Свадбе и Слава / Коли Ивањска

 

74. србијом уздуж и попреко. почетком марта у ивању, 2014

74. србијом уздуж и попреко. почетком марта у ивању, 2014

СВАДБЕ

У Ивању и околини је свадба кад се доводи девојка за момка. А девојка кад иде из куће – то су девојачки гости.
Избор невесте и женика био је спонтан. На први поглед чинило ми се да су њих двоје одлучивали о својој будућности, браку и животу.
Није било тако! О девојци коју момак бегенише утврђивало се – да је здрава, убава, вредна у руке, умејатна, а у језику кротка. Удавале су се и оне које су биле другачије, али су на цени биле прве. По неписаном правилу узимали су се момак и девојка из кућа приближних имовинских стања (мада је леп младожења из сиротињске куће могао да се ожени богатом, и обрнуто).
Често је уз овај начин избора ишао и коментар “кво давају уз девојку”. То је мираз. У детињству су веровали да не разумем ништа од свега тога о чему су говорили, па сам тако могла да присуствујем и чујем многе поверљиве разговоре и процене. Ивањчани су имали своје параметре, који су били део живе незаписане традиције. Знало се из којих се села може оженити који момак. Из оних са броја 2, или 3 топ женидбене листе женили су се такви женици. Потпланинска села Боринце, Ображда, Вујаново, Оране… а онда Мајковац, Мијајлица, Магаш, Прекопчелица… Важило је правило: Из Ивање узми снају, али там не давај ћерку! “Жене су горе мучне!”
Истина је, многе Ивањчанке су издржале удовиштва витешки; понашале су се мушки, иако су се осећале као жене. Оне су пребродиле читаво море патњи и животних тегоба и узвисиле се до достојанства и радости. До дуговечних чуварица породичног огњишта. Женећи синове имале су право да оне бирају невесте. Не знам колико су утицале на судбину породица које су заснивала њихова деца, али знам да су на нас унуке у васпитавању имале велики утицај. Није се често дешавапо да се узму из Ивање девојка и момак. То је било зато што је већина породица била у крвном и блиском сродству, или су породице биле повезане духовним везама: кумством, побратимством…
Било је породица само са једним дететом, али то је била ретка појава. Као што је било и породица са више кћери, без мушког потомства. Тада би се направио избор, и једној од кћери, најстаријој, довели би зета. (Душанка и Јотка (Јанко) Грујић, на пример.)
Припреме за свадбу почињале су од просидбе или од прстеновања невесте (“младе”)…
Свадба се није дуго одлагала, ни због припрема ни из других разлога. Често се младожења женио пре одласка у војску, мој отац, рецимо. Да би се радна снага повећала, или да не би оспабила за једног одсутног члана. Какво је стање у кући било говори и податак да је отац до динара донео целу трогодишњу војничку плату. Момачку свадбу припремапо је домаћинство најбоље што је могло, а увек уз помоћ родбине и комшија.
Дешавало се ако женедба изненади да неке стојаћне намирнице (туршију, купус, сир) позајмљују од онога ко има. Та врста зајма се није враћала, само се звала тако – био је то поклон и уједно част за домаћице.
О столовима, клупама, тањирима да и не говоримо. Посуђе је позајмљивано. Постојали су велики лонци и шерпе које су временом ољускане, но живот је ишао напред и набавка је била лакша… Моћ куповине је расла. На свадбу се позивало кондиром, окићеним цвећем и новцем, цело село Ивање!
