Из спаљене “Црвене свеске”

(одломак)

***
До малопре сам сређивао поткровље; усисавао;
избацивао…што је за избацивање. Шта је за избацивање? Можда
баш те ситнице сведоче о једној непознатој историји, личној и
породичној? Нашао сам уговор и признанице којима сам платио пре
више од десет година трошкове за изградњу инфраструктуре за
гасификацију. Некад сам се радовао овом стану; нарочито свитањима и
лепом погледу на Раковицу. После земљотреса и бомбардовања увртео
сам себи у главу да треба да се одселимо одавде. Покушавао сам да
купим скромну породичну кућу, али није било довољно новца…
У суботу, 9. 11. 2002. давали смо пола године покојној мајци.
Отпутовао возом у петак, 8.
Новембра 11. био је дан када је умро деда Станко (1955).
Допутовао јутрос возом.
Дао да се штампа нова А. књига. Око 19. звао брат, вели чуо
се са оцем; лоше му је.
Рекао му да му је много тешко; можда умре – не дао Бог;
оставиће врата откључана; да зове у 6 ујутру.
…….. Деда Станко је умро 11. новембра 1955. године; само сам
ја био у кући док је умирао… Судбина. Могао сам да останем и данас,
и сутра, у Мишљеновцу… Да сам знао да ће Михаилу бити лоше…
Дошао сам у Београд, дан раније, да крене штампање братовљеве
књиге. Је ли и то судбина?…
Не знам… Речи, које све чешће изговарам. Записујем.
Ако Михаило надживи само дан свога покојног оца, то ће
бити… парадокс? Чинило ми се да ће живети још, годинама.
Да ли је А. све предвидео? Да ли је он птица злослутница?
Ставио сам да се опере још једна машина белог веша…
… Среда, 13. нов. око 8:15 ч. Оцу је боље; хвала Богу!Јавио
се брат, око 7 . 14. новембар 2002. Ујутру. Донео сам важну одлуку.
Видео сам како се, после кише ноћне, земља пуши. Видео сам феномен
беличасте магле. Налик на језеро у даљини, у којем су потопљена
стабла, куће. Видео сам како јутро прави облаке. Видео сам једну од
метаморфоза елемената. Указала ми се истовремена беда и
провидност камуфлаже савременика. Амбициозних метафизичких
јуришања на небо…
Чекаоница је затворена, без пећи, али су сасвим добро очуване
клупе у њој, као 1938! Не вреди да се сећам. Глупо је и страшно
путовати данашњим возовима, али где другде да човек упозна праву
стварност своје земље? Све се распада, па и железница…
….Дан прелеп; а онда је некаква љубичаста скрама почела да
навире са северозапада. Као што је јутрос, кад смо одлазили, док смо
чекали воз, и док су се кукувије оглашавале са кровова опустелих кућа,
магле кружиле са севера на југоисток, па на југозапад. Кроз маглу бих
угледао, као кроз прозорче, врх сенског виса, и на њему челичне
конструкције електричних водова… Сунце је одозго, око седам,
позлаћивало прамење магле; сунчеви зраци су то прамење претварали
у љубичасту свилу. Кад је сунце изгрејало, обасјало је врбе у блиској
даљини на југу, покрај Пека. Чинило се као да су им врхови извезени
златном жицом.


