ЈЕДНОГ ПЕТКА / Бела Тукадруз

Који није био црни петак, пробудио сам се блед и болан од
сазнања, да је младост прохујала неповратно, и да од ње није остало ни
опало жуто лишће. Само празнина, ругоба, тескоба, горчина, киселина
у желуцу, уздаси…
Да, младост је прохујала; живот је опустошен; није га
опустошила разулареност, већ стеге, баријере, лицемерје, демагогија,
себичност, напудерисаност владајуће групације…
Са тим осећањем сам дошао у касарну, али у суштини,
човек је само прешао из једне ћелије тамнице у неке друге.
Смењивали су се ноћи и дани. Сунце се рађало полако; могао сам
чешће да гледам његово рађање (због тога што сам се добровољно
јављао за стражу) из хаоса, из неописивих магли. Обасјавало је облаке
неправилних облика неком сабласном, мамурном, реском,
стеаринском светлошћу, која ме је подсећала на погибељно
дејство атомске печурке...
Све се скупљало и таложило на дну моје душе: болови прошли,
болови у току, болови будући… И онда је све то нестајало, кад сване
дан. Најдубље, најтеже и најбоље ствари повлачиле су се. Оне су као
сунчеве пеге на мојој души готово невидљиве!…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s