РЕЧНИК ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА…. / Мирослав Димитријевић

РЕЧНИК ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА,
СА САНСКРИТСКИМ КОРЕНОМ,
У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ

53. србијом уздуж и попреко. концентрични кругови у камену , знак препознавања

53. србијом уздуж и попреко. концентрични кругови у камену , знак препознавања

УВОД
У србској научној и енциклопедијској литератури не постоји систематизовано и сређено знање о насељима српских земаља, прецизно формулисан скуп чињеница о њима, а о речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије, са санскритском коренском морфемом, нема чак ни идејних назнака. Уз све то, етимологија је у српској лингвистици веома млада наука, почела је систематски да се проучава тек од 1983. године и до сада је објављен само један „Етимолошки речник српског језика“ (1998). У овом првом „Речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије“ бавићемо се пре свега истраживањем порекла и изворног значења назива већег броја србских насеља, која суштински нису мењала своју значењску – србско-ведску изворност више хиљада година.
„Носилац цивилизације Веда тог периода је језик и писмо којим су записане химне Веда, најстарије поруке човечанства за које знамо. Досадашња истраживања указују на везу санскрта и језика античких Срба, а један од водећих проучавалаца ведске цивилизације, Емил Бирнуф, у свом Есеју о ведама, сматра да су певачима које су ове химне донели на индијске просторе претхопдили други, старији певачи, њихови преци… Наша Олга Луковић Пјановић, која је филологију докторирала на Сорбони, у својој сопственој земљи толико оспоравана, такође се бавила језиком Веда и његовим богатим суфиксима којима је било могуће стварати обиље изведеница свих врста. Помоћу три рода, три броја и седам падежа деклинације у санскрту су прецизно означавани граматички односи, а структура глагола је била савршена. Исти је случај и са српским језиком код кога су се сачували три рода, три броја и седам падежа, што код осталих словенских језика, на пример, није случај. И Живанчевић и Бранислава Божиновић у својим радовима показали су да је српски са санскритом у тако блиском сродству, као да је са њим произашао из истог аријског дијалекта. На основу бројних изучавања могло би се констататовати да су Словени староседеоци на целој својој територији одакле су вршили утицај на суседе на све четири стране света. И не само у језику, већ и у обичајим древних Словена огледа се истоветност са обичајима забележеним у ведској књижевности. Ово је у сагласности и са самим Индијцима, који сматрају да Веде нису њихов производ, већ да су их, према предању, посредством мудраца добили од богова“, пише Весна Пешић, публициста, палеолингвиста и историограф. („Српско Огледало“, број 96, Београд)
Винчанско писмо и прасрбски – РАШКО-ПЕЛАШКИ језик из Дунавског басена, пренесени су преко евроазијског континента до Индије, јер и сами Индијци тврде да су им писмо донели ”бели богови преко Хималаја”, куда су древни Аријски Срби морали да прођу да би сишли у Индију. Ако је тако, да ли се онда поређењем санскритског и савременог србског језика могу пронаћи сличне или истоветне речи, и колики је тај број заједничких речи, израза и термина?
Швајцарац Адолф Пикте написао је дело ”Индоевропско порекло или првобитни Аријевци” у коме је између осталог утврдио: ”У давној прошлости једна раса, расла је у првобитној колевци, надарена мудрошћу, грандиозна, строге природе, радом је победила сурове материјалне услове свога опстанка. Затим долази до њиховог развоја и патријархалног уређења. ТА БУЈНА РАСА РАЗВИЛА ЈЕ СВОЈ ЈЕЗИК, САВРШЕН И ПУН ИНТУИЦИЈЕ ЗА УЗВИШЕНУ ПОЕЗИЈУ. Због своје бројности, морали су да се селе, а у сеобама се постепено мењао и језик. Од овог народа је настало више народности…. ЈЕЗИК ТОГ НАРОДА (СРБСКОГ) БИО ЈЕ ОСНОВА ЗА МНОГЕ ЈЕЗИКЕ КОЈИ СУ ИЗА ЊЕГА НАСТАЛИ”, тврди Пикте, и закључује да је тај“ ПРВИ АРИЈЕВСКИ ЈЕЗИК УСТВАРИ ЈЕЗИК МАЈКА”.
”Санскритски језик који се у данашњој науци сматра ”мајком језика” је ”језик брат” србском језику. Јер оба језика су са заједничког Подунавског источника писмености, који је преживео тисуће године затирања, да би се данас прикрио у индоевропском писму”, тврди Слободан Филиповић. Дакле, језик старобалканских или старохелмских Аријаца: Меда, Рашана, Венда (Винда), Брига, Беласта/Пелазга, Србата-Сармата, Илира… признат је у науци као санскрит или староиндијски. Од свих савремених језика, само савремени србски језик стоји у директној вези с аријском ”мајком језика”.
Ова два језика имају иста граматичка правила, заједничке корене или коренске морфеме. Павле Шафарик и наш највећи филолог Александар Белић језик тих Аријаца зову – ПРАСРБСКИ ЈЕЗИК. На тлу Србије, Средњег Подунавља, Браничева и Поморавља усавршено је прво писмо из Лепенског вира, данас у науци познато као Винчанско писмо, старости између 8.000 и 5.500 година пре нове ере, а које је старије и од сумерског клинастог и пиктографског писма. Од протосрбског Винчанског писма-Србице, дакле, нема старијег писма у Европи и Азији, односно на свету. Занимљив је и податак да су Арапи Словене и Србе звали – ”Свет књиге”, а Грци су Србе звали – Ксантоси или Учени, а имали су и јаке разлоге за то.
У свакодневном говору савремени Србин употреби око 200 речи које су истоветне или сличне санскритском језику. (А назив језика потиче од: самскрт=самскрћен, самсложен, самоникао језик. И данас се каже: „Да се скртимо“= „да се сложимо“). У последњих двадесетак година појавило се неколико санскритско-србских речника који доказују истоветност најстаријег, праисторијског србског санскрита и савременог србског језика.
Праисторијски и савремени Србин могли би и данас да се споразумеју без обзира на десетине и десетине хиљада година временске разлике, када би то наравно било могуће. Обојицу спајају очигледно: исти језик, порекло, култура, исти ген. Сматра се да у савременом србском језику има око 4.000 истих и сличних речи са санскритом, и да је србски језик (из којег је у далекој праисторији и настао санскрит) данас сачувао највећи број својих изворних речи, насталих у Дунавско-моравском басену цивилизације, у балканској Србији.
У званичној србској научној и енциклопедијској литератури не постоји систематизовано и сређено знање о насељима србских земаља, прецизно формилисан скуп чињеница о њима, а о речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије са санскритском коренском морфемом, нема ни идејних назнака.
Иако и сам Ватикан признаје да је србски језик најчистији класични језик, то савремени историографи, домаћи и страни, не узимају као валидну чињеницу. Наиме, у званичном гласилу Ватикана „Вера Рома“, у броју од 31. октобра 1879. године, на страници 4-5, између осталог пише: „Српски народ представља најчистије и најверније језгро јужнословенске народности, језик којим говори тај народ је најчистији класични језик, којим су говорили Ћирило и Методије. Суседи тог народа који су више или мање Словени: Бугари, Хрвати, па и Словенци удаљавају се у свом језику од свога правога матерњег језика који је – српски; управо они говоре дијалект српског језика“ – пише ватиканско гласило „Вера Рома“.
Уз све то, етимологија је у србској лингвистици веома млада наука, почела је систематски да се проучава тек од 1983. године и до сада је објављен само један ”Етимолошки речник српског језика” (1998).
Када је Енглеска колонизовала Индију, британски географи су педантно пописали све изворне географске појмове у атласу нове колоније, и добили су готово идентичну географску мапу топонима, оронима, хидронима која и данас постоје у Србији и у србским земљама: Морава, Нишава, Сава, Хомољ, Млава, Тимок, Ковин, Град, Борач, Рача, Равна гора, Котор, Будим, Дрвар, Брибир, Даљ, Велесград, Кучај, Селендра и на хиљаде других истоветних и сличних термина. Пошто је истоветност термина доказана од стране британских научника, самим тим и посредно признато присуство древног србског народа у Индији од званичне светске науке, нећемо доказивати њихову аутентичност, већ ћемо се у овом одељку бавити истраживањем порекла географских имена-назива савремене Србије, који имају у својој коренској морфеми санскритско порекло из времена ведских Срба у Индији. Ови топоними, хидроним и ороними у Србији такође нису мењали своју значењску изворност ни после дванаест хиљада година.

АРИЉЕ=АРИЈЕ: Име првог моћног србског цара у праисторији АРИЈА, чува, у готово идентичном облику, назив варошице АРИЉЕ. На санскритском језику реч-арије значи-господар, господствени, господственост… Али исто тако код азијских народа Арије је синоним за белог човек. Лично име, антропоним Арије, временом је прерасло у властиту именицу једног народа, етноним-Аријци или Аријевци.
Знамо да Арије потиче од балканских Меда, Међана, Медијанаца или Мадијанаца, које спомиње и Стари завет. Они су изворно настањивали простор Дунавског басена, данашња Србија, а на врхунцу моћи србска Медија се простирала преко Европе до Индије, и да су се по свом господару Арију први прозвали Аријима, Аријевцима или господственим, а у Азији су по називом Арији подразумевали беле људе, беле богове. С обзиром да их спомиње и Стари завет, значи њихов ареал је био много шири и захватао је простор Блиског истока и северне Африке, и да су се Меди распростирали и на Палестину (Беластину), Египат и околне крајеве. Код њих је Мојсије нашао уточиште када је, после убиства фараонског војника, побегао из Египта, а то значи да су Меди били у суседству и важили за респектабилан народ, уз то и многобројан: ”А Мадијанаца беше као скакаваца”, тврди Стари завет.
Меди су заједно са другим сродним племенима били носиоци те прве најразвијеније и најзначајније културе, која се данас у археологији зове-култура Лепенског вира и Винчанска култура. Поред бројног археолошког материјала нађеног у Лепенском Виру, у Винчи, између Београда и Смедерева, на Бањици, у Средњем Поморављу: Параћин, Супска, Дреновац, као и на многим другим локалитетима, и сам овај лингвистички податак о АРИЉУ као АРИЈЕВОМ месту, аргументује и потврђује, у науци све прихваћенију, теорију, да је прва најстарија цивилизација после бореалног доба ( о промени климе на Земљи види детаљније код Милутина Миланковића) била управо Аријевска и Протосрбска, упркос неаргументованом и идеолошком опирању ”званичних историчара”.
Место на коме се данас налази варошица АРИЉЕ, можда је у тој најстаријој србској прошлости играло важну улогу, као престоно место самог цара Арија, у коме је он столовао. Претпостављамо да је АРИЉЕ било главни град свих србских племена пре дванаест до тринаест хиљада година старе ере.
Значи, преко назива АРИЉЕ још једном се потврђује теза да је колевка аријевске или србске расе, односно данашњег белог европеида, у Дунавском басену и централној Србији, односно у области аутохтоних Беласта (Пелазга или Пеласта) то јест белих људи. Дунавски басен народа је колевка беле расе, као што данас потврђује археологија.
Ти Прасрби, аријевског порекла били су изумитељи и првог писма и првог бројног система, проналазачи прве металургије и металног оружја… Они су покренули точак цивилизације, укупног напретка човечанства, културе и историје.

АХОРН=ЈАХОРН, ЈУХОРН=ЈУХОР: Планина Јухор (776) име је добила по дрвету АХОРН, што на старосрбском (рашко-пелашком), односно СРБАЉСКОМ (трибалском) језику значи ЈАВОР. По мишљењу Веселина Чајкановића, једног од најбољих познавалаца митологије биља код Срба, реч АХОРН је ушла у латински језик из језика староседелачког, дакле србског народа. Србаљски израз АХОРН, временом је еволуирао у ЈАХОР(Н), а потом у облик ЈУХОР(Н), односно у савремени облик ЈУХОР. ЈУХОР је, дакле, ЈАВОР. А на Јухору се и данас једна његова страна назива ЈАВОРНИЦА, по преовлађујућем дрвету.

БАВАНИ=БАВАНИШТЕ; БАВАН=БОВАН: Места БОВАН код Алексинца и Крушевца, затим БОВАНСКО ЈЕЗЕРО, као и БАВАНИШТЕ у јужном Банату, имају у свом називу исти морфолошки корен, који се може везати за индијску богињу БАВАНИ.
БАВАНИ је била једна од жена бога Шиве, који је често представљан како у једној од четири руке држи трозубац, а у другој конопац и уз помоћ своје жене Бавани, дави неваљалце. Овај мит су сигурно са собом донели Срби Аријевци после повратка из Индије, када су поново дошли на територије својих праотаца.
Око данашњег БАВАНИШТА сигурно је у прошлости постојало језеро или велика мочвара, а знамо да је Банат био огромна мочвара, где је богиња БАВАНИ давила људе. Назив места БАВАНИШТЕ настао је по злогласној давитељки људи БАВАНИ, а по утврђеном језичком обрасцу: бостан-бостаниште, БАВАН=БАВАНИШТЕ…
И у близини алексиначког села БОВАН налази се чувено БОВАНСКО ЈЕЗЕРО, у коме се и овде, вероватно, одигравала поменута митолошка радња богиње БАВАНИ. Мишљења смо да назив села и језера потиче из истог митолошког и језичког извора, односно од мало измењене морфеме БАВАН=БОВАН.

БАГДАЛА=БАГ ДАЛ=БОГ ДАО: Топоним БАГДАЛА поред Крушевца, вуче корене из првобитног србског језика старих Аријаца. Баг је Бог, а БАГДАЛ значи исто што и БОГ ДАО. У етимолошком и морфолошком смислу БАГДАЛА потпуно кореспондира са именицом БАГДАД (БОГ ДАДЕ). А знамо да је БАГДАД подигао древни србски цар – господар србског светског царства Нино Белић, познат као први бог Бак, Нинсар (Нино цар), Баал, Нимброд… И не само у језичком смислу, већ веза Нина Белића са БАГДАЛОМ може се доказивати и озбиљнијим археолошким истраживањима на овом локалитету, пошто верујемо да је и овде постојао град – балкански БАГДАД или БАГДАЛ. Наиме, у корену БАГДАЛЕ можда је првобитно стајало име Нина Белића као бога Бака – БАКДАЛА, а реч је временом еволуирала у БАГДАЛУ.

БАБА=БАУБА: На просторима србских земаља на Балкану постоје три планине под називом БАБА: једна источно од Параћина, друга у Херцеговини и трећа у северној Македонији. БАУБА је митолошко биће, аутохтоног, односно туземског порекла. БАБА је стара мајка, прамајка, баба – жена која је изродила сав остали нараштај. Легенда каже, да је прежалосна Деметра (Артемеда – древно србско божанство Меда, коју су странци усвојили под истим именом, само су га прочитали одпозади), богиња земље, у потрази за својом ћерком Персефоном лутала земљом уцвељена, док није дошла код Баубе. Баба је љубазно прими и понуди освежавајућим пићем. Деметра то одби, а увређена Бауба јој показа непристојан знак лактом. То развесели тужну Деметру и она се први пут осмехну. Онда прихвати послужење од Бабе.
Зашто је Деметра дошла баш код Бабе? Зато што је БАУБА=БАБА прва, од постанка најстарија, изворна жена, КОЈА ЈЕ ИЗРОДИЛА У СИМБОЛИЧНОМ СМИСЛУ САВ БЕЛИ НАРАШТАЈ и што би она вероватно морала да зна где се крије Персефона, Деметрина кћи.
Није тешко доказати језичку мутацију од БАУБЕ до БАБЕ, као што није тешко утврдити ни зашто је Деметра дошла баш у ”Дунавско извориште народа”, где се и налази планина БАБА, а где је и извор србске и европске цивилизације и културе и колевка беле расе – белог европеида.
Само Срби и њихова словенска сабраћа имају реч БАБА, што је још један лингвистички доказ порекла овог мита и речи. Осим бабе, прабабе, чукунбабе, наврнбабе и тако даље, Срби имају и реч БАБО=ОТАЦ. БАБО, У СМИСЛУ ПРВОСТВОРЕНИ, НАЈСТАРИЈИ, ИЗВОРНИ… БАБОВИНА ЈЕ ЗЕМЉА КОЈА СЕ НЕ СМЕ ОТУЂИТИ, СВЕТА ЗЕМЉА ИЛИ БАШТА, БАШТИНА…
Ако се ова праисторијска србска реч, која истовремено означава и аутохтоност србског рода и порода, сачувала до данас у нашем језику, ваљда је онда и народ који је у свом говору још увек користи, такође, аутохтон, и да је овде његова БАБОВИНА.

БЛАЦЕ=БЛАЦАХ: Назив варошице БЛАЦЕ, на јужној страни Јастрепца, изведен је из старосрбског-санскритског језика, којим су говорили ведски Срби, а нису га заборавили ни њихови данашњи потомци.
БЛАСАХ или БЛАЦАХ на санскрту значи БЛЕСАК. Из геологије и географије је познато да је планина Јастребац вулканског порекла, да је у дубокој прошлости вулкан на овој планини био активан, и да је у току своје активности избацивао из своје утробе светлост или БЛАСАХ (БЛЕСАК). Име варошице БЛАЦЕ потиче од јастребачког вулканског БЛАЦАХА (БЛЕСКА). Еволуција санскритске речи БЛАСАХ ишла је највероватније оваквим редоследом: БЛАСАХ-БЛАЦАХ-БЛАЦА-БЛАЦЕ. Уосталом, и модерна србска реч БЛИЦ, значи БЛЕСАК.

