Леб и артишка.Пролог / Ранко Соколовић (2)

Увод у веома занимљив рукопис

Поднебље дунђера и ратника

22. Владин извор у воћњаку. - србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

22. Владин извор у воћњаку. – србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

ЦРНА ТРАВА БЕЛОМ ГРАДУ*[1]
 
О градитељском дару Црнотраваца набоље говоре здања која су подигли – Савезна Скупштина, Црква Светог Саве и Руска црква у Београду, хотели “Москва” и “Бристол”, Геолошки завод, Филолошки факултет, старо здање Поште код железничке станице, палата “Албанија”…
Ратници и неимари
На гребену Београда, на месту некадашње градске кафане “Албанија”, никла је 1940.године истоимена палата, наредних 35 година највиша зграда престонице. Њен конструктор, инжењер Ђорђе Лазаревић, родом из Црне Траве, професор и академик, осим што је у историју домаћег градитељства ушао као врсни стручњак, остаће упамћен и као можда највећи патриота међу неимарима.
Током окупације, инжењер Лазаревић је био заробљеник у немачком логору. Пошто је, енглеским бомбама урушену “ђаволску конструкцију” Палате, како су је Немци звали, било немогуће санирати без њеног творца, Лазаревић је био доведен у Београд како би урадио реконструкцију носећих стубова. По завршеном послу је, захваљујући својој умешности, добио позив за рад на Институту у Немачкој. Инжењер Лазаревић је, не могавши да изда Отаџбину и остави сапатнике логораше, позив одбио и вратио се на робију до окончања рата!
Академик Ђорђе Лазаревић, професор на два техничка факултета, био је ментор и “произвео” 1.105 дипломираних инжењера и архитеката. Био је главни конструктор Новог Београда и члан комисије градње Савских и Дунавских мостова.
Дунђерска традиција
Почетком прошлог века дунђери често бејаху неписмени људи, без икакве школе. У раду, метар нису употребљавали. При погодби, газда би им само казао колико би стопа кућа требало да буде дугачка, колико педаља висока и колико просторија да има. Остало је било ствар дунђера, радили су без скица, без икаквог плана.
Једну сеоску кућу просечне величине, дунђери су завршавали за од 30 до 40 дана и за то добијали од пет до седам “банки” (десетодинарки). Посао се погађао “ђутуре”, а једна група дунђера је радила све послове од темеља до завршетка куће. Није било занатлија различитих специјалности, сви су радили – и знали, све!

20. Владин  воћњак. - србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

20. Владин воћњак. – србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

 
ОВЦЕ КАРАКАЧАНСКЕ
(Мучим се, ал` гледам у небо!)
Својеглав репортер и индивидуалац у души, Милена Бабић из Информативног програма РТС-а уме да пронађе тему која нас се тиче и која нас шокира, открива нам какви смо, што није увек пријатно сазнање. Обрела се тамо где нико неће да иде, Богу иза ногу. Кренула је за овцама, каракачанским.
Две старије жене, живећи у потпуној беди, изловане од света и комшија, последњим делићем снаге чувају овце и краве старе расе. Не дозвољавају им да се мешају са стадима других раса у селу, беже од незнанаца и успевају да одрже родитељки завет – да чувају те црне овце у изворном облику. Овце су изузетно издржљиве: отпорне на инфекцију, паразите и неповољне животне услове.
Сукоб са комшијама и средином нормална је појава за остала села у Србији па и за њихово родно село далеко у брдима црнотравске општине.
Открила је последње станиште аутохтоне расе оваца у селу Млачиште код Црне Траве, у сиромашном домаћинству две сестре, Мирославке – Цунке и Јелисавете – Лиле Митровић. Нема коментара. Убогост и оскудност вапију из сваког кадра, а оне су, вероватно, за мештане чудакиње које сви избегавају. Но, такве какве јесу чувају генетски раритет ове земље, аутентичну расу оваца прилагођених за живот у нашем поднебљу, отпорних на болести, паразите, можда не толико издашних у млеку али сласног меса… Право генетско богатство. Из оног што је показала Милена Бабић, занемарено и препуштено злехудој судбини.
Прва, кратка репортажа подигла је гледаоце на ноге. Јавили су се добри људи и понудили помоћ сваке врсте. Изгледа, мало су се узмували и званичници у Црној Трави, док у Министарству пољопривреде ћуте, мада тамо постоји ресор за генетске ресурсе…
Но, то је већ друга прича.
У другом прилогу видели смо како стиже помоћ, још увек недовољна да се, пре свега, заштите те ретке, црне овчице. Недостаје најлон да се покрије тор, треба да се елиминише влага у којојх живе…
Кад то гледате, чудите се како је то могуће и зашто је тако. Милена Бабић не коментарише, она само приказује и пита. А питања су као сечиво.
“Мучим се, ал` гледам у небо”.
Милена Бабић је показала да истраживачко новинарство није само откривање и пласирање политичких афера и криминалних случајева, већ успостављање веза са стварношћу. Радио телевизија Србије своју функцију јавног сервиса управо испуњава на овај начин, кроз записе који говоре о животу, који помажу да се ослобађамо бремена запуштености и неодговорности и који, ипак, значе неки корак у будућност. Са каракачанским овцама, у еру генетике, зашто да не.

