СНОВИЂЕЊЕ:ЦРКВА / Коли Ивањска

54. србијом уздуж и попреко. знак препознавања, кругови. звижд, мишљеновац, 2013

54. србијом уздуж и попреко. знак препознавања, кругови. звижд, мишљеновац, 2013

НАД  ВАДА

Кад сам као девoјка читала косидбу описану у роману “АНА КАРЕЊИНА”, чинило ми се (уз све уважавање великог руског писца), да постоји нешто што је много лепше и што завређује дужну пажњу, нешто што се сачувало у ризници мога сећања…
Косидба је почињала око Ивањдана.
Сви су јој се радовали…
Лоши путеви за своз сена нису ометали свечану атмосферу.
Била је то својеврсна такмичарска атмосфера косилаца и чудо лепоте девојака и жена.
Опис косидбе Ивањских ливада је најсликовитија историја мога села, односа осталих села према њему и односа људи између себе, као и односа полова и генерација.
Ја сам једноставно била водоноша.
Ишла сам од косача до косача, нудила их водом, носила тестије, а касније и друго суђе, и одлазила на извор по хладну воду. Отац би зачас попио тестију и морала сам да се враћам поново на извор и често сам у сусрету са животињама прескакала откосе удишући им мирис – само је један такав у сећању мојих чула. Журила сам да донесем питке и хладне воде, још и још…
То су чинила и остала деца.
Редом наше ливаде звале су се ЋУМУРАНА, на месту где се у давнини топили руде, код наше Ивањске реке. Голубовац, Трње, Над река, Широка, Дугуница… и Надвада.
Увек сам миспила о њој као о мојој ливади. Она је омеђена имањем породице Љубић, који имају ту кућу и ту живе, под планином Радан изван села Ивања. Ливада је подељена на четири дела, и налази се изнад Ваде, отуд – Над Вада. То је уређени ток Ивањске реке, уређен је да не би плавила и разливала се. Ливада је за мене имала димензију ширине и платоа са кога се најбоље шаље и прима звук. Ехо, који је ту стизао из свих атара, преламао се на том месту. Знам да су моји увек знали ко коси коју ливаду. Најлепши гласови распеваних девојака и жена и мушкараца ту би се помешали са жуборењем воде и крекетом жаба, били су сазвучје, какво музички нико није забележио.
Нисам имала дара за музику, за њено стварање, извођење, бележење; можда зато нисам препознала на време да је моја ћерка врсни слухиста? Но мој најважнији, најдубљи осећај за хармонију и савршенство, рођен је ту…

