Зима… из завејаног села / Белатукадруз

МАЈЦИ ЈЕ ВИСИО ЖИВОТ О КОНЦУ


На моју патњу и очајање, с првим снеговима прошле године
(пред одлазак у војску), надовезало се и нешто – грозно. Мати је
подигла неку кацу и нешто касније прокрварила, побацила у осмом
месецу. Пошто су отац и брат били у Београду, преузео сам спасавање.
Хитно сам је пребацио у окружну болницу, на гинеколошко акушерско
оделење; тамо нису имали довољно крви, тј. мајчину крвну групу.
Вратио сам се у Звижд и по околним селима, ноћу, једва пронашао
неколико добровољних давалаца крви, мајчине крвне групе. Изгубио
сам изненадно млађег, најмлађег трећег брата; а мало је фалило да и
мајка не промени свет. Више од месец дана остала је у болници, а ја
сам за то време водио рачуна о домаћинству…
Све је било опет као некада, када сам био дечак… Цео месец,
у завејаном селу, писао сам у топлој својој соби, о апсурду и трагизму
живота и љубави. И све је то отишло у неповрат?…
СВЕ СЕ БЕЛЕЛО
Пробудио ме је телефон једног јутра – тражили су из окружне
болнице још свеже крви. Ретка група. Соба беше – ледара. Провирио
сам кроз врата. Бокори хризантема у врту – где су? Дрвеће – где је?
Ораси, бандере, жице? Кровови, мајије? Само се црнело у даљини
Црни Врх – борова шума.Балкон је нестао, праг, двориште.
– Га га га га га ! гакале су гладне пловке у Другој авлији. Брзо
сам се обукао и загазио у снег до појаса. Намирио стоку. И кренуо да
тражим добровољне даваоце крви… Нашао сам их, убедио, организовао
њихов пут у окружну варош.
Сада се јаребице и зечеви у завејаном пољу могу хватати
рукама. Некада сам лутао са Мишом (ујкиним сином) и постављао
замке усред завејаног поља. Носио сам секирче, а он ваздушну пушку;
није било лако пробијати се кроз снежни нанос. Вејавица нас је шибала
по лицу. Једва смо могли да гледамо. Хујало је и вејало; кошава нас је
напросто бријала. Изишли смо из села путем, који су затрпали сметови,
према некадашњој воденици у Шљивици. Пробили смо се до
напуштеног парног млина из кога су излетеле јаребице; потрчали смо
за њима кроз вејавицу. Бацајући шубаре у вис да их поплашимо;
јаребице су попадале у густ и дубок снег и нестале у завејаном густишу
врбице крај пута… Нисмо ухватили ни једну јаребицу ни зеца – не би
могли да побегну… Заволео сам снег, чак и снежну пустињу; не знам
када; можда у неком мени непознатом предживоту? Мада би боље
било да живот проживим у Бразилу – лето је моје годишње доба. Вечно
пролеће и лето. Да ли ћу икад видети Мадагаскар и Бразил?
Бели облаци, магле дижу се са брегова према Титограду; десетар Филповски враћа се са стражарима на одмор… Десетар Филповски трља руке и у трпезарији пева : Ја немам никог да волим, ја немам никог да чекаа – ам… Боље да прекинем овде…
КАДА ЋУ НАСТАВИТИ
ОВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ
О ПРОШЛОЈ ЗИМИ?
Да бих могао да пишем, потребан ми је цивилни комфор,
потпуна самоћа и изузетна концентрација… Кад не могу да пишем,
најбоље је да се приклоним једној другој умнијој ствари – спавању.
Ноћас треба дежурати, опет…
(1976/77; у близини Цветкове пијаце)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s