21. обиље јабука у Владином воћњаку. - србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

21. обиље јабука у Владином воћњаку. – србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

 
ЋУМУРЏИЈЕ
(Нашем Љуби Стојичићу којег убише
зликовци из Борнице 26./27.јула 1963.године
у реону Петрове горе званом Борински скок)

У моје село на суботу никад не с`вња
Жалеше се деда Љуба од Стојичићи, ћумурџија
од кад се пукал
Тој Боринце је проклето село, па нема куде
Ни једну суботу се не с`вња, слнце не изгрева
Ноћњам излазим, ноћњам се врћам, с ћумур печалим
С ћумур се раним
А ћумурџисћи леб је по-црн од углењето
У пасји дни смо се ми, Ивањчани здали.

А деда-Зара говореше
Т`ј што се одсели у Лесковац, на Хисар
Т`ј шо рабаџисује с белу кобилу
Што сам пипав, што сам луд, што се при лебат не селим
Него га носим чак у Петрову Гору
Куде се ни курјаци не сабирају
Одкуде су и зај`ци
Побегли.

НЕМКА
(Домка)
Ни шило
Ни црга
Ни торба
Ни врећа
Ни цедило –
Од немку смо
Почели.
Сас дрвене
Ложице
Дом.
Домка!
А еве, докле дојдемо, с`г…
Све има. Ал`па  мрешка*[2] на врата!

 
ЖЕНШТИНА МЛАДА ОСАМЕ

(Поч. Др Драгоја Стојичић, наш лекар из Боринце)
 
Кој ти се нада, домаћин умре
Муж како кремик, тријесе и две године
Шуму кастрил, па се воду студену напил
Саг деца и жену оставил –
Човек не знаје до када ће је
Пред кога ће је, по кога ће је
Човек је, докле је, ко јајце
Здрав, док не падне.
Млого беше добар лекар специјалиста бата Драгоја
Лани снопје свозимо, па бре, онија човек
Не умеја да се одмори, диза снопови
Вози, дену, работи ко на своје
А саг ће возимо без њега
А после ће па некоји
Без нас.
——————————————————————-
Да си живијемо, да се помагамо
И да гледамо да некако поминемо
А човек не може да постигне све што оће
Граби, отима, трчи, работи
Не стигне ни да једе
Омрзне се сас сви редома
И цел живот му се малеје у – очи
А у гроб ништа не понесе.
——————————————————————–
Тужише се Радулови за међу,
Два брата рођени, двајес године
Ништа не направише, на деца мрзос оставише
Земља остала, они помрели
Ко да несу ни били.
Земља је свачија
                              и ничија!

