СРПСКА СЛАВА / Ранко Соколовић

57. Каца. из авлије у ивању аутора соколовића

57. Каца. из авлије у ивању аутора соколовића

                                                           *                (Винча, Лепенски Вир)

 Нашавши сличне појединости у делу почившег професора др Драгослава Срејовића, ми смо коначно по први пут – поставивши себи једно одређено питање стотинама пута – почели да налазимо одговор:

СРПСКА СЛАВА? Одакле долази српска слава? Зашто управо она не постоји ни код кога више? Зашто је нема у осталих Словена? Зашто се баш славом Срби издвајају не само од осталих народа него и од истородних Словена?

Но вратимо се Срејовићу и његовим закључцима, при чему он пише следеће: Ни у једној другој европској култури, све до времена раног хришћанства, покојницима није дато овако велика надокнада за сва одрицања од материјалних добара. Стога, гробови на Лепенском Виру и нису илустрација индивидуалних судбина, већ увек изражавају само идеје једне посебне метафизике. У њима недостају предмети који опомињу на пол, занимање, посредовање, друштвени положај и личне преокупације, али су зато постављени у простор испуњен обиљем облика, који формулишу поглед на свет, подсећајући нас на српско пословично схватање живота, све до нашег времена: ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО!

Судећи према истраживањима проф. др Радивоја Пешића, садржаним у књизи – Винчанско писмо, непобитно је утврђено да је Винчанско писмо основа писмености народа Европе, а Дунав – колевка европске и светске цивилизације.

Више од две трећине слова у савременој Србској азбуци налази се у Винчи! Амерички научник Shan Win, потврђује да то старо писмо које је нађено на Дунаву и шире по Србији, чини 80 одсто савременог Србског писма, које морамо назвати по народу који га користи и чува, дакле – СРБИЦА!

Писменост нађену на обалама Нила нико није назвао нилском, него мисирском, по народу који је ту писменост усавршио. Исто тако писменост са обала Тигра и Еуфрата нико није назвао тигроеуфратском него сумерском, по народу коме је припадала.  Откуда  уопште  идеја  да  се  писменост  нађена  и  опстајућа у Србији, и посебно на Дунаву, назива дунавском ?!! Па није ваљда река Дунав писала та слова него народ који је живео и живи на обалама Дунава, од најстријих времена до данас, а то су Срби. Па кад је нилска писменост мисирска, а еуфратска сумерска, онда је и дунавска србска, а то писмо – СРБИЦА!

Дакле најстарије писмо на свету (закључци научног симпозијума “Знаци цивилизације”, Нови Сад, маја 2004. године), не може бити “винчаница“, нити “дунавица” а још мање “балканица” (Балкан у смислу географског назива, историјски фигурира тек од XVIII века), већ – СРБИЦА!

Во вјеки веков! На жалост фалсификатора, quasi-историчара и јуришника бечко-германске школе који су утврдили и демографски максимум Срба, лимитирали територије, одредили реке које ни по коју цену не сме да пређе “шизма”, кобајаги освајачка, српска чизма…

Јер – то јасно показује посебна брига у многим детаљима у односу на покојника, при чему извесне појединости сведоче, да се у Лепенском Виру водило рачуна о сваком претку, коме се обезбеђује трајно место у кругу породице.

Будући, да су покојници били сахрањивани (у целини, или делимично) испод кућног огњишта, они су и даље уживали топлоту ватре, која се на њему није гасила, а исто тако и храну, што се на њему припремала.

Истовремено су на тај начин стицали вечни мир у безбедним и увек осветљеним оквирима светилишта. А симболичне куће мртвих изграђене су увек од исте врсте материјала, од лапорца црвене боје, што је потврда култа Веде – дизања у славу једног другог времена.