СНОВИЂЕЊЕ: ЦРКВА

Кад сам видела цркву?
Сањам једне ноћи као у кући сам у којој сам се родила, а већ је трећа озидана летос, на мало помереним темељима од оне старе. У мојој детињој соби сада је башта и порасле су две трешње, црна и црвена…
Тог јутра, након буђења још ни с ким нисам разговарала о сну. Први пут сам схватила да су у соби трешње прородиле. Вероватно зреле и нема ко да их бере и једе. Моја деца и ја једемо са београдске пијаце.
– Децо, наберите трешње да понесете на деца, ја не могу да се качим, ћу паднем, е еве и пилишта поједоше, па цел дан ишкам, али крилата бића прну, и час се врну на грањке – каже мајка.
Нисам брала трешње, кад смо летос били у Ивању; брали су Брана и доктор Мики, чим смо изашли на ауто -пут Ниш – Београд умало све трешње из кесе да поједемо, но праћување мора да се испоштује, суздржасмо се због мајке, те су и деца окусила у Београду да их жеља прође, трешње израсле усред собе мог детињства.
Заокупљена мислима где ћу сад да причам себи успомене у ком делу куће ћу чути саму себе, нисам ни са братом разговарала о сну који сам сањала…
Неколико месеци касније, враћајући се са сајма књига са М. Л., срели смо професора Филолошког факултета, Г. Томислава Јовановића – Л.-вог колегу; и у градском аутобусу отпоче разговор о разним стварима и плановима, о Л.-вој намери да негде сазида Музеј живе традиције и цркву посвећену Вазнесењу, и кад сам дошла до речи, у Сарајевскрј улици, ноћу у магли и по хладном времену, испричала сам професорима Јовановићу и Л.-у, сан, за који рекох, да ми већ дуже времена стоји као кост у грлу. Сан сам схватила као завет, а не знам да ли ћу моћи да га икада остварим.
– Хоћете, сигурно, убеђен сам у то! – рече Л. -ев колега професор Јовановић.
Не знам зашто сам баш њима испричала сан и не знам зашто сам била говорљивија но обично?
Тај сусрет објављивања мог сна ме посрами. “Јесам ли вас удавила?”
– Јесте! – одговори просресор Јовановић.
“Хвала” рекох, нисам додала “зашто”, јер схватих да човек жели да ме охрабри…
Ево сна. Ја сам мала. Пред родним домом стојим са оцем, ведро је и прохладно. Питам тату о звезданим колима. “Оно је звезда Даница, оно су Велика, оно Мала кола”.
Мени је небо најзвезданије изнад нашег Ивањског гробља.
Ништа не говорим, мислим у себи како то душе оних младића са неба свако бди над својим гробом.
Смрзнута враћам се унутра.
И желим, силно желим да су сви живи и да их једном видим, знам их све поименце, сви стоје пред нашом малом сеоском црквом.
Погледам, а оно црква бела, види се из даљине, а крст сија јер је на њему рој звезда.
Ја читам оно што пише на месинганој плочи. А тамо пише да сам малу Ивањску цркву, одавно запуштену, својим новцем обновила за спомен своје душе.
Ја немам толико пара, да могу обновити нашу цркву.
А знају сви моји блиски да о томе говорим често и да то желим из душе…

КОШУЉА

Моја баба Богдана Никопић, рођена Грујић, из Ивања, повреди око вретеном и није имала великог изгледа за добру удају (у седамдесетој години оперисана је и потврђено је да никад не беше спепа), због изгубљеног вида, једва да се удала за деду, млађег од ње, који се, Божјим уделом, срећом, ипак вратио са Солунског фронта тешко болестан.
Прво дете, Јелена јој умре као беба, а потомци се као и остали Срби умножише, али не много.
Удајом у село Бучумет донела је и девојачку спрему, међу којом и кошуљу, коју је касније моја мајка донела у својој девојачкој спреми у Ивање, удајом за мога оца. Много година касније, моја мајка је исхеклала чипку на тој кошуљи, па сам је ја носила као хаљину. Било је то седамдесетих година прошлог века.
Међу момцима, био је један са којим сам шетала. Родом из Бучумета.
Видела ме мајка, то нисам знала, па ми рече:
– Ти сас Душановог и Љубициног сина шеташ…
– Не знам ко је и одакпе је, студира економију – одговорих.
После тога нисмо се више видели ни шетали.
Кошуља је завршила као девојачка спрема моје ћерке Јелене, и верујем да ће се “вратити” у неко од ова два села, Бучумет или Ивање, да се традиција не прекине…
Памучно платно ткало се тешко и уметност је била изаткати га на домаћем разбоју. Мерила се пређа на лактове, то је нека дужина испод метра, сновало се у дворишту на кочиће да се не замрси, белило се дуго перајком и домаћим сапуном, на плочи у реци код наше воденице, и ткало па опет бепило. Кројило се перфектно једноставним кројевима, равни рукави, ошвице на копчање до изнад пупка и дужина се одређивала тиме да ли је то кратка или дугачка кошуља.
Женске предњице су вежене, и рукави, а ћенар се хеклао и прошивао на крајевима рукава и на доњем делу кошуље.
Кошуља се никад код женске чељади није носила без јелека преко и миктана – сукње одозго. Чипка и белина су требале да буду виђене, а не да се тело види. Оно је само наглашавано.
Преко кошуље су се пасале тканице закачене кукицом, металном копчом која је често од знојења остављала траг на платну, рђу.
Мушка кошуља је била једноставнија, имапа је само извежене ошвице и рукаве са копчањем, као и код садашњих креација, само уже манжетне и шири рукав изведен из целе ширине грудног коша.