БОР=БОРЕЈ, БОРИС: БОРЕАС (грчки назив) је северац, најјачи од свих ветрова. Кад излети из пећине руши све пред собом. Бореас је украо Орејтију, ћерку краља Орехтеја и однео је на север, у Тракију.
Као што видимо, такозвани грчки мит не крије чињеницу да је БОРЕАС, бог из Тракије, односно Трашке или Рашке, србске земље, северно од Метидерана. И данашњи србски град БОР, који носи име србског бога Бореја – бога ветрова, се налази управо на простору старе србске земље Рашке. Реч је о још једном србском миту, који се утопио у такозвани антички грчки мит, али као што видимо, није га тешко препознати, издвојити и вратити у србску митолошку баштину или дивонију. Град БОР нема фитогеографски назив, како се тврди, већ носи име србског бога северног ветра БОРЕЈА ( Борејци или Хиперборејци, био је древни назив за србски народ насељен на северу Европе).
Подсетимо се да је и Хомерова ФРИГИЈА ( БРЕГИЈА-СРБИЈА) на северу, у хладнијем континенталном делу Балкана, наравно, у односу на Троју. Латинска реч – фригус, значи хладноћу и свежину.
Име љутог северног србског ветра из праисторије чува се и у корену личних имена у србском именослову: Бора, Борис, Борисав, Борислав, Борко, Борча, Борка, Боркица… Уверени смо да и насеље БОРЧА код Београда, иначе изложено јаком сверном ветру од дубоке старине, носи име древног србског божанства ветра, јер су према грчким изворима Хиперборејци живели преко Дунава до Скандинавије.

БОШЊАНЕ=БХУС’АНЕ: У Србији постоји неколико села под називом БОШЊАНЕ. Споменимо два: БОШЊАНЕ код Параћина и БОШЊАНЕ код Варварина. На санскритском језику реч БХУС’АНЕ значи-украс, што је врло поетичан назив за село. Наши прапреци, ведски Срби, знали су да је село украс на земљи, и имали су свест да живе у сагласности са природом и космичким свејединством, за разлику од данашњих нараштаја који негују персонализам и индивидуализам као стил живота. Село мора да буде БХУС’АНЕ-УКРАС природе у сваком погледу, а што се тек данас увидело у условима опште еколошке катастрофе.
Санскритски израз БХУС’АНЕ током миленијума је еволуирао у БОШЊАНЕ, а оба израза су врло сродна по звучности. Корен речи је дакле из времена србске или ве(н)дске културе, из санскритског језика, а БОШЊАНЕ је украс не само данашње Србије, већ је и украс савременог србског језика, који је највише сачувао од своје језичке рашко-белашке или санскритске првобитности и лепоте.

ВАРВАРИН=ВАРАХВАРИНА: Назив данашњег главног административног места у Темнићу-ВАРВАРИНА, није још увек разјашњен са етимолошког аспекта. Неки језички стручњаци су име ове вароши доводили у везу са варварима, како су стари Грци називали странце. Варваре спомиње Херодот у петом веку пре нове ере, на самом почетку своје ”Историје”: ”… да велика и дивна дела која су створили Хелени, као и она која су створили ВАРВАРИ, не би била заборављена…” (Херодот: ”Историја”, 1. књига, 1. део).
Етимологисање и деривација ове речи доводи нас до најдревнијег србског или санскритског језика, најстаријег на свету, који је одувек био коначно исходиште за многе недоумице, па и за топоним ВАРВАРИН.
На санскритском, појам ВАРАХ означава мужа, мушко биће, а реч ВАРИНА је израз за варену, кувану или врућу воду. Дословно преведено, ВАРАХВАРИНА је – МУШКА ТОПЛА ВОДА. Вероватно, вода која појачава МУШКОСТ, потентност код мушкараца. ВАРАХВАРИНА је, дакле, санскритска двосложна реч, од које је изведен данашњи облик ВАРВАРИН.
А у непосредној близини ВАРВАРИНА, постојао је древни град Ђерђелин (о коме смо већ говорили), и у њему терма. Ту бању са топлом водом је користила и владарска кућа кнеза Лазара, за одмор и окрепљење. После Косовског боја, кнегиња Милица је своју кћер Мару и новостеченог зета Бајазита послала управо у Ђерђелинску бању, где је постојало купатило са топлом мушком водом, да у њој млади царски пар проведе ”медени месец”, каже легенда.
Због потпунијег и дубљег сагледавања настанка и порекла властите именице ВАРВАРИН, дужни смо да предочимо још једну могућу варијанту. Наиме, пре 4.000 година старе ере антички Срби су поштовали бога који се звао ВАРУН, цар свих богова, који је деловао из своје небеске тврђаве која се звала ВАРА. ВАРА или БАРА је на старосрбском означавала тврђаву. Па и данас ова реч се задржала у топонимима:Бар, Вараждин, Варна…
Ако бисмо спојили ове две речи, добили бисмо реч ВАРАВАРУН или ВАРУНОВА ТВРЂАВА. Ни тада не бисмо били далеко од разјашњења садашњег назива ове вароши. Даља деривација је отприлике текла овако: ВАРВАРУН=ВАРВАРИН.

ВРАЊЕ=ВАРАЊАСА: Не оспоравамо могућност да је ВРАЊЕ, можда, добило име по свом средњевековном жупану Врањи, што није никакав изузетак да места и градови добијају име по својим владарима, родоначелницима или епонимним херојима.
Међутим, аријевски Срби су још у Индији имали град сличног назива-ВАРАЊАСА, а то је старије име савременог града Бенареса. Има изгледа да име ВРАЊА потиче из санскритског језика, којим су говорили и писали индоаријски Срби, а који су након расељења из Индије донели у стари крај и име града ВАРАЊЕСА, које потом еволуира у краћи и економичнији облик ВРАЊЕ.

ВЕТРЕН = ВРЕТХРЕ: Народна легенда каже да је на највишем јухорском врху постојала некада ветрењача, која је млела жито за обласног господара, и да се по њој, тај врх и назвао ВЕТРЕН, односно Ветрња, како подјухорско становништво још увек назива овај врх. Можда легенда и говори истину о настанку имена ВЕТРЕН, али ми ћемо покушати да етимолошки и морфолошки уђемо мало дубље у ову проблематику и понудимо ново решење ове језичке загонетке.
Мит, као најсјајнији памтилац суштине прошлости, каже нам да је Јухор – змајевита планина. Наиме, један његов врх и данас се зове ЗМАЈЕВИЦА, а ВЕТРЕН, такође, носи име највећег змајевског чудовишта из србске, односно виндске или ведске, индоаријске митологије-ВРЕТХРЕ.
ВРЕТХРЕ, је био огроман змај, кога је могао да победи једино врхунски бог Индра, исто оно божанство које је ненадмашни Арије (ведски Арјун) ранио у бици код Курукшетре (Курјачко шеталиште-поље). Индри се ова победа над ВРЕТХРЕНОМ убраја у највеће подвиге старосрбске-ведске и хиндуистичке митологије. По расељавању са индијског потконтинента и поновном повратку у балканску прапостојбину, србска аријевска племена су очигледно донела, поред осталог, и своју ведску митологију, имена места, река и планина из индоаријског завичаја. Тако је и највиши врх планине Јухор-ВЕТРЕН добио име по највећем змају србске индоаријске, односно индијске, митологије-ВРЕТХРЕНУ.
Занимљиво је истаћи и податак да се слична рептилна (рептоидна) божанства спомињу и у србској митологији на Балкану. Готово сви велики србски јунаци су синови змајева, а порођени од вила (Змај од Ноћаја, Змај Огњени Вук, Реља Крилатица…). Тако је Милоша Обилића, према легенди, родила вила-мајка Јана (Јања), а он је на свом шлему носио знак змаја. На челу полутајне витешке организације средњовековне Европе, под називом ”Ред црвеног змаја” стајао је србски деспот Стеван Лазаревић, који је, такође, поседовао амблем змаја. Према Вуку Караџићу, Веселину Чајкановићу и ”Српском митолошком речнику”, Свети Ђорђе је убио аждају у Змичком језеру код Параћина. У србској средњовековној мистици постојао је и тајни витешки ред ”Свети Ђорђе”. Овде треба направити разлику између змаја и аждаје у србској традицији. Аждаје су зла бића, гмизавци, а змајеви су наклоњени људима, иду у постељу са женама и из те везе рађају се обавезно ”змајевити људи”, који кад одрасту постају ненадмашни јунаци.

ГЛАВИЦА=ГЛАВАЦА: У данашњој Србији има много села која се зову ГЛАВИЦА, а исти назив носе и бројна брда, брдашца и висови. Једно такво брдо налази се западно од РАШЕВИЦЕ и као чука-кота доминира над селом. По легенди први становници РАШЕВИЦЕ населили су се испод Главице. И у брдско-планинским крајевима Србије та слична брдашца и брда се углавном зову ГЛАВИЦЕ, служе, између осталог, и за основну људску комуникацију – дозивање. Са њих се виче и довикује, преносе поруке, позиви и поздрави, најважније информације за живот у тим крајевима. А да би се глас добацио са брда на брдо, са ГЛАВИЦЕ на ГЛАВИЦУ мора добро да се виче. На санскритском језику реч ВАЦА означава ВИКУ. Префикс ГЛА има значење у смислу МНОГО, ВЕЛИКО, ГЛАМУР (упореди-гламурозно). Дакле, санскритска ГЛАВАЦА је ВЕЛИКА ВИКА, место одакле се много виче. Присетимо се да су и у другој половини двадесетог века у многим селима још увек постојали добошари или бирови, који су користили и та узвишења звана ГЛАВИЦЕ, да би локалном становништву са њих пренели неку важну наредбу власти. И данас постоје изрази ”дере се као биров” или ”виче као биров”. У случају РАШЕВИЦЕ, видели смо да је на Главици највероватније била осматрачница, одакле је контролисан цео овај крај. Извиђачи су онда нужно морали и да се дозивају, да гласно упозоравају, да много вичу са брда ГЛАВИЦЕ – да ГЛАВАЦАЈУ, санскритски речено.

ГРОНША=ГРОШНИЦА=ГРУЖА: Живописни предео између Гледићких планина и Котленика, Краљева и Крагујевца – Гружа, са истоименом реком и варошицом. Њено старинско име је ГРОНША, а оно се прецизније сачувало у имену реке ГРОШНИЦЕ, која се првобитно звала ГРОНШИЦА, да би се инверзијом, а због лакшег изговора, добио данашњи облик ГРОШНИЦА.
У историјским документима ГРУЖА се под именом ГРОНША последњи пут спомиње у повељи византијског цара Василија Другог из 1018. године, у којој се каже:
”Заповедамо да епископ браничевски има у Враници, и у Моровискону и у Сфентеремону и у ГРОНШИ (= ГРОШНИЦИ или ГРУЖИ) 15 клирика и 40 меропаха”.
Ово је последњи историјски запис о ГРОШНИЦИ или ГРУЖИ под њеним старијим именом ГРОНША.
Ради што објективнијег и истинитијег приступа, морамо подсетити читаоца да речица ГРОШНИЦА, старији назив је вероватно ГРОНШИЦА, протиче и кроз Крагујевац. Можда се заповест епископа браничевског није односила на ГРУЖУ, већ на КРАГУЈЕВАЦ, који се тада звао ГРОНША, по реци ГРОНШИЦИ, данашњој ГРОШНИЦИ, како се зове и један део града Крагујевца.

ДВАРАХ = ДВОР = ДВОРАНЕ = ДВОРИЦА: Санскритска реч ДВАРАХ означава ДВОР или кућу, а ни после толико хиљада година није изгубила своје основно значење и у великој је звучној сличности са садашњим фонетским обликом у савременом србском језику. Србске народе песме препуне су ”Јованових двора”’, ”белих двора”, ”двора Кулин-капетана” и тако даље. Од појма ДВАРАХ изведен је и појам ДВОРАЦ.
Осим ДВОРА на Уни, право на санскритску коренску основу полажу и сва места са морфемом ДВОР: ДВОРАНЕ, село у деспотовачкој општини, ДВОРИЦА, село у ћупријској општини, ДВОРИШТЕ, село у Ресави… Вероватно да су у овим местима, у давној старини постојали двори обласних или локалних владара.

ДРИНА = ДРИНА: Ево хидронима који није ни за један глас променио свој праисторијски назив, од санскритских времена и Протосрбске аријевске цивилизације до данас. ДРИНА на санскриту означава чисту и бистру воду. ДРИНА је Србима-Србаљима и Сордима (Келтима) била нимфа, богиња која је живела и владала у тој реци.
Глагол ДРИНИТИ, аутор ових редова је чуо у детињству од свог деде (друга половина 20. века), који је показујући гостима чисто домаће вино говорио да просто ”ДРИНИ”, односно да има кристалан сјај, да се блиста, да је чисто и бистро…
ДРИНА је, дакле, бистра вода одкад је света и века, и откад је Срба на њеним обалама, који не заборавише ову чисту реч из свог најстаријег језика.

ЕЛЕМИР=ЕЛЕ: Реч ЕЛЕ преводи се као СВЕ СТВАРИ СВЕТА, означава свеукупност или свеобухватност. Значи СВЕ. ЕЛЕМИР, село у Банату, у корену свог имена носи ову одредницу СВЕ, а у другом делу и реч МИР=СВЕТ. ЕЛЕМИР је дакле- СВЕСВЕТ или СВЕМИР.
И у савременом србском језику постоји речца ЕЛЕМ, која се употребљава приликом усменог приповедања, у књижевним делима, али и у свакодневној нарацији. Например: „Елем, то је било овако…“, „Елем, у давна времена…“ И тако даље. Овде се ова окоштала, модална, речца употребљава у смислу: Дакле, све у свему, и томе слично.
А у ранија античка времена реч ЕЛЕМ се употребљавала у смислу заклетве,
позивања на Бога Свега, на Бога Свемира, Бога Свих Ствари да ће приповедач говорити истину, као што и данас стари људи почињу говор или беседу са ”тако ми Бога” или ”тако ми Бог помогао” и слично. Пре сведочења на суду, такође, се даје заклетва, а некада је то у свакодневној комуникацији била санскритско-србска реч ЕЛЕМ.
(ЕЛЕМ, свега ми, свесвета ми, свемира ми, тако мислим да јесте).

ДУРМИТОР=ЕТРУРМИТОР: Етрурско или рашанско, рашко наслеђе на територији србских земаља налазимо и у топониму ДУРМИТОР. Прастари назив ове планине је највероватније био ЕТРУРМИТОР, што значи етрурска планина. Редукција или деривација ове именице највероватније да је текла овим редом:
ЕТРУРМИТОР, потом ТРУРМИТОР, онда ТУРМИТОР, да би се на крају добио
данашњи назив ДУРМИТОР.
Процес језичке редукције ЕТРУРМИТОРА у ДУРМИТОР је већ у четвртом веку пре Христа био завршен, а у време србског цара Вардила, који је владао царевином од Велике Мораве до Јадранске обале, јер историчар Јоанис Зонаре у свом делу ”ХИСТОРИКА АННАЛУМ”, (Париз, 1864), планински венац Јабланица-Шара-Копаоник-Стари Влах-ДУРМИТОР, назива ”србским планинама”.

ТРСТЕНИК=ЕТРУСТЕНИК: Рашане или ЕТРУРЦЕ, страни историјски извори (римски и грчки) називају и ЕТРУСИ и оба назива подједнако егзистирају и данас у историјској литератури за ово праисторијско србско племе које је преплавило Хеспериду или данашњу Италију..
У том смислу, верујемо да је најстарији назив данашњег града ТРСТЕНИКА, био ЕТРУСТЕНИК. Отпадањем самогласника Е, због зева приликом изговора, добио се облик ТРУСТЕНИК, од кога се даље обликовао данашња форма топонима ТРСТЕНИК. У сваком случају савремени србски речник сачувао је још један, готово првобитан и незнатно измењен, назив за град на обали Западне Мораве, који је можда у древној прошлости био важан центар старих Рашана или ЕТРУСА. У средњем веку крај њега је настала нова србска престоница Крушевац. (Верујемо да је град Крушевац још старији и да потиче из времена 2000. година пре нове ере, када је крај њега постојало насеље Багдала, које је Бог дал.

ЗЕМУН=ЗЕМАН: На санскриту реч ЗЕМАН означава психичку осетљивост за тренутак, интиман осећај за време или интуицију за час делања. Да се смисао ове речи није променио ни до данас, може да нам потврди стих из епске песме ”Почетак буне на дахије”: ”ЗЕМАН дош’о ваља војевати”, или пак изрази: ”за Милошева ЗЕМАНА”, ”сваки ЗЕМАН има свој адет” и тако даље, а што би у ”преводу” значило: ”ВРЕМЕ дошло, ваља ратовати”, ”За Милошева ВРЕМЕНА” и ”Свако ВРЕМЕ има свој обичај”.
Зашто онда и град ЗЕМУН, који на обали велике реке броји своје тренутке валовима и таласима вечности, не би имао свој осећај за ЗЕМАН, односно за ВРЕМЕ?

ИБАР=ИБХАР: Познато је да је највећи песник и певач претхомеровског доба легендарни Орфеј рођен на обали реке ИБАР. Орфеј је био Рашански (Трачански) краљ, а антички ИБХАР, (грчки ХЕБАР) је позната србска река Марица, из феудалне области Мрњавчевића у средњем веку, а која се у праисторији звала ИБАР.
Без обзира о којем се ИБРУ ради, оном праисторијском или данашњем, који извире на Косову и улива се код Краљева у Западну Мораву, за нас је занимљиво пре свега етимолошко порекло ове речи. ИБАР је добио име по истоименој санскритској речи ИБХАР. ИБХА означава СЛОНА, а ИБХАРА је глагол који значи ЈАХАТИ СЛОНА. Животињу под овим именом налазимо и у Ведама. Откуда онда име србске реке по овој животињи са далеког истока?
Одговор на ове питање пружају нам свете књиге Веде, у којима се први пут у писаном облику спомиње србско име. Конкретно, у спеву ”Шримад Бхагаватам” ,треће певање, други део, страна 72-75, опевава се име краља СРБЕНДЕ код Курукшетре (КУРЈАЧКО ИЛИ ВУЧЈЕ ШЕТАЛИШТЕ), у којој су учествовали и СИРБИДИ, и ”зато што су ранили Господа”, били су протерани из Индије, тврди усмено предање.
Кренувши из Индије ка својој првобитној колевци – ка србском Подунављу, односно ка Дунавском басену цивилизације и писмености, са собом су понели не само материјалне вредности, већ и духовне и културне садржаје, па и појмове из далеке Индије. Вероватно су долазили и на слоновима, посебно оно племе које је населило предео око ИБРА. „Срби ИБХАРА“, што значи ”Срби јашући на слону”, доводили су на реку ове прекрасне колосе да их напоје, окупају или само на слоновима прегазе преко Ибра… ИБХАР је ИБАР, у слободнијем преводу СЛОНОВСКА РЕКА.
Наравно да нам је познато и другачије етимологисање ове речи ИБЕР (ИБЕРИ)=КОВАЧ (КОВАЧИ). У СУШТИНИ ПРВИ ПРЕРАЂИВАЧИ МЕТАЛА И ПРВИ МЕТАЛУРЗИ ИЛИ ИБЕРИ БИЛИ СУ ДРЕВНИ СРБИ РАШАНИ, КОЈИ ПОТОМ ОСТАВИШЕ ОВУ ИМЕНИЦУ У СРБИЈИ, ИБЕРИЈИ ИЛИ ШПАНИЈИ, ПА И У ХИДРОНИМУ ТИБАР У ИТАЛИЈИ, СВУДА ТАМО ГДЕ СУ ЖИВЕЛИ И ЖИВЕ СА СРБСКИМ ГЕНОМ У КРВИ.

