ШВИНДЛ

Отварамо нову страну овде, посвећену тихој борби против свих врста опсена, заслепљивања, заваравања и завођења у блудњу…Углавном, овде ћемо доносити текстове већ негде публиковане, или штампане, одломке, али сасвим довољне као подстицај против многих заблуда, или као подстрек…
__________________________________________Drevni ynaci nulti  0056

Поуке из историје

Вијорење застава изнад стварности

Волео сам да рецитујем и да казујем како нема велике уметности, литературе посебно, ако није аутобиографског карактера и опоја

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

Радослав Војводић (1935), песник, ромасијер, есејиста, антологичар, аутор збирки: „Балканске симфоније“, „Одисеј из Србије“, „Пред собом на коленима“, „Унутрашње светлости“, „Двојник из Кнез Михаилове улице“, „Светлост неовдашња“, романа: „Кнез Таме“, „Јавни заводник“, „Кјеркегор у кочијама“, „Тавнина“, „Ђурђевдан“, књига есеја: „Судбина уметника“, „Обасјање Чудотворне Иконе“, „Христова мисија“, објавио је недавно нови роман „Разбојник“, у издању „Чигоја штампе“ и „Социјалне мисли“.
Аутор говори о једном идеолошком времену, о хапшењу групе студената, истомишљеника, противника режима, 1955. године. Али, ово је, истовремено, и роман о вечитој дилеми: Христос или Разбојник? Да ли су били срећнији или несрећнији народи, и појединци, који су се радовали што је разапет Христос а не Разбојник? Као лајт мотив провлачи се музичка тема из филма Лиме Барета „Разбојник“, који је игран у београдским биоскопима 1955. године.

Реч је о аутобиографском роману. И Вас су, као студента, хапсили?
На студијама смо волели, тих педесетих година двадесетог века, роман Томаса Вулфа „Погледај дом свој, анђеле”, између осталих драгих књига, које су биле у програму на Катедри за светску књижевност. Знао сам многе делове те књиге напамет, па сам их, почео, наиван, да казујем у Централном затвору у Бачванској, све док ме није упозорио друг Е. Б, бивши амбасадор, ухапшен у општој рацији, тог маја, 1955. када је у Београду боравила, „на највишем врху, делегација СССР-а”. Ухапшени су и многи студенти, због ранијих демонстрација у Новом Београду, у Студентском граду. Сви, како се говорило, субверзивни елементи, курве и остали…
Затвор је био препун. Било је и хуморних ситуација, када су неке водили на саслушања. Међу нама је био извесни Шекспир, као и већ познати сликар. Ходали су усправљени, високо уздигнутих глава, као да их воде, попут Галилеја, пред Инквизицију или на гиљотину…
Волео сам да рецитујем и да казујем како нема велике уметности, литературе посебно, ако није аутобиографског карактера и опоја. Што су и велики писци света помињали. Оно чувено из Вулфовог романа – како глади краја нема, и срећне земље нема. И дијалог браће Бена и Јуџина у месечним ноћима, или на веранди, где им отац каменорезац покушава да обликује ликове анђела – заиста је било, тих година, нека песничка узданица… Водио сам, већ на првој години студија књижевности, онда чувену књижевну трибину „Четрдесетпетицу” на Филозофском факултету, и те године, баш на Божић, 7. јануара, имали смо књижевно вече, нас шесторица младих песника, а гост је био већ познати Либеро, Слободан Марковић. Сала је препуна, као и увек. Стоји се у ходницима. Гужва. Тада није било разних медија, као данас, нити других изазовнијих програма. Читам последњи, као водитељ, и још нисам завршио, кад устаје и прегласно виче наш другар са групе, Б. З, последњи југословенски амбасадор у Индонезији: „Ђе сте, комунисти”?
Настаје паника. Пометња. Један за другим јављају се студенти са разних факултета, сви из Црне Горе. Чује се: Скандал! Требало би га стрељати…

