Сви радански извори… / Коли Ивањска

Бунар

Царским друмом уз Мораву поред царског града Ниша уз долину Пусте Реке (као леска са Радана) издваја се мој лични пут. Поред Брестовачке цркве чудним скретањима и још чуднијим кривинама, кроз Бојник, пролазим ка кући. Када прођем Лабуру пуца најлепши видик на свету: у загрљају ланаца планина спава мој завичај. Све сачуване успомене, све петролејке, сви снежни наноси, сви товари дрва, сво камење, сви јазови на водама, сви пропланци, воћњаци, њиве, баште и ливаде, све… Ама препуно саће успомена.
Бубличко језеро, Бреговинско археолошко налазиште, мотел на Белом Камену, Богујевачка и Ранкова река, село Крушкар (какво име!), Димитрија Беговића гроб, Рипи вода, Пролом-бања, светско а наше чудо – Ђавољи град (звала га је мајка), а у ствари Ђавоља Варош, Гајтан, Горњи, .Доњи и Средњи, Кула Косанчић Ивана, Петровац (највиши врх Радана), Сијарињска бања, престони град Јустинијана Приме или Царичина (како га зову мештани), планина Кукавица, и све оно што обухватим погледом није визија, то хрле успомене. Што је често за друге безначајно и обично, надахњује ме када дођем, као када чобанин нађе извор, и у њему тек толико воде да једва угаси жеђ. Шум воде у присоју…
Увек би желела да је више воде, да дуго не жеђам.
Горе негде преко Радан планине њеним венцем ишле су три и тридесет и три и триста тридесет Војводе Бојне… У трајању епском оне су  скоро свакодневно на том путу ка вечном.
Овог им се лета придружио и мој отац, а годину пре -мајка, која је чинила зиму идиличном. Интерпретирајући јунаштва путујућих војвода.
Нисам сигурна да л је моје усрдно мољење Богу кроз отклањање пошасти деци био лик Косовке девојке или монахиње Милице Хребељановић (Евгенија).
У успоменама слике, пуно пуно слика, јасних и нејасних, о рату, о ратовима.
Могућност да умреш, да те убију, дете то није у стању да појми. Чак и смрт – како дете види смрт?
Нестанеш и за тебе се отвара неки други свет…
И тамо дете настави да расте, у том другом свету.
Нисам сигурна да разумем како ћу имати снаге да овај свет волим помирена са губитком.
Сетила сам се идиличних представа сеојих дечијих зима, скоро да је остала само идила.
А није било баш тако. Тај мој дечји свет стално је био изложен нападима одрастања, а то је била мука. А родитељи ? Њихов живот био је  скоро чипована обавеза да за нас подигну квалитет живота.
Мој отац је био опседнут водама. И ухватио је неке. Неухватљиве и на први поглед невидљиве воде раданске и довео их у своју кућу.
Сетила сам се наједном свих прича о допремању воде. Дворишта, извора, бунара.
Нисам сигурна кад су ми тутнули тестије упозоривши ме: -Иди по воду, кад мислим да си на там, ти да си отуд!
То је први степен хитности.
Знам да никад нисам ишла на Чабуру по воду.
Из овога што пишем схватате да нисмо имали бунар.
Весинска велика фамилија са пуно мушкараца и пуно деце мој отац се родио као 27. дете у задрузи, воду није имала као проблем: вода је била искључиви проблем жена. За Весинке срећа, доносиле су је само за потребе спремања јела…
Прање, стока, -ту је била Нијагара.
Речица је текла крај дворишта. Зими, ако се заледи, разбије се лед. Ако је много хладно, истопи се снег на шпорету, па се забрка брашно за пса, јагањце, свиње.
Постаји прича да је баба Стојна у окрутним предратним зимама једина могла да прти до Чабуре и донесе пијаћу воду. Била сам у основној школи. Једног дана оца, Чику, Бату нађем како расправљају, а отац изричит у тврдњама: – Ево овде! Овде засигурно! Ма, какве рашље! Никакве ми рашље не требају! Знам да је ту.
Била је вода ту где је показао.
Е, то је онај снимак у Топило са пар греда и мало трња које данас ништа не значе, које је снимила моја сестра. Ту је стајао мој отац и ту је некада био Весински бунар.