ИНЂИЈА = ИНДИЈА: Велико градско насеље у Срему ИНЂИЈА чува у истом учауреном облику име далеке и давне прапостојбине Срба-ИНДИЈЕ. Чувена народна песма ”Свеци благо деле” о томе нам најбоље сведочи, кроз стихове које изговара Блажена Марија:
”Како нећу сузе пролијевати,
кад ја идем из земље ИНЂИЈЕ,
из ИНЂИЈЕ из земље проклете.
У ИНЂИЈИ тешко безакоње…”
Долазећи из ИНЂИЈЕ, односно ИНДИЈЕ, (можда и облик ИНДЂИЈЕ), о чему је детаљније писао Милош С. Милојевић у делу ”Одломци историје Срба”, Срби су понели и име своје старе постојбине, у којој су, по неким историјским прорачунима живели чак око 14.000 година.

КАРАНОВАЦ=КАРАН: У филолошким наукама је познато, још од Павела Шафарика, да србски и келтски језици не само да воде директне корене из санскрита, већ су сачували и највећи број сличних или истоветних речи.
На санскриту именица КАРАН значи РУКА. Старо име за данашње Краљево је КАРАНОВАЦ. Исто име носи и село КАРАНОВАЦ у општини Варварин, (темнићки крај). Од раније знамо да су у Темнићу живели праисторијски Теменићи, потомци Еракла или бога Сербона, а мало даље од њих према Ибру сродници КАРАНИ.
КАРАНИ су, дакле, људи веште руке и у боју и у занату. А могло би слободније да се преведе и као РУКОТВОРЦИ, РУКОВОДИОЦИ, РУКОВОДИТЕЉИ… Ни ово тумачење није без основа, јер је ово племе потекло од Серба Макеридовића, великог цара света, СРБСКОГА Јеракла или Еракла (Херакла – грчки). Он је био бог Сербон или други бог Бак. Из племена КАРАНА рођен је и трећи највећи ”руководилац” Старога света или цар Срба и целога света – Александар Карановић Велики.

КОСОВО=КОША = КОШОВО: КОША на санскриту је појам за омотач или КОШУЉУ око тела, али пре свега у духовном и астралном смислу. КОША је мисаона именица. У питању је, дакле, светлосни омотач, овулум или корона. Аналогно, КОСОВО је духовни омотач или КОШУЉА модерне србске нације. КОШОВО или КОСОВО је светлосна кошуља и духовна преобука србског народа, после примања хришћанства. Истовремено КОСОВО или КОШОВО је заштита овог древног етноса, космичка кошуља која зрачи кроз Божију силу неколико стотина цркава и манастира.
Задржавши је у свом језику до данашњих дана, Срби су овој речи дали и проширено значење које се односи и на предмете. Од речи КОША настала је нова реч КОШ – ”омотач” за кукуруз, као и реч КОЖА, која је стварно КОША, односно права ФИЗИЧКА КОШУЉА ТЕЛУ.
Позната је и легенда по којој је име Косова настало од имена старосрбског бога КОСАВА, бога смрти. Он је приказиван је као костур са косом на рамену којом коси живот и доноси смрт. Кнез Лазар је вероватно изабрао поље Косово, да бог КОСАВ донесе смрт турској војсци.

КРУШЕВАЦ=КРУША: КРУШЕВАЦ, средњевековна српбска престоница, данас седиште Расинског округа и општине, својим именом досеже до србског праисторијског главног града-Троје, и директно нас повезује са главним јунацима тога доба, пре свега са принцезом КРУШОМ или КРУСОМ (грчки транскрипт), Енејином женом.
Енеј је био највећи тројански јунак после Хектора, и о његовој судбини, после пада Троје, постоји неколико легенди. По једном предању које смо добили од Стесихора, Енеј је отишао у Хеспериду, Италију, и тамо основао Лациј, прво језгро Рима.
Чувени римски песник Вергилије у свом спеву посвећеном србском тројанском јунаку Енеји-”Енејиди”, описује тај судбоносни догађај овако. После погибије тројанског краља Пријама, град је почео да гори, а Енеја је узео свог остарелог оца на раме и сина Асанија (Јула) за руку и пожурио да што пре изађе из освојеног и разрушеног града.
У страшном метежу народа и војника, тројанских савезника, Енеја није могао да пронађе и своју жену КРУШУ. Међутим, после пада Троје, КРУША се вратила са преосталом брегијском војском, а Брегију или Фригију, Хомер је убицирао северно од Македоније. Њену локацију потврђује и Херодот у делу ”Полиманија” страна 73. и ”Уранија” страна 130.
Тадашња Брегија- Фригија налазила се на простору Мораве, Копаоника, Средње Србије до Македоније. Фригијски ратници успели су да спасу своју принцезу из тројанског пакла и поново је доведу у Србију. Њено име данас носи Крушевац, а назив је настао по утврђеном језичком моделу: Марко-Марковац, Младен-Младеновац, КРУША-КРУШЕВАЦ.

КУКЉИН=КУКУЛИН: КУКЉИН, село код Крушевца, задржало је скоро у потпуном облику име највећег келтског јунака КУКУЛИНА, који се по храбрости и јунаштву може равнати са највећим античким узорима, а по лепоти, мушкости и правичности у новијој србској епској традицији могли би да му буду равни само Милош Обилић или Марко Краљевић.
Келти су на овим просторима, као што се зна, имали значајан историјски и културни удео, а на Јухору је 1998. године пронађено највеће келтско насеље на Балкану. Археолошки материјал је приказан на изложби и чува се у Народном музеју у Београду.
Према келтском миту млади Сетанта, снажан Дектирин син, већ у својој седмој години живота убио је огромног пса ковача Кулеина, што је овога толико ражалостило и разбеснело да је затражио од дечака Сетанте да му од сада он буде пас чувар.
Локални друид (свештеник) по имену Катбад је оценио да је то правична надокнада, прорекавши при том дечаку да ће се његово име кроз векове изговарати на свим уснама.
Јуначком дечаку су тада наденули име КУКУЛИН, што значи Кулеинов пас, са чим се млади Сетанта сложио јер га је понело друидово пророчанство. А оно се заиста и остварило преко имена села КУКУЉИНА, то јест КУКЉИНА.
Професор др Ранка Куић, врсни познавалац историје и културе Келта или Скорда, тврди да су Срби и Сорди (Келти) два сродна, братска народа, и то потврђује низом сличности у језику, обичајима, идеалима и историјским догађајима у књизи „Црвено и бело…“. И овај пример древног топонима у централној Србији иде у прилог овој тези.

ЛЕШЈЕ=ЛЕСЈА: Срби Рашани имали су у раној праисторији божанство Лосну, која је оличавала Месец, док је њен брат Аплу, касније грецизиран у Аполона, персонификовао Сунце. Богиња Лосна у потоњим вековима прекрштавана је у Лесну и ЛЕСЈУ, а са изменом имена придодавани су јој и нови атрибути.
ЛЕСЈА или ЛАСЈА је богиња Месеца и она сјаји, сија се, ласти се, љашти се. А управо санскритски корен њеног имена-ЛАСАТ и означава нешто што се ЛАШТИ или ЉАШТИ, ЉАСКА… Чак и свакодневни израз ЛАСКАТИ или чинити ЛАСКУ, означава вербалну радњу којом се некоме упућују сјајне речи, блистави изрази…
Зашто баш село ЛЕШЈЕ на планини Баби, десет километара источно од Параћина, носи име једне од првих богиња србске прарелигије? Највероватније због тога што је на врху ове необичне планине било светилиште посвећено богињи ЛЕСЈИ, чији се пламен са жртвеника ЉАШТЕО, ЉАСКАО, ЉЕСКАО, ЛЕСКАО и видео надалеко, као што се и данас светла села ЛЕШЈА виде са сваке тачке некада средњевековне Петрушке жупе.

ЛЕБИНА = ЛЕБАНЕ=ЛЕБЕЈА: Пердика Први са браћом пребегне из Арга у Илирију и оснује град ЛЕБЕЈУ. Ту постане краљ и настави да влада, каже антички мит, према извору: ”Грчко-римска митологија” Војислава Ђурића (Београд, 1948. година).
Пердиков град ЛЕБЕЈУ можемо идентификовати са најмање два данашња топонима. Први је ЛЕБИНА, село у параћинској општини, а други топоним је варошица ЛЕБАНЕ, а оба се места и налазила у Илирији, великој србској земљи.

МАНАСИЈА=МАНУСИЈА: Према Светим Ведама МАНУХ је праотац свих људи на земљи и први законодавац света (МАНУОВ ЗАКОН). Множина од санскритске речи МАНУХ (ЧОВЕК) гласи-МАНУСИЈА (ЉУДИ), али не било који, већ СВЕТИ ЉУДИ- МОНАСИ. Колико је величанствен и моћан србски језик, када још увек, после најмање 15.000 година има скоро истоветну реч за монаха, калуђера, баш као и у време србске ве(н)дске религије и културе: МАНУХ = МОНАХ.
Када је манастир Ресава изграђен у времену од 1407-1417. године, иначе, задужбина деспота Стевана Високог Лазаревића, населише га свети људи МОНАСИ или ведским именом МАНУСИЈИ, а по њима манастир и доби име МАНАСИЈА или ведски речено – МАНУСИЈА.
И именица МАНАСТИР изведена је из овог Протосрбског језичког корена. Сваки МАНАСТИР је МАНУСИЈА, скуп светих људи.
Деспот Стеван Лазаревић, најобразованији човек тадашње Европе, витез над витезовима, оснивач чувене Ресавске школе, односно србског универзитета, није могао да буде неупућен у тајне србске аријевске прошлости, ве(н)дске културе и староставности свог језика, када је своју задужбину и тај скуп светих људи МОНАХА или на санскритском МАНУСИЈА, прозвао баш-МАНАСИЈА!

МАТАРА = МАТАРУГЕ: МАТАРУГЕ је село код Краљева, по коме је Матарушка бања добила име. Назив му потиче од старосрбског племена МАТАРУГЕ, које је ту одвајкада живело, а њихови потомци и данас станују на овим просторима.
”Народ за њих казује да је то био стари свијет, стари народ…”, записано је у Народној енциклопедији, свеска број 15, страница 702, Загреб, 1926. године.
По свој прилици, племе МАТАРУГЕ заиста чува свој праисторијски идендитет и по предању, и по енциклопедијским подацима, али и по свом имену, које води директно порекло из санскритског језика. Највероватније да су Матаруге потомци, односно огранак народа Карана.
Реч МАТАРА на санскритском језику има исто значење као и данашња србска реч МАТЕРА, МАТЕР, МАЈКА. Име племена МАТАРУГЕ је уствари аугментатив од МАТАРЕ-МАТАРУГА или ВЕЛИКА МАЈКА.
А србски народ из овог поднебља је, према учењу страних лингвистичара и према званичној терминологији Аутохтонистичке историјске школе, уствари ”ПЛЕМЕ МАЈКА”, ОД КОЈЕГА СУ СЕ ИЗРОДИЛА ДРУГА ПЛЕМЕНА И НАРОДИ. То је ”НАРОД КВОЧКА”, ОД КОЈЕ СЕ ”ИСПИЛИЛА” ДРУГА ЈАТА НАРОДА.
Племе МАТАРУГЕ, то на најбољи и најилустрованији начин доказује и после толико десетина миленијума. Потомци МАТАРУГА и данас живе у својој прапостојбини Србији, као и пре двадесет хиљада година.
Као и реч БАУБА = БАБА, тако и реч МАТАРА = МАТЕРА филолошки (лингвистички) доказује тезу о првородности србског народа у Дунавском изворишту почетног етноса и расе.

МИОНИЦА=МЕОНИЦА: О србском античком краљу МЕОНУ ( о коме ћемо говорити у наредном поглављу) постоје две легенде и обе га везују за србска праисторијска племена Лиђане и Фрижане. У једном историјском моменту МЕОН је постао краљ оба србска народа и ујединио њихове територије, које су се после тога простирале од северне и централне Србије до праисторијског Лиђан града или данашњег Дубровника.
То се вероватно догодило после Тројанског рата, јер у Хомеровој ”Илијади” се спомињу војске оба ова народа, савезника Троје. Место где се налазило главно утврђење краља МЕОНА, његов двор, седиште нове државе, или можда чак једна од летњих или зимских резиденција овог краља, прозвано је МЕОНИЦА. У лингвистичком смислу реч МЕОНИЦА се врло мало модификовала, јер се данас зове врло слично-МИОНИЦА. Позната нам је и народна легенда о настанку Мионице, али она у суштини не мења древни морфолошки корен.

НИШ=НИЗА=НИСА: Једно од највећих насељених места античког света, па и у време Александра Великог Карановића, био је град НИСА. Име је добио по својој владарки, богињи НИСИ, кћерки краља и бога АРИСТЕЈА, који је у србској земљи био заштитник пољопривреде, виноградарства и пчеларства. Кратко речено, његово краљевско величанство и божанство подстицало је развој поменутих области праисторијске економије.
Краљица НИСА, која је наследила очев престо, изродила је сина Дионисија или бога Бака, чији се вински култ развио до неслућених граница у праисторији, а служиле су му свештенице басаре или баканткиње. Под именом НИСА велики србски град НИШ се спомиње све до 18. века Христове ере, односно појављује се на географским и војним картама које су цртали Италијани, Французи, Мађари, Немци… На тај начин ти страни картографи су нам директно помогли да се најстарије, праисторијско име града Ниша сачува од заборава, и још једном су потврдили на директан начин србску древност, аутохтоност и величанствену историју.

ОБРЕЖ=ОБРЕК: БРЕЦА на санскритском, односно на рашко-белашком језику значи ГОВОР. И данас се у савременом србском језику употребљава ова реч, али као глагол БРЕЦАТИ (СЕ) или БРЕЦНУТИ (СЕ). На пример: ”ОБРЕЦНУО му се”, ”Добро се БРЕЦНУЛА на њега”, ”БРЕЦА се кад прича” и тако даље. Данас глагол БРЕЦАТИ (СЕ) има другачије значење од санскритских времена. У савременом говору појам БРЕЦАТИ (СЕ) подразумева осоран говор, надмен и свадљив тон, погордљивост и љутњу, жустрину…
Овај закључак први пут износимо међу лингвисте и тврдимо да је чувена србска, модална, речца БРЕ, за коју се до сада није знало порекло, а посебно не њено значење, потиче управо од санскритске именице БРЕЦА или ГОВОР. Према томе, БРЕ значи: РЕЦИ, ГОВОРИ, РЕКНИ, КАЖИ… Например: ”Шта је, бре?”, ”Где си, бре?”, ”Ајде, бре?”. Буквално преведено то значи: ”Шта је, реци?”, ”Где си, говори?”, ”Ајде, кажи?”. У средњем веку кад су Турци забрањивали звона у србским православним светињама, манастирска клепала су се звала БРЕЦАЛА, јер су БРЕЦАЛА – ГОВОРИЛА калуђерима кад је време за службу, ручак или друге послове. И сада се може чути како се нека девојка ОБРЕКЛА момку. У овом случају више је него јасно да глагол ОБРЕКНУТИ потиче од облика ОБРЕЦНУТИ, с тим што сада има значење ОБЕЋАТИ СЕ (неком). ОБРЕКНУТИ СЕ, исто је што и ЗАРЕЋИ СЕ. Онај који се обрекне, дадне реч, а реч је јача од сваког закона, зове се ОБРЕК, то јест ЗАРЕКНУТ човек. Монаси су, рецимо, ОБРЕКНУТИ људи, јер су се ОБРЕКЛИ БОГУ. И уопште, свако ко се ОБРЕКНЕ на нешто, на неко дело, пред иконом, пред људима, пред самим собом је – ОБРЕК.
Верујемо да је назив села ОБРЕЖ, у Темнићу и Срему, само мало измењена форма санскритско-србске речи – ОБРЕК. У слободнијем ”преводу” ОБРЕЖ значи ОБРЕКНУТ, ОБЕЋАН или ЗАРЕКНУТ (некоме или нечему, на нешто или на неко дело). (Знамо, такође и за историјски податак, да се у једном периоду за турска вакта насеље Обреж звало и – Горњи Драгоњић, „а зову га и Обрш“).

ПАНЧАЛА = ПАНЧЕВО: ПАНЧАЛА је покрајина у Индији, а њено име се налази и у чувеном спеву ”Махабхарат”. У давна времена ПАНЧАЛОМ је владао краљ Дравопад. И кад је дошло време да уда своју кћер, ”принцезу од Панчале”, приредио је витешко надметање у гађању луком и стрелом. На турниру је победио Арјун, најстарији од браће Пандава. Као што се види, ради се о још једном древном називу који потиче из ведских времена. Преселивши се из Азије у Панонију, Срби су многа места која су населили крстили по онима из далеке Индије. Једно од њих је вероватно и ПАНЧЕВО, као сећање на покрајину ПАНЧАЛУ.

ПАРУНОВАЦ=ПЕРУНОВАЦ: ПЕРУН је био бог грома и највише божанство Срба и Словена у предхришћанској ери, а који су га приказивали у ватреним колима како лети по небу и баца муње и громове на оне који су га увредили. Сва природа се покоравала његовој вољи. У Новгороду је у његову част даноноћно горела ватра, а жрец који би дозволио да се ватра угаси, био би убијен. (Х. С. Робинсон и К. Вилсон: ”Митови и легенде свих народа”, Београд, 1976. стр. 303).
Данашње име села ПАРУНОВЦА је мало модификован облик првобитног назива ПЕРУНОВАЦ. Постоји реална могућност да су Срби пре примања Хришћанства, имали у овом крају светилиште или жртвеник посвећено богу ПЕРУНУ, што му је и донело назив ПЕРУНОВАЦ.
Зна се да су чак и стари Јелини ценили биљку перунику посвећену србском богу ПЕРУНУ, и то пре свега ону из Илирије (античке србске земље), којој је некада припадао и ПЕРУНОВАЦ.
(Павле Софрић Нишевљанин: ”Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба”, Београд, 1912. стр. 182).
Језички народни модел за формирање назива овог места је уобичајен: Милан=Милановац, ПЕРУН=ПЕРУНОВАЦ (ПАРУНОВАЦ).

