СЛЕПИ МИШЕВИ / Белатукадруз

Д. Лукићу


Стан је био пуст, тј. отац и млађи брат беху отпутовали три
недеље на село. Његова је соба баздила на дуван. У нереду, какав се
формирао током друге половине јуна, док је припремао тешке испите.
Тај неред није примећивао пре десетак дана, када је отпутовао у једно
мање место – у госте, код старих пријатеља из основне школе. Мислио
је да остане само три дана у гостима, али, ето, остао је свих десет.
Опустио се т а м о, испавао се… Сад се суочио са нередом, са митом,
са својом судбином и животом. Пустио је тихо музику, запалио
цигарету, али није сео. Скупљао је расуте бајате новине; истресао
брда опушакаизпиксли, тацни за кафу. Упалио је телевизор и почео
да гледа један филм, у другој соби. Учинило му се да нешто шушка,
лепрша у његовој соби.
Провирио је у своју собу… Да се неки дивљак голуб није
увукао у кухињу и угнездио у остави? Не.
Обишао све остале собе. Братовљеву спаваћу.
Наставио је да гледа филм, али одсутно. Опет је нешто
шушкало и лепршало. Да није миш? Откуд миш?
Упалио је светло у мрачном огромном поткровљу, где је спавао
и радио његов отац. Испитивачки је осмотрио све углове. Видео је
једну метлу и узе је за сваки случај.
И опет се вратио да гледа филм. И опет би нешто повремено
зашушкетало. Залепршало. Само је прозор од купатила био отворен
све време његовог одсуства. Кроз тај прозор је могао улетети голуб,
или нека друга птица. За сваки случај, осмотрио је лођу; отворио орман
у коме су чували део ствари његове покојне мајке – ништа посебно.
И опет је наставио да гледа филм. Све до сутона. Дакле, још
једно пола сата. Био је нервозан, напет. Ловио је сваки, и најмањи шум.
Час му се чинило да нешто шушкета и лепрша у лођи, час у кухињи, а
на моменте у његовој соби, тј. у једном од ормана, који је ретко отварао
последњих десет година, где су склонили део ствари његове покојне
мајке. Углавном, албуме са сликама, преписку, и друго…
Кад је напослетку отворио и врата ормана, из њега је
неочекиванмо излетело читаво јато неких летећих створова, који криче.
Запахнуо га је истовремено мирис прашине и устајалости. Дограбио је
поплашено метлу и почео да млати летеће створове. Било их је на
десетине, и за неколико минута их је све помлатио. Почистио их је у
корпу за смеће.
Онда више ништа није ни лепршало, ни шушкало, али није му
дала мира помисао : откудслепимишевиу његовоморману?
У том орману су биле ствари његове покојне мајке. Пастирски
огртач из Румуније. Успомене из Русије… Одавнојепрестаодаје
сања. Аикадби, некад, сасвимнеочекиванопомислионању,
обузималагајенеизрецивасета. И бес на судбину….
Ушао је у поткровље, и у очевој библиотеци прелистао Бремов
ЖИВОТЖИВОТИЊА. У страху је побио недужне, безопасне и
корисне слепе мишеве. Осећајући кајање, пронашао је усисивач и почео
да сређује своју собу. Чистио је углове, испод кревета, испод ормана,
иза ормана… Такоисвојживоттребапочистити, каособу. Као
стан…
Све је жртвовано најважнијој амбицији, а остало је попала
прашина…
Та мисао му је падала и раније на памет, али у вези са његовим
оцем, окруженим књигама. Да би се написале многе књиге, или барем
неколико добрих, жртвује се много тога…
Запоставља се оно што зову живот, здравље, зуби, летовање.
Амбиција само наизглед води према животу и другим људима; она оне
које је опседнула окружује нередом и избацује их на пусти хрид, као
насукани брод…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s