ТРИ ПРИЧЕ / Коли Ивањска

МОЈА НИЈАГАРА

24. водопад . србијом уздуж и попреко. двориште весинаца, 2013

24. водопад . србијом уздуж и попреко. двориште весинаца, 2013

Кад си мали све ствари око тебе су огромне. Димензије су нереалне; орао и авион у лету имају исту величину. Лепгир и птица… Поток је река…

Никад нисам схватила зашто Ивањску реку испред моје куће зову потоком.

За мене је она имапа димензију живота али и величине реке.

Кажу да Весинци говоре гласно, јер их је преко Ивањске реке тешко било дозвати, па и дан – данас реч добија онај ко громким гласом надговори саговорника.

Ко зна, можда је понеко од нас био и делимично глув, јер ко је то процењивао?

Но, Ивањска река, коју описујем, уствари је – средина тока од места Деливоде до ушћа у Вујановску, па Пусту Реку. Сем извора живота имала је значај радости.

Све што је било у вези са чистоћом, дешавало се испред наше куће на Ивањској реци. Играња, чишћења, и негде пред Ивањдан мој отац би на Дракшин Пи, воденични јаз, заједно са свом децом из породице кренуо у акцију чишћења Нијагаре, како смо звали водопад Ивањске реке у једном депу нашег дворишта. Стављао би велику даску, учврстио је и ми смо деца отварали сезону купања. Купао нас је све, наравно, голе до поласка у основну школу, а онда смо голотињу скривале неким крпама.

То је било прво јавно купалиште на Ивањској реци.

А моја старија сестра Мирјана и ја смо прве купаће костиме добиле од стрина Мире из Београда, које је она шила на сингерици – некад невештим штепом, али неспорно, великом вољом.

О Нијагари знам доста.

Но, једно од те деце са наше Нијагаре, као једино из села које је видело праву Нијагару као жена касније, рече:

            – Е, Коли, најлепша је наша Нијагара! У Америци је то нешто друго…

Много година касније, данас, кад се одавно купамо у купатилу, моја поодрасла деца на месту моје Нијагаре виде само врбе и шипражје, али се заједно са децом мога брата често врзмају око тога места.

Пожелим да их у наручју, као мене и моју сестру, наш отац ставим под водопад који ме спаја са најсрећнијим сећањем на детињство…

23.  србијом уздуж и попреко. двориште весинаца, 2013

23. србијом уздуж и попреко. двориште весинаца, 2013

БОЈЕ

 

            Ја сам једноставно обојено порасла. Родила сам се са смирајем зелене према жутој, са мешањем слонове кости уз црвено, са љубичастом и плавом са роза, жутом, тиркизном, а изнад свега са бојама које ниједан сликарски мајстор није насликао, и ниједан песник није опевао.

Моје боје су трепериле, жубориле, цвркутале, оне су се ЧУЛЕ, моје су боје боје које време ни годишња доба нису дотакпи.

Ни сибирска студен ни афричко сунце, ни индијске кише, ни срећа, ни сета нису обезбојиле ливаду пред кућом, коју је Радан сачувао за мене. У свој својој вековној традицији обнављања у годишњим циклусима.

Када сам постала свесна да све није црно бело, онда када сам видела овцу која је била браонбела. “Нека, да одвојимо овуј вуну, па ћу наберем љупке од ораси , кад испредем пређу ћу да омастим у каџаво. Овуј белу ће деца да понесу у Оране, куде Денчу за црге, а овуј каџаву ће остајимо за клашње…”

Слушала сам разговоре жена и није ми била јасно да оно што носим није тик од овце, да је оно негде било па је постало зелено и онда је тек постало мој џемпер.

У мојој кући углавном се производило све као и у другим кућама Ивања; храна, одећа, а обућа до средине педесетих година, када почиње да преовлађује куповна…

25. воденични каменови . србијом уздуж и попреко. двориште весинаца, 2013

25. воденични каменови . србијом уздуж и попреко. двориште весинаца, 2013

ЛУВР

            Маја 1983. године, чини ми се да је било између 18. – 25., нашла сам се у Паризу – о коме немам намеру да пишем путопис, као што су то чинили Исидора Секулић, или Црњански. Француска је у Паризу дивно уклопила традиционално са модерним.

Француска са туристичких проспеката и Париз са разгледница мање су ми се допали од оног невидљивог дела који сам осетила. Све што сам видела и доживела, чула су усвајала, нешто и заувек.

Дани беху мајски, кишовити, са променљивом дневном тепературом.

Хотел је мирисао на Арапе (био је близу Монмартра). Утисак који ме снагом удара вратио у бајку био је поглед на Сакр Кер. Утисак на Сакр Кер био је бајковит, као и на Ајфелов торањ, Наполеонов ковчег и Дом ратних војних инвалида, где почива историја.

Монпарнас осматрачница, културни центар “Жорж Помпиду”, где се скупљају млади. Ту се једино могло ући бесплатно. Посетала сам изложбу Пабла Пикаса. Све то, било је интензивно и прејако. У моменту ми се чинило да је Париз недефинисана светска културна престоница, по мало и моја.

У Паризу (имала сам неодољив утисак) могло се видети све што човек није видео; могућ је сусрет са свим грађанима света.

Насред булевара Шанзелизе сусрела сам један брачни пар из Београда који сам познавала од раније. Ето, и они су срели мене, као у Кнез Михајловој…

Но суштина понетих утисака скривала се на месту које је у уметничком смиспу узело све што је могло, а посетиоцима наплаћивало утиске!