РАСИНА = РАСИНА: РАСИНА је река чије нам име, такође, дотиче из најстарије прошлости Срба Рашана или Расина, Расена, Раса, Расцијана… Овај назив реке изведен је од етнонима РАСИ, а хидроним РАСИНА се задржао у србском речнику и географији до сада, јер је у историјској науци Фререт у 19. веку, утврдио идентичност имена РАСЕНА и ЕТРУРАЦА, а то су затим свако на свој научни начин потврдили и палолингвисти Светислав Билбија, Радивоје Пешић, Милан Будимир…
Још је Хомер тврдио да Етрурци потичу са Балкана, одакле су населили Хеспериду (Италију). Коначни знак једнакости између РАШАНА (РАСЕНА) и ЕТРУРАЦА ставио је др Радивоје Пешић, преводом Златне плочице из Пиргија.
И док су после толико времена научници открили ову истину, РАСИНА је то одвајкада ”знала” и носила у свом имену. А у средњем веку преко Растка и династије Немањића, РАШКА држава, народ и култура поново васкрсавају, и потомци античких РАСЕНА (РАСИНА) опет достижу своје духовне и културне висине, свој пуни сјај најстаријег народа у Дунавском басену цивилизације и Дунавском источнику писмености.

РАЖАЊ=РАСЕНА: Варошицу РАЖАЊ, данас општинско место, све до 19. века страни путописци су бележили као РАСЕНУ, затим као РАСНУ, потом РАЗНУ, а од овог последњег облика је вероватно и настао данашњи колоквијални назив РАЖАЊ.
Сви странци су, дакле, одвајкада знали да се РАСЕНА, најпре станица за путнике, а потом варошица, налази у земљи РАСЕНА или РАШАНА, то јест у земљи РАШКОЈ и да у том месту по имену РАСЕНА, и око њега, живи народ РАСЕНА или РАШАНА.

РАТАРИ=РАТРИ: На топографској карти Србије данас су уписана три села под именом РАТАРИ, која су, узгред да напоменемо, пре двадесет пет година потписала повељу о братимљењу и сваке године одржавају културно-спортске сусрете под називом ”Ратаријада”.
И најскептичнији филолози смели би да се закуну да је име овог тросеља настало од речи РАТАР = ЗЕМЉОРАДНИК. На њихову жалост, порекло овог имена је много дубље и старије. Потиче још из времена ”ведских људи”, кад су Аријевски Срби боравили у Индији и поштовали богињу РАТРИ, ”која је сјајем својих очију (звезда) растеривала мрак и помагала људима да се снађу у помрчини”.
Уживала је велико поштовање у аријевској цивилизацији, а Срби су, по пресељењу, дивљење према својој божици пренели и у Србију, и чак три своје насеобине назвали именом звездане богиње РАТРИ. РАТАРИ су, дакле, села звезданог божанства, то су праисторијска ЗВЕЗДАЊА, која и данас сијају на земљи, али и у србском језику.

РТАЊ=РТА: Санскритска реч РТА, коју спомињу свете књиге Веде, значи ИСТИНСКИ ПОРЕДАК СВЕТА, што нам говори да реч има више метафизичко значење, односно да је мисаона именица. Од истог санскритског корена су и речи РТ и РТЕЊАЧА. Планина РТАЊ, као највиши врх у том делу Србије, има слично значење: РТ према небу, РТ У ВАЗДУШНОМ ОКЕАНУ, а истовремено његово име се може превести и као РТЕЊАЧА, односно КИЧМА земље.
Својим грандиозним пирамидалним изгледом РТАЊ доминира над Црноречјем, највиша и најмоћнија тачка у планинском систему тога краја. У поглављу ове књиге „Одломци параћинске паметарнице“ говорили смо и о могућности да је име ове планине дошло од „небеских синова“ – који су је прозвали – АРМОН, који је потом еволуирао у АРМАЊ, онда у АРТАЊ, до коначног облика РТАЊ.

СКОРИЦА =СКОРДИСКА: Срби Трибали су, као што се зна, Келте називали СКОРДИ или СКОРДИСЦИ. Међутим, то је прелик од СОРДИСЦИ, преиначен у латинском језику. Насеље СКОРДА вероватно се у свакодневном говору звало СКОРДИСКА. У ражањској општини и данас постоји село које својом морфолошком основом у називу неодољиво подсећа на СКОРДИСКЕ, а зове се СКОРИЦА.
СКОРДИ су, као што смо већ описали, насељавали овај крај, као Мали Скорди и, поред бројних материјалних и писаних трагова, оставили су и језички споменик у називу овог брдског села.
Све до недавно, поморавски сељаци су запрежне двоколице називали-КОРДЕ. Оне су имале кратку душему, канате и калкан, вукао их је један коњ, и служиле су за превоз мањег терета. Име им потиче, врло вероватно, од назива борбених возила СКОРДА, која су, мора бити, слично изгледала.

СТИГ=СТИГА: СТИГА је била жена титана Паланта и у време борбе титана и богова, помогла је Зевсу, а он је после тога наградио тако што је узео њена четири сина да буду у његовој пратњи, нека врста телесне гарде врхунског бога.
Паралела СТИГА=СТИГ је више него слична, односно задивљујућа, упркос свим језичким променама, ова реч је остала скоро нетакнута.

СТРИЖА=СТРИГА: Село СТРИЖА у параћинској општини, такође, носи необично име, које се у народној легенди изводи од чобанског посла- стриже оваца, који се обављао на обали Велике Мораве. Међутим, топоним СТРИЖА није настао од овог важног чобанског посла, већ од имена моравске авети СТРИГЕ, која је ноћу крештала попут кукувије и плашила народ.
Према Срејовићевом ”Речнику грчке и римске митологије”, СТРИГА је могла да има и људски лик, чак и виме под којим је дојила децу, што значи да је била вештица. У народу је описивана као морија са кривим кљуном и сивим репом, која се храни дечјом крвљу.
Име тог демонског бића – СТРИГЕ, које је, према митологији, живело на обали Велике Мораве, и на тајновитим местима, остало је сачувано у називу села СТРИЖЕ, а потиче из древноиндијске митологије Аријевских Срба.

ТАРА=ТАРЕН: Данашњи ороним и хидроним ТАРА могу приближно да одреде локацију на којој је у праисторији живело србско племе ТАРИЈАТИ (АУТАРИЈАТИ), који су истребљени током непрекидних борби и природних непогода (најезда мишева и жаба, а коначно су докрајчени у судару са Римљанима).
ТАРИЈАТИ (АУТАРИЈАТИ) су били суседи, односно једна грана Србаља (Трибала). Њихово име потиче још из протосрбског ве(н)дског језика. На санскриту реч ТАРА је израз за КАПИЈУ. Назив је можда дошао од кањона реке ТАРЕ, који је природна капија, односно пролаз. И реч ТАРАБЕ, има у својој основној морфеми санскритско порекло.

ТАМНАВА=ТАМНАХА: Језички извор реке ТАМНАВЕ налази се, такође, у санскриту. У говору наших ведских праотаца придев ТАМНА имао је исто значење као и данашња истоимена (и истоветна) србска реч. Некадашња ТАМНАХА и даље има исто значење, исто језичко корито, које није много мењала-била је и остала ТАМНАВА од прајезика и праисторије до данас.

ТИМОК=ТИМАХИ: ТИМАХИ су српско племе које је насељавало област данашње источне Србије, почев од Честобродице и Кривог Вира, где извире ЦРНИ ТИМОК, па према Зајечару и Неготину. Име овог племена сусрећемо код Плинија Старијег, који је живео у првом веку Христове ере. Поред Србаља (Трибала) и Меда (Меза), Плиније спомиње и ТИМАХЕ, као становнике античке Србије. Данас на њих подсећа река ТИМОК (Црни и Бели Тимок) и име ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ.
У спеву ”Рамајана”, из времена ведске србске цивилизације и културе, у поглављу где се говори о бекству принца Раме, записано је и име реке ТАМАСИ.

ТИСА=ТИШТА: На језику санскритских људи, ТИШТА означава нешто што стоји, што се ”тишти” у месту, што се не креће. Израз ТИШТИ и данас се употребљава у колоквијалном србском језику: ”Хлеб се ТИШТИ у рерни”, ”Цигле се ТИШТЕ на сунцу”, ”ТИШТИ га савест”, ”ТИШТИ га рана” и слично.
А воде реке ТИСЕ су споре и тихе од постанка, као да стоје у месту, као да ТИШТЕ у равници…

ШАБАЦ=САБАДСЈА: Србска реч ШАПАТ води порекло од своје санскритске основе ШАБАДС(ЈА), што се преводи још и као ГЛАС и ЗВУК. Током времена ведски гласови ЈА су отпали из говора и остала је основа ШАБАДС, од које се формирао коначни облик ШАБАЦ. Санскритски израз ШАБАДСЈА има придевско значење и преводи се као-ШАПТАВО или ШАПУТАВО, али и ГЛАСНО и ЗВУЧНО.
Који је дубљи разлог да се овај велики србски град назове именом ШАПАТ, односно ШАБАЦ? Вероватно је био пресудан његов географски и стратешки положај. Наиме, као место на реци Сави, одувек је имало скелу и чамце, где се река прелазила и дању и ноћу, где су се увек могли чути шапати, звукови и гласови, где је била митница (царина), али и место где се река тајно препливавала.
На раскрсници трговачких и историјских путева, култура и цивилизација, увек у жамору различитих језика, ШАБАЦ је добио своје најкарактеристичније име.
Модерни србски језик упамтио је и ведски (санскритски) корен ШАБАДС и у једној дечјој игри која се зове ШАБДСА-ЛАПЦА, тачније ШАПЦА-ЛАПЦА, у којој се нека реч ШАПУЋЕ у круг од ува до ува. Ову ђачку игру на великим одморима, играле су многе генерације и у другој половини 20. века.
Можда је Шапцу остало то име и од србског цара Серба Макеридовића или бога Сербона, кога су у неким крајевима Срби звали и Сабазије. Основа властите именице, односно надимак, Сабаз је лако могла да се претвори у – Шабац.

ШАВАЦ=С’АВЦА: ШАВАЦ је сеоско насеље, западно од Параћина, поред реке Велике Мораве. Иако има јединствено и необично име, Шавац, нажалост, није побуђивао пажњу лингвиста, етимолога или морфолога, а у народном предању његов назив је извођен од речи- шанац.
ШАВАЦ је по звучности најсличнији називу ШАБАЦ и везује их исто санскритско порекло. На топографској карти србских територија постоји још само један ШАВАЦ код Лапова. На ведском санскриту, израз С’АВЦА означава придев ЧИСТ, а овај придев врло добро пристаје насељу на самој обали Мораве, на чијем спруду има чистог песка и белутака, а некада је било и чисте моравске воде у изобиљу. ШАВАЦ је, дакле на санскритском језику ЧИСТ, чисто насеље, као што је некада и овај најдревнији језик био чисто србски језик.

ШАРБАНОВАЦ=САРБАНОВАЦ: Још у Индији Аријевски Срби су имали једну од држава под називом САРБАНИЈА. Током вишемиленијумских сеоба на запад, у Азији су такође основали државу САРБАНИЈУ, али и државу истог имена усред Европе. САРБ је према филолошким истраживањима Ђуре Даничића, једно од старих србских етнонима, а означава борца или бранитеља. САРБ је израз за велики народ, велику људску силу. Исто значење има и данас у белоруском језику.
САРБАНОВАЦ је древно насеље где су живели САРБИ (СРБИ), оснивачи више држава под истим именом-САРБАНИЈА, а данас се то село зове ШАРБАНОВАЦ, и налази се одвајкада између Зајечара и Књажевца, у некадашњој САРБАНИЈИ. Не можемо искључити ни претпоставку да се у овом месту некада налазило и седиште балканске САРБАНИЈЕ.

ШИБА=СИБА: ШИБА и ШИБОВИТИ су два топонима скоро идентичног морфолошког порекла, а име им опет потиче из најстаријег србског језика – санскрита. Првобитне куће у праисторији биле су од СИБА, или данашњим изразом речено ШИБА, односно прућа, које се уплитало и преплитало између колаца (коља) и потом лепило блатом. После бусара, бурдеља, земуница, полуземуница и других изби, мало укопаних у земљу и покривених травом, СИБА је представљала нови савременији тип куће у праисторији, прву надземну кућу, што је у тадашњем грађевинарству био вероватно радикални и револуционарни напредак. Нашу етимолошку анализу СИБЕ-ШИБЕ, допунићемо и једним историјском податком, који треба да потврди народно предање да је ШИБА заиста била насеље у једном периоду историје. Наиме, у првом јесењем попису 1718. године, који су спровели Аустријанци, након Пожаревачког мира, који им је омогућавао управу над северном Србијом, у списку села проналазимо и насеље, које се у немачкој транскрипцији зове САБА. Највероватније се ради о месту СИБА=ШИБА.
СИБНИЦА је село у Левчу, а име му потиче из најстаријег србског језика- санскрита. СИБНИЦА је, дакле, сачувала име из оног најдревнијег историјског периода када је била најмодерније насеље, грађено од СИБА или ШИБА, односно плетеног прућа, што је у тадашњем грађевинарству био вероватно радикални и ”револуционарни” напредак.

ЛАПОВО=ХЛАПОВО: Топоним ХЛАПНА ЛИВАДА први пут се у писаној србској историји помиње око 1395. године. ХЛАПНОМ ЛИВАДОМ тада је господарио извесни ”војвода Михајло”. После тога у писаним документима сусрећемо и топоним ХЛАПОВО.
Коренска основа ове речи је јединствена у нашем језику и тешко је било објаснити значење и порекло морфеме ХЛАП, која стоји усамљена у нашем језику.
И овога пута објашњење нам пружа санскрит. На најстаријем србском језику ХЛАП означава ХЛАПАВИЦУ (ЛАПАВИЦУ), кијамет, лоше време… Углавном се односи на временске или метеоролошке неприлике, везане за зиму и снег, вејавицу…
За велике снежне пахуље и данас се у говору старијих људи каже-ЛАПА, што је још једна потврда нераскидиве везе санскрита и савременог србског језика.

ХОМОЉ= ХЕМОЉ: Између реке Млаве и Пека у источној Србији, простире се планинска област позната по именом ХОМОЉ, са својим специфичностима-рудником злата Мајданпеком и златоносном реком Пек.
За ову планину знао је и чувени римски песник Овидије, који је живео од 43. године пре Христа до 17. године Христове ере. У свом чувеном спеву ”Метаморфозе”,( српски речено „Преображења“ примедба М. Д.) (6-87 па надаље) опевао је ову планину и оставио нам легенду о њеном настанку.
ХЕМ је био син чувеног бога северног ветра БОРЕЈЕ по коме град Бор носи име, као и митолошки народ Хипербореји (преци Срба). ХЕМ се оженио чувеном лепотицом Родопом и са њом изродио сина Хебра (Ибра). Дрски и погорђени пар почео је да се упоређује са боговима Зевсом и Хером, због чега су били кажњени, тако што су их богови претворили у истоимену планину и реку.
Током векова ХЕМ је променио име у ХЕМОЉ, односно у ХОМОЉ. На санскриту ХЕМ значи ЗЛАТО, па према томе ХЕМОЉ или ХОМОЉ је ЗЛАТНА ПЛАНИНА, што она уистину и јесте… На римским картама та област је уписивана као АУРУС МОНС или Златне планине. Треба подсетити читаоца да се Египат некад звао ХЕМ. То је био ДОЊИ ХЕМ, А ГОРЊИ ХЕМ СЕ НАЛАЗИО У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ ОКО Бора и Мајданпека, око Јухора и других златоносних планина. Технологија прављења злата (металургија) називана је још и хемијом. Чињеница да се Србија првобитно звала Хемом, никако не прија заговорницима данашње скраћене историје Срба. Али чињенице су непобитне. Праисторијске топониме ХЕМ и ХЕЛМ не треба мешати. ХЕЛМ је антички назив за Балканско полуострво, планину БАЛКАН, данашњу СТАРУ ПЛАНИНУ, око које је такође живело племе Меда, познато као Хелмски Меди (Балкански Меди), праисторијски Срби који су се први прозвали АРИЈИМА-господственим.

