О војводама, четницима, комитама, коментари и друго / Ранко Соколовић

Коста Миловановић, ВОЈВОДА ПЕЋАНАЦ – казујеше у перо …

 

СТАРАЦ НЕДЕЉКО

 

(Ово ти казујем, Стојане Нешићу, са великом љубављу и поштовањем за правог Србина и истинитог патриоту, чича Недељка из Клиновца, старатеља намастира Прокора Пчињског.)

За све време нашег четниковања намастир Прокора Пчињског је био главна четничка база. Намастир је саграђен на речици Пчињи још у средњем веку. Ова река, која тече источно од Куманова и која се спушта са огранка планине Козјака, у извору је стрмоглава и њена вода јури преко стења и кроз густу шуму. Ту у шуми, на десној обали речице, подигнут је намастир. Не знам ко га је саградио. О намастиру и свецу постоје читаве легенде у овом крају. Када је намастир славио, ту се сакупљао читав крај; народ је долазио са свих страна да се поклони Светом Прокору. Намастир је био стар, оронуо, запуштен. Изгледа да је ктитор намастира предвидео да за српски народ долазе црни дани, па је изабрао овако скривено место, идеално склониште за хајдуке. Са заравни на којој је намастир подигнут видео се читав крај и могао се пратити долазак нежељених гостију. Многе тајне и природне скривнице, за које су знали само српски хајдуци и намастирска братија, омогућавале су брзо удаљавање хајдука из намастира у случају наиласка турских војника. Намастир је био једино уточиште осветничким хајдучким четама, које су се ту склањале после крвавих борби испред турских потера.

За српску националну ствар много су учинили знани и незнани, како ратници с пушком тако и цивили који су нашу борбу потпомагали и подржавали. Један од таквих бораца за српство био је Старац Недељко из села Клиновца, кога сам упознао у намастиру још у време кад сам илегално радио на опремању чета за деловање у Турској и после био с њим стално у вези кад сам почео и сам да четујем. Не могу а да овде не кажем неколико речи о овом честитом старцу, чије име можда неће остати у српству колико име војвода, али чији допринос националној ствари није био ништа мањи.

Елем, намастир Прокора Пчињског био је некада врло богат, као и сви наши средњовековни намастири, о чему сведоче остаци шума, њива и винограда. Све је то за време Турака било напуштено и запустело. Мада га је народ из околних села помагао прилозима, намастир Прокора Пчињског био је у бедном стању и изгледало је као да се неки зао дух уселио у њега. Ово пропадање намастира дирнуло је све праве Србе, па и старога Недељка из Клиновца.

Ево шта ми је испричао чича Недељко једном приликом кад сам као стражар на Китки тајно посетио намастир. Спавао је Недељко једне пролећне звездане ноћи на свом старом чардаку, кад му се у сну јавио светац Прокор Пчињски. Рекао му је: “Недељко, хришћанине, узми коња и иди владици у Скопље, затражи благослов и прими се за тутора овог светог места.” Кад се Недељко нагло пробудио, учинило му се да светац стварно стоји пред њим. Онда је лепо чуо како се неко спушта низ чардак лаганим кораком. Уопште није сумњао да је то био Прокор Пчињски. Отворио је брзо мали прозор и бацио поглед према намастиру. Лепо је видео како је намастир осветљен чудном избледелом месечевом светлошћу, док је свуда наоколо владала густа тама. У том провиђењу одлучи да читав свој будући живот посвети намастиру, а самим тим и борби за српску ствар.

Чим је свануло, чича Недељко се умио из старог бунарског ђугума и обрисао грубим пешкиром, који су му снахе израдиле од ланеног платна. Затим је клекао окренут намастиру и помолио се Богу. Онда је отишао у шталу и нахранио свог брњаша. Отимарио га је, оседлао турским седлом, притегао му колане и прегледао пажљиво све четири ноге. Вратио се у своју одају, узео пиштољ, који му је поклонио један српски официр, узјахао брњаша, опростио се с браћом и запутио се право у Скопље.

У Скопље је стигао када је сунце било на заходу и заноћио је у једном хану. Сутрадан је била недеља и чича Недељко се упутио у цркву Светог Спаса да се помоли Богу. Тог јутра служио је у цркви владика Валеријан. После божје службе, чича Недељко је пришао владици и замолио га да га прими у Митрополију, што је владика учинио. Недељко је испричао владици свој чудан сан и затражио благослов да се стара о намастиру Прокора Пчињског. Владика, знајући да тај намастир пропада, радо је издао Недељку ферман са благословом да од тог дана он управља намастиром. Чича Недељко, сав срећан што је успео, вратио се са својим брњашом право у намастир и не свративши кући. Отада је чича Недељко остао у намастиру, где се посветио Богу.

Чича Недељко је одмах почео да уређује запуштена намастирска имања, која су била обрасла дивљином. Спровео је воде куда су и раније ишле, истребио и почистио трње, поправио и прекрио намастир који је већ био почео да прокишњава, преуредио све намастирске конаке и учинио апел на народ да свесрдно помогне прилозима и радном снагом. После кратког времена чича Недељко је већ имао много коња, оваца и коза. Намастир Светог Прокора Пчињског је просто прогледао.

Ускоро се чича Недељко обратио Краљевини Србији с молбом за одежде и звона, што је убрзо и добио.

Када је 1904. године почела организована четничка акција у Маћедонији, свим четама је била главна полазна тачка планина Козјак и намастир Прокора Пчињског. Чича Недељко је спремао хлеб за четнике и то је радио с великом брижљивошћу и пожртвовањем, да је због таквог патриотизма изазвао дивљење свих четника. Како су у намастир почесто долазили таксидари, чауши и гранични турски официри, чича Недељко је направио тајну пекарницу и скривницу, да га Турци не би ухватили на делу и открили његово јатаковање српским комитама. Главно наше склониште било је на Чивлаку, где се четницима по наређењу чича Недељка доносила храна на магарићима, а уз то је следовало по неколико ока дувана, папира, шибица, разних муштикала, табакера и сатова. Чим би испратио Турке из намастира, чича Недељко би узјахао свог брњаша и кретао на Козјак, успут певајући црквене песме да би га четници чули.

Кад је почетком октобра месеца 1912. године српска војска прешла границу, и кад је са ћувика изнад намастира опалио први српски топ, чича Недељко је наредио да сва звона у намастиру звоне, а он се за то време побожно молио са калуђерима у намастиру за српску победу. Долазак слободе његово срце није издржало, умро је од превелике среће што је и то дочекао. Тако је света душа овог побожног старца заувек напустила његово мученичко тело.

По наређењу Војводе Вука, чича Недељко је сахрањен са свим почастима како се велики јунаци и хајдучке вође сахрањују.

Овим што ти сад казах, Стојане Нешићу, ја му се на неки начин одужих! Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца морала би да подигне споменик овом честитом старцу, великом српском патриоти, испред намастира Прокора Пчињског. Јер, да није било људи као што је старац Недељко из Клиновца, не би било ни ње!

 

 

 

ВОЈВОДА МИЦКО КРСТИЋ

 

(Пиши одмах, Нешићу, после ћемо каву. Зашиљи плајваз, запали цигар дувана. Казиваћу ти о војводи Мицку Крстићу из Латова и немам кад да губим време на каву. Јеси ли спреман? Пиши!)

Даклем, Мицко Крстић, војвода Поречки, био је жива четничка легенда у Маћедонији. Све што знам о герили научио сам од њега.