Како су се понашали Ваши пријатељи?
Враћам се у скамију, тешко се дише. Чак и мој најближи „сарадник” П. П, старији од нас десетак година, бивши официр, кога поучавам у начину писања песама – бежи од мене. Некаква хладноћа ме обузима и не знам шта да учиним. Тада ми другар, добри Блажо Шћепановић, песник и учесник на вечери, прилази, готово ме моли, заплашен као и ја, шапуће: „Јави се… говори! То знаш… Објасни. Мораш! Видиш, убиће те”! И то је рекао – убиће те!
Устајем, Блажо је уз мене. Велим: „Па то… у мојим песмама, у поеми, те две крваве заставе у ваздуху, које проносе интелектуалци, радници, и остали… то нема везе са Ђиласом и Дедијером, како колеге сведоче на погрешан начин (Тих дана је смењиван Ђилас). Мислио сам на Његоша и себе. Два песника и вијорење застава високо изнад стварности – песнички су знаци…”
Устаје одмах песник И. Ц. и виче: „Па, људи моји, какве он везе има са Његошем? Он је Србијанац”!
Памтим и данас како су се уклањали, док сам силазио низ степенице у аулама факултета, бежећи од мене, сви, баш сви… Као да сам кужан!

Уточиште су вам пружили шиптарски песници?
Те вечери у студентском дому „Ђилас”, Миша Звицер, последњи председник Покрајинског комитета компартије Косова и Метохије, те 1955. године шеф Партије на групи за књижевност, вели ми, брижно: „Боље је ноћас да спаваш у другој соби. Ево, са Шиптарима, има један празан кревет. Ту те нико неће тражити”! Спавао сам у соби с песник Бесимом Бокшијем и дечјим песником Рифатом Кукајем.

Где су Вас ухапсили?
Ухапсили су ме док сам, са индексом већ предатим, чекао да полажем Предвојничку обуку, у Кнез Михаиловој. Долази код наставника Црногорац из Никшића, дошаптава се са наставником и изводи ме, јер ме, наводно, траже у деканату, нешто око стипендије, коју сам добио само једанпут, тога месеца. После ми је одузета.
„Марица” нас је чекала у улици Вука Караџића, насупрот данашњег ресторана „Пекинг”. Иначе, тај ће студент, који ме је извео са испита, старији од нас неколике године, непрестано на састанцима „држати говоре” о мени, као непријатељу… Све док му једном Ратко Божовић, тада у улози секретара Партије за нашу годину, није рекао да престане: „Није Раде Војводић непријатељ, а ако и јесте – није једини”! Тако ће извесни В.М, касније чиновник Културно-просветне заједнице Југославије, престати да се бави „мојим случајем”.
Наш другар, Ратко Божовић, много ми је помогао и касније. Наиме, када су ме преузели из Нолита, како се то говорило, док сам био новинар у „Вечерњим новостима”, Ратко Божовић ће написати „сјајну карактеристику”, која ће ме „пратити” док сам у Армији, и после Билеће, Школе резервних официра, када као вођа групе будем одређен, неким вишим форумом, за школу шифрантску, чији ћу број вазда памтити, 5808, нарочито када ме, на крају школовања, истерају… Тако ће ме, касније, многе колеге – писци – „представљати” као вишег официра КОС-а.

У затвору, младост није само уништавана, долазило је и до „далеких додира, са космичким зрацима”. Стварала се нека чудна енергија која је усправљала људе?
Далеки додири космичних зрака, оно исијавање које се упознаје приликом рођења, када нас додирне то што се назива и божанском енергијом – препознаје се, затим, најчешће у годинама кад је људска јединка стешњена, изопштена, посебно ако је у затвору, и када се сунчева обасјања, на решеткама, одсликавају као далека светиљка: оним чиме је биће опредељено, уз послање, да буде то што и јесте. А то што јесте, постиже се само уз дотакнуће управо те енергије! Она се, када је човечић онемогућен да буде у стању којим се изабира слободан начин и бивствовања и љубави – појачано и осећа и сања! То је усправљало толике заточенике у различитим делатностима, творце уметничких дела или оних чудесних песничких обасјавања, што се у тавнини проживљавају.