ЦЕР=ЦЕРА: Град ЦЕРА се спомиње код Ливија, који је, такође, обрађивао мит о србском тројанском јунаку Енеји, оснивачу града Рима: ”Турно се сложи са Мезенцијем, краљем града ЦЕРЕ…” Мезенције би могао да буде краљ МЕЗА, србског племена које је становало у Шумадији, у којој се, на њеном западу, налази и данашња планина ЦЕР, на којој постоје античка утврђења. Можда се једно од њих у далекој србској антици и звало ЦЕРА и било је седиште Мезенција, краља народа Меза. На ЦЕРУ је, дакле, у неком историјском периоду постојао главни град, по коме је вероватно планини остало име.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Предоченим речником смо само делимично, обимом врло скромно, истражили најстарије порекло и значење имена многих топонима, хидронима, оронима у данашњој Србији и помоћу неколико санскритско-српских речника, који су се појавили последње две деценије, устврдили да горе обрађени географски појмови вуку своје порекло из највеће дубине прошлости, од најстаријег језика на свету, чије почетке треба тражити у „дунавском источнику језика и писма“, из „колевке белог европеида“. То је језик Протосрба Аријеваца, којим је говорило на хиљаде племена беле расе, која су потом населила Европу и свет. И на овај начин смо још једном, надамо се, посведочили о најстаријем пореклу србског језика, о његовој изворности и величини, као што то и тврде угледни и бројни лингвисти и филолози света, Још једном се потврђује већ пословичан израз да „језик боље памти од археологије“, и да становници поменутих насеља у овом малом речнику, могу се поносити називима, чији корени сежу у најдубљу праисторију србског народа, његовог говора, писмености и културе.
= РЕЧНИК ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА,
СА САНСКРИТСКИМ КОРЕНОМ,
У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ

УВОД
У србској научној и енциклопедијској литератури не постоји систематизовано и сређено знање о насељима српских земаља, прецизно формулисан скуп чињеница о њима, а о речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије, са санскритском коренском морфемом, нема чак ни идејних назнака. Уз све то, етимологија је у српској лингвистици веома млада наука, почела је систематски да се проучава тек од 1983. године и до сада је објављен само један „Етимолошки речник српског језика“ (1998). У овом првом „Речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије“ бавићемо се пре свега истраживањем порекла и изворног значења назива већег броја србских насеља, која суштински нису мењала своју значењску – србско-ведску изворност више хиљада година.
„Носилац цивилизације Веда тог периода је језик и писмо којим су записане химне Веда, најстарије поруке човечанства за које знамо. Досадашња истраживања указују на везу санскрта и језика античких Срба, а један од водећих проучавалаца ведске цивилизације, Емил Бирнуф, у свом Есеју о ведама, сматра да су певачима које су ове химне донели на индијске просторе претхопдили други, старији певачи, њихови преци… Наша Олга Луковић Пјановић, која је филологију докторирала на Сорбони, у својој сопственој земљи толико оспоравана, такође се бавила језиком Веда и његовим богатим суфиксима којима је било могуће стварати обиље изведеница свих врста. Помоћу три рода, три броја и седам падежа деклинације у санскрту су прецизно означавани граматички односи, а структура глагола је била савршена. Исти је случај и са српским језиком код кога су се сачували три рода, три броја и седам падежа, што код осталих словенских језика, на пример, није случај. И Живанчевић и Бранислава Божиновић у својим радовима показали су да је српски са санскритом у тако блиском сродству, као да је са њим произашао из истог аријског дијалекта. На основу бројних изучавања могло би се констататовати да су Словени староседеоци на целој својој територији одакле су вршили утицај на суседе на све четири стране света. И не само у језику, већ и у обичајим древних Словена огледа се истоветност са обичајима забележеним у ведској књижевности. Ово је у сагласности и са самим Индијцима, који сматрају да Веде нису њихов производ, већ да су их, према предању, посредством мудраца добили од богова“, пише Весна Пешић, публициста, палеолингвиста и историограф. („Српско Огледало“, број 96, Београд)
Винчанско писмо и прасрбски – РАШКО-ПЕЛАШКИ језик из Дунавског басена, пренесени су преко евроазијског континента до Индије, јер и сами Индијци тврде да су им писмо донели ”бели богови преко Хималаја”, куда су древни Аријски Срби морали да прођу да би сишли у Индију. Ако је тако, да ли се онда поређењем санскритског и савременог србског језика могу пронаћи сличне или истоветне речи, и колики је тај број заједничких речи, израза и термина?
Швајцарац Адолф Пикте написао је дело ”Индоевропско порекло или првобитни Аријевци” у коме је између осталог утврдио: ”У давној прошлости једна раса, расла је у првобитној колевци, надарена мудрошћу, грандиозна, строге природе, радом је победила сурове материјалне услове свога опстанка. Затим долази до њиховог развоја и патријархалног уређења. ТА БУЈНА РАСА РАЗВИЛА ЈЕ СВОЈ ЈЕЗИК, САВРШЕН И ПУН ИНТУИЦИЈЕ ЗА УЗВИШЕНУ ПОЕЗИЈУ. Због своје бројности, морали су да се селе, а у сеобама се постепено мењао и језик. Од овог народа је настало више народности…. ЈЕЗИК ТОГ НАРОДА (СРБСКОГ) БИО ЈЕ ОСНОВА ЗА МНОГЕ ЈЕЗИКЕ КОЈИ СУ ИЗА ЊЕГА НАСТАЛИ”, тврди Пикте, и закључује да је тај“ ПРВИ АРИЈЕВСКИ ЈЕЗИК УСТВАРИ ЈЕЗИК МАЈКА”.
”Санскритски језик који се у данашњој науци сматра ”мајком језика” је ”језик брат” србском језику. Јер оба језика су са заједничког Подунавског источника писмености, који је преживео тисуће године затирања, да би се данас прикрио у индоевропском писму”, тврди Слободан Филиповић. Дакле, језик старобалканских или старохелмских Аријаца: Меда, Рашана, Венда (Винда), Брига, Беласта/Пелазга, Србата-Сармата, Илира… признат је у науци као санскрит или староиндијски. Од свих савремених језика, само савремени србски језик стоји у директној вези с аријском ”мајком језика”.
Ова два језика имају иста граматичка правила, заједничке корене или коренске морфеме. Павле Шафарик и наш највећи филолог Александар Белић језик тих Аријаца зову – ПРАСРБСКИ ЈЕЗИК. На тлу Србије, Средњег Подунавља, Браничева и Поморавља усавршено је прво писмо из Лепенског вира, данас у науци познато као Винчанско писмо, старости између 8.000 и 5.500 година пре нове ере, а које је старије и од сумерског клинастог и пиктографског писма. Од протосрбског Винчанског писма-Србице, дакле, нема старијег писма у Европи и Азији, односно на свету. Занимљив је и податак да су Арапи Словене и Србе звали – ”Свет књиге”, а Грци су Србе звали – Ксантоси или Учени, а имали су и јаке разлоге за то.
У свакодневном говору савремени Србин употреби око 200 речи које су истоветне или сличне санскритском језику. (А назив језика потиче од: самскрт=самскрћен, самсложен, самоникао језик. И данас се каже: „Да се скртимо“= „да се сложимо“). У последњих двадесетак година појавило се неколико санскритско-србских речника који доказују истоветност најстаријег, праисторијског србског санскрита и савременог србског језика.
Праисторијски и савремени Србин могли би и данас да се споразумеју без обзира на десетине и десетине хиљада година временске разлике, када би то наравно било могуће. Обојицу спајају очигледно: исти језик, порекло, култура, исти ген. Сматра се да у савременом србском језику има око 4.000 истих и сличних речи са санскритом, и да је србски језик (из којег је у далекој праисторији и настао санскрит) данас сачувао највећи број својих изворних речи, насталих у Дунавско-моравском басену цивилизације, у балканској Србији.
У званичној србској научној и енциклопедијској литератури не постоји систематизовано и сређено знање о насељима србских земаља, прецизно формилисан скуп чињеница о њима, а о речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије са санскритском коренском морфемом, нема ни идејних назнака.
Иако и сам Ватикан признаје да је србски језик најчистији класични језик, то савремени историографи, домаћи и страни, не узимају као валидну чињеницу. Наиме, у званичном гласилу Ватикана „Вера Рома“, у броју од 31. октобра 1879. године, на страници 4-5, између осталог пише: „Српски народ представља најчистије и најверније језгро јужнословенске народности, језик којим говори тај народ је најчистији класични језик, којим су говорили Ћирило и Методије. Суседи тог народа који су више или мање Словени: Бугари, Хрвати, па и Словенци удаљавају се у свом језику од свога правога матерњег језика који је – српски; управо они говоре дијалект српског језика“ – пише ватиканско гласило „Вера Рома“.
Уз све то, етимологија је у србској лингвистици веома млада наука, почела је систематски да се проучава тек од 1983. године и до сада је објављен само један ”Етимолошки речник српског језика” (1998).
Када је Енглеска колонизовала Индију, британски географи су педантно пописали све изворне географске појмове у атласу нове колоније, и добили су готово идентичну географску мапу топонима, оронима, хидронима која и данас постоје у Србији и у србским земљама: Морава, Нишава, Сава, Хомољ, Млава, Тимок, Ковин, Град, Борач, Рача, Равна гора, Котор, Будим, Дрвар, Брибир, Даљ, Велесград, Кучај, Селендра и на хиљаде других истоветних и сличних термина. Пошто је истоветност термина доказана од стране британских научника, самим тим и посредно признато присуство древног србског народа у Индији од званичне светске науке, нећемо доказивати њихову аутентичност, већ ћемо се у овом одељку бавити истраживањем порекла географских имена-назива савремене Србије, који имају у својој коренској морфеми санскритско порекло из времена ведских Срба у Индији. Ови топоними, хидроним и ороними у Србији такође нису мењали своју значењску изворност ни после дванаест хиљада година.

АРИЉЕ=АРИЈЕ: Име првог моћног србског цара у праисторији АРИЈА, чува, у готово идентичном облику, назив варошице АРИЉЕ. На санскритском језику реч-арије значи-господар, господствени, господственост… Али исто тако код азијских народа Арије је синоним за белог човек. Лично име, антропоним Арије, временом је прерасло у властиту именицу једног народа, етноним-Аријци или Аријевци.
Знамо да Арије потиче од балканских Меда, Међана, Медијанаца или Мадијанаца, које спомиње и Стари завет. Они су изворно настањивали простор Дунавског басена, данашња Србија, а на врхунцу моћи србска Медија се простирала преко Европе до Индије, и да су се по свом господару Арију први прозвали Аријима, Аријевцима или господственим, а у Азији су по називом Арији подразумевали беле људе, беле богове. С обзиром да их спомиње и Стари завет, значи њихов ареал је био много шири и захватао је простор Блиског истока и северне Африке, и да су се Меди распростирали и на Палестину (Беластину), Египат и околне крајеве. Код њих је Мојсије нашао уточиште када је, после убиства фараонског војника, побегао из Египта, а то значи да су Меди били у суседству и важили за респектабилан народ, уз то и многобројан: ”А Мадијанаца беше као скакаваца”, тврди Стари завет.
Меди су заједно са другим сродним племенима били носиоци те прве најразвијеније и најзначајније културе, која се данас у археологији зове-култура Лепенског вира и Винчанска култура. Поред бројног археолошког материјала нађеног у Лепенском Виру, у Винчи, између Београда и Смедерева, на Бањици, у Средњем Поморављу: Параћин, Супска, Дреновац, као и на многим другим локалитетима, и сам овај лингвистички податак о АРИЉУ као АРИЈЕВОМ месту, аргументује и потврђује, у науци све прихваћенију, теорију, да је прва најстарија цивилизација после бореалног доба ( о промени климе на Земљи види детаљније код Милутина Миланковића) била управо Аријевска и Протосрбска, упркос неаргументованом и идеолошком опирању ”званичних историчара”.
Место на коме се данас налази варошица АРИЉЕ, можда је у тој најстаријој србској прошлости играло важну улогу, као престоно место самог цара Арија, у коме је он столовао. Претпостављамо да је АРИЉЕ било главни град свих србских племена пре дванаест до тринаест хиљада година старе ере.
Значи, преко назива АРИЉЕ још једном се потврђује теза да је колевка аријевске или србске расе, односно данашњег белог европеида, у Дунавском басену и централној Србији, односно у области аутохтоних Беласта (Пелазга или Пеласта) то јест белих људи. Дунавски басен народа је колевка беле расе, као што данас потврђује археологија.
Ти Прасрби, аријевског порекла били су изумитељи и првог писма и првог бројног система, проналазачи прве металургије и металног оружја… Они су покренули точак цивилизације, укупног напретка човечанства, културе и историје.

АХОРН=ЈАХОРН, ЈУХОРН=ЈУХОР: Планина Јухор (776) име је добила по дрвету АХОРН, што на старосрбском (рашко-пелашком), односно СРБАЉСКОМ (трибалском) језику значи ЈАВОР. По мишљењу Веселина Чајкановића, једног од најбољих познавалаца митологије биља код Срба, реч АХОРН је ушла у латински језик из језика староседелачког, дакле србског народа. Србаљски израз АХОРН, временом је еволуирао у ЈАХОР(Н), а потом у облик ЈУХОР(Н), односно у савремени облик ЈУХОР. ЈУХОР је, дакле, ЈАВОР. А на Јухору се и данас једна његова страна назива ЈАВОРНИЦА, по преовлађујућем дрвету.

БАВАНИ=БАВАНИШТЕ; БАВАН=БОВАН: Места БОВАН код Алексинца и Крушевца, затим БОВАНСКО ЈЕЗЕРО, као и БАВАНИШТЕ у јужном Банату, имају у свом називу исти морфолошки корен, који се може везати за индијску богињу БАВАНИ.
БАВАНИ је била једна од жена бога Шиве, који је често представљан како у једној од четири руке држи трозубац, а у другој конопац и уз помоћ своје жене Бавани, дави неваљалце. Овај мит су сигурно са собом донели Срби Аријевци после повратка из Индије, када су поново дошли на територије својих праотаца.
Око данашњег БАВАНИШТА сигурно је у прошлости постојало језеро или велика мочвара, а знамо да је Банат био огромна мочвара, где је богиња БАВАНИ давила људе. Назив места БАВАНИШТЕ настао је по злогласној давитељки људи БАВАНИ, а по утврђеном језичком обрасцу: бостан-бостаниште, БАВАН=БАВАНИШТЕ…
И у близини алексиначког села БОВАН налази се чувено БОВАНСКО ЈЕЗЕРО, у коме се и овде, вероватно, одигравала поменута митолошка радња богиње БАВАНИ. Мишљења смо да назив села и језера потиче из истог митолошког и језичког извора, односно од мало измењене морфеме БАВАН=БОВАН.

БАГДАЛА=БАГ ДАЛ=БОГ ДАО: Топоним БАГДАЛА поред Крушевца, вуче корене из првобитног србског језика старих Аријаца. Баг је Бог, а БАГДАЛ значи исто што и БОГ ДАО. У етимолошком и морфолошком смислу БАГДАЛА потпуно кореспондира са именицом БАГДАД (БОГ ДАДЕ). А знамо да је БАГДАД подигао древни србски цар – господар србског светског царства Нино Белић, познат као први бог Бак, Нинсар (Нино цар), Баал, Нимброд… И не само у језичком смислу, већ веза Нина Белића са БАГДАЛОМ може се доказивати и озбиљнијим археолошким истраживањима на овом локалитету, пошто верујемо да је и овде постојао град – балкански БАГДАД или БАГДАЛ. Наиме, у корену БАГДАЛЕ можда је првобитно стајало име Нина Белића као бога Бака – БАКДАЛА, а реч је временом еволуирала у БАГДАЛУ.

БАБА=БАУБА: На просторима србских земаља на Балкану постоје три планине под називом БАБА: једна источно од Параћина, друга у Херцеговини и трећа у северној Македонији. БАУБА је митолошко биће, аутохтоног, односно туземског порекла. БАБА је стара мајка, прамајка, баба – жена која је изродила сав остали нараштај. Легенда каже, да је прежалосна Деметра (Артемеда – древно србско божанство Меда, коју су странци усвојили под истим именом, само су га прочитали одпозади), богиња земље, у потрази за својом ћерком Персефоном лутала земљом уцвељена, док није дошла код Баубе. Баба је љубазно прими и понуди освежавајућим пићем. Деметра то одби, а увређена Бауба јој показа непристојан знак лактом. То развесели тужну Деметру и она се први пут осмехну. Онда прихвати послужење од Бабе.
Зашто је Деметра дошла баш код Бабе? Зато што је БАУБА=БАБА прва, од постанка најстарија, изворна жена, КОЈА ЈЕ ИЗРОДИЛА У СИМБОЛИЧНОМ СМИСЛУ САВ БЕЛИ НАРАШТАЈ и што би она вероватно морала да зна где се крије Персефона, Деметрина кћи.
Није тешко доказати језичку мутацију од БАУБЕ до БАБЕ, као што није тешко утврдити ни зашто је Деметра дошла баш у ”Дунавско извориште народа”, где се и налази планина БАБА, а где је и извор србске и европске цивилизације и културе и колевка беле расе – белог европеида.
Само Срби и њихова словенска сабраћа имају реч БАБА, што је још један лингвистички доказ порекла овог мита и речи. Осим бабе, прабабе, чукунбабе, наврнбабе и тако даље, Срби имају и реч БАБО=ОТАЦ. БАБО, У СМИСЛУ ПРВОСТВОРЕНИ, НАЈСТАРИЈИ, ИЗВОРНИ… БАБОВИНА ЈЕ ЗЕМЉА КОЈА СЕ НЕ СМЕ ОТУЂИТИ, СВЕТА ЗЕМЉА ИЛИ БАШТА, БАШТИНА…
Ако се ова праисторијска србска реч, која истовремено означава и аутохтоност србског рода и порода, сачувала до данас у нашем језику, ваљда је онда и народ који је у свом говору још увек користи, такође, аутохтон, и да је овде његова БАБОВИНА.

БЛАЦЕ=БЛАЦАХ: Назив варошице БЛАЦЕ, на јужној страни Јастрепца, изведен је из старосрбског-санскритског језика, којим су говорили ведски Срби, а нису га заборавили ни њихови данашњи потомци.
БЛАСАХ или БЛАЦАХ на санскрту значи БЛЕСАК. Из геологије и географије је познато да је планина Јастребац вулканског порекла, да је у дубокој прошлости вулкан на овој планини био активан, и да је у току своје активности избацивао из своје утробе светлост или БЛАСАХ (БЛЕСАК). Име варошице БЛАЦЕ потиче од јастребачког вулканског БЛАЦАХА (БЛЕСКА). Еволуција санскритске речи БЛАСАХ ишла је највероватније оваквим редоследом: БЛАСАХ-БЛАЦАХ-БЛАЦА-БЛАЦЕ. Уосталом, и модерна србска реч БЛИЦ, значи БЛЕСАК.

БОР=БОРЕЈ, БОРИС: БОРЕАС (грчки назив) је северац, најјачи од свих ветрова. Кад излети из пећине руши све пред собом. Бореас је украо Орејтију, ћерку краља Орехтеја и однео је на север, у Тракију.
Као што видимо, такозвани грчки мит не крије чињеницу да је БОРЕАС, бог из Тракије, односно Трашке или Рашке, србске земље, северно од Метидерана. И данашњи србски град БОР, који носи име србског бога Бореја – бога ветрова, се налази управо на простору старе србске земље Рашке. Реч је о још једном србском миту, који се утопио у такозвани антички грчки мит, али као што видимо, није га тешко препознати, издвојити и вратити у србску митолошку баштину или дивонију. Град БОР нема фитогеографски назив, како се тврди, већ носи име србског бога северног ветра БОРЕЈА ( Борејци или Хиперборејци, био је древни назив за србски народ насељен на северу Европе).
Подсетимо се да је и Хомерова ФРИГИЈА ( БРЕГИЈА-СРБИЈА) на северу, у хладнијем континенталном делу Балкана, наравно, у односу на Троју. Латинска реч – фригус, значи хладноћу и свежину.
Име љутог северног србског ветра из праисторије чува се и у корену личних имена у србском именослову: Бора, Борис, Борисав, Борислав, Борко, Борча, Борка, Боркица… Уверени смо да и насеље БОРЧА код Београда, иначе изложено јаком сверном ветру од дубоке старине, носи име древног србског божанства ветра, јер су према грчким изворима Хиперборејци живели преко Дунава до Скандинавије.

