Нашо И М А Њ Е / Ранко Соколовић

 

МАЈКОВАЦ, ДОЊА ТРШЕВИНА, ГОРЊА ТРШЕВИНА, ОРНИЦЕ, ОРНИЧЕ, ГОЛЕМО ДРВО, НИКОЛИНА, РИД, ШЉИВАР, МРТВИЦЕ, ГОЛУБОВАЦ, ТРЊЕ (ЈЕРОДРОМ-АЕРОДРОМ), НАД РЕКА, ШИРОКА, НАД ВАДЕ, ДУГУНИЦА, ЋУМУРАНА!

 

ТРЊЕ (ЈЕРОДРОМ-АЕРОДРОМ) смо мењали 1972. године за „МРТВИЦЕ“ наше садашње парче преименовано у „Калемке“ са Томом Јовановићем из махале Именци, очевим пријатељем, иначе партизаном-првоборцем из тешких дана 1941-е… Додуше, наша парцела је била готово троструко већа и била му је на 100 метара од куће, али је његова имала извор и то је превагнуло у замени парцела. Исту сам 2010. године оградио бетонским стубовима и жицом, јер вода ће бити драгоценија од нафте, ракао би…

Јула 2011.године искрчио сам за три дана сав простор, а потом окосио. То је косидба под ручном, на низбрдици, и то прва озбиљнија после очеве смрти. Док сам се оправљао од операције 10.04.2013.године у Хјустону, САД, сестре су ангажовале Ивицу из „Трску“/Оране/ који ју је окосио. Почетком новембра 2013.године после 6 година, отворио сам очев резервоар и затекао га препуног воде. Уз Бобанову (Цветковић, Лалиновац-Бојник) и Мирину помоћ, испустио сам сву воду, променио уложак цилиндра на вратима која је 1973.г. направио ујка Милун. Најбитније је да сам успоставио ПРЕЛИВни систем који је профункцисао, јер би у супротном, вода под притиском, разнела  резервоар. Бетонске конструкције, заливен са 50 кола глине одозго, опшивен стубовима и дрвећем, са вратима која дихтују као каса, вода не би имала где и експлозија би била неминовност! Током новембарског боравка, Славиша из села Међа, дотерао је камионом „мерцедес“ 25м3 ситног шодера који смо посули од асвалта, уз низбрдицу. Сутрадан, дошао је брат Звонко Коцић (Звоне,Тврдаци) дошао је и машином, скип-ом, поравнао шодер. На пролеће, 2014.године, намеравама, да Здравље боже, асвалтирам тј. Избетонирам и поплочам тај део пута и трајно решим проблем успона и воде која односи шодер…

У десетодневном боравку децембра 2013.године, с Миланом Спахићем, изорали смо бразде дуж читавог пута до асвалта, као и по  дворишту, свугде где је било воде. Успешно смо је одвратили од пута, авлије и других добара која се штите трајно, јер су од посебног значаја за функционисање домаћинства.

Наше њиве и ливаде! ИМАЊЕ! У површини нешто мањој од 10 хектара. Распрострте од Оранске реке, тамо где почиње Ивањски атар, па до Малог Камена, рејон Деливода, према врху Радана. Између Мајковца и Ћумуране, растојање је преко дванаест километара. Све је то савлађивала, наша нога, пешачење је ушло у наш ДНК код. А тек наше мајке..! Сас струну тробу на грбину, у њу нешто хране коју носише да поделе косачима и копачима. Обед после напорног рада. А оно мало сиротињске хране, здраво и од земље, чинило се царском посластицом…

“Ми у Ћумурану, косимо, збирамо сено. А ‘ча Гојко дојде горе па донесе петлиџани (парадајз) и саламу. Што се изнаједомо”, део је сећања моје Драгице. А она је стизала да одржава обе “Градине” (једну поред куће, а другу у Доње ливаде), да зготови и однесе ручак косачима или копачима, и наравно, да помузе краве и одржава домаћинство.

Мало је времена остајало за нежност према деци. Моја Драгица бејаше строга и праведна. Са пет година чувао сам јагањце, а са седам – па до 27. година, чувао сам краве! Многи у Срба стиде се своје чобанске биографије, али ја сам – поносан!