Од 32 бунара колико данас знам да набројим, наш и Милојин бунар имали су најбољу воду. Хладна, филтрирана кроз стене пиритног састава излазила је на дубини од 11 метара. Никад није пресушила откад су је открили; била је лака и питка, лако се у њој кувао пасуљ. Па су жене из околних махала долазиле по воду.
Овако је почело. Мерили су, ошанчили ниво, довели бунарџије; мислим да су били из Каменице код Бојника. И почели су копање.
Свако је обављао свој део посла. Но, отац је увек био ту.
Од ископане земље правио се насип около, да спољашње бујице никад нису могле да се слију у бунар.
Усечена је путања ка Батином и нашем дворишту. Копање је потрајало.
Први, други, па трећи слој. Па стена. Испод ње је- говорио је отац. Повремено је силазио у бунар, па су га извлачили, па се брзо чула експлозија, па вађење земље. И тако на смену.
Увек је само он постављао експлозив.
И онда су га кзвукли а није се чула експлозија. Схватила сам што и друга мина није активирана. Сви су се разбежали, па и ортаци за коришћење воде… Ником на крај памети није било да сиђе и да активира мину, Први пут су ми објаснили шта је барут. Чика ми је објаснио ко га је пронашао, и тада сам први пут чула за Нобела и Нобелову награду. Наједанпут сам схватила шта је то експлозив, и фитиљ, и паљење. Само ми никад иије било јасно откуд мом оцу практично знање о експлозиву. Па он је био ударник на прузи Шамац-Сарајево, Брчко-Бановићи и на изградњи палате Федерације. А знање је стекао од тамошњих минера.
Отац је имао за мене дуго недефинисану потребу да свугде и вазда  буде најбољи.
Сада знам да је то дефинисано у њему када је са четрнаест година у Тршевине од своје мајке узео плуг и рекао јој:- Дај мене, мамо, ја сам појак, а и мушко сам! Ја ћу да држим плуг… Тада је удовица Стојна добила домаћина који је по први пут узорао и посејао своју њиву. Кажу родила је пшеница те године добро (“пченица“).
Учио је свуда и од свакога. Ето минирање од минера на радним акцијама.
Све мине у бунару он је поставио, и ту која није активирана. Ускомешало се село. Сви мушкарци из околних махала сјатили су се у наше Топило, и жене и деца. Чак је и баба Русанда из Ридарци дошла, баба Перса са Појата, па и наш учитељ. Наступила је паника. Оће Влада да сиђе у бунар, да одроби мину-рашчуло се као данас путем смс порука. Само је моја сирота баба кршила руке и кукала на сав глас – Куку, Леле, деца ће ти остану сирочетија! Немој, нек запустеје бунар. И до саг га несмо имали. Немој, сине, тако ти Бога!
И тада се десило чудо. Први пут сам у животу видела баба Селену, очеву стрину, која најчешће са нама није говорила, узнемирену, да њојан Борко случајно не слезне у бунар, али је изговорила и значајну реченицу за мене – Ал’ немој ни Влада!
Она никада није бринула за друге; њој су само њени били важни. Но значај ове одлуке чак је и њу учинио хуманом.
И ту сам ја вриштећи од страха да ми отац не погине, побегла у плевњу и зарила главу у сено. Прошла је вечност, наступила је гробна тишина. Било је предвече. Кроз даске на плевњи пробијали су се зраци сунца, и на раван где је стојао мој отац. Био је го до појаса у плавим радним гаћама, везаним врпцама око појаса, везивао је конопац око паса и нестао је у отвору бунара. Прошла је -учинило ми се – вечност откако се спустио; нико није проговорио ни реч. И наједном се чуло “извлачите га!” и извукли су га. Он је урадио ту опасну ствар, деактивирао је мину. Притрчала сам и загрлила му ноге; видела сам да је уплашен.
Сутрадан је поставио другу мину и испод те разбијене стене потекла је вода.
Успешно је завршено копање и зидање бунара.
Поносно је направљен сантрач од лепих дасака, чекрк, и ја сам га као дете једва окретала. Пошто сам била мала, пазила сам када вадим кофу да не пореметим равнотежу и упаднем у бунар.
Пили смо Весинску воду, а многи су ту долазили и из других махала као да је та вода лек.

