Са каквим сам ја друштвом, у ствари, студирао? / Белатукадруз

БУДАЛЕТИНЕ, КАРИЈЕРИСТИ, АРЛЕКИНИ, ФОЛИРАНТИ
Са каквим сам ја друштвом, у ствари, студирао?

belatukadruz kao student 1
ХРИЗАНТЕМЕ
Не желим да пропадне ниједна (по)мисао, ма колико безначајна била; па ипак, на хиљаде оних које ми пролећу кроз главу, одлазе да се можда никада више не (по)врате.
На дрвљанику, док сам цепао дрва – крв, петла која је прштала и окрвавила околна стабла, снег…
Диван поглед кроз мој прозор; завејан врт; хризантеме; жута врба.
Тобожњи мој пријатељ, четворопрсти***.
Зове ме брат да прережемо славски колач…

ПРЕРЕЗИВАЊЕ СЛАВСКОГ КОЛАЧА
Сви смо се окупили око стола: отац, брат и ја, мајка и њена мајка, баба Мица, Каћа. – Нека нам Бог да здравље за дуго година, да се позивамо и целивамо. Ко нам мислио зло… Душману – душа на грману!… – наздрављао је отац. Пререзивали су колач отац и брат. Пре него што ће пререзати колач отац три пута такну врхом ножа и рече :
Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа амин!…
Брат после ручка оде мотором негде – где?
Из Нантуљеве кафане допире песма; Једва чекам да недеља дође, танана Милена, да недеља дође…
Звезда тера Месеца, за гору га отера, за горицом водицааа… пева неко у даљини…
Почели су да долазе одоцнели гости…
– Код нас нема куваног жита; наш светац је жив…

ВЕЈАВИЦА
Отворио сам врата око 21 ч., да се соба проветри од дима, кад:
веје, веје ли, веје! Једна крупна пахуља улете у собу и пролепрша крај
радног стола, али се одмах истопи и неста неповратно, као и ретке
радосне мисли…
РЕЧИ
Мороврани, броћ, троскот, водени облак, кошић, сеђа, Чеда
Дзрдза… Павит. Коприве, густе, зелене. Маховина… Милојко
Шкембар… Вурдагагрицевашкебубашвабестенице
Бачија Санде Черкеза…
Пред поноћ. Напољу хучало је – огромно мрачно море.
Изађох. Доиста, кошава је сипала пахуље у очи. Вратих се у собу, али
оставих врата отворена, као да желим да позовем непознато да уђе:
Уђи, ковитлацу, стихијо снежна! Нико не уђе осим једне крупне
пахуље, која паде на ћилим на поду крај радног стола…
Боли ме срце.То је у вези са извесним сумњама. Никоме не
верујем. Стваран живот је много ружан.
…Снег непрестано пада већ два сата. Нестала је струја;
припалих свећу. Не оглашавају се трећи петли?
Читам књигу спрам свеће и ослушкујем фијук вејавице.
Отварао сам неколико пута врата; прави кијамет, ковитлац. Све је снег
завејао, авлију, кровове, суседне авлије… Прелиставао сам крај
Доктора Живага и размишљао како се пише роман; вероватно по
угледу на мајсторе који зидају велику кућу, циглу по циглу.Све треба
урадити без грешке до последњег црепа, и с љубављу и сузама.
Како хучи!Још увек веје, После пола три…
Пољкиње из Кракова…Једна од њих шапутала ми је у уво и
питала ме да ли сам пролазио крај оног јавног нужника у коме се у своје
време и Лењин олакшао….Шта је љубав? Да ли је округла као
кружница?
Када сам отишао у кујну да скувам кафу, у рано јутро, мати је
млела орахе за торту…
Неко се пробијао кроз снег и узвикивао: – Ујда, миле!

(…………………………….)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s