Ми ипак, инсистирајући на тексту Драгослава Срејовића, (због значаја који му придајемо у вези с дубоком укорењеношћу извесних српских традиција), остајемо још мало уз његово дело, сматрајући да су први корени чудесних, и још потпуно необјашњених, извесних српских обичаја, дубоко усађени по обалама Дунава, који су неки међу истраживачима прошлости назвали ПРАСЛОВЕНСКОМ РЕКОМ (Капија Народа). Као што рекосмо напред, ми ћемо се овом темом опширно позабавити у једном од следећих делова ове студије, али овде, да још мало уђемо у размишљања професора Срејовића, на чијим крилима ћемо моћи да се винемо даље у нашој интерпретацији. Ево дакле, још неколико значајних Срејовићевих појединости; у наставку прекинутог цитата, он даље каже:

…облици, који заузимају одређени положај у оквирима светилишта, откривају праву суштину религије културе Лепенског Вира. Они су увек распоређени око ОГЊИШТА и окренути су – или СУНЦУ, које се рађа из џиновске порфиритне стене, или према западу, ка страни мртвих. Стога се чини, да ова религија првенствено разрешава тајну рађања и смрти и да је у њој најзачајније место дато ПРЕЦИМА, који се старају о просперитету целе заједнице и чувају ВАТРУ домаћег ОГЊИШТА.

Веселин Чајкановић, у делу Мит и религија, пише: Извесне појаве из религије и култа не морају бити искључиво српске, али су У СРПСКОЈ РЕЛИГИЈИ НАЈБОЉЕ САЧУВАНЕ, па их је према томе – у о к в и р у   т е   р е л и г и ј е  најлакше  у о ч и т и   и   о б ј а с н и т и. У   с р п с к и м   и з в о р и м а   и м а      д о б р о г   и   п о у з д а н о г   м а т е р и ј а л а    з а   р е ш а в а њ  е  п и т а њ а   и з   историје  р е л и г и ј е.

Само на претходну Чајкановићеву напомену могла би да се надовеже читава нова студија, но уместо тога, ми ћемо управо на овом месту да додамо неколико краких речи у вези са српским језиком:

По разним, лингвистима и познаваоцима српског језика, СРПСКИ ЈЕЗИК    н о с и     О Б Е Л Е Ж Ј А  АРХАИЧНОСТИ,  к о ј а   с у – по Абелу Овелаку (Abel Нovelac) – утврђена. А чињеница, да су испитивани архаизми у Срба сачували, несумњиво је знак  језичког континуитета, који није нарушен никаквим страним утицајима, што би се дословно и паралелно могло применити и на српске обичаје, који су – великим својим делом остали нетакнути, те Чајкановић пише:

Српски извори су данашњи српски обичаји, који захваљујући томе, што су Срби у религијским схватањима и навикама врло конзервативни,  па су не само поуздан извор за испитивање прошлости, него за стару српску религију готово извор.

На крају, Веселин Чајкановић закључује; Да би покојник дошао до релативног мира, мора се десити двоје: мора бити прописно сахрањен и мора му се редовно дотурати хранаОн затим објашњава, да за то служе мртвачке гозбе – даће, које прате сахрану и сваки помен који следи – седмодневни, четрдесетодневни, шестомесечни, једногодишњи, задушнице…

КУЋНО ОГЊИШТЕ које је играло тако важну улогу у Лепенском Виру,  СВЕТО ЈЕ  и   п о  в е р о в а њ у   с р п с к о г  н а р о д а,  ј е р   ј е   п о в е з а н о    С ДУШАМА ПРЕДАКА  и   т о    ј е    у п р а в о    о н о,   ш т о
д о м а ћ о ј     в а т р и    д а ј е    т о л и к и   з н а ч а ј    у    н а р о д н о м 
к у л т у.

По Чајкановићу, веровање да се у ватри, на домаћем огњишту, налазе душе предака, дубоко је укорењено у српском народу, наводећи Славу и Бадње вече као главне празнике предака у вези са чим је народно веровање да је гост и путник – ЕПИФАНИЈА ПРЕТКА, па отуда и наше гостопримство, понекад рационално необјашњиво. Посебно кад су у питању злодела које су нам туђинци, дочекани хлебом и сољу, начинили користећи широм отворено срце Србина…

____________ одломак из рукописа Ранка Соколовића “Златна капија”.

ЛеЗ 0007605

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s