ЈУНГОВО ПУТЕШЕСТВИЈЕ / Ранко Соколовић

                          

Ограња мог детињства

Ограња мог детињства

        

*
Вилени ветар кроз пусте пољане наше,
студен обузела душу,
има ли снаге жар љубави
да угреје Васељену
                                  и срца посустала?

———————————————————–

У ноћи 16/17. јануар 2008-е године загледао сам се у властиту душу и запловио пространствима тмине скривеног, непознатог и несвесног. Негде сусретох душу Карла Густава Јунга, на облаку изнад Ивања, подно Радан – планине, сред ћилима који носи пут његовог Базела …
Нешто ме је такло – прошапутасмо углас.
Ко сам ја? Куда идем и какав багаж носим? Где је почетак, има ли краја Универзуму? Снови нас воде у разрешење несвесног – које се вазда рве са свесним, или нас додатно збуњују…?
Под нама сутон цивилизације, векови као трен; живот -кап, трептај и сенка, стаклена чаша, мноштво душа расутих у лутању. Потомак сам највиталнијих и најсрећнијих предака који су своје животне силе гомилали за мене, припремајући ме за мисију снова. Не трошим своје снаге, здравље и време у борби са самим собом; довољно је слепило гомиле, ситни интереси и ускост погледа.
У покушају да дозовем Најмилију, ношен синхроницитетом, 12-тог јануара 2008-е, испео сам се на Петровац, 1156 метара надморске висине  високи врх Петрове Горе. Плам свеће у пустошној црквици Светог Петра и урлик љубави према дубини Изморника, чула је и сваки дан ослушкује, Она, али и Свети Павле. И сам Господ.
Зарадих упалу плућа (bronhopneumonia), уосталом зар нисам ерупција једног вулкана. Ерупција једне енергије. Енергије родитеља и предака, снага тла и силина завичајне Подгоре. Лава ме води према зацртаним циљевима, за њих крварим…  Немам свртку, често ври немир у утроби. Сломи ме неспокој, полетим често да га разгоним на видике и светла пространства.
Корачај само, синко! Лети покаткад, броди воду, али понајвише сазнај сигурним кораком – говори ми Јунг. Не бренуј много туђе писаније, ја спознах несвесно ослушкујући себе, мерећи се с Пуебло Индијанцима и урођеницима из Африке. Промаших циљ да досегнем тајну. Жедни се не даве, гладни знања не умиру несрећни. Кад пронађеш циљ, то ти је крај. У животној трци само је први губе – они који славом плаћају робовање једном циљу. Срећни пуцају у празно, веселе се и смеју, ал’ не заразно. Безумље покреће разум више но ишта, сведочи историја.
 
 

Три војводе бајне - с усана баке Драгице ...

Три војводе бајне – с усана баке Драгице …

 
Људи се здуше једино кад…
           
            Једино у страху људи постају истомишљеници. Кад све силе буду против тебе, прати природни ток реке. Следиш силину вртлога, пратиш средиште вира, гњуриш према дну реке. Водена струја ти помаже; долазиш до дна, одбациш се у страну према површини, до свог мора и мира. Мир – у нама или стање ствари око нас?

Самоспознаја садржине несвесног

Страх ме, сувише сам храбар. Посвећен својим слабостима, постадох јак, силан.
Неугодан је пут кроз себе, плитка су и уска корита живота. Самоспознаја! Свака реч има особен мирис и звук! Колико сте пута сазвучје речи  осетили сами? Сунце! Брашно! Пролом – бања! Царичин Град?!! Звучи, мирише, слика се указује, исијава …
Одокле си? Куде појде? Кво носиш? Сам ли си? Мој сан; разламају се плоче, громаде у завичајном Ивању, изнад махале Именци, покрај Манастиришта ГОЛУБОВАЦ. Некако сам вазда, између, ближи површини. Немоћни калуђер суделује. Иницијацији у област таме. Самоћа, усамљеништво у природи. Материјално сиромаштво – највећа благодат; усмерене ка менталној супремацији. Дај дете нека ти сиротиња очува – говореше мој отац, покојни Владимир.
Играм се ватром! Разговарам с дрвећем, оно се мења као и ја. С каменом ређе, он је одан, постојан. Две личности живе у мени, два света обстојавају упоредо. Подозрење према свету и страх од његових подлости (пребродисмо!).
Одшкринувши ми врата мрклине, уз упозорење да ћу од опасности од пада у бездан морати да се чувам сам, Јунг ме је повео стазом која је значила бављење Садржином несвесног.
Немирни снови о мајци, мора сваког дечака, значе откровење истине о жени уопште – преко дана биће које обасипа топлином и воли, а ноћу постаје тајновито и окрутно, попут медведа према угрозитељу пећине. Мајка воли, отац храбри …
Господе, дај да те познају сви Духом Светим, заваписмо углас сред католичке Европе. Оног живља које спава на разореним судбинама, згариштима, над милионима покланих и осакаћених сабраће по вери. А све у име Христа, цивилизације. Германи и њихова злодела – историја Европе. Ври све у нама; сударају се нагони (ID), суштина личности (EGO) покушава да васпостави координацију, а духовна страна (SUPER EGO) покушава да се издигне изнад ништавила свакодневнице, творећи савест.
ШУМЕ су најближе најдубљем значењу живота, представљају слику живота и код свих умних људи изазивају страхопоштовање. Тајновитост, самоспознаја и мир…
У дубини једне шуме, сред столетних стабала којима ветролом одређује судбине, Јунг затражи да дефинишем начело живота! Држимо се истинског мира и дубоке љубави, па ће наша идеја васкрснути, победити!
Усамљеништво, мучно школовање, изолованост од другова из разреда, тегобно школовање уз сиромаштво, понирање у тмину историјских чињеница које помажу да разоткријемо несвесно – све нам је исто. Јунгов отац беше докторирао на арапској верзији “Песме над песмама”, а ја пишем песме, усуђујем се рећи, души једнако пријемчиве.