Мицко Крстић је почео да четникује још у време Српско-турских ратова 1876-78. године у родном Поречу, да би потпомогао Србију у рату. Пошто граница на Берлинском конгресу буде утврђена код Ристовца близу Врање, а његов крај остане ван Србије, Мицко продужи четовање. Казао сам ти да је учествовао у буни 1880. године у области Пореча и Кичева. Устанак је трајао око годину дана а прозван је Брсјачком буном, по крају у којем је подигнут. Народ Пореча је прихватио своје четнике, али је буна била далеко од српске и бугарске границе, па је била осуђена на изолованост. Тројица вођа устанка погину, а војводу Мицка заробе Турци и осуде на сто једну годину затвора! Војвода је тамновао у злогласном казамату на острву Родосу. После издржаних седамнаест година робије на захтев бугарског посланика у Цариграду, Турци су били спремни да ослободе Мицка. Али, кад је војвода чуо да је помилован заузимањем бугарског посланика, одбије помиловање и настави да робује још пуне три године. Том приликом је рекао: “Нисам ја Бугарин, можете ме помиловати само као Србина! “

Тек на молбу нашег посланика у Цариграду, Стојана Новаковића, војвода Мицко буде пуштен из зарвора и упућен на стални боравак у Прилеп, како би био под присмотром власти и полиције. Али стари хајдук није могао да мирује, него искористи прву згодну прилику да побегне и одметне се у шуму. У то време већ су деловале и друге чете по Маћедонији: једну чету је основао ГЛИГОР СОКОЛОВИЋ из Небрегова код Прилепа, који је у Брсјачкој буни био четовођа; једну чету је предводио војвода Јован Бабунски са планине Бабуне; најорганизованија чета је била она коју је формирао дотад мирни учитељ из кумановског села Довезенаца, Јован Станојковић, доцније прослављени Војвода Довезенски. Свим овим четама и војводама био је узор и да кажем идол војвода Мицко Крстић Поречки.

Даклем, пошто је турска Влада схватила да им је војвода Мицко Крстић главни противник, стално је вршила притисак на српску Владу да овога склони из Маћедоније. Српска Влада не желећи да заоштрава односе са Турском и знајући да је до часа коначног обрачуна још далеко, реши да удовољи турским захтевима. Наводно, одајући пошту великом српском јунаку из Маћедоније, позове остарелог војводу у посету 1905.године. Не слутећи шта му се спрема, легендарни јунак Пореча прихвати овај позив. Међутим, уместо да Мицка дочекају са свирачима, уз почасти какве најстаријем четничком војводи следују, српске власти ставе Мицка у заточење у Крагујевцу, где су га држале све до младотурске револуције 1908. године. Тек кад је пао последњи турски султан, крвави Абдул Хамид, и кад су младотурци за кратко време прогласили амнестију за побуњенике у Маћедонији, српске власти пусте војводу Мицка из затвора. Војвода се врати у свој родни Пореч где настави националну борбу. Турци му, међутим, приреде заседу кад је ишао да обиђе један поречки намастир и мучки га убију августа месеца 1910. године.

Тако је завршио свој животни пут војвода Мицко Крстић из Пореча, први маћедонски четник, не дочекавши да види свој крај у саставу слободне Српске државе. Нека му је вечна слава!

 

КОМЕНТАР

Ово је верзија Пећанчеве приче како је објавио Стојан Нешић у књизи “Казивања четничког војводе Косте Миловановића Пећанца” 1933. године. У Нешићевој свесци прича је опширнија, очито је да је војвода казивао писару више него што је овај метнуо у књигу. Станислав Краков такође има опширнију верзију. Вероватно је војвода Пећанац казивао новинару Кракову слично као писару Нешићу. Не разумем зашто је Стојан Нешић упростио Пећанчеву причу за књигу, да ли је то била жеља војводе?

У свесци се најпре говори како се Мицко Крстић одметнуо у четнике. Његов отац Крста био је чивчија на имању бега Муле Фазлије у Латову. Крста је послао сина Мицка у Скопље да изучи занат прављења самара. Кад је Мицко одлучио да се врати у родно Латово, бегов син, Џемаил ага, поручио му је да му донесе поклон. Тај Џемаил ага био је зулумћар од кога је стрепео читав Пореч. Чим је чуо да је млади самарџија стигао из Скопља, дојахао је из Кичева у Латово, на трло оваца да од старог Крсте затражи аманетот, тојест покон. Донео је Мицко из Скопља поклон за обесног Турчина, бошњачки јатаган. Џемаил је тражио још два пара чарапа и да дође Мицко на трло да му се поклони. Стари Крста је донео чарапе, али није довео Мицка. Турчин је тражио да испроба јатаган на старцу: наредио је сељаку да седне да га пет пута удари јатаганом што може јаче, па ако се јатаган не сломи онда је поклон добар. Обесни Турчин је ударио сељака тако јако по леђима, да се јатаган из прве преломио. Џемаил није примио поклон, него је тражио од старца да му донесе двадесет златних лира, како би се искупио што поклон није био како ваља. Крста је донео женске паре, које је чувао за удају кћери и које је наследио од оца. Скупио је све што има, али није било довољно, ага је тражио још пет оваца са јагањцима. Отерао је старац овце кући Џемаиловој у Кичево, а Мицко је опет оставо своју кућу и своје Латово и у Скопљу укивао самаре. Кад је Мицко Крстић чуо 1876. године да се спрема рат Србије и Турске, одмах је кренуо у војну да освети срамоту коју је Турчин нанео његовом оцу. Али није кренуо директно за Србију, која се у то време простирала до Алексинца, бојећи се да га не зароби турска војска на граници, него је ишао дугим обилазним путем преко Бугарске и Румуније. Тако је сгигао до Видина, где га је један стари рибар превезао ноћу преко Дунава у Румунију. Поново је прешао Дунав код Турн Северина, али сада у широком чамцу пуном словенских добровољаца, највише Руса, који су хитали у Србију да помогну својој браћи. Мицко се у Кладову, у кафани на којој се вила српска застава, уписао у добровољце и похитао на моравско ратиште, у крај где се некад борио чувени лесковачки војвода Илија Стреља, о коме су се песме певале. Војевао је под чувеним командиром Јунгићем на Суповцу, Дудулајићима и Крајковцу, а на Биљеговцу се до те мере истакао да је произведен за четовођу. Кад се рат свршио, добровољци више нису били потребни, њихове чете су распуштене, па се Мицко преселио у Румунију у печалбу. Тамо је у Турн Северину нашао своје земљаке из Пореча, који су се окупљали око Стефана Петревића, који им је причао свој сусрет са Џемаил агом. Једне ноћи дошао је Џемаил у Стефино село са другом Алимом да тражи од Стефе аманетот да му набави ћилибарску муштиклу у срми, какве ни у Стамболу нема. На капију је изашао Стефин брат Угрин да каже Турцима да Стефа није код куће. Џемаил је сасуо Угрину у лице олово и смрт. Стефан је сместа припуцао и погодио Алима, али је Џемаил захваљујући мрклој ноћи успео да побегне. Отад је Стефан пристигао у Стефину фурунџиницу, овај је сакупио чету од осам другова и постао њеним војводом. Та чета се запутила у Врању где су се окупљали српски четници.

Мицко Крстић је са другом Симјаном кренуо истог лета са Стефаном Петревићем пут јужне српске границе. Њих двојица су се јавили среском капетану у Доњем Милановцу, а овај им је дао записку и упутио их у Ниш да се јаве Колету Рашићу. После дугог пешачења преко Хомољских планина, стигли су у Ниш и одсели у хан код Наста, који је некад био обућар у Крушеву и кога је Мицко добро познавао. Насте их је повезао са војводом Колетом. Коле Рашић је прочитао записку коју му је Мицко дао и написао исту такву за војводу Николицу у Врањи. У Врању, у хану код Девет Југовића нашао је Мицко Николицу војводу, од кога није добио цедуљицу него пушку острогушу. Тако је Мицко Крстић коначно постао четник.

У Поречу је Мицко нашао чету Стефана Петревића. Прва ствар коју је урадио била је убиство Џемаил аге из Кичева. Сачекао је Мицко једне ноћи у заседи похотљивог агу, који је скупљао аманетоте, и сасуо му олово у срце. Народ Пореча, кога је Мицко ослободио силника, умео је свом јунаку да се одужи песмом, у којој мајка упозорава Џему да не седи под крушком, јер се Мицко војвода излегол.

