ОТВАРАЊЕ / Зорица Јанакова

Поетски приручник  за ход ка себи на путу ка другоме

__________________________

Пуко поглед на Црни врх (тумански). Снимак Иван Лукић, јул 2013.

Пуко поглед на Црни врх (тумански). Снимак Иван Лукић, јул 2013.

Зар не мислиш да ти се поново може учинити привлачним… Твоји прсти ћутњом пребијени… Омамни шапат изанђалог ћебета…

Зар не мислиш да ти се поново може учинити привлачним провести ноћ са неким са ким си живео годинама, а онда ко зна како заборавио како дише. Са ким и постељу делио си а не знаш како размишља, јер у тај свет ушао ниси.

Проспавати без речи, као са добрим старим ћебетом, које мирисе твоје упило је, колико пута муку и бол, и своје облине налазиш му у прегибима, док ништа не пита, и ништа не питаш, јер ту се за реч не зна.

Поново потражити блискост која блискошћу не прети, која би се у томе и огледала: да од тебе не тражи оно најтеже, најболније, што од малена не можеш и нећеш – напустити љуштуре, оклоп опне, те забране од пене, и све своје кошуље од свиле, и голуждраво однекуд помолити се, из себе изаћи.

Па ко би од тебе мање тражио да душу разоткриваш и Другоме показујеш, ко мање од ње, Друге (авај Драге!) твоје?! Откада се тако и сретосте, и одабрасте, да живите заједно без дираја, једно са Другим а без подубоких оних дотицаја. Те и данас, колико деценија од тог избора без збора, проводиш дане, и ноћи, са њом незахтевном, без-речом и каквом све не, само да  вам опасност отварања не запрети.

Али зар је ишта захтевније било но ти покушаји узајамног не-Отварања!, насртаја да реч не прозбори се.

Ето над чим замислих се, и је ли заиста то било могуће, без муке у којој грцали су моји покушаји осамљивања у нечијој близини, и близости у осами самој.

Покушавам створити слику живљења мужа и жене који то и нису у исто време: за истим столом јести, у скучености кухиње мимоилазити се, на лежају за дневни одмор на исти јастук на смену спустати главу. И у сумрачју ноћи сањиво сударати…

Као добре комшије, кажеш, само да вас деца рођенима сматрају!

Живети заједно на начин да се оно нешто свеједно чијих, са тела збачених, крпица и крпа, увек може, у прегршт невине Воде, свеједно чијом руком…

Да је ту барем наговештаја тескобе у којој се ја давих! Јесу ли то равнине неких виших људских истина, или хридине лажи, које на своме путу љубави не досегнух?

То ћутање док за даном отходи дан, и сваки узмиче сан…, познати су ми. Али никако на начин да се притом може шалити, смејати, превиђајући отров стрелу у погледу, мртву птицу иза осмеха. У јединој жељи да и то неважним прогласи се, од себе одгурне а само дубље у себе затрпа.

Је ли то омамни шапат изанђалог ћебета око колена омотаног болећиво да одатле не можемо, одавно до краја дошли, помирени да трајемо у сенци онога чега се из часа у час драговољно одричемо?

У муку кроз који ја прођох било је леда ако не ватре, а лед додиром жеже горе но ватра пламеном.

Можда ме зато сада овако занима то ваше ћутање док у ствари све време говорите, немајући разлога да се неговорењем једно од Другог браните. Да једно Друго браните, уствари. Док живите, како кажеш, у браку а као добри суседи, и једно Другом толико тога нисте, у плитком одношењу које измицаше зупцу са точка искушења.

Супрузи који никада и не беху блиски, који нису гајили то, велико, очекивање, шта имају једно Другом замерити! Животни сапутници који се узајамно штитише одбијајући да се дубље упознају, који се тако и привукоше и одабраше, све у нади да ће заједно моћи свако на свој начин из себе не исходећи. Те тако и одиграти улогу мужа и жене, остајући изван тог, претешког, искушења које се Отварањем, које се Предавањем, и Припадањем, назива.

Та, ваша, затвореност после успелог, или неуспелог, покушаја велике подвале!         Рђаво је то, суседство.

Свет удвојен, и глув и нем мада све време и чује и говори. У коме ти, жену одавно из постеље ти изашлу, настојиш и надаље имати, као неког ко са тобом је а и није ту, чувати је, понајвише од ње саме бранити, као изношену крпицу од премилог јој… распадања.

То не смета њој, жени твојој, ко зна куда одлуталој.

Ни теби не смета откад се научи да у трену и сам одеш. За послом или за чим било само одвезеш, низ свепразан друм.

А нема ли се куд свеједно останеш.

Напунив стомак чим било ту задремаш. Бекствима извештен само пропаднеш у сан, усред куће као насред пустог поља.

Када сви у своје собе разиђу се, ту у углу, на клупи за ни дошле ни отишле, на поширокој, меко постављеној клупи као у најудобнијој постељи, ти и ноћ проведеш.

– …Пребићу и руке да те не би додирнуле, мој сакати крвниче, прекратити прсте ако би ме миловањем некуд хтели… твоји прсти ћутњом пребијени. Док не знам којим грехом сјаловише ми сан… – бунцаш да не чује се, мало мало па заиста у бунилу, да ни не види се.

У ноћном бунцању па у ћутању сведневном у ком се уста не склапају: кроз твоја све насилу смејања и шаљења, и кроз она безвезе говорења, у невештој одбрани зврјања ти у бежању и избегавању, у детињастом изврдавању и будаластом омаловажавању… пре свега себе самог.

 

Мислио си не смета то Марији, која твоја је крхка слика, сламка да не преломи се медвеђи следећи ти ход, друмовима које си, на површност на празност пристао, и за њу плитке крчио, наоружав је псовком, аутом и џепним телефоном.

Ни млађем детету не смета тај ваш немушти говор, док већ и оно за све само свој има рачун.

Наизглед заштићенима у заветрини од затворености, глуматања и лажи, никоме од вас не треба да из тог заклоња исходи се.

Сада када се ми сретосмо мислио си да то ћутање не смета ни мени, другачијој, док ти се у постељу спремам.

У постељу, као под кожу саму.

У постељу твоју у којој, видео си, и нема те.

__________  Извор: Из припремљеног рукописа за друго издање  – како ауторка каже – дорађено длетом и чекићем.  

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s