Приликом поласка у први разред 01. септембра 1967. године, мајка ми је прала косу, али око расекотине (коју ми је нанео “Лале”, приликом претрчавања пута куде Ђорићи – Масурице) бејаше некаква стврднута перут. “Ах, тај пуста ира…!”, и сада ми одзвања та њена реченица, док је “сас гадан сапун” (који смо сами производили од свињске масноће и мало каустичне соде) покушавала да ми спере “туј иру…” Мирис каустичне соде из подрума где је мајка кувајући масноћу у казану припремала сапун, данас препознајем приликом уласка у “Mc Donald’s”-ове ресторане у Београду.

Бојажљиво и сав уплакан, сишао сам низ Андак, поред куће Аце Зумбера (којег смо мрзели јер је издао наше Ивањчане у Лебану 1943. г., бугарском кољачу Вичеву), дошао до Селиште. Е, сад тек беше мука голема; требало се појавити пред школом где су била сва остала деца, у пратњи својих мајки!?! Био сам препуштен самом себи, и то ће бити како моја судбина, тако и судбина моје Драгице и Владимира у часу опраштања од овог света. Учитељ Стојан Стојановић, који је са двема поганим фамилијама Штрбанци – лопови и Турци – злобници, завадио житеље Ивања, непедагошки се смејао мојој немоћи да оптрчим кругове око школе. Решио сам да га победим за свагда! Јуна 1978-е био сам финалиста свих средњих школа Београда и победник у трци на 800 метара које сам претрчао за 1:52 (минут и 52 секунде). Исте године, радио сам заједно са мојим братом Љубишом Соколовићем, Гаљом Циганином и другима, на утовару пшенице. Са економија ПТИК “Пуста Река” прибирали смо жито из “Лозанско”, и “Трску” и одвозили у Бојник. Радили смо даноноћно и беосомучно, отац ме није штедео, нису важиле теорије о коштаном учвршћивању младог скелета. Том приликом преко мојих леђа, прешло је десетине тона пшенице, а ја сам био гимназијалац чувене Друге београдске гимназије…

Утркивао сам се са трактором “Magirus deutz”, дуплаком, 125 КС, кроз Савинац (возеше га Стојан Златанов из Оране). За мене нису постојале дискотеке, блуд и блејање. Свугде био сам у борби за опстанак, како у Београду, тако и у Ивању. Вазда на првој линији и у производњи онога што је супстанца живота – храна, дрва, образовни процес, на ползу рода свог…

Моја стидљивост нестала је у VII, VIII разреду Основне школе. Отац ме је водио кроз центар Орана, бучно свима отпоздрављивао и просто ме натерао да проговорим и гледам људе у очи. Да не будем “мутав на Ђорићи”, тулбачест и стидљив. А ујчевина тј. генетика, упорност и радиност коју ми је Драгица пренела, вредела ми је и више него Весинска храброст у јавном наступу. Утемељила ме да добијем кључне битке у животу, посебно на плану књига из домена поступања полиције везано за Законик о кривичном поступку.

Прпећ, големан, пржено

Шта смо јели? Преовлађивало је тип лебно 800, а код сиромашнијих само Т-500- полубело брашно. Моја Драгица волела је бело брашно Т-400, оштро (“остро”) и отац јој је то и обезбеђивао. Њене погаче су биле надалеко чувене, јели су их сви акцијаши, путари, копачи и косачи, Петар Стамболић, гости из Србије и из туђих земаља… Погачу би замешала ноћу. У брашно би стављала врх од сира (“вр’ од сирење из каче”) који би довео тесто до нарастања. Устајала би зором и, на шпорету на дрва наравно, испекла погачу. Као да је сада гледам на тераси (“на плочу”) погнута, ножем скида кору, поскурицу за пусте кокошке, и љубоморно увија погачу у белу крпу и оставља гу – за гости! Развлачила је и дебело тесто – сас сукаљку,  а онда посред њега стављала пропржено зеље, перца црног лука, сир и јаја. Е, то је био чудесни зељаник и прпећ,  каквог више нема. Преклопила би корку ка унутра, испекла и – ете га једење од мерак. Правила је и гра’ – големан пасуљ тетовац и он је био неизбежан на нашој трпези. У градину, имала је мотке и с обе стране леја паприке, царовао је големан! Као што је давала расад паприке другим женама које беоше “понеумејатне”, тако им је удељивала и големан, посебну врсту пасуља. Понекад ми си чини да га је читава Пуста Река од ње запатила!