Прво су звани кумови, па онда редом остали. Два момчића, а често ако је младожења имао млађег брата и неко из фамилије, две недеље пре свадбе кренули би у “викање”. Позивали су цело сепо, чак и куће обележене замеркама, и на свадбу су долазили из сваке куће. Неки старији за трпезу, а млађи на игранку. Не често долазила је и омладина из суседних села у Ивање на свадбу. Наравно, разлози су били разни – углед домаћина, друштвеност младожење и младе, али и један неспорно веома битан фактор – најбоља музика у околини. На ивањским свадбама су свирали трубачи наши мештани, чувени Азировићи, чији потомци данас имају своје самосталне оркестре и снимљене плоче…
Негде већ око 9 сати ујутру двориште је сијало као умивено, почишћено, растерећено свега што може сметати великом броју разиграних људи, колу, игри. Капија дворишта је била окићена венцем од цвећа и врбовог прућа, улазна врата окићена бршљаном, и обавезно креп – папиром. На средину се стављао вежен бели пешкир са чипком. Сватови су се окупљали не у великом броју, у договору са пријатељима, колико може гостају да прими. Беше то време свадбовања у собама, а не под шаторима, па је просторна могућност соба одређивала и ограничен број позваних. У сватове су ишпи родитељи, кућни чланови, кум, побратим, девер и стрелац који добро гађа из пушке. Чезе су биле обавезне. Пошто у селу нису имали сви чезе, кочијаш је био онај с којим се договори вожња. Често је ивањске снахе довозио Тома Јовановић. Увек је био удешен. Отимарени коњ, покривен шареним ћилимом. Возио би обично свекра и свекрву до младине куће. У повратку су повратници имали други састав. Често би уз чезе ишла и колска запрега да довезе “мираз”. Уз оркестар на зачељу и део омладине би кренуо по младу…
Први пут сам и сама била у сватовима на свадби Банета Јовановића и његове невесте Гроздане из Вујанова. Били су веома лепи младенци. А љубав је планула преко реке, куће се нису противиле, и ето свадбе. Не сећам се више колико сам имапа година. Знам: отишли смо до Швабиних; одиграли у колу, и кренули потом преко винограда до реке и уз Вујановски рид до куће Гроздане. Ту је било кићење сватова, “пријатељување”, куповина младе, даривање, а пре уласка у двориште – гађање јабуке.
Јабуку су попели највише што су могли и стрелац је погодио из пушке, скинуо. Тек после тога смо могли да уђемо кроз капију девојачку. Капија је исто била окићена као и младожењина. Девојачко двориште  сијапо је од лепоте, као снег. Као месечина…
У дворишту младе нисам много обраћала пажњу на изложбу ручних радова које ће понети у дом свога младожење. Пажња ми је заокупљала врста обичаја који се мапо разликовао од оних код нас у Ивању…
После пар сати и млада се појавила, одиграла са сватовима неколико кола, и стално се пожуривало:
– Крећемо!
Иако је све ово било близу, сватови су гледали да се за “видело дојде у дом”.
На зачељу колоне, не много сити, стигли смо у Ивање. Двориште младожењино пуно људи, деце, жена и старијих…
Почињапа је свадба. Почињало је нешто дивно, незаборавно, велико, симболично и јединствено, што обнавља и продужује вечност…Она се рађала поново и поново на селу…