БОШЊАНЕ=БХУС’АНЕ: У Србији постоји неколико села под називом БОШЊАНЕ. Споменимо два: БОШЊАНЕ код Параћина и БОШЊАНЕ код Варварина. На санскритском језику реч БХУС’АНЕ значи-украс, што је врло поетичан назив за село. Наши прапреци, ведски Срби, знали су да је село украс на земљи, и имали су свест да живе у сагласности са природом и космичким свејединством, за разлику од данашњих нараштаја који негују персонализам и индивидуализам као стил живота. Село мора да буде БХУС’АНЕ-УКРАС природе у сваком погледу, а што се тек данас увидело у условима опште еколошке катастрофе.
Санскритски израз БХУС’АНЕ током миленијума је еволуирао у БОШЊАНЕ, а оба израза су врло сродна по звучности. Корен речи је дакле из времена србске или ве(н)дске културе, из санскритског језика, а БОШЊАНЕ је украс не само данашње Србије, већ је и украс савременог србског језика, који је највише сачувао од своје језичке рашко-белашке или санскритске првобитности и лепоте.

ВАРВАРИН=ВАРАХВАРИНА: Назив данашњег главног административног места у Темнићу-ВАРВАРИНА, није још увек разјашњен са етимолошког аспекта. Неки језички стручњаци су име ове вароши доводили у везу са варварима, како су стари Грци називали странце. Варваре спомиње Херодот у петом веку пре нове ере, на самом почетку своје ”Историје”: ”… да велика и дивна дела која су створили Хелени, као и она која су створили ВАРВАРИ, не би била заборављена…” (Херодот: ”Историја”, 1. књига, 1. део).
Етимологисање и деривација ове речи доводи нас до најдревнијег србског или санскритског језика, најстаријег на свету, који је одувек био коначно исходиште за многе недоумице, па и за топоним ВАРВАРИН.
На санскритском, појам ВАРАХ означава мужа, мушко биће, а реч ВАРИНА је израз за варену, кувану или врућу воду. Дословно преведено, ВАРАХВАРИНА је – МУШКА ТОПЛА ВОДА. Вероватно, вода која појачава МУШКОСТ, потентност код мушкараца. ВАРАХВАРИНА је, дакле, санскритска двосложна реч, од које је изведен данашњи облик ВАРВАРИН.
А у непосредној близини ВАРВАРИНА, постојао је древни град Ђерђелин (о коме смо већ говорили), и у њему терма. Ту бању са топлом водом је користила и владарска кућа кнеза Лазара, за одмор и окрепљење. После Косовског боја, кнегиња Милица је своју кћер Мару и новостеченог зета Бајазита послала управо у Ђерђелинску бању, где је постојало купатило са топлом мушком водом, да у њој млади царски пар проведе ”медени месец”, каже легенда.
Због потпунијег и дубљег сагледавања настанка и порекла властите именице ВАРВАРИН, дужни смо да предочимо још једну могућу варијанту. Наиме, пре 4.000 година старе ере антички Срби су поштовали бога који се звао ВАРУН, цар свих богова, који је деловао из своје небеске тврђаве која се звала ВАРА. ВАРА или БАРА је на старосрбском означавала тврђаву. Па и данас ова реч се задржала у топонимима:Бар, Вараждин, Варна…
Ако бисмо спојили ове две речи, добили бисмо реч ВАРАВАРУН или ВАРУНОВА ТВРЂАВА. Ни тада не бисмо били далеко од разјашњења садашњег назива ове вароши. Даља деривација је отприлике текла овако: ВАРВАРУН=ВАРВАРИН.

ВРАЊЕ=ВАРАЊАСА: Не оспоравамо могућност да је ВРАЊЕ, можда, добило име по свом средњевековном жупану Врањи, што није никакав изузетак да места и градови добијају име по својим владарима, родоначелницима или епонимним херојима.
Међутим, аријевски Срби су још у Индији имали град сличног назива-ВАРАЊАСА, а то је старије име савременог града Бенареса. Има изгледа да име ВРАЊА потиче из санскритског језика, којим су говорили и писали индоаријски Срби, а који су након расељења из Индије донели у стари крај и име града ВАРАЊЕСА, које потом еволуира у краћи и економичнији облик ВРАЊЕ.

ВЕТРЕН = ВРЕТХРЕ: Народна легенда каже да је на највишем јухорском врху постојала некада ветрењача, која је млела жито за обласног господара, и да се по њој, тај врх и назвао ВЕТРЕН, односно Ветрња, како подјухорско становништво још увек назива овај врх. Можда легенда и говори истину о настанку имена ВЕТРЕН, али ми ћемо покушати да етимолошки и морфолошки уђемо мало дубље у ову проблематику и понудимо ново решење ове језичке загонетке.
Мит, као најсјајнији памтилац суштине прошлости, каже нам да је Јухор – змајевита планина. Наиме, један његов врх и данас се зове ЗМАЈЕВИЦА, а ВЕТРЕН, такође, носи име највећег змајевског чудовишта из србске, односно виндске или ведске, индоаријске митологије-ВРЕТХРЕ.
ВРЕТХРЕ, је био огроман змај, кога је могао да победи једино врхунски бог Индра, исто оно божанство које је ненадмашни Арије (ведски Арјун) ранио у бици код Курукшетре (Курјачко шеталиште-поље). Индри се ова победа над ВРЕТХРЕНОМ убраја у највеће подвиге старосрбске-ведске и хиндуистичке митологије. По расељавању са индијског потконтинента и поновном повратку у балканску прапостојбину, србска аријевска племена су очигледно донела, поред осталог, и своју ведску митологију, имена места, река и планина из индоаријског завичаја. Тако је и највиши врх планине Јухор-ВЕТРЕН добио име по највећем змају србске индоаријске, односно индијске, митологије-ВРЕТХРЕНУ.
Занимљиво је истаћи и податак да се слична рептилна (рептоидна) божанства спомињу и у србској митологији на Балкану. Готово сви велики србски јунаци су синови змајева, а порођени од вила (Змај од Ноћаја, Змај Огњени Вук, Реља Крилатица…). Тако је Милоша Обилића, према легенди, родила вила-мајка Јана (Јања), а он је на свом шлему носио знак змаја. На челу полутајне витешке организације средњовековне Европе, под називом ”Ред црвеног змаја” стајао је србски деспот Стеван Лазаревић, који је, такође, поседовао амблем змаја. Према Вуку Караџићу, Веселину Чајкановићу и ”Српском митолошком речнику”, Свети Ђорђе је убио аждају у Змичком језеру код Параћина. У србској средњовековној мистици постојао је и тајни витешки ред ”Свети Ђорђе”. Овде треба направити разлику између змаја и аждаје у србској традицији. Аждаје су зла бића, гмизавци, а змајеви су наклоњени људима, иду у постељу са женама и из те везе рађају се обавезно ”змајевити људи”, који кад одрасту постају ненадмашни јунаци.

ГЛАВИЦА=ГЛАВАЦА: У данашњој Србији има много села која се зову ГЛАВИЦА, а исти назив носе и бројна брда, брдашца и висови. Једно такво брдо налази се западно од РАШЕВИЦЕ и као чука-кота доминира над селом. По легенди први становници РАШЕВИЦЕ населили су се испод Главице. И у брдско-планинским крајевима Србије та слична брдашца и брда се углавном зову ГЛАВИЦЕ, служе, између осталог, и за основну људску комуникацију – дозивање. Са њих се виче и довикује, преносе поруке, позиви и поздрави, најважније информације за живот у тим крајевима. А да би се глас добацио са брда на брдо, са ГЛАВИЦЕ на ГЛАВИЦУ мора добро да се виче. На санскритском језику реч ВАЦА означава ВИКУ. Префикс ГЛА има значење у смислу МНОГО, ВЕЛИКО, ГЛАМУР (упореди-гламурозно). Дакле, санскритска ГЛАВАЦА је ВЕЛИКА ВИКА, место одакле се много виче. Присетимо се да су и у другој половини двадесетог века у многим селима још увек постојали добошари или бирови, који су користили и та узвишења звана ГЛАВИЦЕ, да би локалном становништву са њих пренели неку важну наредбу власти. И данас постоје изрази ”дере се као биров” или ”виче као биров”. У случају РАШЕВИЦЕ, видели смо да је на Главици највероватније била осматрачница, одакле је контролисан цео овај крај. Извиђачи су онда нужно морали и да се дозивају, да гласно упозоравају, да много вичу са брда ГЛАВИЦЕ – да ГЛАВАЦАЈУ, санскритски речено.

ГРОНША=ГРОШНИЦА=ГРУЖА: Живописни предео између Гледићких планина и Котленика, Краљева и Крагујевца – Гружа, са истоименом реком и варошицом. Њено старинско име је ГРОНША, а оно се прецизније сачувало у имену реке ГРОШНИЦЕ, која се првобитно звала ГРОНШИЦА, да би се инверзијом, а због лакшег изговора, добио данашњи облик ГРОШНИЦА.
У историјским документима ГРУЖА се под именом ГРОНША последњи пут спомиње у повељи византијског цара Василија Другог из 1018. године, у којој се каже:
”Заповедамо да епископ браничевски има у Враници, и у Моровискону и у Сфентеремону и у ГРОНШИ (= ГРОШНИЦИ или ГРУЖИ) 15 клирика и 40 меропаха”.
Ово је последњи историјски запис о ГРОШНИЦИ или ГРУЖИ под њеним старијим именом ГРОНША.
Ради што објективнијег и истинитијег приступа, морамо подсетити читаоца да речица ГРОШНИЦА, старији назив је вероватно ГРОНШИЦА, протиче и кроз Крагујевац. Можда се заповест епископа браничевског није односила на ГРУЖУ, већ на КРАГУЈЕВАЦ, који се тада звао ГРОНША, по реци ГРОНШИЦИ, данашњој ГРОШНИЦИ, како се зове и један део града Крагујевца.

ДВАРАХ = ДВОР = ДВОРАНЕ = ДВОРИЦА: Санскритска реч ДВАРАХ означава ДВОР или кућу, а ни после толико хиљада година није изгубила своје основно значење и у великој је звучној сличности са садашњим фонетским обликом у савременом србском језику. Србске народе песме препуне су ”Јованових двора”’, ”белих двора”, ”двора Кулин-капетана” и тако даље. Од појма ДВАРАХ изведен је и појам ДВОРАЦ.
Осим ДВОРА на Уни, право на санскритску коренску основу полажу и сва места са морфемом ДВОР: ДВОРАНЕ, село у деспотовачкој општини, ДВОРИЦА, село у ћупријској општини, ДВОРИШТЕ, село у Ресави… Вероватно да су у овим местима, у давној старини постојали двори обласних или локалних владара.

ДРИНА = ДРИНА: Ево хидронима који није ни за један глас променио свој праисторијски назив, од санскритских времена и Протосрбске аријевске цивилизације до данас. ДРИНА на санскриту означава чисту и бистру воду. ДРИНА је Србима-Србаљима и Сордима (Келтима) била нимфа, богиња која је живела и владала у тој реци.
Глагол ДРИНИТИ, аутор ових редова је чуо у детињству од свог деде (друга половина 20. века), који је показујући гостима чисто домаће вино говорио да просто ”ДРИНИ”, односно да има кристалан сјај, да се блиста, да је чисто и бистро…
ДРИНА је, дакле, бистра вода одкад је света и века, и откад је Срба на њеним обалама, који не заборавише ову чисту реч из свог најстаријег језика.

ЕЛЕМИР=ЕЛЕ: Реч ЕЛЕ преводи се као СВЕ СТВАРИ СВЕТА, означава свеукупност или свеобухватност. Значи СВЕ. ЕЛЕМИР, село у Банату, у корену свог имена носи ову одредницу СВЕ, а у другом делу и реч МИР=СВЕТ. ЕЛЕМИР је дакле- СВЕСВЕТ или СВЕМИР.
И у савременом србском језику постоји речца ЕЛЕМ, која се употребљава приликом усменог приповедања, у књижевним делима, али и у свакодневној нарацији. Например: „Елем, то је било овако…“, „Елем, у давна времена…“ И тако даље. Овде се ова окоштала, модална, речца употребљава у смислу: Дакле, све у свему, и томе слично.
А у ранија античка времена реч ЕЛЕМ се употребљавала у смислу заклетве,
позивања на Бога Свега, на Бога Свемира, Бога Свих Ствари да ће приповедач говорити истину, као што и данас стари људи почињу говор или беседу са ”тако ми Бога” или ”тако ми Бог помогао” и слично. Пре сведочења на суду, такође, се даје заклетва, а некада је то у свакодневној комуникацији била санскритско-србска реч ЕЛЕМ.
(ЕЛЕМ, свега ми, свесвета ми, свемира ми, тако мислим да јесте).

ДУРМИТОР=ЕТРУРМИТОР: Етрурско или рашанско, рашко наслеђе на територији србских земаља налазимо и у топониму ДУРМИТОР. Прастари назив ове планине је највероватније био ЕТРУРМИТОР, што значи етрурска планина. Редукција или деривација ове именице највероватније да је текла овим редом:
ЕТРУРМИТОР, потом ТРУРМИТОР, онда ТУРМИТОР, да би се на крају добио
данашњи назив ДУРМИТОР.
Процес језичке редукције ЕТРУРМИТОРА у ДУРМИТОР је већ у четвртом веку пре Христа био завршен, а у време србског цара Вардила, који је владао царевином од Велике Мораве до Јадранске обале, јер историчар Јоанис Зонаре у свом делу ”ХИСТОРИКА АННАЛУМ”, (Париз, 1864), планински венац Јабланица-Шара-Копаоник-Стари Влах-ДУРМИТОР, назива ”србским планинама”.

ТРСТЕНИК=ЕТРУСТЕНИК: Рашане или ЕТРУРЦЕ, страни историјски извори (римски и грчки) називају и ЕТРУСИ и оба назива подједнако егзистирају и данас у историјској литератури за ово праисторијско србско племе које је преплавило Хеспериду или данашњу Италију..
У том смислу, верујемо да је најстарији назив данашњег града ТРСТЕНИКА, био ЕТРУСТЕНИК. Отпадањем самогласника Е, због зева приликом изговора, добио се облик ТРУСТЕНИК, од кога се даље обликовао данашња форма топонима ТРСТЕНИК. У сваком случају савремени србски речник сачувао је још један, готово првобитан и незнатно измењен, назив за град на обали Западне Мораве, који је можда у древној прошлости био важан центар старих Рашана или ЕТРУСА. У средњем веку крај њега је настала нова србска престоница Крушевац. (Верујемо да је град Крушевац још старији и да потиче из времена 2000. година пре нове ере, када је крај њега постојало насеље Багдала, које је Бог дал.

ЗЕМУН=ЗЕМАН: На санскриту реч ЗЕМАН означава психичку осетљивост за тренутак, интиман осећај за време или интуицију за час делања. Да се смисао ове речи није променио ни до данас, може да нам потврди стих из епске песме ”Почетак буне на дахије”: ”ЗЕМАН дош’о ваља војевати”, или пак изрази: ”за Милошева ЗЕМАНА”, ”сваки ЗЕМАН има свој адет” и тако даље, а што би у ”преводу” значило: ”ВРЕМЕ дошло, ваља ратовати”, ”За Милошева ВРЕМЕНА” и ”Свако ВРЕМЕ има свој обичај”.
Зашто онда и град ЗЕМУН, који на обали велике реке броји своје тренутке валовима и таласима вечности, не би имао свој осећај за ЗЕМАН, односно за ВРЕМЕ?

ИБАР=ИБХАР: Познато је да је највећи песник и певач претхомеровског доба легендарни Орфеј рођен на обали реке ИБАР. Орфеј је био Рашански (Трачански) краљ, а антички ИБХАР, (грчки ХЕБАР) је позната србска река Марица, из феудалне области Мрњавчевића у средњем веку, а која се у праисторији звала ИБАР.
Без обзира о којем се ИБРУ ради, оном праисторијском или данашњем, који извире на Косову и улива се код Краљева у Западну Мораву, за нас је занимљиво пре свега етимолошко порекло ове речи. ИБАР је добио име по истоименој санскритској речи ИБХАР. ИБХА означава СЛОНА, а ИБХАРА је глагол који значи ЈАХАТИ СЛОНА. Животињу под овим именом налазимо и у Ведама. Откуда онда име србске реке по овој животињи са далеког истока?
Одговор на ове питање пружају нам свете књиге Веде, у којима се први пут у писаном облику спомиње србско име. Конкретно, у спеву ”Шримад Бхагаватам” ,треће певање, други део, страна 72-75, опевава се име краља СРБЕНДЕ код Курукшетре (КУРЈАЧКО ИЛИ ВУЧЈЕ ШЕТАЛИШТЕ), у којој су учествовали и СИРБИДИ, и ”зато што су ранили Господа”, били су протерани из Индије, тврди усмено предање.
Кренувши из Индије ка својој првобитној колевци – ка србском Подунављу, односно ка Дунавском басену цивилизације и писмености, са собом су понели не само материјалне вредности, већ и духовне и културне садржаје, па и појмове из далеке Индије. Вероватно су долазили и на слоновима, посебно оно племе које је населило предео око ИБРА. „Срби ИБХАРА“, што значи ”Срби јашући на слону”, доводили су на реку ове прекрасне колосе да их напоје, окупају или само на слоновима прегазе преко Ибра… ИБХАР је ИБАР, у слободнијем преводу СЛОНОВСКА РЕКА.
Наравно да нам је познато и другачије етимологисање ове речи ИБЕР (ИБЕРИ)=КОВАЧ (КОВАЧИ). У СУШТИНИ ПРВИ ПРЕРАЂИВАЧИ МЕТАЛА И ПРВИ МЕТАЛУРЗИ ИЛИ ИБЕРИ БИЛИ СУ ДРЕВНИ СРБИ РАШАНИ, КОЈИ ПОТОМ ОСТАВИШЕ ОВУ ИМЕНИЦУ У СРБИЈИ, ИБЕРИЈИ ИЛИ ШПАНИЈИ, ПА И У ХИДРОНИМУ ТИБАР У ИТАЛИЈИ, СВУДА ТАМО ГДЕ СУ ЖИВЕЛИ И ЖИВЕ СА СРБСКИМ ГЕНОМ У КРВИ.