Знали су Ивањчани и паприку да произведу! И то здраву, укусну, која је успевала да нађе купце пре него паприка произвођача из околине Лесковца – “пољци“, нама далеки људи. Било је и меса, мој Владимир није могао да замисли оброк без меса. Поред две или три свиње које смо обично клали крајем новембра, неизоставно се пекло прасе за Божић и Ивањдан (7. јула), а јагње за Ђурђевдан. У погледу те врсте хране, нисам на оца и Весинце, ја сам више на Ђориће – “џимрајив”, избирљив, али не и слабодушан. Напротив!

Моја мајка јела је месо само првог дана по клању! Живела је на сиру, поврћу и помало воћу. Волела је лубенице, суве смокве, чоколаду – посебно са рижом и сутлијаш, и сви смо јој то доносили. Готово да нема Пусторечанина који код ње није јео баницу  и суклијаш (гибаница и сутлијаш).

Ко год био, путник – намерник или званични гост, богаташ или сирома’, свако је морао код мојих родитеља да руча. Влада би им сипао у тањир “поубаво месо”, а Драгица их је нуткала – Узнете, немој да останете гладни!

Куповали смо на џакове – брашно, шећер, со и читаве пакете уља. Радили смо пуно и имали свега у изобиљу. Мајка је продавала сирење које је надалеко било чувено. Била је педантна, као жена ванредно уредна. Сашила је “сингерицом” тридесетак својих цедила од газе и није дозвољавала да јој ико и било шта угрози осетљиву линију производње. “Рашо, сирење не трпи мурдара! Тражи чисту жену…!” Цвик (сурутку) је давала свињама, нисмо га много користили, иако смо знали да је здрав!

Нисам смео да је дозивам док би музла краву, није се одазивала. Краве су нам цркавале на мистериозан начин од 1962-ге до 1972-е, све док злурада Селена, мајка мог стрица Борка, није преминула. Шта све моја мајчица није покушавала да одагна нечисте силе из штале – доводила је бабу Станију, гасила жар – угљевље, ишла код неких сиротих врачара, обигравала око штале, плела круг, изговарала бајалице…

Ипак, увек смо имали лепе краве, добре млекаре. Краве смо изгубили тек јуна 2006-те, када су физички исцрпле оца и то је било заправо, краје једне ере нашег домаћинства која је трајала преко 100 година.

Од Светог Јована 2006-те, а посебно од Светог Прокопија 2007-ме (20. јануар – 21. јул) и оно мало сна што имадох, трајно је покидано. Слика празне, широм отворене, наше авлије – дворишта, прогони ме, чим склопим капке. После седмине (помена) кад се моја сестра Шоле (Ратомирка) вратила за Београд, бригу о домаћинству преузела је наша најстарија сестра Мирјана. Два велика шарена вепра (“Браћа Бајић“, како им је отац тепао док би их туширао цревом испред подрума), кокошке, пас Лиско и гомила мачака – све је то навикло на живу кућу.

Све навикло на домаћина, бригу, гостопримство и храну, што је смрћу оба родитеља све било доведено у питање.Захваљујући мири, некако успевамо да одржимо кућу – ЖИВОМ….