Констатујете да вас нису узалуд хапсили. Били сте бучни и хтели сте нешто друго. Колико је то друго и данас далеко?
Наравно, и то је увек тако. Невиних нема, можда је био у праву Карађоз у најбољој Андрићевој књизи „Проклета авлија”. Јер ја сам још у гимназији у Прокупљу, први пут у петом разреду – „згрешио” и заувек схватио да са политиком нисам у сродству. После мог предавања о Кинеској револуцији, а био сам агитпроп школског комитета и секретар петих разреда, сменили су ме, запамтио сам то, уз речи: „Није ово амерички сенат да говори ко шта хоће”. И поново у седмом разреду, када сам водио литерарну секцију, после читања моје приче „Нова година”, у којој су делићи и најава „Сијања на мосту”, у роману „Разбојник”, али и хуљење на револуционарне промене, где се победници не понашају како доликује, иако су уверавали да ће боље бити. Уз садашње хуле: „Не! Није то оно право! Нисмо се ми за то борили”. Настала је гужва.

Живорад Стојковић је у Вама препознао писца?
Када смо још као гимназијалци, Бранко Миљковић и ја, пролећа 1953, дошли у Београд (јер мени нису допустили, после те приче, да се упишем у осми разред у Прокупљу, па сам у Нишу завршио школовање), дакле, уз често понављану реченицу песника „Ватре и ништа”: „Све ћемо их, буразеру, препишати за месец дана”, отишли смо у НИН. После три дана сачекао ме је у НИН-у Жика Стојковић и рекао: „Ви сте писац! Ти си писац”! Водио ме је на ручак, негде на Кикевцу, што такође памтим, јер сам се снебивао пред његовом супругом и синчићем. Касније ће ме Жика запошљавати више пута. И ја ћу, наравно, када будемо формирали „Слово љубве”, врло радо прихватити да он буде уредник, спољни, једне од најбољих едиција у југословенском издаваштву (Ex-libris), како ће то писати и у хрватској штампи.

А Бранко Миљковић Вас је бранио?
Гордана Тодоровић, коју је тада Милован Ђилас похвалио и издвојио међу новим југо-песницима, Бранко Миљковић и ја, као ученици гимназије „Стеван Сремац”, гостовали смо у неким средњим школама по Нишу. Било је то вече или подне, у Економској школи (сада је ту нова гимназија у улици Јеронимовој), после читања приче „Сијање на мосту”, она је нападнута, наравно „прејаким речима”, а Бранко је (увек ћу то памтити) одржао говор, бранећи мене и причу, негирајући теорију Тимофејева, да се то памтило… Тада је дописник Танјуга из Ниша одмах „реферисао” о скандалу. Зато сам и помишљао да се није „случајно десило” (јер случајност помињу само будале) што су уз моје песме, из поеме „Буна”, читане на Филозофском факултету, у „Четрдесетпетици”, биле код иследника и странице из приче „Сијање на мосту”!

О Теслином „тајном оружју“ много се причало 1999. године, када смо ратовали против читавог света. И Вас је заокупљала та тема?
Сећао сам се тога 1999. године, приликом бомбардовања, силеџијског, на Србе. Зашто? Покушавао сам да уз познату формулу Николе Тесле, и особито његове мисли о убилачкој енергији, која је опасна по човечанство, предложим неком даровитом физичару, научнику из области нуклеарнога кода, да измисли нешто или неку материју која има такву моћ – да сузбија или поништава или баш разбија сваку врсту убојитог наоружања! Наиме, да та енергија, која је и Божија – још ако би се остварила – има јачу моћ од свих хемијских, нуклеарних и других убојних средстава – па их поништава. Чиме би, једино изгледа, могли да се зауставе ратови и покољи народа. Наравно, то је и као врста протеста, као отпор према свакоме режиму, на природан начин – изазивало и иритирало сваку власт.