19. Кућа Соколовића: махала Весинаца, Ивање, Радан - србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

19. Кућа Соколовића: махала Весинаца, Ивање, Радан – србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

ВРЕМЕ ДО КРАЈ ДОКАРУЈЕ
 
Здравје утекло
Остаре и ожољаве
Оглуве и одрљаве
Оштрбе и оћораве
И нагрби се
И стану мечка
И нема какво
Да се лечим
На здравље да мислим
Види се
Крај дошло.
————————————————–
Прочудњак
Обелело
Изветрело
Заштрокавело
Развисело се
Разљигавило се
Не види
Не чује
Једва оди
Стануло
Прочудњак.
Буало.
—————————-
Работило
Влачило
Сецало
Остарело
Остало му
Да умре.
—————————–
Моја баба
Тебе године
Греју, ћерко
Малко су
Мене године
Ладу, ћерко
Млого су.
—————————–
Зашто деда не седи?
Седнеш ли
Ће легнеш
Легнеш ли
Ће заспиш
Заспиш ли
Ће умреш.
Затој
грваљам се
по авлију…
——————————————-
Последња работа
Старејемо, Тале, сас старцатога
Старајемо!
Млого године
Наживемо се!
– Не плаште се
И други су тој работили
Тај се работа завршава
Неје страшна.

ТРИЦЕ И ПУСТЕ
Зет`к, мед`к
Баба се на зета млого радује
Још баба зета не видела, бревенеци му скројила
Још баба зета не видела, и кошуљу му скројила
Јеђ, зет, пукоре, једем бабо и коре и рубове!
Зете, кусни и чорбицу, бабо и месо добро!
Једем, бабо, ко муж, море види баба к`в си муж
Само си муж на једење.
Зет ли је, беља ли је
Чужда рука убаво не чеша
Иде зет, ћерка гу нема
Иду трице, брашно га нема
Иде син`к носи п`њ`к, дом нешто да принесе
Иде зет`к, носи шип`к, нешто да закачи и изнесе
Боље на синово буњиште, него на зетово огњиште
Ако немаш вајду оди очити, нећеш ни оди трепћете
Син доноси, зет односи
Ни зет рода, ни шип`к гора
Ни зет родбина, ни магаре стока.

ЛЕНА
Порасла Лена, жена голема
Познавају момчетијата кво је добро
По њу трчу, до њу се ваћају у – оро
По – убаво не видо
По – убаво и нема
У струк девојче, ко вилдан
У лице како жар
Расцрвило се ко божур, ко пупуљка,ко перуника
Па коса длага, црна, па зуби ко маниста
Па уста ко с парицу прорезана, воду да се из њи напијеш
И у снагу добро, растовито на мајкин си род
Очи да си изгледаш.
Па шалџика, па игоорка, па песнопојка
Сас злато се мери, злато ће надмери
Работно, поштено, из добру лозу, не иде наголемо
Не умеје ни да седне, ни да стане, ни да се пожали
И како јагње, и свакому покорна
Глас вој се не чује
Једнуш добра
И нај – убава.

Кој ли њој на дел
Кому ли ће се падне
Кога ли ће осрећи?

18. Колечке, знак препознавања Весинаца. - србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

18. Колечке, знак препознавања Весинаца. – србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

СТРАШНО без БРАШНО
Зла баба – Марта
Зал деда – Неца
Искараше ни:
Надницу
Печалбу
Загорје
Ваћајте
Из дом бегајте
Чуж леб
Пљештете.
За деца нема
За деца да има
До коприве…

У ГРОБЈЕ, ПОД  ДУБАР
Млого прошло, малко још остало
Млого сам кошуље сцепила, млого сам Лазарице избројила
Мој се врс попрекара, остали смо само још Јован и ја
Ама скоро ће врљамо и ни наше коже на таван
Од одавна сам си, доста сам и поживела
Сваку-годин се омали по једна-година
И сваки д`н по јед`н-д`н
И година с годину си иде
И дооди си време за тамо
Наближава смрт,
цсе селим у гробје,
под дубар.
Свећата догорела, нек кара па докле оће
Ману да могу, ману да видим, ману да чујем
Ама за чујење па неје толико страшно, ће подокнеш па ће чујем
Тој што не видим је страшно, од тој немало пострашно

17. Мирини пејсажи, Радан ( на путу према Бучумету) . - србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

