Владимир В. ПУЧКОВ (1951)

из новије руске поезије.избор, препев и напомене владимир јагличић

Владимир В. ПУЧКОВ (1951)

Владимир В. ПУЧКОВ (1951)

Владимир Павлович Пучков родио се у граду Владимиру, 3. децембра 1951. године. После средње школе радио је у фабрици, затим одслужио војни рок, и радио у Бироу пропаганде уметничке литературе, паралелно завршивши књижевни институт који носи име Горког. Почео је да објављује 1967. године, а на прву збирку „Еклоге“ чекао је све до 1999. године. Другу збирку, „Зимске гране“, објавио је 2004. године. Живи и ради у родном граду.

Византија

Византија спава, сврћена у лету,
ко плава се свила море цвашћу њише.
Умачући перо у ледену Лету
летописац њену историју пише.

Хладна Историја, дуга непојамно,
а руком је дигнеш – не већа од свитка.
Ал продре унутра и страшно и тамно
празнина што не зна поноре губитка!

Тесно у келији која расте сама
из сувоте земље ко угласти знамен.
И Софија спава у средишту храма,
где издужен зраком сјај полира камен.

Летописац пише, ветар носи, тресе
ледене листиће по келији голој,
Византија моћно улази у јесен.
Зато је толико радости около!

Раскошних смакнућа, пирова уз опој –
о томе он пише док свеће не клону:
да је безбедније бити задњи лопов
но овчица мирно што седи на трону!

Што је страшније од сунца помраченог –
то што дух притиска, мрачећи ум ледно;
и двоглав орао равнодушном сеном
половину земље прекрива одједном!

* * *

Острво. Дими се Везув. Па да, Капри.
Струји и са слике, чак, небески пламен!
По стаклу, међутим, сустижу се капи,
свака кап се, истом, преметне у пламен.

Све се, скроз, камени, и тле – чик га нађи,
дувач ветар, смрзле на сводима птице.
Тек Везув са слике дими се и чађи,
беле хрпе лежу на прегиб странице.

* * *

Тамо темељ крцну, паде цреп са крова,
и црни се старих цепки крљ с рубова
крај зидова шупе где бди сенка влажна
и штрче слеђене гљиве са стубова.

Прозори су чак и дању застрвени,
на заласку стакла горе, плешу сени,
а кам бди на прагу – да не уђе бура,
као домаћица, у дом напуштени.
 
* * *

Хиљадугодишња јара ораница брбљавих,
дрвета и жбунови, свуд, овенчани мраком
ко облачина која нема снаге у глави
налево да се окрене, постане путним знаком.

Ко ће нам указати пут у облачним лукама,
у увалама плавети, чврстим мрежама сеника?
И ко ће нас подићи на брижљивим рукама,
кад пређем с тобом преко последњих степеника.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s