Кад је избила Брсјачка буна, војвода Мицко се ставио под команду војводе Ристе Костадиновића, једног од вођа устанка. Кад је Риста погинуо, Мицко је примио његову чету и пушку, ишарану сребром и седефом. Са поносом је Мицко Крстић носио црвени војводски минтан, који му је један терзија тајно ноћу сашио у Кичеву.

По угушењу буне, Мицко је одбио да се преда. Решио је да остане преко зиме сам и одабрао је неприступачну пећину више Кичева. У пећину су га сељаци спустили на конопцу као у гробницу. На конопцу су му спуштали храну целе зиме. Турци су га тражили на све стране као последњег вођу устанка. Помоћу трагова сељака успели су да открију пећину. Али у пећину нису могли. Узалуд су га позивали да се преда, хајдук се није одазивао. Тек кад су из села довукли сламу и начинили ломачу испод пећине, Мицко се одазвао. Војници су му дали бесу и Мицко је пристао да га на конопцу извуку из пећине. Кад су га угледали ураслог у косу и зараслог у браду. војници су се уплашили. Спровели су га стражарно у Битољ, где суд није уважио бесу коју су му дали војници. Турски суд је осудио Мицка Крстића на 101 годину робије!

Мицко Крстић је робијао у Битољу. (Краков и Пећанац се овде не слажу: први тврди да је војвода тамновао у Битољу, а други на Родосу). За то време напољу се између присталица бугарске Егзархије и српске Патријаршије одвијао прави рат. Пошто су Бугари добили рат против Срба 1885. године, ојачани и проширени, бацили су се на Јужну Србију са циљем да је припоје и тако спроведу Санстефански споразум са Русима. У тамници је Мицко научио да чита и пише и могао је да се обраћа српском конзулу у Битољу. Сукоб између присталица Егзархије и Патријаршије пренео се и у тамницу. Једне ноћи су егзархисти напали војводу Мицка ножевима, које су тајно набавили, и изболи га на двадесет два места. Српски војвода из Латова се потукао са њима, јер није дозволио да српског конзула називају магарцем. Мицку је живот спасио Симјан Ристевић, који се од њега није одвајао још из печалбе у Турн Северину. Симјан је одбранио војводу, али није себе: остао је на затворској калдрми смртно убоден ножем у срце.

У сукобу Србије и Бугарске, Турска је више држала бугарску страну. Тако је султан да би придобио Бугарску, послао амнестију за све осуђене Бугаре. Заточеници су настојали да се окористе овим помиловањем и сви су се пријављивали као Бугари. Са осталим затвореницима изведен је у двориште битољске тамнице и Мицко Крстић. Чиновник је прочитао његово име за ослобађање, Мицко Крстев, Бугар-милет, ослободује се, Кад је ово чуо, војвода Мицко је изашао из реда и без објашњења се вратио натраг у ћелију. Кад су га зачуђени његовим поступком Турци упитали зашто не иде са осталима кад је ослобођен и толико година лежи у затвору, Мицко им је на чистом српском језику рекао, Ја нисам ни Мицко Крстев, Ни Бугарин, па нисам ни ослобођен. Остао је у затвору још неколико година тражећи своје право име и своју народност. Тек кад се за његов случај заузео у Цариграду наш конзул Чеда Мијатовић, Мицко је дочекао да га једнога дана позову, Мицко Крстић, Србин, ослобађа се. Тек тад је војвода Мицко Крстић изашао из битољског казамата.

 

КОМИТЕ

 

(Јеси ли читао данашњу Правду, Стојане Нешићу? Јеси ли видео шта пише мој луди земљак, онај песник … Раде Драинац? Ма тако се потписује, друго му је име … јебеш ли га, како му беше право име… знам да му је презиме Јовановић. Дабоме, из Трбуња. То је познаша фамилија, знам му оца… Недељко Јовановић, Неша… предузимач. Јеси видео шта је испало од честитог Топличанина… Тај… како се потписује Драинац… повукао се са нама преко Албаније, тек је био ђакМени је командант пука, Љубомир Милић, наредио да посебно пазим на омладинце који се повлаче с војском… Кад смо стигли на Крф, послали смо га у Француску да се даље школује, како би нам ваљао кад се вратимо у отаџбину. Мене су питали неки Топличани ко је тај Драинац и ко му дозвољава да свашта пише …А слушај шта је тај набрљао. Заборављајући на нашу историју, предлаже Бугарима некакво историјско помирење. На Балкану живе људи слични по карактеру и менталитету, а у већини сродни елементи у сваком па и језичком погледу. То пише. Онда прави неки историјат односа народа на Балкану, Бугари и Срби су се у прошлости често сударали. Слушај шта каже: Наслеђујући византијска учења, овде се, речено искрено, не верује ни рођеном брату, поготово ако су у  питању они који су те конфликте и фронтове стварали у минулој и мрској прошлости. Али Драинац би да се заборави прошлост и да се говори у име будућности. Прошлост је, пише тај Драинац, један отров, једна баријера, једна заблуда! Трте-мрте, што би рекао наш народ. Он је чак спреман да пружи руку помирења бугарским интелектуалцима, иако зна да историјско питање Бугара и Срба из прошлости није сасвим рашчишћено. И то каже један Топличанин! Ти знаш, Нешићу, које су злочине Бугари починили по Топлици, колико су побили народа, колико су спалили села… да не причамо о томе. Амерички новинар Вилијам Драјтон је с правом назвао Бугаре “народом – злочинцем“. Томе Драинцу треба поручити да може да се носи у пичку материну! Да није Војислава Илића Млађег, Раде Драинац би био најгори српски песник! Стога хоћу сад да ти издиктирам о бугарским терористима комитама, нека буде записано. Нећу каву, пиши одмах, док ме још држи љутња. После могу још да заборавим шта један курчев топлички песник трабуња по новинама! Пиши!)

Даклем. овако. Бугари су највећа српска заблуда у историји. Још је књаз Михајло Обреновић правио планове о заједничкој борби хришћана, Срба, Бугара и Грка, за истеривање Турске са Балканског полуострва. Стога су капије Београда биле отворене за бугарске студенте, новинаре. политичаре.,.. Србија је наивно веровала да ће се споразумети са Бугарском и Грчком о заједничком решењу маћедонског питања. Званични став је био да треба заједничким радом привести дело ослобођења од Турака, а онда нека се сам народ определи на коју ће страну и уз коју државу.

У почетку су Срби и Бугари у Маћедонији имали заједничку идеју ослобођења православног живља од муслиманског зулума и јарма. Али народе је посвађала црква. Наиме, године 1872. дошло је до оснивања бугарске самосталне цркве, Егзархије, која је требало да буде православна црква за све хришћане на територији Јужне и Старе Србије, да би парирала грчкој Патријаршији. Егзархија је вршила велики притисак на Србе да јој приђу као словенској цркви. Циљ је био јасан – да се путем вере побугари сво православно становништво у Маћедонији. Ову идеју су подржали Руси и у Сан Стефану обећали Бугарима читаву Маћедонију и добар део Јужне Србије. Још тад су Бугари увртели себи у главу да су Ниш и Пирот њихови градови! Пошто је на конгресу у Берлину овај план пропао, Бугари су настојали да тајним радом на терену остваре свој сан-стефански сан и створе Велику Бугарску, све до Охрида и Солуна. У почетку су деловали преко Егзархије, али кад су видели да то не даје резултате, почели су да убацују у Маћедонију добро наоружане и опремљене чете из Бугарске, са задатком да ове комитаџије припреме присаједињење ове српске области Бугарској. Методе су биле насилничке и терористичке, а циљ је био да се застраше колебљиве масе и приволе за бугарску националну ствар. И збиља, многи људи по градовима, као и сељаци по селима, да би сачували живот и имање, прелазили су под Егзархију. Тако су Бугари систематски радили на побугаривању српског живља у Маћедонији. То се за Србе није могло рећи.