17. Мирини пејсажи, Радан ( на путу према Бучумету) . – србијом уздуж и попреко, новембар 2013. (фотодокументација Заветина)

Гнездо
*
Очи моје,
гнездо Твоје…

СОРАБ*[3]

“Пре шест миленујума, са далего истока, због још неразјашњених околности, неки кажу због великог мноштва, покрену се јдедан диван сријески народ у потрази за новим стаништима, за новом звездом. Неколико векова путовао је ка западу, вођен својим боговима и колективном надом да је одабрани пут исправан и једини могући…
Са собом понели су своје аријевско наслеђе: савршен језик којим су говорили, сећање на дивне претке, своја цивилизацијска достигнућа и сећање на стари крај. управљајући се северном звездом путовали су ка западу. Дошавши до краја пута, омеђеног моћним океаном, разлили су своје језгро по врло широким просторима, од Скандијавије до северне Африке, од Кавказа до Ирске. Између себе звали су се јединственим именом Сораби, што значи браћа, род рођени. Они заиста беху браћа, тако се и међу собом понашаху. Би међу њима силна љубав и поштовање и зато бејаху моћни. Од стране појединих малих варварских народа, називани су Венси или Винди, Рашани или Трачани, Илири или Сакалиба. Неки су их називали Сирби или Сјурби, Сармати или Сибири. Имали су своје генетске и антрополошке одлике. Били су плави, високи, господствени, надарени, несебични, гостпимљиви, милостиви, лаки на сузу и широко склони лаком опроштају. Једном речју “виша раса”. Своја знања и цивилизацијска достигнућа несебично су делили суседним варварским народима. Међутим ти исти варварски народи, због осећаја инфериорности и зависти, често су бацали своје крваве погледе на моћне и многобројне Сорбе. И Сораби у једном историјском раздобљу, створише себи моћну државу, која је излазила на четири мора: Балтичко, Црно, Бело и Плаво море. У Подунављу створише језгро своје цивилизацијеи прво писмо најстарије на свету. Успут бројни непчријатељи Сораба, множише се као зрневље бачено у влажну родну земљу. Умножени почеше да кидишу на Сорабе. И бројна сорабска племена се изделише и узеше себи друга имена. Почеше да мењају станишта. Тиме ослабише матицу и оштрицу ножа свога. Али и даље деловаху моћно.
Пролазиле су године, зиме и лета. Мрчили се сунце и месец. Реке текле узводно. Живот и смрт смењивали се у кнтинуитету. И даље јачаху Сораби али јачаху и њихови непријатељи. Мудраци сорабских непријатеља израчунаше да будућност чевечанства припшада сорабским народима, па да би их спречили у томе, измислише једну опасну идеолошју болест звану “црвена куга” и под лажним именом “комунизам” послаше је на сорабски свет, са циљем да их одвоји од њихових богова, да им избише сећање на заједничке претке, славну историју, да им уништи осећај заједништва који их је кроз време и невреме одржавао. Кроз тај “комунизам” понудише им идеју о једнакости. И Сораби који су се увек осећали потомцима богова и једнаки мешу собом, олако прихватише ту идеологију. И када ту идеологију прихватише, она им понуди једну нову могућност и једно ново сазнање, да међу једнакима има и оних који су мало више једнаки. И тако пое њихово цивилизацијско посрнуће.
Средином последње века, другог миленијума, стицајем небеских околности, роди се једно мушко сорабско дете од непознатих родитеља. У котарици би остављено на туђем прагу. Нови родитељи му дадоше сасвим једноставно сорабско име Новица Живковић. Његова судбина би уписана у његов небески код, у светлу страну непознате небеске звезде. Оно израсте у сјајног Сораба, ликом и наликом на своје дивне пређе. Беше висок, светло-плав, уман и имун на клицу црвене куге. Но у судару са том комунистичком кугом поклекну мало. То би довољно да га протерају код највећих сорабских непријатеља. У међувремену они открише тајну његова рођења и његову мисију записану у пирамидама, у Мојсијевим таблицама, у Кумранским рукописима, у најтананијим ватиканским списима, у келтским пророчанствима. А у тим апокрифима, писало је, да ће се он и њему слични, обрачунати са црвеном кугом, да ће ујединити сорабска племена, да ће их вратити на стазу старе славе на чијем се крају налази једна историјска неминовност у смислу последњег пророчанства. Сораби – господари света. Зато га послаше у смрт за коју се испостави да беше лажна. И он се ево враћа, лично или кроз неког свог потомка. И тада ће бити онако како је Божјом вољом унапред одлучено.
Ово досад испричано само је део казивања, о том Сорабу – Новици Живковићу”[4].

