНУ, али да то због објективних тешкоћа иде споро. Обичан човек тешко може да схвати о чему су академици говорили. На руку овој манипулацији иде и “Закон о речнику САНУ”, донет пре непуну годну дана, као и много старији “Закон о службеној употреби језика и писма у Републици Србији” где у првом члану дословно пише: “У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком…”.

Овај Закон је на снази петнаест година. По том закону логично испада да је у Републици Србији у службеној употреби српскохрватски језик који је истовремено и српски. Један анахрон и сада већ штетан Закон приморава грађане Србије да и даље у службеној употреби користе непостојећи језик, српскохрватски, јер он ма какве атрибуте имао, не може истовремено да буде и српски. Овај, по српски језик, штетан закон, као анахроно наслеђе, што пре треба укинути и заменити адекватним решењем.

Када је донешен “Закон о Речнику САНУ”, понадали смо се да ће овај Закон ознаконити нову језичку реалност. Али то се није десило. Озакоњена је само иста пракса рада на Речнику САНУ, која већ деценијама наноси ненадокнадиву штету српском језику, а коју Предраг Палавестра и Никша Стипчевић, настављају. Слушајући их како говоре о седамнаестом тому Речника САНУ човек не може а да се не упита о чему они говоре. У “Закону о Речнику САНУ” нигде не пише да је САНУ, а посебно Одељење језика и књижевности, у обавези да ради на изради Речника српскога језика, а оно што у Закону не пише није обавеза. Синтагма Речник САНУ, ништа не значи. Она може да буде схваћена и тумачена на много начина.

Текст “Заблуда Академија” изговорен као реч на годишњој скупштини САНУ, 2. јуна 2005. године, трезвено је сагледавање новонастале стварности у којој се САНУ нашла у многочему удаљена од те стварности, толико удаљена да “она свој народ види негде изван Србије”, док народ Србије не види као свој народ. Урушавајући на тај начин себе она урушава и Србију, а “Ако једина наша поуздана земља пропадне – а она се зове Србија, у шта смо се свих ових векова могли уверити – нећемо наћи уточиште ни у којој другој. То нарочито нећемо моћи ми, који смо, по невољи, Срби из Србије”.

Без велике наде да ће га неко разумети Михаиловић овај свој текст завршава речима: “И ја данас пред вама ово и не изговарам са великом надом да ћете ме како ваља разумети и да ћете предузети што је потребно да се стање почне мењати, јер ће овај посао, вероватно, и даље бити препуштен онима који су га овако и покварили, него да предупредим нашу обожавану ситуацију која се зове: Ми бисмо нешто урадили, само да нам је неко рекао. Јесте, рекао је”. Годину дана после ових речи видимо да када је у питању српски језик и српска књижевност исти посао воде исти они “који су га овако покварили”.

Последњи текст индикативног наслова “Рат Српске Академије против Србије” изговорен је као Реч на редовној годишњој скупштини САНУ,
2. јуна 2006. године
. Он на известан начин рекапутулира основне поставке претходна три на један експлицитнији, директнији начин. Имајући изразито негативну конотацију према употребљеној лексеми, Михаиловић нас пита: “Шта смо ових сто година друго радили него ратовали?”, и констатује: “Бавећи се другима, ми немамо времена за себе”. А то нужно доводи до тога да: “Ниједан народ који води рачуна о другима, а према себи је небрижљив – не може опстати”.

Своју улогу у томе има и САНУ, кроз поједина своја доељења и чланове. Имајући у виду стање у коме се САНУ данас налази тешко је за било шта, осим за храброст и искреност, приговорити Михаиловићу када каже: “ОВАЈ ТАЈНИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ У ИМЕ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ ВОДИ ЊЕНО ОДЕЉЕЊЕ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ. ГЛАВНУ РЕЧ У ТОМ РАТУ ВОДЕ ЧЕТИРИ ЊЕГОВА УВАЖЕНА ЧЛАНА – МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, МИЛКА ИВИЋ, ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА и НИКША СТИПЧЕВИЋ – док остали гледају и ћуте.

Мала по обиму, али велика у истини, књижица “Време за повратак” Драгослава Михаиловића, лако ће наћи пут и време до истинољубивих читалаца, за Србију.

___________________________

[1]Све наше обмане “Политика”-Култура, уметност, наука, 07.10.2006.г., аутор Станиша Нешић

================= Из рукописа Ранка Соколовића “Златна капија”

ЛеЗ 0007584  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s