Елем, док се уставна Србија ломила, Бугарска је имала план да се цела област Маћедоније припоји Бугарској, Званична Бугарска се понашала дволично: док је јавно преговарала са Србијом о заједничкој борби, док су се у Софији и Београду правили и потписивали споразуми о сарадњи, док су српски и бугарски студенти приређивали заједничке изложбе и конгресе, Бугарска држава је систематично ра-дила на присаједињењу Маћедоније. Бугари су још 1893. године у Солуну основали тајну организацију са циљем да се најпре изборе за аутономију Маћедоније, а потом да је прикључе Бугарској. Организацију су назвали Маћедонска внутрена револуционарна организација, скраћено МВРО. Централни комитет МВРО чинили су бугарскк револуционари, од којих ћу да ти набројим неколико: Дамјан Грујев, Гоце Делчев, Христо Матов. Петар Тошев. Они су целу Маћедонију поделили на рејоне, а на челу сваког рејона је постављен комитски војвода. Организовали су се у десетине и само је војвода знао имена свих десет чланова. Оружје им је пристизало из Бугарске, а заклетву су полагали на укрштене каму и револвер. Девиза им је била Свобода ипи смерт.

Само да набројимо. Нешићу, неке бугарске тајне акције у Јужној Србији, на које званична Србија није реаговала.

Бугари су на побугаривању Срба у Маћедонији најпре радили преко бугарске самосталне цркве, Егзархије, и преко бугарских школа. Али кад су видели да је то пипав и стрпљив рад  који не даје одмах резултате,  и да много кошта, прешли су на терористички рад. Изабрали су кратку и крваву борбу.

Први терориста кога су Бугари убацили у Маћедонију био је официр бугарске војске Китанчев, Он је прешао на турску територију не да диже устанак против Турске државе, него да организује комитску акцију против Срба који неће да пређу у Егзархију. Но акција Китанчева је пропала, неповерљиви српски сељаци нису хтели да га подрже, па су га турске власти ухватиле и погубиле.

Онда су Бугари убацили младог и одлучног официра, поручника Бориса Сарафова, с циљем да организује тајне организације за убиство сваког Србина који стоји на путу бугаризације Јужне Србије. Тај Сарафов је био интелигентан и лукав и имао је доста успеха у тајном раду. Постао је вођа бугарског покрета у Јужној Србији и основао је, 1896. године, Унутрашњу Организацију, с циљем да тајно ради на бугаризовању српске територије и припремању комитске акције. Централна управа те организације је била у Солуну, где су бугарски завереници нашли добро склониште у граду са пристаништем, са много света, са пуно странаца и путника. Из ове организације је израсло Друштво против Срба, или Удружење за убијање Срба, како су га неки називали, коме је основни циљ био да “огњем и мачем искорени Србе из Македоније”, о чему су отворено писале бугарске новине. На челу тог Друштва био је нико други до Дамјан Грујев, који је тад био професор бугарске Гимназије у Солуну. Еј бре, Нешићу, тог Дамјана Грујева школује Србија у Београду, омогућава му да штампа новине, све у нади да ће тај студент да буде посредник између Срба и Бугара у заједничкој борби против Турске царевине. А он оснива у Солуну друштво за убијање Срба! После ће да постане професор софијског Универзитета и комитски војвода, са надимком Крал на Маћедонијата. Прва жртва те организације био је Дамјанов колега, професор српске Гимназије у Солуну, Илија Пејчиновић, кога су једног јутра пронашли на солунском пристанишу избоденог ножевима и са урезаним крстом на челу. Тај крст ће постати знак бугарске тајне организације. Свој ужасни посао организација је вршила смишљено, систематски и непрекидно са циљем да истреби српски народ. По селима, по друмовима, у градовима широм Маћедоније налажени су убијени наши људи са урезаним крстом на челу.

Адвокате, могао бих цео дан да ти набрајам кога су све Бугари убили тих година. Не би имао артије да попишеш сва та имена. Стога ћу да ти кажем само неке највиђеније Србе који су били жртве пакленог бугарског плана.

Елем овако.

У граду Охриду бугарски терористи су заклали власника куће у којој је била смештена српска школа. У Битољу је убијена из револвера ћерка управитеља српске школе, док се њен отац спасао бекством. У Гостивару убијен је српски учитељ ударцем ножем у леђа. У Битољу најамници су одсекли руке председнику српске црквене општине док се бранио од њихових ножева. У Ђевђелији је избоден ножевима управник српске школе. У Солуну је убијен из револвера један виђени Србин члан српске општине. У Кичеву је заклан исто члан српске општине. У Велесу је убијен вођа Срба…

У Прилепу су Бугари одсекли главу секиром српском књижару…

У забаченим крајевима је било још горе. По селима, још мање заштићеним, убијало се са више свирепости и са мање скривања. Српски сељаци нису смели да изађу на своје њиве, нису смели да прођу кроз село, нити да шиљу децу у школе. Бугарски метак је свуда вребао Србина. Бугарски терористи убијали су највише учитеље и свештенике. Тако је убијен поп у Стојакову, а његов син гимназијалац у Солуну избоден ножевима. У намастиру Лешку убијен је игуман Хаџи Језекиљ, на тај начин што је избоден многобројним ударцима каме, а потом његов леш исецкан на комаде и разнет по селу Лешку. Комитаџије су то радиле усред дана, да виде сељаци како пролази српски свештеник, који им је био добротвор, заштитник и старатељ.

Мржња између Бугара и Срба се пренела и на ђаке. Тако су се у Скопљу тукли ученици српске и бугарске гимназије приликом сваког сусрета. У једној таквој тучи крај Вардара, ђак српске Гимназије је убио једног бугарског ђака, пошто је био нападнут од групе младих Бугара, на тај начин што му је протерао амрел кроз грло.

Једне недеље догодио се тежак инцидент у скопској махали Тахталиџе. Осамдесет српских ђака у шетњи срело се са ученицима бугарске богословске и учитељске школе. Српски ђаци су дочекани погрдама, псовкама и каменицама. Дошло је до страховите масовне туче у којој је било крвавих глава и палих тела. Наши професори, бранећи своје ученике, почели су да пуцају из револвера и при том су ранили неке бугарске ђаке. Кад је настала пуцњава, и Срби и Бугари из суседних махала, појурили су у Тахталиџе да бране своје. На срећу, на лице места дојурио је руски конзул са турским жандарима да спречи покољ. Турци су тражили револвере којима је пуцано, али нису нашли ништа. Једна млада српска учитељица успела је да одглуми падавицу и да у хаљинама сакрије оружје. Жандарми су ухапсили десетак Срба и Бугара и затворили их у Куршумли хан, где им је кадија судио. Турски судија није био заинтересован за строгу пресуду, јер је Турцима ишло у прилог да се Срби и Бугари међусобно трве. Био је то сукоб хришћана и мусломани су могли само да трљају руке. Кад је изрекао казне од по месец дана затвора виновницима инцидента, турски кадија је рекао: Бела свиња, црна свиња, једно исто.

У Куманову се десио догађај који подсећа на средњовековне верске сукобе. Егзархисти су упали у српску цркву приликом службе и напали српске свештенике. Дошло је до опште туче у цркви и порти. Тек су турске власти успеле да разваде завађене вернике. У црквеној порти остало је двадесет пет рањеника.

Елем, да би постигли свој циљ уништења Срба, Бугари су се служили терористичким методама. Најчешће су атентаторе поткупљивали, не ретко из редова Срба. Тако су за убиство најбогатијег скопског Србина, трговца Тому Јовановића, потплатили Србина из Белог Поља у Санџаку, који је приковао ножем несрећног трговца на вратима на вратима његове рођене куће. За извршење пресуде над једним српским учитељем у Скопљу Комитет, је ангажовао школског баштована.

Већ сам ти рекао да је поручник Сарафов био вешт организатор који је успео да створи снажну тајну организацију. Али не само то, успео је да поколеба и сломи многе Србе да пређу у Егзархију и изјасне се да су Бугари, Под утицајем Комитета и Егзархије неки виђени Срби, да би спасли главу и имање, улазили су у бугарску странку, губећи тиме своје име и заборављајући националну прошлост. Породице су се цепале, а од два брата дешавало се да се један звао Србин а други Бугарин. Тако је у Тетову Момир Мартиновић био председник српске, а његов брат, прота Миса Мартинов, председник бугарске црквеношколске општине. У Водену, од три рођена брата Хаџи Ташковића, најстарији је био директор српске гимназије, средњи вођа Бугара, а најмлађи грчки војвода.