Влада је доживео почетком јуна 2007-ме декомпензацију леве гране срца, и то тешку. У лесковачкој болници где влада расуло и циганлија, успоставио је какав-такав синусни ритам. После три дана, пребацили смо га у Београд. У Клиничком центру Србије екипа коју чинише проф. др Петар Сеферовић, проф др Обреновић, уз асистенцију Иванке Аџић, главна сестре КЦС, дала је све од себе. Отац се вратио својој живој природи, млађи 15 година од свог биолошког хронометра, по речима Петра Сеферовића. Стент му не уградише, што не могу да прежалим и н вазда се осећам помало кривим…

Из мени непознатих разлога, одустали су да му раде бај-пас, најсавршеније помагало које савремена медицина познаје. Чак ни тзв. стент нису хтели да му уграде! Правдали су то чињеницом да закречење код њега једва да је 20%, те да за тим захватом нема потребе. По повратку из болнице, др Мандић из Балканске улице  направио му је зубе, а три-четири дана пред смрт, одвео сам га код зубара – приватника у Бојнику који му је извадио преосталу крљу – крњатак од зуба. Своје зубе није ни носио, дисциплина и живот у детаљима, никад нису красили мог оца! Он је био створен за пробијање путева, (троструки ударник са пруге Шамац-Сарајево!), каптирање воде, градњу Ћуприја и мостова, сечу балвана, за епохалне и глобалне акције. Ако је пут онда је најзначајнији, ако је зграда Школе онда је Најубава, ако је Ватра за Оратаљке, онда је најголема, ако су дрва онда је то Акете бас – за трактор закачена пуна приколица и кола плус…

А баница и сирење, то је препуштао другима, (неоправдано потцењујући тај део живота!). Социјално хипер-активан, вазда окружен људима, помало нарцисоидан, тешко му је падала самоћа. Вазда је неко од нас деце и пријатеља био ту, али га је убијала та његова социјална деградација! С унуком Николом, певао је “По шумама и горама” и друге партизанске песме. Призивао је своју младост; Уз Маршала Тита, јуначкога сина..! Влада из Ивање доживео је мученичко детињство и остварење својих снова. Из заосталости, крочили смо у 21. век. Деца су га чувала, иако је он био вазда незадовољан. Мени и мојој генерацији припала је у део мучна дужност да – гасимо огњишта! Борићу се да очувам огњиште, наше кућиште, свестан хиљаду препрека, али за разлику од нас који смо хрлили тамо, не знам хоће ли мене неко походити? Не мора с пуним кесама, довољно је да дође само!

Наши родитељи бејаху пожртвовани људи, спартански одлучни у васпитању и нашем одгајању. Скромност је њихово главно одличје. Обоје су били интровертни и интроспективни људи, чак и Влада који је вазда био на јавној сцени – у сеоском магацину, на градњи путева, главна личност скупова, свадба и весеља, говорник на опроштају од сабраће…

Тужна црта његове личности схватљива је уколико имамо у виду шта је све преживео и у каквим ватрама је све горео. Чак и током боравка у болници КЦС јуна 2007-ме, потпуно се васпоставио у свом најлепшем издању личности. Понашао се као да је на регрутацији или припреми за комунални подухват века. Уочио је социјално угрожене и сву храну што је добијао од родбине, давао је једном великомученику нашем са Косова и Метохије, тешко болесном, коме су Шиптари отели двоје деце и, наравно, убили их. Наша соба је за пример – говорио је. Свађао се с quasi – демократом на рентгену и поручио му – Можеш да ме убијеш, али истину да смо вам ми, комунисти све ово направили што данас распродајете, остаће трајно, друже..!

Међутим, оног момента када би остајао сам, долазио је до болног суочавања са собом. Јављале су му се одређене празнине у сећању које је он надомештао својим лабавим конструкцијама, упркос бриљантном уму… Ископнео је, одлазио је из живота, не дозволивши да се исти угаси тихо.

Желео је да умре у борби, у јуришу, у најгорем случају, присуством на положају. Истоваривши 40 (?!!) џака пшенице из “Николину и Големо Дрво”, сам, уз делимичну помоћ сестре Мире, учинио је самоубилачки гест! Ни његови рабаџијски трикови – постављањем даске од странице приколице до амбара – салача – где је истресао вреће, нису могли да одагнају враћање декомпензације леве гране срца. Желео је да га запамтимо у слици борца, ратника који се храбро носи са животним невољама. Вазда нам је причао о свом легендарном купању у Балтику (Балтичком мору), 1973-ће, приликом посете Русији – СССР-у. Упркос забранама, одважио се и наочиглед бројних гостију – Италијана, Немаца и, наравно, Руса и других домаћих, скочио са брода у море. Исто то, урадио је када су обилазили реку Неву; упркос запомагању мог ујака Милуна Ђорића – Куку,немој Владо, цсе удавиш