КЉУЧ ОД РИЗНИЦЕ И ПОДРУМА

Камо лепе среће да је и данас тако! Кад је прва снаха у кући родила првог сина, неколико дана после свекрва је родила најмлађу ћерку. Односи се ни у чему нису пореметили, били су савршено регулисани патријархалним устројством.
Свекрвин матријархат је доминирао, а снаја је морала да сачека власт. Одрастала су деца једни са другима, при чему су старија бринула о млађима, уз преузимање дела мукотрпних послова породичне задруге.
Редуше су справљале храну недељно, одвојено су јели мушкарци и деца, па тек онда жене.
Баба Младена, деда Соколова жена, за коју се прича да је својим ћеркама поделила породичне дукате у мираз, није уважавала много опстанак куће (бејаше раскућница). Упркос томе, захваљујући годинама, имала је привилегију да све кључеве од ризница – подрума и шкриња -држи привезане за тканицу на појасу.
Поодрасли унуци Драгутин, Тома, Љуба, Гојко и Петар живели су од рада, а хранили се мрсом само о благдане.
Тако Гојка дадоше у гимназију у Лесковац.
Наравно, долазио је за распуст и као и сви девери имао посебно име од мипоште, њега је моја баба Стојна звала ПИСАР.
– И, сине, чујем ја у Големо Дрво, тата врзан у лелејку на скопку – крушку (исекли смо је кад се осушила, прошлог лета) у авлију баба Младена куне, јечи село. Кад дошал Писар, гладан, гол и бос, а беше голем човек, два метра и нема кво да једе… Задремала баба. Кад “Голуб” (деда Петар) пресекал учкур, узел кључ од подрума. Они се најели. Свиње после улезле и изврнуле све и масло и сирење…
Е, баби је тада одузет кључ од ризнице и подрума!…

54. србијом уздуж и попреко. знак препознавања, кругови. звижд, поздрав из мишљеновца, 2013

54. србијом уздуж и попреко. знак препознавања, кругови. звижд, поздрав из мишљеновца, 2013

БАБА КОСАНА

Мој деда Петар, деда Драгутинов брат из милоште од моје баба Стојне звани “Голуб”, призетио се у село Магаш за најлепшу снају у ВЕСИНЦИМА – баба Косану.
Била је то стасита жена, више од њега растом за главу и по. Он је био онижег раста. Она је била витка и права као јела.
Памтим је по дугој уплетеној црној коси до испод појаса, коју је, док је била млађа, носила” пуштену”.
Дуго је нисам вадела, а надживела је јетрве, па дође на сахрану баба Стојни.
Синови је уведоше, иако увелу, врло поносну и нимало погрбљену, са седом плетеницом, тешко отежалом, савијеном, тик да вири испод црне мараме.
Била је у кошуљи белој ко снег са црним штриканим прслуком на “саће”, фалтаном сукњом и црним иштриканим чарапама “на парице” у зепама.
Сви у капели је погледаше.
Ми смо били ожалошћени; сахрањивали смо баба Стојну, чуварицу огњишта и предања, умрлу од старости 07. јуна 1983. године.
Баба Косанина достојанствена појава и ход натераше нас да се некако исправимо, јер смо се можда постидели својих учмалих, неусклађених појава.
Она је носила свећу, босиљак и нешто зелено у кеси.
Наричући: “Доде, мила доде, еве дојдо, ти, доде, ти ме не дочека, но, доде, еве ти босиљак из нашу градину, млого убаво мирише. Вера ти га искуба и еве свеће да ти видело покаже пут до мојега Петра… поздрави га, доде, и понеси му овеј ментол – бомбоне; млого ги је волео….”
Зачу се полуглас мога оца – циника, чак и у овој ситуацији.
– Мори стринке, што му ги праћујеш по мајку? Па однеси му ги сама!
Нису сви чули примедбу мог оца, а мој полуосмех је сигурно изазвао нелагодност код оних који нису.
Десетак година касније однела је свом Петру бомбоне, а мајка и отац, у име свих нас, однели су свећу и босиљак њој…

ЛеЗ 0007529

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s