Елем, Бугари су створили тајну организацију за етничко чишћење од Срба целе Јужне Србије коју су они прозвали Западном Бугарском. Но показало се да то није довољно, многи честити Срби успели су да се одупру бугарском терору. Онда су бугарске власти из Софије почеле отворено да шиљу комитске чете у Маћедонију. На челу тих чета стајали су бугарски најспособнији официри. Тако је прешао мајор бугарске војске, потоњи генерал и гувернер Моравске области, Кутинчев. Убачен је и пуковник Протогеров, који ће сменити Кутинчева на положају гувернера и одиграти главну улогу у угушењу Топличког устанка. Протогеров је подигао буну у области Струме, за чије угушење је требало Турцима неколико месеци.

 

КОМЕНТАР

Војвода Коста Пећанац је казивао понешто адвокату Стојану Нешићу о православној цркви у Македонији. О томе је писао опширније Станислав Краков, па преносим текст из његове књиге. Краков пише: “Људи из Бугарске које је наша држава школовала, постајали су наши непријатељи чим су се вратили преко границе; бугарске књиге које смо ми штампали за школе у Бугарској слате су у Јужну Србију за прву писмену пропаганду, а Љубен Каравелов, кога смо ми плаћали да издаје у Београду новине “за духовно јединство Срба и Бугара”, ставио је одмах на челу свог листа, штампаног у Српској државно штампарији, као девизу Булгаријата од Чорното до Јадранско си морето.

Та идеја коју је Љубен Каравелов у Београду проповедао имала је преко бугарске Егзархије да се изведе.

Русија, као реакцију на пропаганду унијата и протестанства, потпомагала је у Македонији и Бугарској жељу Бугара да створе словеснку цркву независну од грчке, да би се спасло православље и словенство.

Добијена Егзархија била је за односе наше са Бугарима судбоносна. Првих дана она је продирала не као бугарска већ као опште словенска црква. Али касније, када се већ дубље ушло у српске крајеве, када су стигли са свих страна бугарски свештеници и учитељи, Егзархија је почела безобзирну пропаганду и бесно прогањање српског имена. У име словенске цркве у Јужну Србију дошли су на чело Бугари шовинисти у владичанским мантијама. За њима су ишли свештеници, учитељи, пропагатори.

Поред све мржње на Грке, поред примамљивости службе на словенском језику, коју му је пружала бугарска Егзархија, највећи део Срба на Југу, пун атавистичке нетрпељивости и подозрења, волео је остати у туђој, омрзнутој цркви, него да приђе сумњивој Егзархији. Други, мањи део, исцрпљен, необавештен, жељан словенских људи и словенског језика, пришао је Егзархији као цркви, али чувајући своју српску народност.

Већ 1874. године становништво из целе Јужне Србије, из епархија: самоковске, ћустендилске, велешке, дебарске, мелничке, охридске и сереске, свугде где су већ упознали Егзархију, послало је молбе Султану и Васељенском Патријарху, тражећи повратак укинуте Пећске Патријаршије. У тим молбама сељаци су писали:

“Ми смо Срби, а не Бугари. Егзархат хоће да нас побугари, али ми то нећемо и зато молимо спасите нас ове беде и дајте нам нашу самосталну српску цркву. “

Колико је била страшна бугарска пропаганда, види се по томе да су најчистији Срби из Војводине, који су одлазили у Јужну Србију као учитељи, убрзо постајали бугараши и одрицали се свога имена.

Још пре стварања бугарске Егзархије дошао је из Новог Сада у Велес за учитеља Ћорђе Милетић, рођени брат Светозара Милетића, вође српског народа у Војводини. Као Словен у доба борби око независне словенске цркве, по савету Руса ступио је уз Бугаре, постао егзархиста и бугарски првак у Јужној Србији, тако да је његов син Љубомир Милетић, професор Универзитета у Софији, данас један од највећих бугарских шовиниста у србофоба.

Читаоцу још дугујемо информације око Драинчеве иницијативе за стварање балканске културе. Тај текст је Драинац најпре објавио у бугарском Литературеном гласу. У њему се Драинац залаже за “иманентног балканског писца, а не западног трабанта и лакеја”. Међутим, на Драинчеву иницијативу неки бугарски интелектуалци одговорили су негативно (Лудмило Стојанов, Константин Константинов, Велчев и други). Драинац замера бугарским писцима што су поставили проблем на терен политике, који је он хтео апсолутно да избегне. Назива их “компанијом регионалних и локалних патриота”. Драинац за себе каже да га хуманитарност универзалне мисли више занима од свих ситних и регионалних моралних заблуда, али да “нема европске културе без иманентне балканске културе”. Стога он говори у име оне југословенске интелигенције која не гледа само у прошлост, него се окреће будућности. Он је чак спреман да пружи руку помирења бугарским интелектуалцима, иако зна да историјско питање Бугара и Срба из прошлости није рашчишћено. Али за то питање није одговорна садашња генерација. Зато он поручује бугарском колеги Николи Филипову да се окрене сасвим будућности и да једном за увек схвати да је прошлост “један отров, једна баријера, једна заблуда”, која само омета рашчишћавање актуелних проблема у сваком, па и у политичком погледу. Тако је један Топличанин био спреман да пређе преко бугарских злочина у Топличком устанку, што је толико иритирало војводу Косту Пећанца да Драинца назове “најгорим српским песником”. Пошто није било разумевања на другој страни, Драинчева иницијатива помирења Бугара и Срба је пропала.Све се свело на романсу између њега и бугарске песникиње Јелисавете Багрјанове.

 

ЧЕТНИЦИ

 

(Јавио ми се Рисантијевић из Куршумлије. Каже да ради на задатку који сам му дао у вези са Савом Вукомановићем. Сава му казује песме, а он записује. Изгледа да је Сава озбиљно оболео, у питању је јектика. Ето како пролазе моји четници, живе у беди и немаштини и сустижу их болести које су зарадши у устанку. Морам ди га сместпм у данску болницу у Куршумлији, коју је по завршетку рата основао дански лекар доктор Мелгард. Него, да наставимо. Добро си закувао ову каву, баш ми је пријала. Где смо оно стали? Код четничког покрета у Јужној Србији? Добро, пиши!)

Е сад, шта је за то време радила српска Влада? Блејала је, адвокате! Веровала је да ће путем просвете да реши српску ствар у Маћедонији. Док смо ми шиљали учитеље, Бугари су их убијали! Ствар је отишла толико далеко да је бугарски Комитет осудио на смрт српског конзула у Скопљу, Павла Денића, зато што је здушно радио на отварању српских школа. Потплатили су његовог слугу да га убије испред руског конзулата, куда је наш конзул ишао. На срећу, атентатор је откривен и арестован. Било је крајње време да Срби почну да мисле на организовану одбрану.

Даклем, после неуспелих устанака у Кумановском и Брсјачком крају, Срби су били депресовани. Вођи устанака или су били побијени или избегли у Србију. Турска је стално вршила притисак преко великих сила да јој се они изруче. Србија није имала куд него је хапсила своје големе јунаке, какав је био војвода Мицко Крстић. Ипак нашли су се људи који су схватили да се само силом може одупрети сили. После депресије од двадесетак година, опет је дошло до формирања српских чета у Маћедонији. Једну такву чету, од само неколико људи, образовао је војвода Иван Марковић из Дримкола. Још је његов отац Марко отворио српску школу у свом селу Нерезима и за учитеља довео Цветка Поповића из Кумодража крај Београда. Али су Бугари успели да се школа подведе под бугарску контролу и српског учитеља из Београда прогласе Бугарином.