…Отац нас је испратио до капије, као што нас је и мајка
испраћала са сузама у очима не тако давно. Као пролетос, пред
своју смрт. Слутио сам то пре 27 година, али сада знам да је њен
живот био – апсолутна породична жртва… Мој отац је нашао један од
изговора да не презими ову зиму са нама у Београду; остао је сам, у
новој кући.
Мајку спомињемо кад јој намињемо – јело и пиће; све је у
нашем дому, као и пре, али, како мој млађи брат вели –
НАДРЕАЛНО. КУЋА ЛУКИЋА је на продају. Као и имање.
Не све, додуше. Не гробна парцела Доње мале у Поточићу,
где леже сви наши упокојени. Не Главичица, мајчин мираз. Не
Паљевине – имање од старине у планинама. Власи (шумокрадице),
пошто га не обилазимо годинама, већ краду церове.
….У Мишљеновцу сам свезан – многим стварима, можда
судбином? Тамо, у великој кући ноћу, кад заспим, сањам мртве као
живе.
Не тумачим – снове.
Изађем ноћу, као синоћ и прексиноћ, и дуго гледам у високо
и чисто, модро ноћно небо. Шимшир, који оивичава стазу кроз
породични врт, тако је зелен и густ, поткресан. Смокве, необране,
сасушиле су се на стаблу. Горкаст укус имају. У пространом ходнику
стоје беле кофе са питком водом, и пластична канта са овогодишњим
вином (комшије, којима је отац дао да користе виноград, донели су
десетак литара). Вино је јако, хибридно, брзо удари у главу.
Целе ноћи горе светла прекопута – умире газда В. С. (зашао
у деведесету)… Покушавао сам да у Библиотеци – соби, у којој ме је
мајка родила (Велика магаза) понешто и запишем, али не иде.
Запуштена је…
Тамо је остао део књига, и успомена… И сви моји дневници и
белешке које нисам спалио…
….. У Библиотеци сам проживео јесен и пролеће 1975/76, све
до одласка на летовање, тј. у војску.
Ту сам чувао и сачувао све своје бележнице и хиљаде других
ствари. Ту, у орманима жутим, које је моја мајка донела у мираз одмах
после Другог светског рата. Ту су и клупе из тридесетих година
прошлог века. И сто на коме пишем, на коме сам некада писао и
вежбао, из претпрошлог века.
Ту је толико ствари и дрангулија које су надживеле своје
мајсторе и сопственике…
Пре неколико лета, спаљивао сам папире – многе флоте
папира. Многе новине и часописе. Не све.
И ову црвену свеску ћу спалити, ову из које сам започео
преписивање, кад окончам преписивање… Може се десити да пламен
прогута и оно што је важно; да је пламен прогутао већ најважније?
Као пре четрдесет година, када сам одлазио у свет, прелазим
у хладно јутро преко железничког моста…; идемо према колутовима
магле који се полако подижу са брегова на северу и југу. Земља се
испарава; облаци се рађају у долини, и полако се подижу према небу.
Месец је јасан, округао; пролази млазни авион на југу и чини се да лети
много више од Месеца. Разумем разговор две Влајне, које исто тако
чекају јутарњи воз из Зајечара, као и ми…. Магле се ковитлају, дижу
и круже – одлазе преко Дубрава и Нерезина на југозапад… Кад смо
пролазили крај Шкембарског забрана крај друма, коју стотину корака
даље уз брегове, пала је густа магла, па и на гробље у Поточићу…
Смрт, неумитно, својом метлом чисти и односи, знане и незнане, драге
и душмане. Димови се дижу из неких кућа успут, али магле се
дижу некако моћније откривајући неописану лепоту предела, који
се чине некако као из песме, иако сам их толико пута посматрао,
делују изазовно. Те пределе сам посматрао са околних брда, некада,
али преко дана; ретко у рано јутро. Магле изводе овде своје
фантастичне, предивне и неописиве спектакле… Магле повлаче
своје копрене и откривају лица предела… Увек су различите; летње
и јесење и зимске.
…Купеи су пуни Цигана и Влаха, ученика и студената из
Источне Србије. Док пушим на ходнику, пролазе девојке; погледају ме
испод ока; могао би им отац бити. Не пада ми на памет да разговарам
са њима. Разговор прихватим, ако га наметну …. Јер, разговор се брзо
претвори у бесмислену политичку дискусију. Политика је ову земљу
завила у црно; дотерала цара до дувара. Слушао сам неку бабу из
Зајечара, како покушава да наметне тему како су сви други криви,
амиСрбисмо, тобоже, јагњешцеБожје! И опет сам изашао да
припалим цигарету.
Дакле, као и 1975. године, и 1976. и 1977., и ове 2002.
године, ја пушим превише…
Не може се овај обичан свет, којем су идеологија и пропаганда
испрали мозак, изменити, тј. може га променити једино – смрт.
(………………….)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s