Царичин Град, надомак Лесковца / Ранко Соколовић

ГРАД ВИЗАНТИЈСКОГ ИМПЕРАТОРА 
ЈУСТИНИЈАНОВА  ЗЛАТНА  ЕПОХА

Градити почетком VI века, пре 1480 година, у балканској нигдини, Царичин Град, надомак Лесковца, могао је само владар велике финансијске и политичке моћи, опчињен љубављу према једној жени

детаљ из Царичиног града

детаљ из Царичиног града

Магла. Мека, бела и густа тешка сукнена, руком ткана хаљина  какве су некад носиле српске сељанке, покрива валовито тело јужне Србије на тромеђи Бојник – Лебане – Медвеђа. Списи позноантичке Византије познавали су овај простор као срце Средоземне Дакије, тла богатог рудом и страхом од варварских упада са Истока. Чаробна, и данас непредвидива нигдина, као да слути немир Толкинових измаштаних светова. Ова узбудљива и тајновита земља легенди, али и несвакидашњих историјских збивања, и овог прохладног јутра одјекује корацима ромејских легија, тихим појањем монаха и гласним дозивањем пастира испод ћудљивог Радана.
И баш ту, на неких тридесетак километара јужно од Лесковца, из маглене хаљине изненадно, као лик Василисе која је преобучена у просјакињу пошла да види како живи њен народ, сав окупан сунцем заблиста траг негдашњег величанственог постојања Царчиног града,  јединствене урбане целине настајале у VI веку нове ере, силном вољом Петра Сабата Флавија (Petrus Sabbatius = Петар Саватијевић), дачког сељачића који се у историју уписао као Јустинијан I (527-565), византијски император чије ће име и дело остати трајна мера истинске владарске моћи и за времена у доласку.

Легенда о граду

Своје данашње име Царичин град дугује машти народног приповедача. Предање каже да је град, који се простире на преко двадесет хектара површине, саградио незнани цар, те да је и свој велелепни градитељски захват у коме је до данас идентификовано осам цркава (унутар градских зидина пет, изван три), мноштво административних објеката, купатила, трговачких радњи, занатских радионица, јединствени трг типа античких агора и аутентично градско насеље са блоковима стамбених кућа, али и руку своје једине кћери обећао оном човеку који до насеља доведе воду.
Легенда надаље казује о мудром, али сиромашном свињару који је са оближње планине  Радан снабдео Царичин град водом,  али и о вероломном цару који реч није одржао. Царева кћи се, међутим, заљубила у наочитог и бистрог момка, са којим је и утекла мимо очеве воље. Цар се није поколебао да за одбеглом јединицом и њеним изабраником пошаље наоружану потеру. Мало је вероватно да су официри митског цара носили позлаћене парадне шлемове, какав су археолози открили у Царичином граду као ванредно редак налаз на укупном простору византијског цивилизацијског круга.
Једнако је мало вероватно да је заљубљени пар посечен сабљама са балчацима од белог жада, какав је такође пронађен на овом јединственом византијском урбаном локалитету у дубини балканског копна, чинећи га најзападнијом европском тачком на којој је нађен овај полудраги камен толико близак далекоисточним културама. Бог је, казује напослетку усмено предање, казнио цара због убиства кћери и њеног изабраника уништивши његов град. Тако је Танатос још једном показао Еросу како му само он гарантује трајно сећање у колебљивом памћењу смртних пролазника кроз време и простор,  уграђујући га заувек у романтични топоним једног од најфасцинантнијих археолошких локалитета српског тла кога још од 1912. године, са краћим прекидима, истражују најугледнији домаћи и светски стручњаци –  од Владимира Петковића, Франце Менсесела, Светозара Радојчића, Александра Дерока, Ђорђа Мано-Зисија и Невенке Спремо-Петровић, преко Владислава Поповића, Владимира Кондића, Ноела Дувала и Жан Мишел Спизера, до Алена Кермоврана, Бернара Бавана и Вујадина Иванишевића.
И овог пролећа, 2008. године, чим јужна Србија скине своју зимску хаљину, српски и француски стручњаци, под будним надзором Републичког завода за заштиту споменика културе из, Ниша, Народног музеја из Лесковца и Археолошког института САНУ из Београда, наставише радове на Царичином граду, једном од  најзагонетнијих средњовековних локалитета на планети.