ИНЂИЈА = ИНДИЈА: Велико градско насеље у Срему ИНЂИЈА чува у истом учауреном облику име далеке и давне прапостојбине Срба-ИНДИЈЕ. Чувена народна песма ”Свеци благо деле” о томе нам најбоље сведочи, кроз стихове које изговара Блажена Марија:
”Како нећу сузе пролијевати,
кад ја идем из земље ИНЂИЈЕ,
из ИНЂИЈЕ из земље проклете.
У ИНЂИЈИ тешко безакоње…”
Долазећи из ИНЂИЈЕ, односно ИНДИЈЕ, (можда и облик ИНДЂИЈЕ), о чему је детаљније писао Милош С. Милојевић у делу ”Одломци историје Срба”, Срби су понели и име своје старе постојбине, у којој су, по неким историјским прорачунима живели чак око 14.000 година.

КАРАНОВАЦ=КАРАН: У филолошким наукама је познато, још од Павела Шафарика, да србски и келтски језици не само да воде директне корене из санскрита, већ су сачували и највећи број сличних или истоветних речи.
На санскриту именица КАРАН значи РУКА. Старо име за данашње Краљево је КАРАНОВАЦ. Исто име носи и село КАРАНОВАЦ у општини Варварин, (темнићки крај). Од раније знамо да су у Темнићу живели праисторијски Теменићи, потомци Еракла или бога Сербона, а мало даље од њих према Ибру сродници КАРАНИ.
КАРАНИ су, дакле, људи веште руке и у боју и у занату. А могло би слободније да се преведе и као РУКОТВОРЦИ, РУКОВОДИОЦИ, РУКОВОДИТЕЉИ… Ни ово тумачење није без основа, јер је ово племе потекло од Серба Макеридовића, великог цара света, СРБСКОГА Јеракла или Еракла (Херакла – грчки). Он је био бог Сербон или други бог Бак. Из племена КАРАНА рођен је и трећи највећи ”руководилац” Старога света или цар Срба и целога света – Александар Карановић Велики.

КОСОВО=КОША = КОШОВО: КОША на санскриту је појам за омотач или КОШУЉУ око тела, али пре свега у духовном и астралном смислу. КОША је мисаона именица. У питању је, дакле, светлосни омотач, овулум или корона. Аналогно, КОСОВО је духовни омотач или КОШУЉА модерне србске нације. КОШОВО или КОСОВО је светлосна кошуља и духовна преобука србског народа, после примања хришћанства. Истовремено КОСОВО или КОШОВО је заштита овог древног етноса, космичка кошуља која зрачи кроз Божију силу неколико стотина цркава и манастира.
Задржавши је у свом језику до данашњих дана, Срби су овој речи дали и проширено значење које се односи и на предмете. Од речи КОША настала је нова реч КОШ – ”омотач” за кукуруз, као и реч КОЖА, која је стварно КОША, односно права ФИЗИЧКА КОШУЉА ТЕЛУ.
Позната је и легенда по којој је име Косова настало од имена старосрбског бога КОСАВА, бога смрти. Он је приказиван је као костур са косом на рамену којом коси живот и доноси смрт. Кнез Лазар је вероватно изабрао поље Косово, да бог КОСАВ донесе смрт турској војсци.

КРУШЕВАЦ=КРУША: КРУШЕВАЦ, средњевековна српбска престоница, данас седиште Расинског округа и општине, својим именом досеже до србског праисторијског главног града-Троје, и директно нас повезује са главним јунацима тога доба, пре свега са принцезом КРУШОМ или КРУСОМ (грчки транскрипт), Енејином женом.
Енеј је био највећи тројански јунак после Хектора, и о његовој судбини, после пада Троје, постоји неколико легенди. По једном предању које смо добили од Стесихора, Енеј је отишао у Хеспериду, Италију, и тамо основао Лациј, прво језгро Рима.
Чувени римски песник Вергилије у свом спеву посвећеном србском тројанском јунаку Енеји-”Енејиди”, описује тај судбоносни догађај овако. После погибије тројанског краља Пријама, град је почео да гори, а Енеја је узео свог остарелог оца на раме и сина Асанија (Јула) за руку и пожурио да што пре изађе из освојеног и разрушеног града.
У страшном метежу народа и војника, тројанских савезника, Енеја није могао да пронађе и своју жену КРУШУ. Међутим, после пада Троје, КРУША се вратила са преосталом брегијском војском, а Брегију или Фригију, Хомер је убицирао северно од Македоније. Њену локацију потврђује и Херодот у делу ”Полиманија” страна 73. и ”Уранија” страна 130.
Тадашња Брегија- Фригија налазила се на простору Мораве, Копаоника, Средње Србије до Македоније. Фригијски ратници успели су да спасу своју принцезу из тројанског пакла и поново је доведу у Србију. Њено име данас носи Крушевац, а назив је настао по утврђеном језичком моделу: Марко-Марковац, Младен-Младеновац, КРУША-КРУШЕВАЦ.

КУКЉИН=КУКУЛИН: КУКЉИН, село код Крушевца, задржало је скоро у потпуном облику име највећег келтског јунака КУКУЛИНА, који се по храбрости и јунаштву може равнати са највећим античким узорима, а по лепоти, мушкости и правичности у новијој србској епској традицији могли би да му буду равни само Милош Обилић или Марко Краљевић.
Келти су на овим просторима, као што се зна, имали значајан историјски и културни удео, а на Јухору је 1998. године пронађено највеће келтско насеље на Балкану. Археолошки материјал је приказан на изложби и чува се у Народном музеју у Београду.
Према келтском миту млади Сетанта, снажан Дектирин син, већ у својој седмој години живота убио је огромног пса ковача Кулеина, што је овога толико ражалостило и разбеснело да је затражио од дечака Сетанте да му од сада он буде пас чувар.
Локални друид (свештеник) по имену Катбад је оценио да је то правична надокнада, прорекавши при том дечаку да ће се његово име кроз векове изговарати на свим уснама.
Јуначком дечаку су тада наденули име КУКУЛИН, што значи Кулеинов пас, са чим се млади Сетанта сложио јер га је понело друидово пророчанство. А оно се заиста и остварило преко имена села КУКУЉИНА, то јест КУКЉИНА.
Професор др Ранка Куић, врсни познавалац историје и културе Келта или Скорда, тврди да су Срби и Сорди (Келти) два сродна, братска народа, и то потврђује низом сличности у језику, обичајима, идеалима и историјским догађајима у књизи „Црвено и бело…“. И овај пример древног топонима у централној Србији иде у прилог овој тези.

ЛЕШЈЕ=ЛЕСЈА: Срби Рашани имали су у раној праисторији божанство Лосну, која је оличавала Месец, док је њен брат Аплу, касније грецизиран у Аполона, персонификовао Сунце. Богиња Лосна у потоњим вековима прекрштавана је у Лесну и ЛЕСЈУ, а са изменом имена придодавани су јој и нови атрибути.
ЛЕСЈА или ЛАСЈА је богиња Месеца и она сјаји, сија се, ласти се, љашти се. А управо санскритски корен њеног имена-ЛАСАТ и означава нешто што се ЛАШТИ или ЉАШТИ, ЉАСКА… Чак и свакодневни израз ЛАСКАТИ или чинити ЛАСКУ, означава вербалну радњу којом се некоме упућују сјајне речи, блистави изрази…
Зашто баш село ЛЕШЈЕ на планини Баби, десет километара источно од Параћина, носи име једне од првих богиња србске прарелигије? Највероватније због тога што је на врху ове необичне планине било светилиште посвећено богињи ЛЕСЈИ, чији се пламен са жртвеника ЉАШТЕО, ЉАСКАО, ЉЕСКАО, ЛЕСКАО и видео надалеко, као што се и данас светла села ЛЕШЈА виде са сваке тачке некада средњевековне Петрушке жупе.

ЛЕБИНА = ЛЕБАНЕ=ЛЕБЕЈА: Пердика Први са браћом пребегне из Арга у Илирију и оснује град ЛЕБЕЈУ. Ту постане краљ и настави да влада, каже антички мит, према извору: ”Грчко-римска митологија” Војислава Ђурића (Београд, 1948. година).
Пердиков град ЛЕБЕЈУ можемо идентификовати са најмање два данашња топонима. Први је ЛЕБИНА, село у параћинској општини, а други топоним је варошица ЛЕБАНЕ, а оба се места и налазила у Илирији, великој србској земљи.

МАНАСИЈА=МАНУСИЈА: Према Светим Ведама МАНУХ је праотац свих људи на земљи и први законодавац света (МАНУОВ ЗАКОН). Множина од санскритске речи МАНУХ (ЧОВЕК) гласи-МАНУСИЈА (ЉУДИ), али не било који, већ СВЕТИ ЉУДИ- МОНАСИ. Колико је величанствен и моћан србски језик, када још увек, после најмање 15.000 година има скоро истоветну реч за монаха, калуђера, баш као и у време србске ве(н)дске религије и културе: МАНУХ = МОНАХ.
Када је манастир Ресава изграђен у времену од 1407-1417. године, иначе, задужбина деспота Стевана Високог Лазаревића, населише га свети људи МОНАСИ или ведским именом МАНУСИЈИ, а по њима манастир и доби име МАНАСИЈА или ведски речено – МАНУСИЈА.
И именица МАНАСТИР изведена је из овог Протосрбског језичког корена. Сваки МАНАСТИР је МАНУСИЈА, скуп светих људи.
Деспот Стеван Лазаревић, најобразованији човек тадашње Европе, витез над витезовима, оснивач чувене Ресавске школе, односно србског универзитета, није могао да буде неупућен у тајне србске аријевске прошлости, ве(н)дске културе и староставности свог језика, када је своју задужбину и тај скуп светих људи МОНАХА или на санскритском МАНУСИЈА, прозвао баш-МАНАСИЈА!

МАТАРА = МАТАРУГЕ: МАТАРУГЕ је село код Краљева, по коме је Матарушка бања добила име. Назив му потиче од старосрбског племена МАТАРУГЕ, које је ту одвајкада живело, а њихови потомци и данас станују на овим просторима.
”Народ за њих казује да је то био стари свијет, стари народ…”, записано је у Народној енциклопедији, свеска број 15, страница 702, Загреб, 1926. године.
По свој прилици, племе МАТАРУГЕ заиста чува свој праисторијски идендитет и по предању, и по енциклопедијским подацима, али и по свом имену, које води директно порекло из санскритског језика. Највероватније да су Матаруге потомци, односно огранак народа Карана.
Реч МАТАРА на санскритском језику има исто значење као и данашња србска реч МАТЕРА, МАТЕР, МАЈКА. Име племена МАТАРУГЕ је уствари аугментатив од МАТАРЕ-МАТАРУГА или ВЕЛИКА МАЈКА.
А србски народ из овог поднебља је, према учењу страних лингвистичара и према званичној терминологији Аутохтонистичке историјске школе, уствари ”ПЛЕМЕ МАЈКА”, ОД КОЈЕГА СУ СЕ ИЗРОДИЛА ДРУГА ПЛЕМЕНА И НАРОДИ. То је ”НАРОД КВОЧКА”, ОД КОЈЕ СЕ ”ИСПИЛИЛА” ДРУГА ЈАТА НАРОДА.
Племе МАТАРУГЕ, то на најбољи и најилустрованији начин доказује и после толико десетина миленијума. Потомци МАТАРУГА и данас живе у својој прапостојбини Србији, као и пре двадесет хиљада година.
Као и реч БАУБА = БАБА, тако и реч МАТАРА = МАТЕРА филолошки (лингвистички) доказује тезу о првородности србског народа у Дунавском изворишту почетног етноса и расе.

МИОНИЦА=МЕОНИЦА: О србском античком краљу МЕОНУ ( о коме ћемо говорити у наредном поглављу) постоје две легенде и обе га везују за србска праисторијска племена Лиђане и Фрижане. У једном историјском моменту МЕОН је постао краљ оба србска народа и ујединио њихове територије, које су се после тога простирале од северне и централне Србије до праисторијског Лиђан града или данашњег Дубровника.
То се вероватно догодило после Тројанског рата, јер у Хомеровој ”Илијади” се спомињу војске оба ова народа, савезника Троје. Место где се налазило главно утврђење краља МЕОНА, његов двор, седиште нове државе, или можда чак једна од летњих или зимских резиденција овог краља, прозвано је МЕОНИЦА. У лингвистичком смислу реч МЕОНИЦА се врло мало модификовала, јер се данас зове врло слично-МИОНИЦА. Позната нам је и народна легенда о настанку Мионице, али она у суштини не мења древни морфолошки корен.

НИШ=НИЗА=НИСА: Једно од највећих насељених места античког света, па и у време Александра Великог Карановића, био је град НИСА. Име је добио по својој владарки, богињи НИСИ, кћерки краља и бога АРИСТЕЈА, који је у србској земљи био заштитник пољопривреде, виноградарства и пчеларства. Кратко речено, његово краљевско величанство и божанство подстицало је развој поменутих области праисторијске економије.
Краљица НИСА, која је наследила очев престо, изродила је сина Дионисија или бога Бака, чији се вински култ развио до неслућених граница у праисторији, а служиле су му свештенице басаре или баканткиње. Под именом НИСА велики србски град НИШ се спомиње све до 18. века Христове ере, односно појављује се на географским и војним картама које су цртали Италијани, Французи, Мађари, Немци… На тај начин ти страни картографи су нам директно помогли да се најстарије, праисторијско име града Ниша сачува од заборава, и још једном су потврдили на директан начин србску древност, аутохтоност и величанствену историју.

ОБРЕЖ=ОБРЕК: БРЕЦА на санскритском, односно на рашко-белашком језику значи ГОВОР. И данас се у савременом србском језику употребљава ова реч, али као глагол БРЕЦАТИ (СЕ) или БРЕЦНУТИ (СЕ). На пример: ”ОБРЕЦНУО му се”, ”Добро се БРЕЦНУЛА на њега”, ”БРЕЦА се кад прича” и тако даље. Данас глагол БРЕЦАТИ (СЕ) има другачије значење од санскритских времена. У савременом говору појам БРЕЦАТИ (СЕ) подразумева осоран говор, надмен и свадљив тон, погордљивост и љутњу, жустрину…
Овај закључак први пут износимо међу лингвисте и тврдимо да је чувена србска, модална, речца БРЕ, за коју се до сада није знало порекло, а посебно не њено значење, потиче управо од санскритске именице БРЕЦА или ГОВОР. Према томе, БРЕ значи: РЕЦИ, ГОВОРИ, РЕКНИ, КАЖИ… Например: ”Шта је, бре?”, ”Где си, бре?”, ”Ајде, бре?”. Буквално преведено то значи: ”Шта је, реци?”, ”Где си, говори?”, ”Ајде, кажи?”. У средњем веку кад су Турци забрањивали звона у србским православним светињама, манастирска клепала су се звала БРЕЦАЛА, јер су БРЕЦАЛА – ГОВОРИЛА калуђерима кад је време за службу, ручак или друге послове. И сада се може чути како се нека девојка ОБРЕКЛА момку. У овом случају више је него јасно да глагол ОБРЕКНУТИ потиче од облика ОБРЕЦНУТИ, с тим што сада има значење ОБЕЋАТИ СЕ (неком). ОБРЕКНУТИ СЕ, исто је што и ЗАРЕЋИ СЕ. Онај који се обрекне, дадне реч, а реч је јача од сваког закона, зове се ОБРЕК, то јест ЗАРЕКНУТ човек. Монаси су, рецимо, ОБРЕКНУТИ људи, јер су се ОБРЕКЛИ БОГУ. И уопште, свако ко се ОБРЕКНЕ на нешто, на неко дело, пред иконом, пред људима, пред самим собом је – ОБРЕК.
Верујемо да је назив села ОБРЕЖ, у Темнићу и Срему, само мало измењена форма санскритско-србске речи – ОБРЕК. У слободнијем ”преводу” ОБРЕЖ значи ОБРЕКНУТ, ОБЕЋАН или ЗАРЕКНУТ (некоме или нечему, на нешто или на неко дело). (Знамо, такође и за историјски податак, да се у једном периоду за турска вакта насеље Обреж звало и – Горњи Драгоњић, „а зову га и Обрш“).

ПАНЧАЛА = ПАНЧЕВО: ПАНЧАЛА је покрајина у Индији, а њено име се налази и у чувеном спеву ”Махабхарат”. У давна времена ПАНЧАЛОМ је владао краљ Дравопад. И кад је дошло време да уда своју кћер, ”принцезу од Панчале”, приредио је витешко надметање у гађању луком и стрелом. На турниру је победио Арјун, најстарији од браће Пандава. Као што се види, ради се о још једном древном називу који потиче из ведских времена. Преселивши се из Азије у Панонију, Срби су многа места која су населили крстили по онима из далеке Индије. Једно од њих је вероватно и ПАНЧЕВО, као сећање на покрајину ПАНЧАЛУ.

ПАРУНОВАЦ=ПЕРУНОВАЦ: ПЕРУН је био бог грома и највише божанство Срба и Словена у предхришћанској ери, а који су га приказивали у ватреним колима како лети по небу и баца муње и громове на оне који су га увредили. Сва природа се покоравала његовој вољи. У Новгороду је у његову част даноноћно горела ватра, а жрец који би дозволио да се ватра угаси, био би убијен. (Х. С. Робинсон и К. Вилсон: ”Митови и легенде свих народа”, Београд, 1976. стр. 303).
Данашње име села ПАРУНОВЦА је мало модификован облик првобитног назива ПЕРУНОВАЦ. Постоји реална могућност да су Срби пре примања Хришћанства, имали у овом крају светилиште или жртвеник посвећено богу ПЕРУНУ, што му је и донело назив ПЕРУНОВАЦ.
Зна се да су чак и стари Јелини ценили биљку перунику посвећену србском богу ПЕРУНУ, и то пре свега ону из Илирије (античке србске земље), којој је некада припадао и ПЕРУНОВАЦ.
(Павле Софрић Нишевљанин: ”Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба”, Београд, 1912. стр. 182).
Језички народни модел за формирање назива овог места је уобичајен: Милан=Милановац, ПЕРУН=ПЕРУНОВАЦ (ПАРУНОВАЦ).