Владимир, самотњак, греје се уз шпорет,  с пролећа 2006. године

Владимир, самотњак, греје се уз шпорет, с пролећа 2006. године

Видовданска митологија

Нешто ми недостаје, пријатељу мој добри, прошапута Јунг намештајући наочаре на свом аскетском лицу. Знам, недостаје Вам Србска митологија, кореном средњовековна! Искра нађе удар у камену! За мном, рекох му. Поведох га од Београда Краља Драгутина и Деспота Стефана Лазаревића, до Смедерева, Голубца, Соко-Града, до Курвин Града и Иван – Куле. На Курвин – Граду Јунг ништа не виде, ја осетих руке пружене ка мени и топлину, женску и вечну …
Обиђосмо и Борач, Рудник, Острвицу, Козјак. У сусретању с Магличем, умало се не сурвасмо у набујали Ибар…
Зашто Вам срце удара тако силно? Колоне оклопника, мусаве деце, јадних себара и њихове мршаве стоке, промичу поред нас (он их не примећује!). Пијемо медовину и водњику – сок од воћа дивљег, које потопљено стоји у води, на столу и пије се уместо REVITE и шумећих IMUNOAKTIVA.
Код огњишта, Јунг застаде, аналитички осматрајући, тражећи закономерност. Нећете наћи то! Ова ватришта станишта су наших предака. Слава је њима дарована, а топлина, светлост ватрице и чорбица с котла, окрепљење им је да преживе у Свету Таме.
Ми, потомци носимо Писмо Винчанско, три хиљаде година старије од Христа, оно је основ наше ћирилице, али то не смемо да рекнемо! На Косову и Метохији, сред Гази Местана, објасних му што је тај простор ИЗМОРНИК Србски (измори душу и тело, рода ми).
Е-ее-ееј, па ово тражим живот васцели, подскочи Јунг од земље. Колективно несвеснозаједничко свима, овај простор, тврђаве и стари градови објашњавају повезаност свих ствари људског рода. У Царичином граду показах му крст православни на стубу – јонски импост капитела.
Знам, овде је настао четврти мозаик који угледах на западној страни Православне крстионице цркве Сан Витале (Sant Apollinare in Clase) у Равени. Мозаик представља Христа како пружа руку Петру који се давио у таласима. Сложисмо се да је чин крштења иницијација повезана са стварном опасношћу од смрти. Крштење је прадстављало стварно потапање које је сугерисало опасност од дављења. Ја памтим и дијалог између Христа и Петра, промуца Јунг.  Жена с којом сам пола сата разгледао тај мозаик није могла да верује када су нам рекли да наведени мозаик и још три које смо тамо разгледали, не постоје?!!
Постоје, наравно да постоје, разреших његову дилему. То су Јустинијанови мозаици (Petrus Sabbatius = Петар Саватијевић, Савић) из Царичиног Града, настали у VI веку наше ере. Покрадоше их језуити и крију их од нас и вас, од света васцелог. Разумемо се! Врагу снага оскудјеша в конец …
Папрену цену плаћамо ми Срби, носећи га на плећима, преполовљују нас на двадесетак година његови Германи и иноверни. Наговестих му да знам где је Јустинијанов амфитеатар и Кип Императоров, бронзано-златни, висок дванаест метара. И три лавље шапе, златне, изрониће из Таме заборава. Ставићу их на заставу Србије и бићемо перјаница ренесансе као 1234-те када у Милешеви насликасмо “Белог Анђела” или 1349-те кад Цар Душан прогласи блистави Законик …
Историја наслеђених слојева свести пружа отпор истраживачу као што несвесно противуречи тежњама свесног ума.