Метропола области

И сви они, без остатка, верују да пред собом имају знамениту Јустинијану Приму, урбани комплекс који описује Јустинијанова XI новела издата 535 године по императоровом наређењу, као документ о необичној одлуци да се незнатно село Таурисион (Taurision), забит удаљена од ондашњег главног путног правца у оси моравско-вардарске долине, али и од западне трансверзале која је преко Прокупља везивала Ниш и Скопље, подигне у статус царског града. Града „напредног и достојног да буде метропола читаве области”, како пише Јустинијанов лични историчар и савременик Прокопије из Цезареје, јер то је град који је „цару узвратио славу“, град који се „поноси што је родио цара“. И премда је идентификација Царичиног града као Јустинијане Приме, а према строгим критеријумима науке, искључиво хипотетичка будући да на терену није нађен ниједан сачуван запис који би претпоставку најексплицитније и материјално утемељио, бројни посредни докази недвосмислено указују да готово један век истраживања овог фасцинантног локалитета не почива на лабавим, сентименталним теоријама. Остаци Јустинијанове статуе од бронзе, отклањају сваку сумњу …
Наиме, према свим досадашњим налазима, Царичин Град је зидан ex nihilio (ни из чега), односно на терену на коме није било претходних грађевина. Анализе указују да је читав  комплекс грађен истовремено, односно да су сва три сегмента града – Акропољ, Горњи град и Доњи град – настајали у другој четвртини VI века. Техника наизменичног грађења каменом и опеком, полихромни византијски „клоасан”, грађевине окупљене око карактеристично римског урбаног језгра које пресецају главне улице кардо и декуманус, импресивна мноштво сакралних грађевинских типова за које се без задршке може рећи да представља јединствени збир цариградских архитектонских образаца Јустинијанове златне епохе, али пре свега неколико стотина квадратних метара најфинијих подних мозаика који своје стилско-иконографске паралеле имају у поуздано датованим Стобима, Хераклеји Линкестас и Никопољу, али и у далекој Антиохији и Великој палати на Златном Рогу – несумњиви су показатељи да је Царичин Град проистекао из замисли личности која је живела и делала у VI веку нове ере, особе изванредно велике друштвене, политичке и финансијске моћи.
Ко је могао да се лати подухвата који подразумева градњу готово тридесет километара дугог аквадукта са циљем да се са планине Радан доведе вода до Царичиног града? Ко је имао толико средстава да подиже одбрамбене бедеме са четири моћне куле, који у целини одговарају тетрапиргији какву у случају Јустинијане Приме описује и Прокопије из Цезареје? Коме је могло пасти на памет, али и ко је могао себи дозволити да ангажује најбоље мајсторе-мозаичаре како би удесили бројне храмове и купатила најфинијом, али и најскупљом уметничком игром светла и боје, коју неколико векова касније није могао ни за очеву Студеницу да приушти Сава Немањић, јер је била прескупа, већ се морао задовољити имитирањем мозаичких тесера уз помоћ златних листића лепљених на фреске? И ко је, напослетку, имао довољно луде храбрости да испуњава лични, сентиментални хир реализујући баснословно скуп пројект на простору кога су већ дуже време немилице нападали и пљачкали незнабожачки варвари у свом незадрживом налету са Истока? Љубав према Теодори покренула је Јустинијана на божански подвиг…
Према поменутој XI новели, Јустинијана Прима је грађена да буде и репрезентативно седиште префекта преторије Илирика, али и новоуспостављене архиепископије са јурисдикцијом над Дакијом и Македонијом II, дакле моћан војно-црквени центар чије су ингеренције до тог тренутка припадале другом граду царства – Солуну. Бројни писани документи из Јустинијановог времена неспорно указују да је цар, како то примећује и врсни повесничар византијске књижевности и културне историје, Сергеј Аверинцев, био својеврсни „епископ цркве за спољне послове” и непоколебљиви борац против јереси и паганства. Једина особа којој је Јустинијан толерисао њена јеретичка монофизитска уверења била је његова вољена и моћна супруга Теодора.

Временске капије

Не би било изненађујуће да је силни освајач, градитељ Свете Софије (Аја Софија у Константинопољу, данашњем Истанбулу) и других, бројних цркава, Нови Константин Велики, који је у многоме надмашио свог славног претходника, творца прве хришћанске империје и институцинализоване цркве, поверовао да ће силом крста, али и оружја од чије употребе није презао, одбранити свој родни крај, а са њим и северне границе царства од најезде иноверних освајача. Царичин град је и у том смислу јединствено сведочанство вере некога ко је имао моћ да своју веру покаже чак и за данашње време готово непојмљивим материјалним средствима.
На улазу у остатке некад велелепне јужне  базилике у царичинском Доњем граду, одмах када се пређе преко прекрасног мозаичког ћилима сатканог од десетина рајских птица које вернику „показују” пут у храм, пронађен је капител са монограмом Јустинијана Првог – царско знамење које се некада налазило на десном стубу трибилона, један од стотине драгоцених артефаката заосталих у остацима раскошне творевине која, ипак, није одолела најезди дивље деце мање вредних богова. Царичин град тихо се угасио почетком VII века, у време цара Ираклија (610-641), остајући да траје само у титули римо-католичких црквених високодостојника све до данашњег дана.
Све је тихо и готово без покрета на овој јединој тачки српског југа обасјаној сунцем у магловито прохладно јутро.  Док кроз фиктивни прозор епископске палате на градском Акропољу завирују снегом прекривени врхови Старе планине са Истока, као ђердан сребрно светлуца рудом богат ломљени камен којим је град зидан.
Према свим досадашњим налазима, Царичин Град је зидан ex nihilio (ни из чега), односно на терену на коме није било претходних грађевина.
Меко се осипа Град под прстима који траже додире византијских клесара. Долазећи из другог правца временске капије чувар локалитета, наш Града, праћен  својим вечно гладним и раздраганим псима, пристиже на љупки кружни трг по коме су некад дебатовали оновековни градски званичници. Он каже да не сања цара, већ да га последњих година све чешће среће како уморан и замишљен, најсличнији свом Равенском портрету из Сан Виталеа, шета баш на овом месту. Мало говори, каже, али кад проговори тек јетко упозорава: „Чувајте се Арнаута, Авара и варвара!”