Против такве пропаганде устао је јуначки војвода Иван и образовао чету која је задавала страх егзархистима. За његов рад се одмах прочуло по целој Јужној Србији. Рад мале чете Ивана Марковића у Дримколу показао је да се само оружјем бугарска навала може одбити. То је схватио и конзул Павле Денић, па је затражио од српске Владе да оружјем помогне Србе на Југу да се одупру, како би бранећи свој дом и своју чељад очували Српство. Влада у Београду, чији је председник био доктор Владан Ђорђевић, одбила је конзулов захтев. Председник је отписао свом конзулу да се Србија никад неће служити дивљачким средствима у својој просветној радњи за своје сународнике изван своје границе. Ниједан министар ниједне цивилизоване земље не би пристао да подупире насиље!

Али оно што није схватио председник српске Владе у Београду, разумео је писар конзулата у Скопљу, доктор Јован Хаџи Васиљевић. Он је био синовац иконома Димитрија из Куманова, који је осуђен на сто једну годину робије као вођа Кумановског устанка. Јован је запамтио још Велику Беговицу која је била окована у кумановском икономату. У сећању су му били јунаци Спира Црневић и Вељан Капетан. Он је организовао малену чету да брани од егзархиста Бељаковачки намастир. Осим тога, он је руководио кријумчарењем оружја преко границе. А како је изгледало то шверцовање пушака и муниције, може да се види на примеру два брата Маниташевића из призренске Велике Хоче, који су успели да у крај добаве шеснаест мартинки. Браћа су пушке носили на воловским колима покривеним сеном. На сену су наместили своју стару мајку. Старица је тобоже била на самрти и они су је водили у намастир да се причести. Баба је тако добро глумила, да су турски стражари поверовали да се стварно ради о самртници. Мартинке су стигле на одредиште!

Елем, баш у то време сам се ја обрео на Китки. Караула на Китки је била под директном командом гарнизона у Врањи. Командант гарнизона био је пуковник Ресавац. Он је био официр старог кова и није подржавао никакву акцију у Маћедонији. Строго се држао упутства из Београда да Краљевина Србија у Јужној Србији може да делује само просветно, а никако војно. Већ првог дана ме је позвао на рапорт да ми саопшти да преко Китке не смеју да пролазе бегунци из Маћедоније, нити чете из Србије. Упозорио ме је да ћу да идем на војни суд ако пропустим неку српску чету. Кад сам му ја рекао да је Јужна Србија стара српска земља, побеснео је. Рекао ми је да смо ми војници ту да спроводимо политику српске Владе, а не да организујемо илегални рад. Председник те Владе, генерал Цинцар-Марковић, био је пореклом из Маћедоније, из Охридског краја, па ваљда он најбоље зна шта Србији ваља чинити. Генерал је лично пуковнику рекао да још није време за организовану српску акцију у Маћедонији, а војска мора да извршава наређење Владе. Ја сам примио рапорт, рекао “Разумем” и вратио са на Китку дубоко разочаран. Па ја нисам дошао из Топлице у Врању да чувам границу, него да помогнем поробљеној браћи у Јужној Србији да збаце окове ропства и прикључе се својој матичној земљи.

Даклем, док је званична Србија оклевала да организовано помогне својим сународницима у Турској, нашли су се неки искрени патриоти који су кришом од Владе и њој упркос радили на организованој акцији у Јужној Србији. Један такав центар је био у Београду, а други у Врањи. За онај у Београду ја тад нисам знао, а ово што ћу да ти казујем су моја накнадна сазнања. У акцију у Врањи сам био ак-тивно укључен, без обзира што је мој командант гарнизона имао супротно мишљење и дао би ме на војни суд да је којим случајем сазнао чиме се ја бавим на Китки.

У Београду се за тај национални рад најпре заинтересовао један лекар, доктор Милорад Гођевац. Био је угледни лекар и прави Београђанин. Он се илегално повезао са пребезима из Маћедоније, који су проводили зиму у Београду бавећи се разним занатима. Најчешће су били фурунџије, ашчије, бурегџије, салебџије… Док су Београђани куповали хлеб појма нису имали да им га месе хајдуци! Доктор Гођевац је почешће обилазио фурунџиницу Дамчета, где су се скупљали неки њему непознати људи, сви из Маћедоније. Доктор је одмах наслутио да су то маћедонски револуционари и да су се у Београд склонили док гора не озелени. Фурунџија Дамче га је упознао са војводом Стојаном Донским, који је у то доба био један од најпознатијих вођа побуњених хришћана. Стојан Донски је изложио доктору циљ њихове борбе: даклем, оружана борба против Турака и турских качака, да би се заштитило становништво и спречили турски зулуми. Војвода Донски је био члан бугарског Комитета који је предводио поручник Борис Сарафов. Доктор је одмах видео да комитски војвода није национално свестан и да није прозрео бугарску намеру да се Срби прикажу као Бугари. У ствари, Бугарска држава је подстицала буне у Маћедонији из два разлога: да би Јевропи указала на тежак живот хришћана у Турској царевини, и да би у исто време показала да у Јужној Србији живе само Бугари. Одважан и храбар војвода Стојан Донски то није разумевао: њему је било само важно да се хришћани ослободе од мусломана, а које су нације после ће да виде. То је донекле разумљиво кад се има у виду ситуација на терену: у селима су били качаци и турске власти су потпомагале мусломане; у шуми је био Комитет који је контролисала Бугарска, док из Србије није стизала никаква помоћ.

Е сад, није јасно да ли је Донски знао за злочине које су комите вршиле над српским живљем? А главна мета Комитета су били српски учитељи и свештеници. Ја ћу да ти кажем, адвокате, само један такав злочин, колико да се забележи за историју. Стравична је била судбина попа Алексе у Малешу. Комите су ухватиле његовог брата на њиви, одсекле му главу и послале Алекси са поруком да одмах напусти село. Храбри поп се није уплашио и пркосно је наставио борбу за српску ствар. Онда су комите поклале попову породицу, кад је он обилазио парохију. На крају су комите заробиле и самог попа Алексу и ставиле га на страшне муке тражећи од њега да изјави да је Бугарин а не Србин. Овај дични поп је издахнуо на највећим мукама, али је умро као српски свештеник. Доктор Гођевац је питао војводу Донског зна ли ту причу, а овај му је рекао да је чуо, али да су то урадили турски качаци. Толико је била велика бугарска пропаганда у Јужној Србији да ни најодважнији српски борци нису знали да разлуче Бугарина од Србина! А у каквој је заблуди била Краљевина Србија најбоље може да се види по томе како је Београд примио Сарафова кад је путовао за Беч, Париз и Лондон да агитује за бугарску ствар. Одушевљен јужнословенском идејом, Београд је Сарафову приредио срдачан дочек и омогућио овом бугарском терористи да са балкона хотела Париз одржи говор на бугарском, док му је искупљена маса одушевљено пљескала. А за то време су његове комите клале Србе по Маћедонији! Овај говор су слушали доктор Гођевац и војвода Стојан Донски. Доктор је упитао војводу шта тај Бугарин прича, а војвода му је рекао да зборува. Изнервиран и љутит, доктор је рекао да у Београду може да се зборува на српском и француском, а на балгарском у Татар-Паразџику! И одбио је да се састане са Сарафовом, иако је војвода Донски био уговорио тај састанак.

Елем, доктор Гођевац је схватио да Срби морају да промене политику према Маћедонији и да то мора да се ради мимо Владе краља Александра Обреновића. Војвода Стојан Донски је у пролеће отишао са дружином да под окриљем бугарског Комитета настави борбу у Маћедонији, и не слутећи да је Комитет баш у то време казнио смрћу Србина из Дорјана Ђорђа Димитријевића – Патриоту, коме су одсекли главу да је баце псима, а његова црева вукли прашњавом дојранском чаршијом да више нико не сме да се каже Србином. Доктор Гођевац је одлучио да сам поради на организацији која ће из Србије шиљати чете у Маћедонију, без обзира што тиме ризикује да упропасти своју каријеру успешног београдског лекара.