Зашто су Вас сменили са места главног и одговорног уредника познате издавачке куће „Слово љубве“?
У мојим „Аутобиографским низбрдицама” (књигама сећања) има записано и то како су неке годинице, минуле поодавно, биле незгодне или баш мучне. Чему је доприносило такозвано идеолошко време. Наравно, да сам и ја доприносио томе. Увек супротстављајући се! На пример, колико ме је „коштало” смењивање у „Слову љубави”, политичка ликвидација, једне од најзначајнијих тада издавачких кућа, али и то – што нисам могао да се запослим неколико година. Упркос залагању неких пријатеља који су били на „високим положајима”. Сећам се, особито, 1984. године.
Овако је било. Мој давнашњи другар, Огњен Лакићевић, директор Удружења издавача и књижара Југославије (где сам ја био, годинама, у Извршном одбору) уз договор са Ђоком Стојичићем, који беше на власти, заказали су састанак код потпредседника Србије, другарице Олге Николић. Пролеће је, ми стижемо негде око поднева. Прима нас у кабинету и наручује кафе. Стоји. Моји другари помињу оно што сам до сада чинио у српској култури. Видим да је већ упозната, са свим. Не седа и даље. Каже: „Знате, другови, ова наша власт, Партија – има пуно поверење у Бобу Селенића. Он може да буде министар, амбасадор, директор позоришта! А у вас, друже Раде, Партија нема поверења”!
Устајем, одмах, Огњен затим. Иначе, нико од нас, тога дана, није помињао Слободана Селенића.

Занимљив је и „књижевни сусрет“ у „Сплендиду“?
Тих година, седео сам сваког дана у подне, у „Сплендиду”, изузев недељом. Идем тамо, два стола састављена: Јова Раичевић, главни уредник часописа „Социјализам”, казивао је: Кардељ и он. Уз њега, др Слободан Инић, из неког Европског друштва у Београду, Новак Прибићевић, амбасадор у Бечу, Марко Лолић, директор „Борбе”, браћа Блечићи, новинар и писац, Мишко и Милорад, песници Вито Марковић, Божидар Шујица, Виктор Шећеровски, а на челу седи познати пуковник УДБ-е Живорад Михаиловић Шиља, као и писац, кога смо често сретали тих година. Још нисам ни пришао, а он гласно виче: „Теби је лако, Војводићу, боли те к…. за све! Виши официр КОС-а”!
Ћутим, па кажем: „Наравно”!
Нико се од најближих сарадника, који су се окупљали у „Слову љубави”, није јављао. Био сам нека врста – „отпадника”. Бежали су од мене.

У време бомбардовања Србије, Бога сте прогласили живим. То нам је била последња нада?
Крајем деведесетих година, на конкурс Гетеовог института у Франкфурту послао сам есеј под насловом „Бог је, ипак, жив”! Говорио сам, то јест писао, о „божанском смислу обнављања”. Тема је била: Ослобађање будућности од прошлости? Ослобађање прошлости од будућности? А наслов мога есеја „Бог је, ипак, жив” (God is still alive). Био је то планетарни конкурс, на седам језика: немачком, руском, енглеском, француском, арапском, кинеском, јапанском. Почетком фебруара 1999. године обавестили су ме да есеј треба скратити на десет хиљада карактера и текст доставити до 10. фебруара, што сам и учинио. Бомбардовање Србије је почело у марту, а каква је субдина есеја не знам ни данас.
Била је то она, по српски народ, сурова, 1999. година!
Многи су од нас, сећам се, и сањали и замишљали – да има та божанска енергија која ће, једном, спречити невина убијања народа!

Од једнопартијске – постали смо вишепартијска држава. Да ли су идеолошка времена прошла?
Као да су све идеје искоришћене и упропашћене! А нису! Причињава се да је човечанство изгубило сваки смисао у потрази за срећнијим животом. „Терор” комуникационих и медијских иновација, Интернет као цивилизацијска употреба „лакшег споразумевања међу људима”, да тако кажем, и на свим меридијанима – унели су пометњу и хаос, посебно у свести непросвећенога света. Збуњени су нарочито недовољно стасали „мирјани“. То се односи и на наш свет. Економска криза појачава стање напетости и готово ћорсокака. Као да излаза из лавиринта и нема. Али, наравно, биће га! Она, вечита божанска енергија, обновиће се и биће помоћи, како појединцима у којима опстаје Послање – да јесу нешто друкчији, тако и у народима који су поодавно конституисани и сазрели. Код Срба је то још далеко. Не само уз незрелост која нас краси, него управо због тога што смо још у три државе, и они слабији, непрестано, уз превагу рајетинске свести као водитеља – баш те сенке инфериорних личности лутаће и даље… Све док…