 
Царичин Град – Ivstiniana Prima
 
Царичин Град лежи на благим падинама које се спуштају од планине Радан ка Лесковачкој котлини, на месту ван главних путних токова. Истраживање остатка града, који су вековима будили машту мештана, започето је 1912. године и траје, са већим и мањим прекидима, до данашњих дана. Први истраживач града Владимир Петковић, понесен величином града, открићем велике цркве, мноштвом архитектонске пластике и остацима мозаика, изнео прве хипотезе о имену насеобине и њеном трајању, које и данас заокупљају пажњу стручњака. Претпоставио је да је реч о јустинијани прими коју је подигао византијски цар Јустинијан I (527-565) у близини места свог рођења, док је њен настанак са историјске позорнице везао за време цара Ираклија (610-641) и најезде Словена. Јустинијана Прима је представљала важно црквено седиште. Цар Јустинијан Први је нову престоницу подигао у ранг архиепископије са јурисдикцијом над северним Илириком, чиме је право Солуна ограничено на јужне делове провинције.
Иако је идентификација Јустинијане Приме и Царичиног Града и даље хипотетичка, будући да то није потврђено налазом натписа, она је прихваћена од већине стручњака на основу утемељених поставки.
– Хронологија града: реч је о вештачкој творевини саграђеној на утрини почетком владавине цара Јустинијана I у VI веку када је подизање урбаних центара на Балкану представљало изузетну појаву.
–  Географски положај: град се налази у провинцији Средоземна Дакија, близу границе са Дарданијом и недалеко од Наисуса, што у потпуности одговара наводима писаних извора.
–  Положај у односу на путне правце: град није подигнут на месту које се налази у оси моравско-вардарског правца, ни на западном путном правцу који је везивао Наисус (Ниш) и Скупи (Скопље), преко Хамеума (Прокупље) и Јустинијане Секунде (Грачаница), као ни на једној важној трансферзали, без чега тешко можемо замислити подизање новог града на овом месту, без неког нарочитог повода, као што је жеља владара да овековечи место свог рођења.
Утврђено насеље на Царичином Граду, дужине преко 500 м. подигнуто је на издуженој и узвишеној греди коју са источне стране уоквирује Царичинска, а са западне Свињаричка река. Урбано језгро сачињено је од три целине: Акропоља, Горњег и Доњег града, на које се надовезују широко подграђе и споменици у ближој и даљој околини. На највишем платоу, на северном завршетку греде, који доминира над околином, постављен је Акропољ неправилног полигоналног облика, оквирних димензија 100 x 100 м. Испод њега, на благим падинама које се у широком луку спуштају према истоку, северу и југу, лежи Горњи град дужине око 300 м. и ширине од 230 м. у северном до 100 м. у јужном делу.  На јужни део Горњег града наслања се нова целина – Доњи град, који заузима издужени раван плато неправилног правоугаоног облика, дужине око 220 м. и ширине од 120 до 100 м. На платоима и падинама око утврђеног града налазило се подграђе брањено са јужне стране великим одбрамбеним ровом, док га је са источне и северне стране штитила земљана фортификација. Обе поменуте линије одбране биле су, највероватније, ојачане палисадом. У оквиру овог брањеног простора, али и изван њега, било је подигнуто низ грађевина, док су на обалама река биле смештене занатске радионице. На Царичинској речици налазила се брана – мост изнад које се на једном ћувику уздизало мање утврђење правоугаоног облика. Мрежу непосредне одбране града чиниле су још три фортификације, на истоку осматрачница на локалитету Кулиште-Језеро, на северу утврђење код Сакицола и на југозападу Горње Градиште.
Ужи простор града, брањен моћним каменим бедемима, био је величине око 10 хектара, док је подграђе заузимало знатно већу површину. Према урбанистичкој схеми, са Акропољем, централним тргом и низом улица са портицима, Царичин Град је представљао тип насеља насталог по узору на источне градове, док пројектовани блокови – insulae, којима су решени унутрашњи простори, своје наслеђе дугују римској традицији.
Откривене фортификације и грађевине на Царичином Граду, као и у његовој непосредној околини, ванредни су споменик касноантичке цивилизације настале на тлу Илирика у одсутним историјским тренутцима. Својим кратким, али блиставим сјајем, оставили су важно сведочанство о духовном животу, организацији друштва и градитељским стремљењима и умећима њених житеља….

________  одломак из обимнијег рукописа Ранка Соколовића: Златна капија

ЛеЗ 0007582  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s