Драгица и Влада пружали су увек себе преко границе постављених захтева – независно од тога да ли су орали њиву, прашили кукуруз, скупљали сено, утоваривали дрва, помагали комшијама…

Бирали су најтеже освојиве циљеве и истрајним радом, досезали их. Радости није било по успеху, јер су одмах јуришали на следећи задатак. Научили су нас – Мирјану, Ратомирку и мене да се боримо часним средствима за остварење циљева. И да останемо људи! Наук и епских песама који смо понели од Мајчице Драгице представља универзалну вредност човечанства. Сетио сам се песама “Болана Дојчин  и Бановић Страхиња”; толико су у мени да су обележиле скоро сваки дан од Св. Јована 2006-те, до данас..

О, Господе, има ли више етичности у поступцима Бановић Страхиње и Боланог Дојчина, него у свим филозофским списима света? Храброст садржана у победи, надвладавању личног пораза, у савладавању страхотног бола, како би вољеном бићу остала мрвка, трунка љубави, па то је химна љубави. Најсвечанија и вечна. Љубав и жена, средиште живота…

Сада ми је јасно колико је легендарни, непревазиђени Павле Вујисић био у праву када је предлагао да снимамо филмове по нашим епским песмама! Тамо је све – сјајни ликови, савршена сценографија и поруке које су непролазна вредност

Нажалост, нама је све туђе слађе; по оној ивањској – У туђога патка поголема патка!

 

 

Стојан Љубић из Вујаново,  легенда Пусте Реке и партизанског покрета, предратни студент Правног факултета у Београду /погинуо 15.12.1943. у селу Косанчић метком у леђа извесног Вуковића, Херцеговца, кога су Цале из Вујаново и Столетови саборци заклали на лицу места!/, Душан Коцић, звани »Душан Ценкин», деда Зорана Коцића, инђењера и власника предузећа «Грађевинар Коцић», који је направио 5500 станова у Београду и низ других објеката, и наш Станиша Драгановић, били су генерација 1914-те и похађали су исти разред у школи у Орану..Свако од њих обележио је своје време и професију- Столе Вујановски племненитом природом и истинском вером у борбу за идеале правде и социјалне једнакости за које је дао и живот, Душан правећи путеве у Јабланичком срезу, од Лесковца до Тулара и Мутиводе, а наш деда Станиша проносећи своје градитељско умеће широм света од Сарајева, до Африке…Са својом олгом Страхињић из Оране, изродио је четворо деце – Драгомира, доктора грађевине и доајена српског грађевинарства који већ 40-так година решава најсложеније проблеме с лакоћом и мирноћом мудраца славне Атине, поч.Љубишу, доктора елетротехнике и бившег заменика ген.директора «Енергоинвеста» из Сарајева, истовремено и професора Електротехничког факултета БУ. Његов син Здравко Драгановић, врхунски је инжењер концерна «Мајкрософт» и један од најблиставијих умова Србије у електротехници и информатици. Трећи син, нажалост почивши наш брат, Десимир, дипломирани инжењр машинства, био је легенда и понос фамилије све време свог кратког, али бурног живота…

Волео је живот, другаре, добре и оне друге, невероватних мануелно-занатских способности наслеђенох од оца Станише,деда Радула и деда Коне који су умели да рукотворе све што виде очима,а његова весела природа живи данас у свима нама…

Кћерка Мирјана била је професор физике, што их је све четворо  чинило најписменијом фамилијом и поносом фамилије «Весинци», села Ивања и читавог краја…

Спис мог бата Дагета о пореклу и путешествију фамилије Весинци од Доње Божурње, преко Црне Траве, завичајног Ивања и Београда, саставни је део ове књиге. Аутору ћу са задовољством препустити казивање о свом огранку нашег рода, јер његово знање које је у несразмери са личном скромношћу, заслужује најдубље поштовање.

_____________  Видети више: даље: https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0/

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s