Бивши „комунистички заточници” сада су „загрижени слободари”?
То и јесте судбина неслободних, неаутентичних личности. Заправо, тужњикаво изгледа када видимо наше другаре, пријатеље и ине – који бејаху страсни приврженици компартије, као и њених органа управе, како данас, у – премјенама (по Вуку Караџићу) жестоко негирају оно чиме бејаху оданици. Поданици! Колике се књиге исписане тим поводом! Што и на овом брдовитом или плаховитом (како се на Западу пише) Балкану заиста показује не само комплексе ниже вредности него и предвидљив заостатак у просвећености! Отуда су они познати нам „комунистички заточници”, сада у првом плану, не само у медијским и нападним појавама, него и у „исписивању сопствених јада јаданих”, којима се оправдавају. Да ли добро спавају? Чиме ће и како изаћи пред онај, што га је библијска повесница крстила као Страшни суд, а који је час пред крајем или окончањем бића, оно – суочавање са самим собом! Где си био и шта, и чиме си заслужио – ово патничко стање, или и озареност?
Међутим, у сиротињским насеобинама и слојевима друштва, увек је бивало важније – грабљење за хлебом, а не за слободним начином у изборима и љубави и циља!

Какав је положај уметника, и интелектуалаца, данас?
Уметници данас! Па, они који су прихватили да служе поретку и у првим су редовима формирања разних странака – поуздан је то знак да не припадају свету идеја, иновација и друкчијих, особених духовних светова. Оданици, вазда употребљиви, вероватно лакше проживљавају ове тегобне године и – транзицију. Али, ако има у њима и некакве црте даровитости или искре различних „цветова зла” или имагинарних орлова у стрмоглавом лету – сигурно је да пате. Ако их је, у времену колаборације, већ „захватила” Јунгова „сенка инфериорне личности“, они почињу да се, скривајући се у рупама, обасипају разним лековима у виду измаштавања или речи, или боја, или тонова, онога већ изведеног уметничког блага, које, у варијацијама на исту тему, злоупотребљавају. Па, данас је то толико јасно!
Премало је одабраних, који издржавају да носе терете доба, верујући у себе и свој, по Бодлеру – „деспотски идеал“!

И даље се делимо на четнике и партизане, на монархисте и републиканце, на звездаше и партизановце?
Српске деобе! Оне су још неопходне. Србија и на Истоку и на Западу (где је и духовност у различитим сферама, које незналице претачу у имагинарне као мистичне облике) уз незрелост народа и по Слободану Јовановићу, природно је и да је подељена, не само као „крчма насред друма”, него и због наслеђа и рајетинске оданости јачему, час наслеђеном од османлијских поробљавања, а час уз и данас препознатљиве жалбене тугованке за Аустроугарском монархијом. Чије рушење, ево, западна хегемонија не опрашта! А код нас су деобе и због онога несрећног, и кобног, убиства великога Вожда, који је био на путу потпуног ослобађања Балкана. Поделе ће потрајати – све док се просвећеност не уздигне изнад садашњих закречених свести!

Дилему: Христос или Разбојник, остављате отвореном. Не зна се на чијој смо ми, као народ, били страни?
Још у роману „Кнез Таме” мене је опседала мисао о теми коју су интелигентно, да не кажем генијално, дакле, готово пре две хиљаде година, измислили и наметнули људском роду драги нам писци – јеванђелисти. Оно, пресудно за питање опстанка под звездама: Христос или Разбојник? Јеврејска велика и трагична мисао била је опредељена одмах, и зато је жртвован Син Човечији. Јер је невера у њега, или сумња, или отпори, у свеколикој историји света, било оно чиме се одржавао живот на земљи. Свеколике религије, као и негирања њихових принципа одржавања и канона, показују и то да је, на пример, и Лутерова побуна и те како користила и била знак промене. Што је посве јасно.
У хришћанској цркви народа најнапреднији су били протестанти! Најбоље и живе. Најбоље и пролазе, и у ратовима, и у земљотресима, и у свим врстама оскудица и несрећа. Најтеже је нама, православцима, који, уз чудесна и драгоцена духовна трагања за вечитом загонетком: где је и шта јесте Бог – заиста постижемо незаборавне часове и усхићења….
= извор: Одломак из разговора
____ видети још: Вијорење застава изнад стварности
видети и: Како сам упознавао Бога

ЛеЗ 0007527

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s