РАСИНА = РАСИНА: РАСИНА је река чије нам име, такође, дотиче из најстарије прошлости Срба Рашана или Расина, Расена, Раса, Расцијана… Овај назив реке изведен је од етнонима РАСИ, а хидроним РАСИНА се задржао у србском речнику и географији до сада, јер је у историјској науци Фререт у 19. веку, утврдио идентичност имена РАСЕНА и ЕТРУРАЦА, а то су затим свако на свој научни начин потврдили и палолингвисти Светислав Билбија, Радивоје Пешић, Милан Будимир…
Још је Хомер тврдио да Етрурци потичу са Балкана, одакле су населили Хеспериду (Италију). Коначни знак једнакости између РАШАНА (РАСЕНА) и ЕТРУРАЦА ставио је др Радивоје Пешић, преводом Златне плочице из Пиргија.
И док су после толико времена научници открили ову истину, РАСИНА је то одвајкада ”знала” и носила у свом имену. А у средњем веку преко Растка и династије Немањића, РАШКА држава, народ и култура поново васкрсавају, и потомци античких РАСЕНА (РАСИНА) опет достижу своје духовне и културне висине, свој пуни сјај најстаријег народа у Дунавском басену цивилизације и Дунавском источнику писмености.

РАЖАЊ=РАСЕНА: Варошицу РАЖАЊ, данас општинско место, све до 19. века страни путописци су бележили као РАСЕНУ, затим као РАСНУ, потом РАЗНУ, а од овог последњег облика је вероватно и настао данашњи колоквијални назив РАЖАЊ.
Сви странци су, дакле, одвајкада знали да се РАСЕНА, најпре станица за путнике, а потом варошица, налази у земљи РАСЕНА или РАШАНА, то јест у земљи РАШКОЈ и да у том месту по имену РАСЕНА, и око њега, живи народ РАСЕНА или РАШАНА.

РАТАРИ=РАТРИ: На топографској карти Србије данас су уписана три села под именом РАТАРИ, која су, узгред да напоменемо, пре двадесет пет година потписала повељу о братимљењу и сваке године одржавају културно-спортске сусрете под називом ”Ратаријада”.
И најскептичнији филолози смели би да се закуну да је име овог тросеља настало од речи РАТАР = ЗЕМЉОРАДНИК. На њихову жалост, порекло овог имена је много дубље и старије. Потиче још из времена ”ведских људи”, кад су Аријевски Срби боравили у Индији и поштовали богињу РАТРИ, ”која је сјајем својих очију (звезда) растеривала мрак и помагала људима да се снађу у помрчини”.
Уживала је велико поштовање у аријевској цивилизацији, а Срби су, по пресељењу, дивљење према својој божици пренели и у Србију, и чак три своје насеобине назвали именом звездане богиње РАТРИ. РАТАРИ су, дакле, села звезданог божанства, то су праисторијска ЗВЕЗДАЊА, која и данас сијају на земљи, али и у србском језику.

РТАЊ=РТА: Санскритска реч РТА, коју спомињу свете књиге Веде, значи ИСТИНСКИ ПОРЕДАК СВЕТА, што нам говори да реч има више метафизичко значење, односно да је мисаона именица. Од истог санскритског корена су и речи РТ и РТЕЊАЧА. Планина РТАЊ, као највиши врх у том делу Србије, има слично значење: РТ према небу, РТ У ВАЗДУШНОМ ОКЕАНУ, а истовремено његово име се може превести и као РТЕЊАЧА, односно КИЧМА земље.
Својим грандиозним пирамидалним изгледом РТАЊ доминира над Црноречјем, највиша и најмоћнија тачка у планинском систему тога краја. У поглављу ове књиге „Одломци параћинске паметарнице“ говорили смо и о могућности да је име ове планине дошло од „небеских синова“ – који су је прозвали – АРМОН, који је потом еволуирао у АРМАЊ, онда у АРТАЊ, до коначног облика РТАЊ.

СКОРИЦА =СКОРДИСКА: Срби Трибали су, као што се зна, Келте називали СКОРДИ или СКОРДИСЦИ. Међутим, то је прелик од СОРДИСЦИ, преиначен у латинском језику. Насеље СКОРДА вероватно се у свакодневном говору звало СКОРДИСКА. У ражањској општини и данас постоји село које својом морфолошком основом у називу неодољиво подсећа на СКОРДИСКЕ, а зове се СКОРИЦА.
СКОРДИ су, као што смо већ описали, насељавали овај крај, као Мали Скорди и, поред бројних материјалних и писаних трагова, оставили су и језички споменик у називу овог брдског села.
Све до недавно, поморавски сељаци су запрежне двоколице називали-КОРДЕ. Оне су имале кратку душему, канате и калкан, вукао их је један коњ, и служиле су за превоз мањег терета. Име им потиче, врло вероватно, од назива борбених возила СКОРДА, која су, мора бити, слично изгледала.

СТИГ=СТИГА: СТИГА је била жена титана Паланта и у време борбе титана и богова, помогла је Зевсу, а он је после тога наградио тако што је узео њена четири сина да буду у његовој пратњи, нека врста телесне гарде врхунског бога.
Паралела СТИГА=СТИГ је више него слична, односно задивљујућа, упркос свим језичким променама, ова реч је остала скоро нетакнута.

СТРИЖА=СТРИГА: Село СТРИЖА у параћинској општини, такође, носи необично име, које се у народној легенди изводи од чобанског посла- стриже оваца, који се обављао на обали Велике Мораве. Међутим, топоним СТРИЖА није настао од овог важног чобанског посла, већ од имена моравске авети СТРИГЕ, која је ноћу крештала попут кукувије и плашила народ.
Према Срејовићевом ”Речнику грчке и римске митологије”, СТРИГА је могла да има и људски лик, чак и виме под којим је дојила децу, што значи да је била вештица. У народу је описивана као морија са кривим кљуном и сивим репом, која се храни дечјом крвљу.
Име тог демонског бића – СТРИГЕ, које је, према митологији, живело на обали Велике Мораве, и на тајновитим местима, остало је сачувано у називу села СТРИЖЕ, а потиче из древноиндијске митологије Аријевских Срба.

ТАРА=ТАРЕН: Данашњи ороним и хидроним ТАРА могу приближно да одреде локацију на којој је у праисторији живело србско племе ТАРИЈАТИ (АУТАРИЈАТИ), који су истребљени током непрекидних борби и природних непогода (најезда мишева и жаба, а коначно су докрајчени у судару са Римљанима).
ТАРИЈАТИ (АУТАРИЈАТИ) су били суседи, односно једна грана Србаља (Трибала). Њихово име потиче још из протосрбског ве(н)дског језика. На санскриту реч ТАРА је израз за КАПИЈУ. Назив је можда дошао од кањона реке ТАРЕ, који је природна капија, односно пролаз. И реч ТАРАБЕ, има у својој основној морфеми санскритско порекло.

ТАМНАВА=ТАМНАХА: Језички извор реке ТАМНАВЕ налази се, такође, у санскриту. У говору наших ведских праотаца придев ТАМНА имао је исто значење као и данашња истоимена (и истоветна) србска реч. Некадашња ТАМНАХА и даље има исто значење, исто језичко корито, које није много мењала-била је и остала ТАМНАВА од прајезика и праисторије до данас.

ТИМОК=ТИМАХИ: ТИМАХИ су српско племе које је насељавало област данашње источне Србије, почев од Честобродице и Кривог Вира, где извире ЦРНИ ТИМОК, па према Зајечару и Неготину. Име овог племена сусрећемо код Плинија Старијег, који је живео у првом веку Христове ере. Поред Србаља (Трибала) и Меда (Меза), Плиније спомиње и ТИМАХЕ, као становнике античке Србије. Данас на њих подсећа река ТИМОК (Црни и Бели Тимок) и име ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ.
У спеву ”Рамајана”, из времена ведске србске цивилизације и културе, у поглављу где се говори о бекству принца Раме, записано је и име реке ТАМАСИ.

ТИСА=ТИШТА: На језику санскритских људи, ТИШТА означава нешто што стоји, што се ”тишти” у месту, што се не креће. Израз ТИШТИ и данас се употребљава у колоквијалном србском језику: ”Хлеб се ТИШТИ у рерни”, ”Цигле се ТИШТЕ на сунцу”, ”ТИШТИ га савест”, ”ТИШТИ га рана” и слично.
А воде реке ТИСЕ су споре и тихе од постанка, као да стоје у месту, као да ТИШТЕ у равници…

ШАБАЦ=САБАДСЈА: Србска реч ШАПАТ води порекло од своје санскритске основе ШАБАДС(ЈА), што се преводи још и као ГЛАС и ЗВУК. Током времена ведски гласови ЈА су отпали из говора и остала је основа ШАБАДС, од које се формирао коначни облик ШАБАЦ. Санскритски израз ШАБАДСЈА има придевско значење и преводи се као-ШАПТАВО или ШАПУТАВО, али и ГЛАСНО и ЗВУЧНО.
Који је дубљи разлог да се овај велики србски град назове именом ШАПАТ, односно ШАБАЦ? Вероватно је био пресудан његов географски и стратешки положај. Наиме, као место на реци Сави, одувек је имало скелу и чамце, где се река прелазила и дању и ноћу, где су се увек могли чути шапати, звукови и гласови, где је била митница (царина), али и место где се река тајно препливавала.
На раскрсници трговачких и историјских путева, култура и цивилизација, увек у жамору различитих језика, ШАБАЦ је добио своје најкарактеристичније име.
Модерни србски језик упамтио је и ведски (санскритски) корен ШАБАДС и у једној дечјој игри која се зове ШАБДСА-ЛАПЦА, тачније ШАПЦА-ЛАПЦА, у којој се нека реч ШАПУЋЕ у круг од ува до ува. Ову ђачку игру на великим одморима, играле су многе генерације и у другој половини 20. века.
Можда је Шапцу остало то име и од србског цара Серба Макеридовића или бога Сербона, кога су у неким крајевима Срби звали и Сабазије. Основа властите именице, односно надимак, Сабаз је лако могла да се претвори у – Шабац.

ШАВАЦ=С’АВЦА: ШАВАЦ је сеоско насеље, западно од Параћина, поред реке Велике Мораве. Иако има јединствено и необично име, Шавац, нажалост, није побуђивао пажњу лингвиста, етимолога или морфолога, а у народном предању његов назив је извођен од речи- шанац.
ШАВАЦ је по звучности најсличнији називу ШАБАЦ и везује их исто санскритско порекло. На топографској карти србских територија постоји још само један ШАВАЦ код Лапова. На ведском санскриту, израз С’АВЦА означава придев ЧИСТ, а овај придев врло добро пристаје насељу на самој обали Мораве, на чијем спруду има чистог песка и белутака, а некада је било и чисте моравске воде у изобиљу. ШАВАЦ је, дакле на санскритском језику ЧИСТ, чисто насеље, као што је некада и овај најдревнији језик био чисто србски језик.

ШАРБАНОВАЦ=САРБАНОВАЦ: Још у Индији Аријевски Срби су имали једну од држава под називом САРБАНИЈА. Током вишемиленијумских сеоба на запад, у Азији су такође основали државу САРБАНИЈУ, али и државу истог имена усред Европе. САРБ је према филолошким истраживањима Ђуре Даничића, једно од старих србских етнонима, а означава борца или бранитеља. САРБ је израз за велики народ, велику људску силу. Исто значење има и данас у белоруском језику.
САРБАНОВАЦ је древно насеље где су живели САРБИ (СРБИ), оснивачи више држава под истим именом-САРБАНИЈА, а данас се то село зове ШАРБАНОВАЦ, и налази се одвајкада између Зајечара и Књажевца, у некадашњој САРБАНИЈИ. Не можемо искључити ни претпоставку да се у овом месту некада налазило и седиште балканске САРБАНИЈЕ.

ШИБА=СИБА: ШИБА и ШИБОВИТИ су два топонима скоро идентичног морфолошког порекла, а име им опет потиче из најстаријег србског језика – санскрита. Првобитне куће у праисторији биле су од СИБА, или данашњим изразом речено ШИБА, односно прућа, које се уплитало и преплитало између колаца (коља) и потом лепило блатом. После бусара, бурдеља, земуница, полуземуница и других изби, мало укопаних у земљу и покривених травом, СИБА је представљала нови савременији тип куће у праисторији, прву надземну кућу, што је у тадашњем грађевинарству био вероватно радикални и револуционарни напредак. Нашу етимолошку анализу СИБЕ-ШИБЕ, допунићемо и једним историјском податком, који треба да потврди народно предање да је ШИБА заиста била насеље у једном периоду историје. Наиме, у првом јесењем попису 1718. године, који су спровели Аустријанци, након Пожаревачког мира, који им је омогућавао управу над северном Србијом, у списку села проналазимо и насеље, које се у немачкој транскрипцији зове САБА. Највероватније се ради о месту СИБА=ШИБА.
СИБНИЦА је село у Левчу, а име му потиче из најстаријег србског језика- санскрита. СИБНИЦА је, дакле, сачувала име из оног најдревнијег историјског периода када је била најмодерније насеље, грађено од СИБА или ШИБА, односно плетеног прућа, што је у тадашњем грађевинарству био вероватно радикални и ”револуционарни” напредак.

ЛАПОВО=ХЛАПОВО: Топоним ХЛАПНА ЛИВАДА први пут се у писаној србској историји помиње око 1395. године. ХЛАПНОМ ЛИВАДОМ тада је господарио извесни ”војвода Михајло”. После тога у писаним документима сусрећемо и топоним ХЛАПОВО.
Коренска основа ове речи је јединствена у нашем језику и тешко је било објаснити значење и порекло морфеме ХЛАП, која стоји усамљена у нашем језику.
И овога пута објашњење нам пружа санскрит. На најстаријем србском језику ХЛАП означава ХЛАПАВИЦУ (ЛАПАВИЦУ), кијамет, лоше време… Углавном се односи на временске или метеоролошке неприлике, везане за зиму и снег, вејавицу…
За велике снежне пахуље и данас се у говору старијих људи каже-ЛАПА, што је још једна потврда нераскидиве везе санскрита и савременог србског језика.

ХОМОЉ= ХЕМОЉ: Између реке Млаве и Пека у источној Србији, простире се планинска област позната по именом ХОМОЉ, са својим специфичностима-рудником злата Мајданпеком и златоносном реком Пек.
За ову планину знао је и чувени римски песник Овидије, који је живео од 43. године пре Христа до 17. године Христове ере. У свом чувеном спеву ”Метаморфозе”,( српски речено „Преображења“ примедба М. Д.) (6-87 па надаље) опевао је ову планину и оставио нам легенду о њеном настанку.
ХЕМ је био син чувеног бога северног ветра БОРЕЈЕ по коме град Бор носи име, као и митолошки народ Хипербореји (преци Срба). ХЕМ се оженио чувеном лепотицом Родопом и са њом изродио сина Хебра (Ибра). Дрски и погорђени пар почео је да се упоређује са боговима Зевсом и Хером, због чега су били кажњени, тако што су их богови претворили у истоимену планину и реку.
Током векова ХЕМ је променио име у ХЕМОЉ, односно у ХОМОЉ. На санскриту ХЕМ значи ЗЛАТО, па према томе ХЕМОЉ или ХОМОЉ је ЗЛАТНА ПЛАНИНА, што она уистину и јесте… На римским картама та област је уписивана као АУРУС МОНС или Златне планине. Треба подсетити читаоца да се Египат некад звао ХЕМ. То је био ДОЊИ ХЕМ, А ГОРЊИ ХЕМ СЕ НАЛАЗИО У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ ОКО Бора и Мајданпека, око Јухора и других златоносних планина. Технологија прављења злата (металургија) називана је још и хемијом. Чињеница да се Србија првобитно звала Хемом, никако не прија заговорницима данашње скраћене историје Срба. Али чињенице су непобитне. Праисторијске топониме ХЕМ и ХЕЛМ не треба мешати. ХЕЛМ је антички назив за Балканско полуострво, планину БАЛКАН, данашњу СТАРУ ПЛАНИНУ, око које је такође живело племе Меда, познато као Хелмски Меди (Балкански Меди), праисторијски Срби који су се први прозвали АРИЈИМА-господственим.

ЦЕР=ЦЕРА: Град ЦЕРА се спомиње код Ливија, који је, такође, обрађивао мит о србском тројанском јунаку Енеји, оснивачу града Рима: ”Турно се сложи са Мезенцијем, краљем града ЦЕРЕ…” Мезенције би могао да буде краљ МЕЗА, србског племена које је становало у Шумадији, у којој се, на њеном западу, налази и данашња планина ЦЕР, на којој постоје античка утврђења. Можда се једно од њих у далекој србској антици и звало ЦЕРА и било је седиште Мезенција, краља народа Меза. На ЦЕРУ је, дакле, у неком историјском периоду постојао главни град, по коме је вероватно планини остало име.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Предоченим речником смо само делимично, обимом врло скромно, истражили најстарије порекло и значење имена многих топонима, хидронима, оронима у данашњој Србији и помоћу неколико санскритско-српских речника, који су се појавили последње две деценије, устврдили да горе обрађени географски појмови вуку своје порекло из највеће дубине прошлости, од најстаријег језика на свету, чије почетке треба тражити у „дунавском источнику језика и писма“, из „колевке белог европеида“. То је језик Протосрба Аријеваца, којим је говорило на хиљаде племена беле расе, која су потом населила Европу и свет. И на овај начин смо још једном, надамо се, посведочили о најстаријем пореклу србског језика, о његовој изворности и величини, као што то и тврде угледни и бројни лингвисти и филолози света, Још једном се потврђује већ пословичан израз да „језик боље памти од археологије“, и да становници поменутих насеља у овом малом речнику, могу се поносити називима, чији корени сежу у најдубљу праисторију србског народа, његовог говора, писмености и културе.

= (Извор: „Из историје Срба старе и нове ере – сакривена историја Срба“, аутор Мирослав Димитријевић, издавач ИП „Мирослав“, Београд, 2014.)

ЛеЗ 0007576  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s