Доктор Гођевац се одмах повезао са још неким патриотским Србима и придобио их за овај рад. Један од њих је био богати трговац Лука Ћеловић, који није жалио да уложи новац у формирање српских чета. Ту је био и адвокат Васа Јовановић, пореклом из јужних крајева, па стога прозван Васа Македонац. Они су окупили око себе још неке виђене Србе и формирали прву српску чету за борбу у Маћедонији.

Е сад, нису сви државни фактори били против дејства у Јужној Србији, неки су акцију јавно осуђивали а тајно одобравали. Кад је Стојан Донски кренуо у Маћедонију, доктор је приметио да четници на капама носе бугарске ознаке са натписом свобода. Доктор је питао војводу одакле му те ознаке, а овај је рекао да су му то послали из Софије. “Тако ни дадоше, шта да праиме?” Онда је доктор отишао код једног кујунџије и наручио триста посребљених плакета са српским натписом слобода или смрт. Убедио је Донског да његови четници замене знакове. Но неко то дојави турском посланику у Београду, овај начини демарш у нашем Министарству иностраних дела, Министарство достави захтев министру унутрашњих дела, а овај нареди управнику града Београда, Божи Маршићанину да ствар извиди. Кад је Маршићанин позвао доктора у управу града, доктор је помислио да га саслушавају што је говорио против краљице Драге. Узбуђени управник града је одмах послао доктора код председника Владе, генерала Цинцар-Марковића. Председник српске Владе је рекао доктору да мора јавно да га напада, али да је свим срцем уз њега. А министар војни, генерал Милован Павловић, набавио је за војводу Стојана Донског три брзометне пушке са преко хиљаду и по метака.

Једне вечери у новембру 1902. године доктор Гођевац и адвокат Васа тајно су се састали са неким људима у кафани код Црног коња. То су били добровољци за четовање у Јужној Србији од којих је доктор образовао чисто србијанску чету. Ја сам ту чету пропустио преко Китке. Била је то малена чета од свега неколико четника, али одабрана. Међу њима је био Стеван Недић, коме је опала коса од тифуса па су га прозвали Ћела. Ћела је био искусни ратник, учествовао је у устанку који је подигао Китанчев. Најпре се био склонио у Букурешт где је месио хлеб у једној фурунџиници. У Китанчевој буни ратовао је под војводом Наћетом. Ту се разочарао у комите, видео је да једно говоре а друго раде. Војвода Наће је узимао од сељака паре, али их није шиљао у заједничку касу, него их је задржавао за себе. Потпуно се окренуо Бугарима, забрањивао је српским сељацима да славе своје крсне славе. Овај устанак је био болно разочарање за све оне српске сељаке које је жеља за слободом ставила под туђу команду. Ћела је напустио комите и склонио се у Београд, где га је пронашао доктор Гођевац. У чети је био и Србин из Осијека, пекар у Београду, Мисајло Каранфиловић, кога сам запамтио највише по томе што је знао напамет многе народне песме и стално их казивао. Мени је на Китки говорио да ће четници на југу Србије учинити оно што је начинио Карађорђе у Шумадији.

Елем, та чисто српска чета послата је у Врању да пређе преко границе. Али већ ту се видела сва српска неслога и подвојеност која ће нас толико коштати у историји. Доктор Гођевац је за војводу одредио калдрмџију Илију Славета. Славе је био мали растом, неугледан, али храбар и паметан човек. И што је најважније, био је Србин из Маћедоније и за разлику од војводе Донског национално свестан. За заменика је поставио ашчију из Сарајевске улице Анђелка Алексића из Гостиварске казе, који је терен у Јужној Србији знао у прсте. И тад се доктору јави некакав Риста Херцеговац са предлогом који је у целу ствар унео пометњу и умало није растурио чету. Наиме, у то време је у београдском затвору издржавао казну због туче са једним сељаком Илија Вујановић из Бања Луке. Управа затвора је требало да га по издржаној казни испоручи аустро-угарским властима, код којих је био осуђен на смрт због убиства једног жандармеријског наредника. Риста је молио доктора да се заузме код српских власти да се Илија не изручи Аустријанцима. Доктор успе да се затвореник пребаци у болницу, одакле му је организовано бекство. У кући Луке Ћеловића прихватила га је чета Илије Славета и примила за свог четника. Четници су се исте ноћи попели у воз за Врању на станици код Баре Венеције. Из воза су сишли у Врањској Бањи, а одатле су се упутили преко поља да пређу границу код села Буштрања. Ми смо им у Врањи организовали прелаз. Али, чим су српски четници прешли границу, дошло је до свађе међу њима. Тај босански убојица Вујановић одбије команду Славета. Те Славе је калдрмџија, те није Србин него је Бугарин, јер прави Срби су само прекодрински Срби. Неће он поносни Крајишник да слуша маћедонског мелезара. И у тој свађи Вујановић потегне револвер и смртно рани војводу Славета. Сам побегне из чете и отад му се губи сваки траг. Обезглављена, ова прва српска чета није имала нарочитог успеха. Много је важније што је уопште створена. По Београду се већ причало о преласку прве српске чете у Маћедонију.

Истог тог лета десио се један сусрет у кафани Имперцјал који ће битно утицати на стварање четничког покрета у Јужној Србији. Наиме, једне вечери је за докторов сто пришао пензионисани генерал Јован Атанацковић. “Ама, чујем, докторе – рекао је генерал – да ви тамо нешто са Луком радите на нашим стварима у Старој Србији. Молио бих вас да ми нешто о томе кажете па да заједнички развијемо акцију.” Генерал Атанацковић је био најспособнији српски генерал, а пензионисан је јер није био по вољи последњим Обреновићима. Пре тога је службовао у јужним крајевима и познавао је добро ситуацију на јужној српској граници. Доктор Гођевац је био одушевљен генераловом понудом. Рекао је да Лука и он нису ни дипломате, ни војници, и да им је тешко да сами воде акцију. Турска је земља под стечајем, јавили су се чак и ситни повериоци и дужници по своје, само ћутимо ми Срби, који имамо највише права да тражимо свој део. “Наше власти имају страх од заплета са Бугарском и док Бугари раде бомбом, пушком и пакленом машином, ми још верујемо да се Стара Србија може бранити псалтиром и часловцем.” Последица разговора код Империјала био је састанак после неколико дана у кући газда Луке Ћеловића. На том састанку су се окупили многи виђени патриоти и доктор Гођевац и Лука Ћеловић су им опричали и образложили свој рад и циљеве. На том састанку је формиран српски Комитет који ће управљати целим радом око четничке борбе у Старој и Јужној Србији. У Комитет су ушли цивили и војници. Ту су били најпре доктор Гођевац, Лука Ћеловић и адвокат Васа Јовановић. Затим професор Љуба Давидовић, данашњи вођа Демократске странке, државни саветник Живан Живановић, иначе Аписов ујак, па политичари Љуба Стојановић и Јаша Продановић. Од војника у Комитет су ушли генерал Јован Атанацковић и мајор Петар Пешић. Овај други је такође био упознат са ситуацијом у Маћедонији, јер је тајно обилазио ову српску област преобучен у житарског трговца. Од тада српски четници више нису били препуштени сами себи.

Но Комитет је морао да ради илегално, јер је Министарство спољних послова и даље било за обазриву пропаганду школску и црквену, а не за оружану акцију. Али у земљи су се припремале крупне промене које ће изменити ток српске историје. Створена је официрска завера за промену династије. У тој завери ће важну улогу играти генерал Јован Атанацковић.

Кад је дошло до мајског преврата 1903. године и до промене династије, Комитет је одлучио да изађе у јавност. Тако је крајем августа 1903. године одржан у Београду митинг, на којем су говорили истакнути Београђани. Један од говорника је био и државни саветник Живан Живановић, Аписов ујак. На митингу је затражено да се српска Влада више него досад ангажује на страни Срба у неослобођеним крајевима.