 
 
КАМ ГУ ТОЈАГА?
                               (Човеци)
 
Не могу си најдем тојагу, не могу се услушам,
живи се сас силе Бога
Саплитам се ко пијана, а и од мене се саплитају,
само њим смитам
Некако помињујем колико да неје свет без мен`
Слас је до з’би, свет је до очи, велеше деда – Нака
Оно си такој и било.
Све за време
И сви за време, па и ја, земља си, па у земју иде
Чим поченемо да личимо на земљу, за у-земи смо си
Човек се ко крушка дозори, па само падне одједнуш
Човеку си само тело натежи, каква младиња, та ја ли
Куде има човеци, там има и гробишта
Млого смо преко-главу прекарали
Па ће прекарамо
И смрт.
Једнуш се мре!
Никој се неје оди смрт ни отел, ни отплатил
Нити се па некој оковал на овија свет
Што љуљка заљуља, тој матика закопа
Наше је време минуло, млади да су живи
Деца нека расту, ни ако старејемо
Старејемо, мремо, место правимо
Деца да су жива, она су
Ко у градину
Цвеће, китке …

 
ВРЕМЕ ДОНЕЛО, ВРЕМЕ ОДНЕЛО

Камо га Лимча из Живинци
Камо га Жика Русандин
Па камо ги баба-Никуља и деда-Божил, Младена и Сокол
Петкана и Ча-Гојко, Ча-Петар, Тома и Драгутин, његов Станијан и баба-Дона
Па камо га газда, Стојадин Милићов,
незнајеше колко паре имаше
Милиће, Милиће, викаше га Јевросија, ама и он одмете,
ко да неје ни бил отиде,
Камо га деда-Иван на деду-Сокола, деда, што је накарувал
стра у-срце
На Черћезие ка су одили по крају и правили свакаква
чудила с народ
Он је прерипувал уштрапачки Голему ровину у Шумарци
А саг
Преко-њега расту трава и трње
И памту га, по казување, само најстарити
Док не измру и они.

Такој и ни ће измремо
Ће светујемо, светујемо, па ће досветујемо
Ће помремо, а ће се роде другу и они малко да посветују
овија свет
Такој је од ко је век и свет, такој ће буде док је свет и век
Једни замињују, отиду, други дооде
Једни се рађају, други мру
Јунаци и прошљаци, цар и селски свињар
Мре и кој проси и кој круну носи!
И не пита те
Ни кој си
Ни какво си
ни што си.
Овај је земља млого прекарала па ће прекара и нас
Овај је земља прекарала само седамдесе и седам Стојана
ћорави сас лево око
А колико па Стојана ћорави сас десно око, ил  ћорави доич
А колико па други окати, с по једно-око или сас обата
Па алтави или прави, грозни или убави
Силни и јаки, сити и гладни
А највише мучени, патени
И газени.
Ал` па ги има.
Тврди, јака семка!


[1] Неимарска традиција из Јужне Србије улепшала Престоницу (“Вечерње новости”, субота
01.март 2003.године, В.Мрдак)
[2]  мрешка – умирање, смрт
[3]  “Тумач сопственог сећања”, аутор Станко Миљковић, издвач Филекс – Лесковац, 2004. године
[4] “Убићу га по виђењу”, књига Драшковића, чији су главни јунаци – по основу истинитог догађаја средином осамдесетих година у Француској, заправо Новица Живковић и његов пријатељ, легионар Бруно Сулак.

ЛеЗ 0007555  

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s