Судар времена - Гајтанска Врата, 04. јануара 2001. године

Судар времена – Гајтанска Врата, 04. јануара 2001. године

Сви радански извори…
 
Сви радански извори – има их на стотине – чинили су живот (ако знамо колико посто људског организма чини вода). Негде на последњем венцу прелепе Раданске висоравни који наткриљује ко у амфитеатру благе брежуљке и усеке извире вода. Вода раданска која се слива и заједно са ветровима, кишама и сунцем рађа, напаја, зри и успављује свеколики свет, кажем свет јер кретање живота је ка свету, а нисам сигурна да сем птица и дивљачи још неко има жеље да путује до извора. Ми смо се кретали ка говорници професора у амфитеатру поступно, ред за редом, генерацијски, да чујемо речи на ушћу. Тако смо се слили у различита ушћа, свако са свог извора и низ свој поток. То је некако постала законитост и наш се амфитеатар испразнио према катедри. Сви су нешто желели да чују, чак и онда кад то што су чули нису усаглашавали са оним жубором из станишта, жубором гласа оца и мајке. Најчешће су ту своју симфонију будућности фалширали. Без огорчења што је тако, али и са поносом да је сада и понеко наш увелико био говорник у неким другим амфитеатрима.
Пала ми је на памет једна једноставна социолошка градација. За Ивање и крај под Раданом доведена невеста,  зна да уласком у породицу свога мужа усваја реч «наши», а излазак из своје уважава са «моји» или «својта». Никада нигде нисам могла као кући да осетим како су ивањске снахе брзо асимиловапе. Брзо се осетило колико су волеле тај свој нови живот. Данас наравно «моје» и «његове» као два света потпуно страна, повеже по једва једно унуче, лабаво. Није ми намера да се бавим социологијом породице иза ратова, али ово је једна очигледност. Када су нестали сви моји дечији светови, када се покренуо животни пут ка ушћу, видим један облак који држим само мени видљивом сребрном врпцом сећања у руци, а он се помера, претаче, прави острва, полуострва, ливаде, пропланке, њиве, воћњаке и баште, и углавном је горе – над боровима. У сребрној кочији су сви они које сам познавала, и они пре њих, које нисам, и сви су млади.
Видим мајку и оца, мала сам, Свети Јован, па онда 7. јули, Ивањдан, мењало се време, са другачијим значајем датума, но то је била наша ивањска преслава. Тога дана сам рођена.
Идемо на Радан, носе ме час једно, час друго. Носе храну, горе је сабор, игранка, држе се говори.
Данас знам о нечему, за некога, најчешће су сами себи циљ. Народ, ко народ. Увек хлеба и игара народу, и тако годинама. Сада већ пешачим сама и скоро да знам пут. Пут од Горње ливаде иде трасиран кроз Селско до Старе стругаре. По путу цигле у низу, узидане у равни са земљом. Сви журе ка чесми, уморни и ознојени, дотерани најбоље што могу – иду на сабор. Собор!
А сабор су из Записа Светог Јована Биљобера, преселили на Радан – ново време нова обележја. А неки су себе већ замишљали као свеце. Цела се околиш кроз кланце путањама уз ивањски атар покренула ка планини. Прођох Доњу, па Горњу Раткину, Трње – Радански аеродром, па Големо дрво, Пресади, Дугунице и Селско. Ту почиње пут, нема га, а постоји. Постоји вековима и траје иако се њиме пролази једном годишње. Пут је некако архитектонски удешен, има неку законитост. Иде од извора са Стругаре до амфитеатра у Царичином граду – скоро двадесетак километара! Видела се цигла којом је зидан водовод, којим је дивљи радански клокот одведен и умирен у базену царице Теодаре и Цара Јустинијана. У базену и данас има воде. Водовод је током векова прекинут, али трагови су остали. Данас размишљам како би реконструкција тога водовода била грандиозни подухват. Предање каже да су биле две бране и више вијадукта, и све је то урадио човек Црнотравац пре 14. векова! То пресељење народа је… Постоји само време са пуно непознаница или заблуда. Или замки. Говорили су кад неко од нас донесе византијску циглу са сабора малог калупа перфектног облика црвено бордо као боја манастира Жиче – куку, децо, греота, што се то развлачи? Имали су култ овог водовода. Закључујем да су пре нас путеви извора и водовода били препознатљивији.Но, неко време је срушило, а ово наше заборавило милозвучни жубор раданске воде. Причала се прича, незабележена, кроз живу реч, као легенда, цар је имао кћер, лепу као све принцезе, младу и неудату. Боравивши у лову по Ивањским ливадама напи се раданске воде и пожеле да је пије сваки дан. Смисли како да доведе воду у свој престони град, па објави да ће оном ко сагради водовод и доведе воду, дати кћер за жену. Један чобанин, свињар, из места које се после по њему прозва Свињарица, иначе заљубљен потајно у принцезу, јави се на проглас. Колико је и како трајала изградња водовода, не зна се; али воду је довео у Царичин Град, и цар му није дао принцезу за жену: осудио га је на смрт. Момкова мајка је проклела цара и царство, да му царство пропадне и да остане без потомства – што се и обистинило.
Култ Раданских извора са царства остао је у народу. Култ ивањских вода настављен је једним обичајним ритуалом, којег се сећам. После свадбе, рано ујутру, трубачи би бучно оглашавали полазак младе по воду, коју први пут доноси у младожењину кућу. Тестије би биле нове, први пут коришћене. Невеста би преко руке имала вежен пешкир и свита би кренула ка једном од удаљенијих извора но што је њихов. Најчешће би прошли добар део села. Невеста је била обучена свечано, у зависности од годишњег доба, али најчешће са преовлађујућим детаљима белог на себи и венцем од цвећа у коси. Наша кумица Словена (Ђорић), која је била једна лепа млада, ишла је на воду на Диманин извор. После точења воде, полила би све нас. Ми бисмо се обрисали веженим пешкиром и уз пратњу музиканата дошли бисмо кући. Ту је на прагу полила свекру и свекрви да се умију и спустила тестије у водник. Покривши их везенином неком из свога дара…

ЛеЗ 0007530

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s