СУДБИНА ЛУЖИЧКИХ СРБА / Ранко Соколовић

Унутрашњост Црквице ивањске - трачак наде за чељад нашу ...

Унутрашњост Црквице ивањске – трачак наде за чељад нашу …

Како је Брљин постао Берлин

 (Сећање на Јурија Брезана, најчитанијег тумача
најмање етничке мањине у центру Европе)

 

Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт, никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници  први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

“Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају” – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.

Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенком тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. узбудио се: “Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе”. Реч “бреза” постоји у већини словенских језика, али “сербски” језик у Лужници и језик у Србији истог су корена.

Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, крама, на језику Лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име Лужичких Срба.

Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину и, под тим схватају и слободу! Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског “мора”.

Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Федегеревој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327., 1427., 1523., 1667., 1717., 1914., 1933., 1937., 1940. године.

Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред Берлина и другим тамошњим градовима.

Дрјеждзан – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин je понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzing, Каменц – у Chemnitz, реку Шреја – у  Spree, подручје Лужица – у Lausitz и тако редом.

У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. године.  Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. био заточен у затвору у Дрездену. Принудно је мобилисан у Вермахт и послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво, у којем је био  све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посвети писању књига на језику Лужичких Срба.

Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман “52 недеље су једна година”, први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је поново притиском догматске врхушке искључен 1957. године, из управе културног друштва “Домовина” у звичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. године примљен за члана Академије уметности у НДР (бивши DDR).

У међувремену уследили су сусрети у Источном Берлину, у Лајпцигу, увек је понављао колико много држи до пријатељства и контакта са Србима.

Лужички Срби, народ вековима лишаван људских права, налазио је снагу, охрабрење у литератури, романима, приповеткама у песмама на сопственом језику” – писао је.

Јуриј Брезан је 1965. дошао у Београд, учествовао на Конгресу југословених књижевника. После конгреса, посето је градић на железничкој прузи у чијој градњи је учествовао 18 година раније са омладинцима из многих земаља. Разговарао је са ученицима тамошње школе, који су Сербина из Лужице дочекали аплаузом и питали да ли и како немачка држава штити људска права Лужичких Срба. Захвалио им је на интересовању.

У источнонемачкој држави НДР – од које су 1945. очекивали да најзад  добију људска права и слободу, Лужички Срби су углавном служили као фолклорна витрина, атракција за туристе, у шареним народним ношњама, са сеоским попевкама – били су малена етничка група другог реда. После уједињења Немачке положај Лужичких Срба се није променио, напротив – исељавају се њихова села ради бржег вађења лигнита и ширења комбината “Шварце пумпе”.

У Вајмарској Републици (пре осам деценија) живело је 250.000 Лужичких, полапских Срба, сада у уједињеној Немачкој их има тек 60.000 и примећују се све мање.

Глас Јурија Брезана, као и 20 других врло ангажованих лужичких књижевника, није наилазио на одјек. Евро-пароле о људским правима заобилазе Лужичке Србе – и то у срцу Европе.

Последњу књигу, “Невеста није хтела у кревет” актуелизовану народну бајку о вековној германизацији Лужичких Срба цењени 90-годишњи писац није стигао да прикаже пролетос на Лајпцишком сајму књига. Сахрањен је 17. марта 2008. године у Chryscicy, која је понемчена у Crostwitz.

Друге групе ишле су још даље и, завладавши земљом између Дунава и Саве, као и између Саве и Драве, основали су своје краљевство које се и данас назива Словенско или славонијско (Древна географија, Стаф., страна 202). Срби, који су такође учествовали  у  томе  походу  (позивом  на  летописца  кијевског  архиепископа Петра Могиле), ударили су на Илирик и, завладавши њиме (према Барони, део I, страна 640), населили су се у целој Далмацији (копненој римској провинцији – БВ), где и дан-данас, упркос хрватским геноцидним непочинствима, постоје бројни културно-историјски трагови…

________ из рукописа “Златна капија”  Р. Соколовића

ЛеЗ 0007583  

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s