Из Бележница

Америчко дрво у другој авлији (звишких Лукића) (Мишљеновац 2013, лето, снимак Иван Лукић

Америчко дрво у другој авлији (звишких Лукића) (Мишљеновац 2013, лето, снимак Иван Лукић)

Растурање магле. – Док смо се дајцом пели на врх једног каменитог виса с пушкама М48 међу коленима, околни брегови беху у магли, која се
полако разилазила, све док се сваки жбун, кућа или чемпрес, грм нара или јаблан није оцртао тако јасно да се чинило да га можеш таћи руком, као цртеж нацртан сувим угљеном, иако је све стварно било далеко, дубоко доле…
Јабланови. Јабланови. Јабланови.
Преливи винове лозе, бакарни, и црвенило и жуто зеленило дивљих нарова, голубије ивице врхова што су нас на североистоку
уоквиривале као рам слику; ретке куће испод врхова брегова ту и тамо – све је то моје мисли одвлачило далеко, углавном према Јадрану,
медитеранским пејсажима, Вергилију, Волту Витмену и Паундовим фрагментима…
Закопчао сам се до последњег дугмета. – Успомене се уздижу као велики таласи. Не бројим више дане, колико сам овде. Престао сам да пишем писма у Загреб… Јуче сам добио писмо из Мајданпека од … Каже, путује на неки семинар на море од недељу дана; па може да сврати успут и да ме извуче из касарне, макар на једну ноћ… Као једрењаци надиру успомене на дан када сам добио прву књижевну југословенску награду.

Био је мај; био сам матурант; на раскршћу живота… Све радио станице су емитовале вест да сам добио награду, али ја ту вест нисам чуо.
Први ју је чуо отац и веома га је обрадовала (подразумевала је годишњу стипендију; ослобађала га је новчаних обавеза према мени!).
Тај дан је био бео као креда, а у предвечерје је неко ту креду умочио у мастило од процветалих јоргована…
Нисам могао да поделим радост са оцем, ни с ким; у ствари, жао ми је било што ту награду није добио неки други конкурент, песник
који је знао већ енглески језик, да може наставити студије журналистике на Калифорниа универзитету у САД

Тад ме нико није волео, ни лепа***, ни ***.
– Устај, смена! Устај, бре! Дошао на тебе ред!
На стражи – пљушти. Склонио сам се под стреју стражаре. Сетио се Нантуљеве кафане, једне келнерице, која је тамо радила… Д. Ј. ми рече, једном давно, крај шанка, да келнерица чује:
– Што ти не јебеш ово наше сунце, које је многе огрејало?
Збунио ме је. – Они кажу да ти не знаш шта је женско! – рече келнерица у шали… Одвалио сам нешто увредљиво и изашао из кафане. Понизили су ме – један окорели развратник и свачија женска.
(Д. Ј. је, док му је син био у војсци, облежао снају. Ф. ми је испричао да му је жена  рекла, кад се вратио из војске. Развели су се, иако су имали ћерке. Д. Ј. је после тога напустио кућу, отишао у друго село и под старе дане ожнио другу!)
Кафана о којој је реч, имала је низ сличних сладострасника.
Сви су имали врло занимљиве физиономије (Миле Вулин, Пацаруда, Миле Буџа…)……

(Из Бележница, вођених средином осамдесетих минулог века)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s