Вид, божанство очињег вида и истине

Дванаесторица од заклетве пролазе кроз Златну Капију. Крећу из Иван – Куле, предводи их Милош Обилић, alias Никола Вратковић, Иван Косанчић, Милан Топличанин, Реља Крилати, Бановић Страхиња, Болани Дојчин...? Одвојише се од главнине србске војске и о Видовдану на Косову – Пољу снемаше султана турског, Мурата Првог. Туј се бисмо, огањ преметасмо! Соколи, јуначко знамење, кроз мене проносе глас о њима. Обилићево пострадање, резултат је мајкине издаје у песми Југа Србије Дете Николица, стога што је Мајка друго име за Земљу, Отаџбину. Оженити се љубом огњевитом, значи погинути.
Три капке крви капнале – од једне земља изгорела, од друге гора увенула, а од треће – вода пресахла.
Разумем, Ваш Вид је божанство очињег вида, правдине и истине, ускликну Јунг. Три сокола слећу на Божур, у поноћ, три војводе бојне! Радан и његова гора – Златна Грањка. Петровац, чува језеро из које отичу златне воде. Грунуће, ускоро гром, сручиће се на Подгору страхотна киша. Недуго потом засијаће Иван – Кула, Царичин – Град, Црква Светог Петра и Павла, Гроб Димитрија Беговића постаће Епифанија наше младежи …
А нас двојица несрећника идемо ка вртлогу из којег свет настаје. Прати нас Свети Меркурије из Грачанице, Фауст Гетеов и наравно, Три војводе Бојне. Гете је плакао над Хасанагиницом, а Јунг се узда у Косовски мит, он је постање и надање, универзалија људског рода.
Највећи србски јунак, убица Мурата Првог на Косову Пољу, остао је донедавно анониман. И то је највећа српска траума, српско колективно несвесно, али само за српску интелектуалну мисао, јер за народног песника све је логично и јасно. Милорад Павић направи бум у Србији пишући о хазарима, народу који се не сналазећи се у историји, одважио на пут нестанка са лица земље. Није ли то циклично понављање историје? Балканска клацкалица о померању народа унутар наших простора?
Јунг носи под мишку, Ерлангенски рукопис из 1720-те године Принц Еуген Савојски тражио да му запишу србске песме и идентификовао је Милоша Обилића! То бејаше историјски Никола Вратковић, брат Кнегиње Милице који је столовао у Ивановој Кули! Србски принц са стаништем у Куршумлији. ПОДГОРА – родни крај, колевка мог детињства; крај Под Гором раданском – недоступна NATO и погани…

Визије и спиритуално

Роде, моја алхемија је у вези са спиритуалним. А спиритуално је тајна Светог Грала, највеће мистерије људског рода. Посвећени следе пут Светог Грала, откривају трагове помоћу историјске културе, преко архаичних знамења и сексуалношћу. Вазда ослушкујући природу и глас унутрашњи.
Знам, спознајемо визије, одговорих му сред Гајтанских Врата.
У Косаници слушамо ћутање млинског камења, и у Гргуру покрај воденице где децембра 1917-те, погибе Коста Војиновић, памтимо ветар који поје легенде и митове и прошлост искри. Не оскудевамо у јуначким срцима па и памети, али нам то бољитак не донесе. Насрћу туђинске војске, пустоше нас и земљу, ко да је од сувог злата. Пуста Србија, чудесна и туробна, једновремено. Наша, дубоко …
Човек није дорастао да помера природне границе и неће ни успети у том науму, све док се упиње да то оствари на неприродан начин. Подјармљивање природе, без увида да је у тим победама свест себе саму  поразила, доноси папрену цену – расутије душе. Профилактичка моћ прераста у немоћ човечанства, лекар се сусреће с већ обликованим несрећама. Никог да се запита – Хоћемо ли да завиримо у осињак менталне инфекције?
Инстинкт смрти проналазимо у разумској структури активног човека. Није ли инстинкт смрти резултат амбиваленције осећања – душа може једновремено да воли и да мрзи исти предмет. Противречност у свему што је око нас, у сваком дану који проживимо – свеопште сударање, потреси, рађање новог, борба заморна у кругу успламтелом …

ЛеЗ 0007602

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s