Почетком септембра исте године одржан је скуп у кафани Таково, у организацији Социјалдемократске странке. Ова странка је потом организовала митинге у Крагујевцу и Лесковцу. На овим народним скуповима позивана је Српска држава да учини нешто за заштиту српске браће у Турској царевини.

Тако је Србија почела да се организује и формира тајну Српску револуционарну организацију са десет година закашњења за Бугарима.

У исто време радио је одбор у Врањи. Ту је било опет само неколико људи које је организовао капетан Живојин Рафајловић. Дабоме, овај мој Жика, с којим сам поделио доста леба и с леба, мој страначки колега. Тад је Жика био млад официр, родом из Врањског краја. Добровољно се пријавио да службује на граници, јер је, исто као и ја, осећао потребу да се помогне том нашем свету на Југу, од кога је и Бог био дигао руке. После пропасти Кумановског устанка, Срби у заграничним областима били су изложени невиђеним патњама. Капетан Жика је окупио неколико људи у својим виноградима и са њима вршио обуку за дејства иза границе. Тој групи сам припадао и ја, каплар са Китке. Била је то илегална организација о којој се ипак понешто зуцкало у Врањи, називали су нас Жикини четници. Жика је био изузетно вешт организатор и знао је да окупља људе. (Није чудо што је данас народни посланик!) Ствар се побољшала кад јер за команданта Врањског гарнизона дошао потпуковник Тривунац. Тривунац је као млад официр ратовао на Југу под командом генерала Белимарковића и војничка служба није убила у њему устаника. Иако је био одан Врховној команди, схватио је да је рад капетана Рафајловића патриотски и да га треба потпомагати.

Први борбени задатак Жикиних четника био је да се убије страшни Ћор Заим, који је злостављао српско становништво у околини Куманова и Гилана. О његовим зулумима и злочинима причало се с обе стране границе. Његова кула била је у селу Кленици, непун сат хода од границе, али му ништа нисмо могли. Имао је око себе добро наоружане плаћенике и никаква четничка акција није долазила у обзир. Баш у то време је прешла границу београдска чета под вођством Анђелка Алексића, али она није била способна да нападне кулу Ћор Заима. Његову главу је могао да скине само одважни појединац на кога турска стража не би обратила пажњу. Неко ко би Турчину могао да приђе неопажено. Кад је Ћор Заим отео једну петнаестогодишњу Српкињу из Кленице за свој харем, дара је превршила меру и Жика је донео одлуку да насилника ликвидирамо. Њен отац, испребијан приликом отмице, пребегао је преко границе и дошао у Врању да моли за помоћ. Капетан Жика је почео да тражи човека погодног за ликвидацију турског зулумћара. Ово што ћу сад да ти испричам опет казује какви смо ми Срби људи.

Баш у то време у Врањи се појавио некакав необичан човек, за кога нико није знао ко је ни одакле је. Био је крупан, имао је кукаст нос, носио је црну браду. У свему је наличио на маћедонске четнике. Он се представио Жики Рафајловићу као војвода Мицко Крстић из Пореча! Тражио је да га капетан пошаље да убије Ћор Заима. Жика се нашао у чуду: о војводи Мицку се прела легенда, али знало се да је он у турском казамату на Родосу. Мицко је тврдио да је побегао из затвора и да је спреман да четује у Маћедонији. Он има своје људе који ће га одвести Ћор Заиму. Остало је четничка работа. Иако није чврсто поверовао у ту причу, Жика је ипак одлучио да човека проверимо. Њега и Косту фурунџију из Врање, који се добровољно пријавио да пође са Мицком, послао је мени на Китку да их преведем преко границе. Ја сам им набавио турску одећу и наоружао их пушкама. Пуна три месеца су њих двојица лутали дуж границе и враћали се на караулу с лажном причом како им је Ћор Заим замало измакао. У међувремену је капетан Жика преко београдске везе проверио идентитет тог човека и сазнао да се ради о лажном Мицку Крстићу. Док је прави Мицко чамио у тамници, нашао се неки пробисвет који се шепурио у београдској кафани Албанији као чувени четнички војвода. Одатле је дошао у Врању да се и овде представи као војвода Мицко. Мајку му јебем, то смо ми Срби!

Ипак, нашао се прави Србин који је извршио задатак. Био је то Ђорђе Цветковић, млекаџија из Тетова, који је четовао у свом крају па пребегао у Врању. Дуго се припремао Ђорђе са још једним четником за овај подвиг. Повезао се са неким сељацима из Кленице и тачно знао кретање Заимових стражара. Плаћеници су почесто навраћали у кафану и тамо банчили. Нашли смо једног међу њима кога смо потплатили да приреди гозбу за своје другаре. Те ноћи је Ћор Заим остао у кули само са једним стражаром, са измећарком и са милосницом, док је његова стража теревенчила у сеоској кафани. Ђорђе се са својим пратиоцем привукао кули а да их нико није опазио. Стражар је био Арнаутин кога је Ђорђев пратилац добро познавао. Кад га је дозвао на арнаутском, зачас су га савладали, увезали, набили му кече у уста и стрпали у шталу. Сад је Ђорђев пратилац постао стражар, а Ћорђе се попео дрвеним степеницама на спрат куле где је спавао Ћор Заим са својом милосницом, уморан од јела и пића и од блуда. Кад је Ђорђе залупао на врата, истрчала је измећарка, таман да је Ђорђе зграби за врат. “Где спава Ћор Заим?” упитао је Ђорђе док је девојку стезао за шију. Измећарка је кркљајући показала руком врата од Заимове собе. Турчин је чуо лупу и скочио из кревета, али га је Ћорђе умирио једним пуцњем из револвера. Кама му је послужила да му одсече главу и донесе је на Китку, где га је чекао Жика Рафајловић.

Све се то дешавало у предвечерје великог преврата од 29. маја 1903. године. Тај дан ће, као што је свима познато, изменити ток српске историје. А много ће утицати и на мој живот, о чему ћемо тек да приповедамо, адвокате.

 

КОМЕНТАР

Према “Народној енциклопедији”, коју је уредио Станоје Станојевић 1928. године, Живојин Рафајловић рођен је у Мионици 1871. године. “Иако рођен у Мионици, Ж. Рафајловић је читав свој радни век посветио нашим јужним крајевима”. Од 1903. до 1905. године био је председник Извршног одбора револуционарне четничке организације у Врању. Изабран је за народног посланика 1905. године и од тада је непрестано биран на свим изборима. Године 1908. постао је члан средишњег одбора Народне одбране, а после уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, постао је потпредседник Народне одбране. Кад је поново биран за народног посланика, задржао је положај члана главног одбора ове националне организације. Кад је Народна одбрана ушла у састав Демократске странке, Рафајловић је изабран за члана главног одбора ове странке. Био је министар народног здравља (1920. и 1921. године) и министар шума и рудника (1921. и 1922. године) у владама Миленка Веснића. “Иако је васпитан у духу за остварење наших националних идеала и аспирација”, којима “са својом ретком агилношћу посвећује цео један период свог радљивог живота”, Ж. Рафајловић је био и врло послован човек, не само у Врању, где му је била тазбина, него и у Лесковцу, где је од 1911. године ортак у керамичкој фабрици под фирмом Рафајловић и Бејаз. За народног посланика на листи Демократске странке у Врањском округу биран је 1923, 1925. и 1927. године.

Да додам још да је пред Други светски рат (1940) Живојин Рафајловић био постављен за бана Вардарске бановине. По преузимању власти, комунисти су Рафајловића прогласили народним непријатељем. Вест о томе је донела Наша реч марта месеца 1946. године. У вести се каже да је пред Окружним судом у Лесковцу суђено власницима предузећа Рафајловић и Бејаз и да су донете ове пресуде: Живојин Рафајловић је кажњен са две, Милан Бејаз са четири, а Бата Рафајловић са три године губитка политичких и грађанских права. Исто тако осуђени су и на конфискацију целокупне имовине, укључујући и фабрику у којој су имали удео браћа Младеновић.

Тако је организатор националне борбе постао национални издајник!

____ одломци из рукописа књиге Златна акапија / Ранко Соколовић

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s