75. србијом уздуж и попреко. почетком марта у ивању, 2014. дуду у дворишту

75. србијом уздуж и попреко. почетком марта у ивању, 2014. дуду у дворишту

СЛАВА

… Лако је завести човека. Кад га ударе онде где највише боли, човек се изувије зачас на погрешну страну. Многи су се обезбожили.
Али, славе су трајале.
Радовали смо се нашој слави, а још више оним на које смо одлазили као гости.
Славило се три дана – Заслава, Слава, Патерице. Гости су долазили предвече и задржавали се до касно у ноћ.
А биле су зиме. Јесење орање, спремање плугова и – Слава.
Јеловник се за славу планирао, и увек је спреман према устаљеном обреду.
И предноћ, у сумрак, уз Огрању узсвиткају фењери према нашим кућама.
Слава је била прилика једном годишње када је долазила баба Љубица из Оране да код нас преноћи.
Тачно се знало ко су нам гости, какав је јеловник и по каквом се обреду спрема.
У гостинској великој соби кревети затегнути, дупли столови, клупе застрте, две упаљене лампе. Фењер пред вратима куће упаљен.
Кад залаје пас, сви изађемо; улази гост, отреса снег, оставља тојагу и греје се уз шпорет. Кад се више гостију окупи сервира се мезе.
Тад је прилика да се направе пихтије. Кувају се три дана раније; у тзв. малој соби у тањире се покида раскувано месо, па се дода бели лук, полију чорбом, поспу алевом паприком…
Тик до школе била је једна кућа, три багрема, зид, камено степениште и вракњица. Велика су врата на тој кући ретко била затворена. Улазило се право у кућу са огњиштем, па у собу. У тој је кући живела Ђицина снаја а Лазаревог покојног брата Данила жена (погинуо у бици Кумановској). Совика. Нисам сигурна да ли се сећам ње другачије но као старе жене, мада док ово пишем мислим да није имала година више но ја сад (педесет и пет), али је остарила прерано. Ониска, обла, дугачке косе увек уплетене у плетенице и умотане око главе. Сада знам да је имала астму. Била је родом из Македоније и говорила је добро македонски. С мојом бабом се добро разумела и пазила. Моји су је поштовали. Према нама деци је била одмерена и за славу би свако дете даривала коцкама шећера или бомбонама. Никада није долазила празних руку. Имала је две лепе краве и производила масло; волела сам понекад да навратим и она би ми из бућкалице извадила кашику масла и намазала ми је на хлеб. Ја бих идући кроз Андак то појела у сласт. Отац јој је понешто помагао, око кола, плуга; довозио јој дрва; окосио би јој што треба и никад јој није наплаћивао. Имала је Велу удату у Скопљу и Милована, који је код сестре завршавао школу и кажу да је постао успешан послован човек. Као ратна удовица примала је само инвалиднину, али не и пензију. (Када сам ја отишла из Ивање, тада је и она напустила наше село, отишла за својом децом и тамо у Скопљу умрла..)
Поштовала је и младо и старо, није код сваког улазила у кућу, али је наш славски гост први била увек. – Стојно, Стојно – повикала би пред капијом – врзано ли је куче?
Мама и тата би изашли и повикали: – Ајде, ајде, стрина Совике, изволи, врзано, врзано! Но оно си лаје, кучећа работа. Прихватали су јој фењер, гасили га да не троши петролеум (говорило се гас), брисали фитиљ, метлом јој са опанака топили сиег и водили је до шпорета да се угереје. Обично је из славске собе улазила код жена да се посаветују, ако би ту још биле баба Станија, посестрима Јана, баба Јелена, баба Даница, хвалиле би спремљено јело.
Баба Стојна и мајка (Драгица) некад су се жалиле, те неће да нарасте, неће брашно да се суче, паприке преслане…. скромно указујући на то да ако подбаце у нечему имају оправдање. – Море, лани је било боље, прошли пут ономад утепа руку, једва сам усукала баницу, рече мајка.
И тад се жене вратише у славску собу, тамо већ ујаци, кумови, комшије, све је већ бучно. Мајка хитро, да се не смрзне тесто, донесе две тепсије, расцавтеле се коре, јајца жута ко дукат и једну турише у рерну. Поче да се мези, ладна ракија. Па касније пред саму вечеру дође и кондир угрејане ракије (“грејана”). Препричавају летину, причају о стоци, ручним радовима, о плановима, ко се оженио, ко је све у војсци, ко је на школама, као ко и где прави кућу по оближњим варошима.
Уђе мајка Драгица и вели:- А мори, стрина Совике, припази на огањ да не запалимо баницу! – Отвори рерну, хитро окрену тепсију, она претеже и испаде на грањке крај шпорета. Унезверена Драгица хукну: – Куку жене, стрина Станијо – Море заклони, Драгице, да не виду гости.
И покупише ону увијушу те доби пређашњи облик. Баба Совика је то вешто извела, а Драгица је слегнула раменима. -Куку, ако остане нека треска ћу се обрукам! – Ћути, Драгице, млого се убаво пече, каже баба Совика. И свима скрену пажњу на убаву баницу.
Била је то одлична домаћица, те ако је за нешто рекла да је убаво, ничији више коментар није имао значаја.
И тако док за своје укућане печем баницу у нашој кући у Ивање, све деценије траје велика плава тепсија, а у мени сећање на то весело славско  вече.

ЛеЗ 0007556  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s