Уследио је мој сусрет са Лувром. Он је још имао свој стари изглед. Није ту још била постављена стаклена пирамида, коју је Митеран даривао својој љубавници (директору музеја), а ова њему кћер. (То сам сазнала касније видевши једну репортажу о животу Франсоа Митерана. Као типичан Француз понашао се француски, а то што је био председник и није престао да буде Француз, не умањује његову величину. У ствари, та репортажа о Митерану подсетила ме на мој сусрет са Лувром – на дане проведене у њему.)

Беху то четири дана – информисања, разгледања, упијања богатства уметничке ризнице… Мона Лиза, мумифицирана тела из древне историје човечанства са очуваном тканином и бојом и наравно Рембрантова импозантна платна на којима су “јунаци” огрнути бордо плишаним огртачима…

Мене, дете природе, одрасло на планинама јужне Србије – Радана, са којим сам се увек потпуно разумела, ризница импресиониста затекла је неспремну за толику јачину импресија. Зауставила сам се, било је прејако; и било ми је жао што никад нисам умела да сликам. То што сам гледала у Лувру, ја сам кроз годишња доба посматрала, деценијама, свуда око мене.

Једна бескрајна игра латица и пропорција, непогрешиво ме вратила на моменат, када сам као десетогодишња девојчица, размишљала – шта ће се десити када моја поља нестану, како да их заштитим за друге пре него што нестанем са овога света?

Питање је како да мој импресионизам постане бесмртан.

Схватила сам, у моменту, у Лувру – благо сликарима!

Сада ми идемо тик уз њихову вечност и можемо само да се бескрајно радујемо што је њихов поглед преточио кичицом и бојама на платну чудесне импресије.

Видела сам рујну пшеницу искласалу још несазрелу, зелену, како као подлога платна у мојој њиви “Николина” на хектарском пространству, у самом од природе датом распореду, нуди најлепше, најобојеније, најцрвеније цветове булки. На једном корену било их је за читав сноп! Цветале су у циклусима, данима. Једна би процвала, друга пупила, трећа се распукла. Ретко две у исто време, или истога дана. Брала сам их и заборављала тамо где бих села; биле су изазов; увек ми се свака следећа учинила лепшом. Нису мирисале, но то ми није сметало – обично је њихова лепота мирисапа. Латице би им се брзо спарушиле; патила сам што нису трајније. Нераспукле пупољке сам отварала, исправљала им латице пажљиво; схватила сам да оне нису обојене црвено – црвене су као крв тек у фази прецветавања, а дан – два пре тога цветови су виолет – зелени – бордо – роза. Тик уз њих растао је као стражар тамно плави цвет са две нијансе. Радовала сам му се; могао је да се пресује, суши и траје зими…

Одрасли би били ојађени кад виде да жито поплави, то је био – кукољ! Од њега је пшенично брашно било г о р к о (кад се са житом самеље). Сматрали су га коровом што је у искористљивости поља био, и обично би га прскали “чорбом” и прскалицама које су носили на леђима, а које су ретко биле исправне – истребљивачи!

Нисам брала “моје” булке, или ретко сам то чинила; више сам волела да их посматрам: чинила ми се снага тих слика при заласку сунца вечном.

Нисам размишљала о својој практичној мисији. Била сам заокупљена самом собом; осећала да сам у том пространству и сама лепа, као цвеће.

Краве (које сам обично чувала) би већ сишле низ Рид, у Млаке, до предела Големо Дрво, можда направиле штету. Вративши се у страх, у стварност, потрчала бих и сама за кравама…

Увек сам носила са собом књигу, бескрајну. Та најлепша библиотека природе била је веома привлачна. Научила сам да је читам врло рано. Шта ме је од ње скретало у сањарења, у разговоре са биљкама, лептирима, бубама, птицама? Зашто сам рецитовала мојим кравама које би ме дивним крупним очима равнодушно погледале и настављале да пасу? Шта ме доводило до самозаборава? Заборављене књиге под неким дрветом, на неком брежуљку, редовно су пре кише налазили сеоски чобани, или други мештани, и доносили су ми их, јер се у селу знало да су моје.

Како су се сазнања о свету проширивала и моја жеља за упознавањем света је расла. Моја дечја и радознала природа, поредила је редом, све..

После Париза – Лувра – Бретања, Мон Сан Мишел…, дуга вожња и одмор у ресторану “крајпуташу”. Три кафе и пиво. За моју сестру, оца мога сина и мене. Зачас се ту заустави возни парк од пет трактора са приколицама, вагонетима, вилама и грабуљама. Исти наши људи, помислих. Говоре гпасно, смеју се и гестикулирају, испијају пиво, поздрављају се сиренама и махањем руку. Говорили су о летини, времену и фудбалу – каже ми сестра, која је научила поред немачког и француски.

Настављамо пут. Стада оваца и крда стоке уместо булки…

Преноћиште; сеоски пансион; спаваћа соба од ораховине, удобна, мирише на сено…

– Пробудиће вас л’ кок – каже домаћица. Као код куће, у Ивању, помислих…

Сањапа сам да лежим на трави, под крушком, гледам да проверим где су краве и пред очима ми титра неописиво поље расцветаних булки.

Пробудио ме, заиста певац; протегла сам се одморно, и истог тренутка схватила да нисам код куће, у Ивању, у Бретањи сам…

            Да ли ћу је икада више видети, Бретању и Француску, и с ким, и када? Можда са анђелима?…

26. Коли Ивањска . србијом уздуж и попреко. испод Калемегдана, 19. мај 2013, београд

26. Коли Ивањска . србијом уздуж и попреко. испод Калемегдана, 19. мај 2013, београд

ЛеЗ 0007528

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s